ГРУПА „ТЕМПЕРА“
У овом броју „Ужичке недеље“ Александар Јовановић и Ратко Ерић, чланови групе „Темпера“, говоре о раду ове петочлане групе и дају виђење музичке сцене како у Ужицу, тако и у Србији.
Алкесандар Јовановић – клавијатуриста, Ратко Ерић – вокал, Славко Марковић – гитара, Мићко Савић – бас, Александар Васиљевић – бубњар и Милена Миливојевић – вокал, чланови су ове групе, музичари који су се, са својим дугогодишњим искуством, окупили да направе један нови, модеран, препознатљив бенд, али, пре свега, да свирају музику коју воле. Главна идеја је била да се тржишту понуди веома широк избор добре музике, да се прате музички трендови, али да се никако не запостави ни квалитетна стара музика – народна, староградска, рок, поп, евергрин… За осам година постојања, иза себе имају преко 800 наступа било на свадбама, матурама, апсолвентским и студентским забавама, прославама фирми, у разним хотелима, у многим градовима Србије. Занимљиво је да нико није Ужичанин, већ су из других општина Златиборског округа, али су се нашли и сада сви живе и раде у Ужицу.
– Почели смо у октобру 2008. године. Сви смо били афирмисани, са по 15 година исуства. Свако од нас је до тада свирао у неким бендовима, који су били другачији од онога што смо сада. Стицајем околности, ми смо се сви нашли око те заједничке идеје како смо замишљали да треба да буде тај бенд – рекао је Александар.
Ратко Ерић, певач групе, додаје да су се сви међусобом познавали, а да су, Александар и он, позвали остале чланове групе и тако кренули да свирају заједно.
– Прво су то биле свирке по Ужицу. Постали смо група која највише свира венчања, али свирамо и у клубовима, на забавама које организују разне корпорације, школе, за нове године, у ресторанима, студентским и апсолвентским вечерама и тако даље. У принципу, венчања су најлепша и најпрофитабилнија – додао је Ратко.
Од самог старта група скоро да се није мењала. Само је било промена певачица. У почетку је била Биљана Прокић, затим Божана и сада је Милена. Једино се још променио бубњар.
– Када смо правили групу, није нам била поента да направимо бенд који личи на неки други ужички или било који други бенд, већ да донесемо нешто ново, аутентично, да нас људи препознају и, хвала богу, од почетка је било поприлично посла. Имали смо помоћ од колега, али сада већ са послом немамо проблема. За врло кратко време смо успели и задовољни смо – казао је Александар, који поред тога што свира у „Темпери“, ради у Музичкој школи и предаје предмете везане за снимање звука.
– Најбоље од свега је то што када радимо, ми свирамо оно што волимо и када свирамо и народну музику, и поп и рок музику, вртимо се око неких ствари које су нама блиске и блиске тим људима који нас слушају. Једино што не свирамо то су класика, џез и хеви метал – додао је Ратко.
Кажу да доста свирају лепу народну музику, и нашу шумадијску, као и севдах и староградску музику.
– Сматрамо да је мисија, свирати ту музику, онако како треба да се свира. Сада наравно, ми не можемо бити Народни оркестар, јер ми смо група која има своја ограничења, јер нас је четири музичара на бини, али се ипак трудимо да сву ту музику свирамо онако каква јесте. Уносимо и неке елементе неких других музика – објаснио је Александар и додао да им је репер оркестар Аце Софронијевића, који има 15 чланова.
Због своје добре свирке сарађивали су са доста познатих музичара попут Луиса, Мирослава Илића…
– Било је доста певача, познатих и мање познатих. Можда је најбоље радити са младим и неафирмисаним квалитетним певачима, попут Мирјане Алексић, која је незаслужено слабо котирана код нас на естради, али је изузетан интерпретатор. Добро пева сву врсту музику, била је у „Звездама гранда“, али није толико продорна, мада се још увек бори – рекао је Ратко.
За себе у шали кажу да су престари за „Звезде гранда“, а да им је рано за „Никад није касно“. Али, то није разлог зашто не желе да учествују у сличним музичким ријалитима.
– Имали смо неке позиве, за које смо проценили да су стилски другачији од онога што ми радимо. На пример емисија „Најбољи бенд године“. Ту су опет у принципу другачији бендови од нас, јер ми имамо неку своју свирку, неки свој стил, који се трудимо да задржимо и не би смо пошто-пото улетали у неке естрадне приче ради неке афирмације, која не би била права афирмација. Наравно, увек би радо учествовали тамо где би могли да се представимо онакви какви јесмо, али, зарад неких трулих компромиса, зарад неких појављивања, који би нам више одмогли, него што би помагали, нисмо се пријављивали, нити прихватали позиве – рекао је Александар, а, као позитиван пример, навео је Милену, која сада пева са њима, а која је била у најужем кругу за неафирмисане певаче да наступи на Евровизији, када је победила Бојана Стојменов.
– Све друго би се косило са нашим принципима. Зато би то за нас био мач са две оштрице. Било је учешће на локалним телевитијама, ништа значајније, али ту смо радили оно што јесмо и свирали музику на начин како мислимо да треба да је свирамо. У суштини, покушавамо да сву врсту свирамо аутентично, онако како треба да се свира, било да је народна или забавна. Сваку врсту музике покушавамо што верније и аутентичније да свирамо. Нашли смо се и гурамо ту причу и поклопило се да имамо довољно посла и да волимо то што радимо – рекао је Ратко.
Из тога се види да за њих нису само паре у питању, већ више да преовладава љубав према музици.
– Малопре је Саша (Александар) рекао да свирамо 25 година и да живимо од тога. Да то не волимо, не бисмо радили. Постоје профитабилније ствари и начини, али то носи са собом неке друге ствари, у које ми не желимо да упаднемо. Нама је много битније да људи препознају то што радимо и свима нама је битнији аплауз и неки добар коментар и препорука после свирке, него да ли ћемо кући донети оволико или онолико новца – рекао је Ратко.
– Ако свирамо људима који разумеју то што свирамо, ми смо своји на своме, јер ти који нас разумеју, они ће нас звати и препоручити, а они који нас не разумеју, нећа нас ни звати. Било је много ситуација када смо у маетеријалном смислу могли да се продамо и зрадимо доста, али то вуче неке друге ствари, а које генерално за посао и за нас нису добре, јер би сами себи ускакали у уста. Не треба бити некоректан према људима који вас ангажују, јер ако радимо то онда радимо то, а не нешто друго. Трудимо се максимално да радимо поштено и предано, и доста смо у то уложили – додао је Александар.
Они праве разлику између популарних музичких емисија.
– На пример, у емисији „Никад није касно“ могу се видети ти старији људи и репертоар који је леп и позитиван, било која врста музике да је у питању, за разлику од других ријалитија. Ми имамо велики проблем са рецимо „Звездама гранда“, које намећу песме који нису били ни хитови, када су изашле, јер нису вределе, а они сада, зато што је већ 12 или 13 сезона, извлаче те неке песме, јер немају шта више да певају. На силу их гурају и праве хитове од неких песама, које су увек биле безвредне. Али, једносавно морамо да пратимо неке песме, које су, ето, медијски наметнуте. Штета је што та мало квалитетнија музика није заступљена више у медијима, јер би свима било лакше и лепше – рекао је Александар.
Када је у питању ауторска музика, наши саговорници кажу да то одавно планирају и да ће вероватно бити ускоро.
– Ми већ то планирамо пет година, али не можемо да се ослучимо да ли да то правимо да буде комерцијално, што би било против наших укуса, или да радимо за нашу душу. Али, пре ћемо за нашу душу. Нас не би коштало скоро ништа, јер Ацо има свој студио. Може да се уради доста тога, али опет кажем, питање је да ли ићи ка некој естради и улазити у неки нови круг, или остати ту где јесмо, са неким малим унапређењима. То су крупне дилеме. Ми имамо пун календар и следећи ниво је естрада, а то опет захтева потпуно другачији приступ, од менаџера, телевизија и сликања. И сада, колико то има смисла у овом времену и колико ми имамо стрпљења за све то…. Ту је и питање времена, јер лако можемо да изгубимо публику коју већ имамо – рекао је Ратко.
На питање на коју врсту музике народ више реагује, они кажу да народна музика има примат.
– Ипак, зависи од структуре људи. Буквално смо имали свадбе где свирамо само 15 минута народну музику и свадбе где свирамо цео дан народну музику. Нема правила и прилагођавамо се тим људима код којих свирамо. Увек морамо да направимо неки баланс између младенаца који су по правили млади људи, за које је свадба сама по себи већ велики компромис, јер већина њих би правила свадбу за 50 својих другара, али праве за 300 до 400 гостију. Тај компромис ми морамо да разумемо, али обично је неких 30 посто забавне и 70 посто народне музике – рекао је клавијатуриста „Темпере“.
– Дефинитивно је народна музика нешто без чега не може да се направи свадба. И то је тај проценат. Све је ствар договора са младенцима, колико ће које врсте музике да се свира – додао је Ратко.
– Народна музика је јако широк појам. Ми смо временом дошли до неког репертоара који је веома помирљив и за млађе и за старије, јер нама је у принципу интерес да ту што више људи буде задовољно. Постоје неке песме које су евергрин народне музике и које су потпуно на месту. Искрено, ми избегевамо неке репертоаре, попут Стоје или Гара и слично. Али, то је опет мач са две оштрице, где може да се пређе нека граница укуса, коју нам многи не би опростили. Народна музика је баш јако широка и у њу спадају и новокомпонована и ова што зову турбо фолк, као и изворна, и музика ових и оних народа. Али, дефинтивно постоји јако велики репертоар, који је врло применљив и који можемо јако дуго да свирамо и на матурама и на апсолвентским вечерама и у Београду и у Ужицу, на свадбама у свим градовима. То се испрофилисало, тако да када одемо у неки клуб или кафану, скоро је све исто – рекао је Александар.
И један и други наш саговорник сматрају да су млађи музичари прилично хендикепирани што расту уз ову врсту музику, од рата па овамо.
– Они у суштини гурају тај фазон и њима је то окосница музике. Причамо о концепцији бендова који постоје овде. Ми смо имали среће што смо расли уз неку другу врсту музике, било народне или забавне. Они то много не осећају и то се види у свирци. Оно што ми свирамо сигурно има емоције и енергије – рекао је Ратко.
Такозване тезге имају по целој Србији, а, у шали кажу, свирају свукуда где има струје.
– Свирамо доста. Нисмо водили евиденцију, али око 30 до 40 посто смо ван Ужица, што је на неку руку добро, јер прођемо и видимо те крајеве, отварају се нови озбиљнији контакти. Имамо понуда да идемо преко границе, али овде имамо доста посла, а ако одемо негде на три до четири месеца, онда се овде губи триште – сложили су се наши саговорници.
„Темпера“ редовно учествује и радо се одазивају свим хуманитарним акцијама. Наступали су са Дејаном Петровићем у акцији „Битка за бебе“, свирали су на недавном концерту за Соњу Христовски…
Такође, размишљају да одрже један концерт на тргу за своју душу, али и за оне који цене то што раде.
– То исто планирамо, само нам треба да нађемо времена, јер смо заузети најчешће викендима, а лети имамо сезону свирке а и многи грађани иду на годишње одморе. Свакако, волели бисмо да се то деси. Највише би волели да одржимо концерт са неком акустичном музиком, где би свирали више страну музику – рекао је Александар.
Од својих колега посебно цене Рала, који свира у Великом народном оркестру РТС-а.
– Рале је топ колега и врсни свирач. Свира са нама када има слободног времена. То је један изузетан човек. Са њим је увек занимљиво. То је човек који је пропутовао много, много људи познаје, једном речју, свестрана особа. Њему је кратак дан. Такође и Драган Виријевић је оставио пуно трага у музици и то баш у свирању. Још се добро држи Трунто. То су ти неки људи из нашег доба, који су остали још увек да се баве музиком – рекао је Ратко.
Њихови животи су пуно доживљаја, а испричали су један од најсвежијих.
– Свирали смо једну лепу свадбу, на сплаву на Дунаву. Из неког разлога све је почело да касни. Сазнали смо да су младенци упали у Дунав. Требали су чамцем да дођу на сплав, али су упали у реку. Млади је бар остала фризура. Свака свирка има своје занимљивости – испричао је Ратко.
З. Г.
