RADOJKO LAKO VESELINOVIĆ – PISAC I POZORIŠNI SLIKAR
Nedavno je javnosti predstavljena knjiga poezije „Bat divljih tabana“ od Radojka Laka Veselinovića, u izdanju izdavačke kuće „Ukronija“ iz Beograda. Ova zbirka zavodljivih stihova, kako je napisala recezent Mirjana Ouaknine, obuhvata 55 pesama, uglavnom ljubavnih. Knjiga je nastajala punih pet godina, u međuprostoru, kada se odmaralo od pisanja romana.
Lako, multimedijalni, svestrani umetnik, za Užičku nedelju govorio je o svom životu i radu.
Rođen je u Užicu, odrastao i dugo godina živeo na Carini, kako kaže, kada je tamo živela samo sirotinja i Cigani. Kao detetu mu je bilo sve zanimljivo, iako je bilo teško živeti u to posleratno vreme samo sa bratom i majkom. Završio je osnovnu školu „Dušan Jerković“,u Užicu, a potom srednju tehničku „Radoje Marić“. Nakon završetka srednje škole, pokušao je da položi prijemni na likovnoj akademiji u Beogradu, ali mu nije pošlo za rukom, zatim se obreo u Ljubljani, gde je uspeo da upiše slikarstvo, koje nikada nije završio, ali je stekao izvesna znanja, vrlo važna za nastavak svog umetničkog puta. Boravio je pet godina u Ljubljani, da bi se nakon toga vratio i zaposlio u Narodnom pozorištu, gde je proveo svoj radni vek. Tako bi ukratko mogao da se opiše Lakov život. Ali, njegov životni put je toliko svestran, bogat, da ne bi moga da stane i na sve stranice našeg lista. Slika, uradio je i neke važne scenografije u užičkom pozorištu, piše prozu, poeziju, pozorišne drame, romane, a odnedavno je i penzioner, posle punih 40 godina rada u Narodnom pozorištu.
– Za pisanje nikada nije kasno. Ako se osvrnemo iza sebe i pogledamo kroz datume kada su, pojedina, svetski priznata imena, počela sa pisanjem, shvatićemo da su termini nebitni već inspiracija, želja i potrebna zrelost kako bi se napisalo nešto što se stislo, splelo, skupilo i decenijama, skoro perverzno ćuti negde u nama, potajno želeći da izađe na svetlo dana. Da se slikovito izrazim, kao zametak, u filmu „Osmi putnik“, iz grudi jednog od članova posade. Pisanjem sam počeo da se bavim 1994. godine, a slikam od svoje mladosti, ako bi se bavili datumima, što nije pravi odraz niti način obeležavanja nekih početaka, jer je naprosto nezahvalno, ali kad smo već kod brojki, hajde da se priklonimo zakonu frazeologije i 1972. godinu obeležimo kao godinu prvih ozbiljnijih, ali ipak bledunjavih titraja u potezu, što su obećavali sugestivnu magiju i nadrealni bunt. A, ta 1994. godina, ako može tako da se kaže, bio je početak mog zapisivanja, ostavljanja tragova na papiru, koji su se kasnije pretvorili u ozbiljnu pisanu reč. Boraveći na Kokinom brodu, jezeru moje inspiracije, imao sam naviku da pored svog kreveta držim karton za crtanje gde sam, u toku noći, beležio, crtao, ispisivao projektovan san, što se na javi u nekom momentu mogao pretočiti, ili imao elemente početaka moguće slike. Moglo bi se reći, bez ozbiljnog razloga ili pre bez svesne namere, jedno od tih noćnih buđenja, ili pre polustanja, koje se ne bi moglo nazvati javom, neopsednut bilo kakvim frojdovskim ciljem, ispisao sam ili pre opisao u nekoliko rečenica trenutno stanje svog uma i njegov rad, preko crteža, bez reda i ozbiljne forme. Onda sam opet utonuo u san. Po buđenju, prisetio sam se noćnih aktivnosti, pročitao rečenice upisane u blok i stekao utisak da to moje poniranje u vlastite dubine ima nekog smisla. Uz male intervencije, svakako. Kratku formu od te četri stranice nazvao sam „Mala rasprava o ulozi mozga“ i tako je to krenulo. Kasnije sam napisao još nekoliko eseja, običnih priča i svojevrsnih zapažanja, oblikovao i pretakao u neku vrstu: usporavanja brze prolaznosti. Oživeli su eseji o sumnjama, pobedama, moralu, laži, neveri i priča posvećena profesorki srpskog, koja nije umela da se smeje, a bila je toliko lepa žena da su i ptice padale sa grana kada pored njih prođe, hahahhaaa…, Lično sam mislio, bio ubeđen, da se ne smeje iz straha od bora koje bi upropastile njeno lepo lice, hahahaa… Bio sam mlad i naravno, kao i svi mladi ljudi, umislio da od mene nema bolji i bez nekog ozbiljnog iskustva odlučio da napišem svoj prvi roman, o čoveku, klošaru iz Ljubljane koji je na moju ličnost i predstavu o životu ostavio neizbrisiv trag. Kako sam brzopleto počeo, tako sam i vrlo brzo odustao, najednom svestan da je to preveliki komad, zalogaj koji ne mogu da savladam. Onda su se nizale pripovetke jedna na drugu i sticalo preko potrebno iskustvo. Velike forme i književna dela sam zaboravio, privremeno. Tako su nastale priče, pojedine i nagrađivane: „Tragom klanice misle“, „U potrazi za Džoom“, „Mističan nestanak neznanca“, priča „Pad“ i mnoge druge, koje će se, nadam se uskoro, naći u jednoj zbirci pripovedaka, iznenada, kao što je izašla i ova zbirka poezije – kaže Lako o svojim počecima u pisanju.
Prvi roman „Čovek u tami“ objavio je 2001. godine. Ovo delo je nastajalo dugi niz godina. Jedan od pisaca koji ga je prvi podržao u pisanju i ukazao mu na puteve objavljivanja svojih rukopisa, bio je Lakov prijatelj iz mladosti, Svetislav Basara.
– Ti rukopisi su se slagali jedan na drugi, bila je to ogromna gomila. Kada je jedne godine, nakon održane književne večeri, pri povratku u Beograd kod mene svratio, sad već legendarni, Svele, odlučio sam da mu iznesem nešto od napisanog. Dao sam mu da pročita taj esej pod naslovom „Mala rasprava o ulozi mozga“ i kada je završio, progutao pljuvačku, nije mogao da veruje. Usledila su pitanja: kako to da on ne zna da ja pišem, kada sam sve to napisao i da li imam još nešto? Onda sam izneo i ostatak. Bila je to hrpa rukopisa, svega i svačega: pozorišnih drama, proze i poezije. Ostao je zapanjen. I danas se sećam njegovog izraza lica osutog nevericom i potpunim zastojem i blokadom moći rasuđivanja i govora. Međutim, nekako nam se nisu uklopili termini, niti je on spadao u grupu ljudi koji bi nekome nešto pomogli, ako mu to nije usput. Ma ko to bio. Ipak, meni je bilo dovoljno da on veruje u napisano, da smatra kako tu ima materijala, da ima osnova, a bogami i ozbiljnih radova. Odlučio sam da uđem u taj svet izdavaštva i još nekog nateram da veruje u moju viziju. Mislio sam da mogu da prodrmam žabokrečinu, ustajali svet neraskidivog kola, u kome igraju jedni te isti igrači, odavno umorni, skloni pospanosti i snu. U toj svojoj borbi nekako sam uspeo da doprem do beogradske „Prosvete“, tada najveće izdavačke kuće na Balkanu, na čijem je čelu bio Milisav Savić, naš proslavljeni pisac i doktor književnosti. Te 2001. godine objavljujem svoj prvi roman uz dosta manijakalnog upregnuća, vlastite iskrenosti i vere u ono što radim. I kada čovek jednom utre put u izdavačkoj delatnosti, iako i dalje postoje otpori i lomovi, ipak je sve lakše. Onda je „Prosveta“ objavila i moj drugi roman, „Pasivna eutanazija“, a kada je Milisav, pod pritiskom hulja, otišao iz ove izdavačke kuće, otišao sam i ja. Ostale romane objavljivali su i drugi značajni izdavači iz Beograda – kazao je Lako.
I kada je ove godine iz štampe izašla zbirka pesama, Lako se osećao posebno.
– U Beogradu se pojavila grupica ozbiljnih ljudi, koji su došli do moje poezije i pročitavši je, zauzeli stav da ona mora da ugleda svetlo dana. Sve to se desilo iznenada, skoro bez mog znanja, i kada sam početkom ove godine uzeo zbirku u svoje ruke, prvo me obuzela neverica, a zatim i neplanirana radost, kao onog dana kada sam objavio svoj prvi roman. Ta poezija, bila je to moja tajna, lirizam bez mode, go, umiven i čist. Pet, šest godina, ma čitav život, sam utrošio da napišem ovu zbirku. Nadam se da će se dopasti i čitaocima. Već čujem pozitivne kritike, iznad očekivanja. Mada, iskreno, nisam ni očekivao ništa, samo svoje poštovanje za sebe, i da iskrena radost što duže traje. Da me drži, da opstajem i opstanem. Isto tako bih želeo da se ovako jednog dana pojavi i zbirka mojih pripovetki – rekao je naš sagovornik, a recenziju je napisala profesorka Mirjana Ouaknine, koja živi u Parizu i predaje francuski jezik.
– Srpkinja koja predaje francuski u Francuskoj, profesorka Mirjana, je i prevodilac. Obećala je da će probati da nađe izdavača u Parizu, što podrazumeva njen prevod i neslućenu radost koju bi mi priredila. Skoro blistave momente, koji se ne daju opisati.
Na pitanje kako je to biti i pesnik i pisac, naročito kada je kao pisac bio u najužem izboru za Deretinu nagradu, naš sagovornik kaže:
– Kako sam prošle godine bio u najužem izboru za Deretinu nagradu, na kraju, od dva romana pobedio je onaj drugi, hahaha… a ja sam taj rad žirija pratio sa jezera Vrutci, a izveštaji su stizali svakodnevno. Uzbudljivo kao na trci konja… hahaha… Naravno, moja obaveza je da taj roman i objavim, a postoji mogućnost da ga objavi upravo „Grafički zavod Dereta“, a ako ne, onda ću naći prigodnog izdavača. Naslov romana je „Savršeno normalan čovek“ i biće šesti u nizu. Romani, drame, poezija, pripovetke, sve je nastajalo uporedo, bez nekog organizovanog traženja smisla ili pritisaka bilo koje vrste. Često pesnici, a, bogami, i pojedini kritičari, imaju običaj da kažu kako je poezija najteža forma, pisci proze za decu, da je to najteži žanr… ali ja, eto, ne mislim tako. Možda u pisanju pesama ima najviše naboja, emocije i najviše momentalno utrošene energije na jednom mestu, ali za mene je roman forma koju je najteže pisati, jer u svakom momentu pisac mora da ima dvestotinak strana u glavi, u svakom momentu da bude upućen gde su mu junaci, ko stoji, a ko hoda, da li mu se glavni junak raduje, tuguje, plače ili se dere, jer, ako sve to nije na jednom mestu, gubi se nit, gubi se misao. S tim se gubi na kvalitetu, ako sve ne ide onim prvobitnim tokom, zamišljenim, isplaniranim i duboko promišljenim. A, poezija je nešto što nastaje iz daha. Pozorišne drame su, opet, nešto drugo. Nije dovoljno završiti dramaturgiju, onda pomisliti kako je sve tu, staviti lulu u usta, sada pre džoint… hahah.. i biti Judžin O‘Nil. Za dramu je potrebno zrenje, da pamet sustigne iskustvo, kako bi došlo do kvaliteta potpomognutog boravkom u pozorištu, gledanjem nekih pozorišnih predstava i praćenjem početaka na radu dramskog komada. Mnogo je važno pozorišno iskustvo, ako imaš, pretpostavimo, predstavu kako da vodiš glumca scenom dok pišeš, kroz zamišljenu scenografiju i pravac, mizanscen kojim treba da se kreće i u kom momentu treba koju rečenicu da izgovori. Imam petnaestak napisanih drama, od kojih su dve postavljene na sceni ovde: „Mentalna higijena“ u užičkom pozorištu i komedija „Rođendanski dan“, koju je postavilo Udruženje dramskih pisaca Srbije. Ima neke inicijative i obećanja od strane umetničkog direktora našeg pozorišta da moju dramu „Tunel“, koja je na konkursu Jugoslovenskog pozorišnog festivala osvojila drugu nagradu, takođe postavimo na scenu užičkog pozorišta i to početkom ove sezone. On je bio taj od koga je potekla inicijativa da se postavi ova drama o putevima droge i snalaženju ljudi u njoj. On bi je i režirao, jer ipak je svojevremeno osvojila druga nagradu, tu, kod nas. Vreme prolazi, strpljenja imam i nadam se da će do poziva i realizacije doći, jer umetnički direktor ne bi bio tu gde jeste da nije ozbiljan čovek. Zar ne? Pretpostavljam, zbog zgusnutog kalendara i propratnih aktivnosti ustanove, još uvek čekam. Ali, nadam se poštovanju dogovora.
Ništa nije lako napisati, to je jasno, ali ipak te kraće forme opuštaju, odmaraju i dovode svest u stanje ravno nekoj vrsti okrepljujućeg sna, što je dobra priprema pred prave bure i spektakularne, istinske izazove. Ukratko kažem šta osećam i potajno živim ispričanu priču. Bar neko vreme. Na drugoj strani roman se prvo kuva u glavi, onda počinje rad na njemu, muka, strepnja, kidanje, ropot, bes i jad, da bi posle svega došlo do opuštanja, zadovoljstva, jer je nečemu došao kraj i vidim da je rečeno nešto što me mučilo, i sada kada je izašlo iz mene iz prikrajka ga pratim, miran i tih. To što pišem je zaista neobično i sigurno nije zabava za plažu. Pišem onako kako svest nalaže, komplikovano, temeljno da ostane trag iza mene.
Još nešto u perspektivi. Branislav Platiša, beogradski glumac, koji je svojevremeno vodio dečiju emisiju na državnoj televiziji “Knjiga je da se čita“, zainteresovan je da, sa još dva glumca, postavi „Rođendanski dar“ u Beogradu, a monodrama „Kurva“ (Obična priča) je na čitanju u Slavija teatru.
Radojko Lako Veselinović proveo je 40 godina kao slikar u Narodnom pozorištu u Užicu. Iza njega je ostalo dosta oslikanih scena i to baš onih velikih. Tu je scenografija za predstavu „Per Gint“, „Rado Srbin ide u vojnike“, „Hromi ideali“ i mnoge druge.
– Na „Per Gintu“ sam radio 30 dana i noći i otprilike velike scenografije se rade toliko. Scenograf dolazi sa skicama ili fotografijama, i tačno zna šta hoće. Na osnovu tih skica se u radionicama prave kulise. E, sad, ako ja kao slikar dobijem odrešene ruke, autorski projekat, radim, slikam kako mislim da scenografija treba likovno da izgleda. U pozorište sam došao 1979, godine kada je upravnik bio Lale Milosavljević, sjajan čovek i pedagog. Za sve ovo vreme rada u pozorištu, kroz njega su prošla svega četri upravnika – rekao je Lako.
Sklonost ka slikarstvu Lako je pokazao još u osnovnoj školi, kada su njegovi radovi bili kačeni u holu škole.
– Moji radovi su bili nazastupljeniji i uredno kačeni po zidovima škole, a imao sam četvorku iz likovnog. Neverovatno. Doduše, ostali predmeti su mi slabo išli, ali i danas mislim da nastavnici ne treba da se „kače“ za ocene svojih kolega, tako bi bar trebalo da bude, ako su pravi pedagozi. To je bila tema razgovora između mene i nastavnice likovnog na mojoj prvoj samostalnoj izložbi. Bila je ljuta, ali verujem da je duboko u sebi znala koliko sam u pravu i koliko bi mi njena podrška u to vreme bila važna i značila u smislu izlaska iz „kabinetskog“ prostora i poimanja daljine. Meni, dečaku sa Carine, koji pokušava u tmini da pronađe sebe – seća se naš sagovornik, čija je biografija dosta živopisna, a ne bismo mogli da nabrojimo sva priznanja i izložbe koje je imao.
Iza njega je dvadesetak samostalnih i bezbroj kolektivnih izložbi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, kao i mnoge nagrade za slikarstvo i likovnost pozorišnih predstava, koje se više, na žalost, ne dodeljuju. Kada nije radio u pozorištu, on je slikao u svom ateljeu i to uglavnom ulje na platnu, zatim kombinovana tehnika, tuš i akvarel.
– Ne bih slikarstvo delio na tehnike. Generalno je važno da se dobro radi. Autoru ne bi trebala da bude bitna tehnika, a ne bi trebala da bude ni publici, gledaocu. I sigurno je da slikar ne treba da „juri“ i pogađa ukus publike, već da bude edukator i „nagovori“ je da veruje njemu. Umetnik mora da radi ono što oseća, što tinja u njemu, ono što je okupiralo njegovu misao, biće i probuđenu svest, da je slikovitost unutrašnje zakonitosti iznad svega, a publika treba da se potčini, odobrava, prati i proba da nađe sebe u svemu tome. Tako je i sa književnošću. Lično mislim da književnik nema pravo da piše besmislice za širu upotrebu, da se zanosi „velikim novcem“, pre svega ovi mladi ljudi, koji ne znaju koga da slušaju i onda odluče da podlegnu uticaju nepismenih čitalaca iz nekog ćoška mnogobrojnih rijaliti šoua. Treba graditi svoj stil, svoj način izražavanja u pisanju, slikarstvu i umetnosti uopšte, a publika će te naći negde, pa taman i u mraku – rekao je Lako.
Pozorište je ustanova za koju je jako vezan. Njegov dugotrajni pozorišni put je vrlo zanimljiv i trebalo bi više stranice našeg lista da bi se on opisao. Kao pozorišni slikar radio je i za druga pozorišta. Nakon toliko godina rada i iskustva, Lako o radu užičkog pozorišta kaže.
– Ja nisam bio neko ko je odlučivao bilo šta u pozorištu, ali sam imao svoj stav, svoje mišljenje, pa makar ga delio sa kolegama u pozorišnom klubu, rekviziti ili depou. Primera radi, kako treba započeti sezonu, kako bi trebalo postaviti repertoar i način na koji bi trebalo da funkcioniše scena uopšte, kakvu koncepciju da ima… Svojevremeno, kao mlad čovek, često sam delio ideje sa sadašnjim direktorom pozorišta, ali pitanje je koliko su bila realna sva ta moja i njegova viđenja pozorišnog trenutka, s obzirom da na pozorišni repertoar prvenstveno utiče finansijska momenat i dotok novca. Pozorište nije jeftina zabava. Lako je skrojiti repertoar, ali je teško naći novac za realizaciju. Inače, danas su na sceni drugi mladi ljudi, oni su tu da svojim radom pokažu da li su zaslužili da budu na mestu gde se nalaze, jer je velika čast i privilegija biti u pozorištu, biti neko ko je šraf u točku ili bolje zupčaniku, deo jedne ustanove koja nepojmljivo mnogo znači za ovaj grad i državu. Užice treba da bude srećno što ima pozorište, što smo luč u tami, Brajeva azbuka u rukama slepih, ali pozorište nije siva zgrada na koju se prstom ukazuje i misli kako je to dovoljno. To je ustanova kulture sa bezbroj magičnih ruku, to je užičko pozorište. Treba zasukati rukave, a magične ruke da pokrene vešta čarobnjakova mašta i privuče publiku da dođe i pogleda predstavu i tim činom nagradi glumca i sebe. Naravno, ćudljivi glumac mora da zasluži svoju publiku i da joj podari sve, bez ostatka. Nema pucnjave u prazno, ni rafalno, ni pojedinačno. Samo kolektivni duh – kaže Lako.
Na pitanje kako gleda na današnju scenografiju, gde se dosta koriste i virtualni detalji, on kaže:
– Meni se generalno sve te novotarije ne dopadaju previše, što se da i očekivati, ali to je sastavni deo nekog novog pozorišnog kretanja, evolucije. Lično mislim da cela civilizacija ide u pogrešnom smeru. Zapravo, ona ide onim smerom kojim treba da ide u toj svojoj evoluciji. Međutim, taj napredak, imam utisak, vodi ka konačnom sunovratu, što bi isto moglo reći za pozorište ili bilo koju drugu ustanovu. Ako od pozorišta napravimo bioskop, onda ne vidim svrhu. Mladi ljudi sve češće se laću tih tehnoloških naprava, stetoskopa, teleskopa… hahahah…ili šta već. Do mene ne dopire razlog zbog kog na zidu ide prevod, dobro, prevod, da, ali kajron teksta, koji već izgovara glumac na sceni. Imam razumevanja za neku čudesnu radnju, koja bi se odvijala negde u pozadini, poput vatre koje gore, čoveka koji uporno hoda kroz maglu ili noć… ali neke druge, nebitne stvari ne mogu da povežem i svarim. A danas se otišlo dosta dalje. Nekad vidim da to ima izvesnog smisla, ali počesto se događa da reditelj, valjda ne znajući šta će sa sobom ili sa glumcima, pribegne takom vizuelnom ili virtualnom efektu, koji najčešće nije u saglasnosti sa predstavom i svim izgovorenim tekstom. Ne stoji, smeta i vređa inteligenciju.
Nakon što je otišao u penziju, namera našeg sagovrnika je da se bavi i kritikom pozorišnih predstava, naročito scenografije.
– Scenografija mora da bude u funkciji predstave, i ne sme da se dogodi da glumci sa dosta fizičkog napora menjaju scenu, ako je glumci menjaju, na kraju i bilo ko drugi pomera, kao što se dešavalo u nekim predstavama. Radio sam mnogo scenografija u užičkom pozorištu, a sada rade neki mladi ljudi, Oni mi se nikada nisu obratili da im pomognem, misle da sve znaju. Generalni problem društva je što se stariji ljudi ne slušaju, intelektualci su u manjini, u zapećku, i ništa se ne pitaju, ali, da bi bilo napretka, njihova reč mora da se čuje – konstatovao je Lako.
On kaže da je pozorište bitno uticalo na njegov slikarski put i na taj način što je radom na velikim površinama, nekako osetio pravo i slobodu i pomislio da je dovoljno spretan, spreman da radi i u ateljeu velike formate velike kvadrature i premašuju ozbiljne dužine i širine. Inače, on je jedan od retkih umetnika koji je nešto uradio u Beogradu, a ostao da živi u Užicu. Ljudi ga više poznaju i znaju za njega u Beogradu, Subotici i nekim drugim gradovima, negoli u Užicu.
U ovom razgovoru sa Lakom, morali smo da ga pitamo i za njegovu ćerku Marinu Veselinović, koja je na neki način krenula očevim putem.
– Nikada nisam instistirao da se moja deca bave umetnošću. Ali, to se nametnulo samo, nekako je izvršena ta mentalna selekcija. Marina je bila ta koja je uvek primećivala u kući novu sliku, osećala miris tempertina, boje, išla sa mnom u prirodu kada radim, imala neka pitanja. Znao sam da je ona ta koja treba da se bavi nekim kreativnim poslom, slikarstvom ili bilo kojom drugom umetničkom formom. Ona je izabrala cretež, odličan je crtač i jedna od najboljih u zemlji. Završila je grafički dizajn i sada ilustruje knjige kod nas i u inostranstvu. Za neke važne idzavačke kuće radi i korice knjiga. Pokazala je od malih nogu interesovanje za umetnost, za razliku od starije ćerke, koja je završila turizmologiju i bavi se nekim sasvim drugim poslom – rekao je Lako.
Iako je u penziji, govorio je dosta o svojim planovima, jer kako kaže „Umetnik nikada nije u penziji, uvek radi, uvek je živ, sve dok jednog dana fizički ne utihne“.
Zvezdana Gligorijević
