MIROSLAV RISTANOVIĆ RISTA – LEGENDARNI UŽIČKI MUZIČAR
Jedan od muzičara, koji je sigurno ostavio trag i dao veliki značaj u razvitku užičke rok scene, jeste i Miroslav Ristanović Rista. Iako sa skromnošću priča o tome, ne može se zaboraviti hit „Jelena“ od nekadašnje grupe „Kilo i po“.
Miroslav Ristanović je rođen u Užicu, gde je završio gimnaziju, a zatim upisao pravo u Beogradu. Iz Beograda se vratio 1978. godine, zaposlio se i osnovao porodicu. Otac je troje dece. Na Novi Zeland je otišao sa porodicom 1996. godine. U Srbiju nije dolazio 12 godina, sve do 2008. godine, od kada je počeo da dolazi skoro svake godine na odmor.
– Nisam siguran da li sam se vratio ili samo došao, u svakom slučaju, vezan sam za Užice. Za Užice me vezuju uspomene, stari prijatelji. Svo moje troje dece žive u inostranstvu, ćerka na Novom Zelandu, stariji sin u Majamiju, a mlađi u Londonu. Jako je teško planirati gde će čovek živeti. Mi smo jednom nogom ovde, a drugom tamo, svakako ponovo idemo. Na neki način sam se i navikao da pravim drastične preokrete. Novi Zeland nam je došao kao pravi spas, kako nas je odavde oterala ondašnja situacija. Tamo smo našli neki potpuno drugi život. Čovek ima potrebu za sigurnošću, mada, s druge strane ima i potrebu za dinamikom i novim izazovima. Uvek sam voleo sigurnost, ali i malo avanture – rekao je Rista.
Od malena je imao ljubav i sklonost prema muzici.
– Prvi ozbiljni susret sa nekim instrumentom bio je u sedmom razredu, kada mi je otac kupio gitaru, jer sam bio odličan učenik. Desilo se da je kod nas u kući stanovao i izvesni Rade, koji je svirao gitaru. On mi je pokazao samo dva akorda i odmah sam neizmerno zavoleo gitaru. Od njega sam dobio i knjigu iz koje sam počeo da učim. Prvi put sam čuo zvuk električne gitare uživo u KUD-u u Sevojnu. Nikada mi kasnije električna gitara nije zvučala kao tada. U tadašnjoj Četvrtoj osnovnoj školi, svirao sam u školskom orkestru. Kasnije, dok sam učio gimnaziju, priključio sam se orkestru Tehničke škole. Svirali smo školske igranke u Tehničkoj školi. Sami smo nameštali binu, bili smo puni entuzijazma. Takođe smo svirali u KUD-u Sevojnu, tako da se mnogi sećaju baš tih igranki u sevojničkoj sali. Na te igranke dolazilo je i po 700 ljudi, te su bile jako popularne. To vreme vezuju za zlatne godine muzike i imao sam sreću da zakačim te najbolje godine. Imao sam tada 16-17 godina. Svirao sam od srca, vodila me je jaka emocija, a trebalo je i dopasti se devojkama. Tu su i nezaboravne igranke u nekadašnjem Domu JNA. Bilo je to neko srećno vreme, od 1970. do 1973. godine – ispričao je Rista.
U leto 1973. godine Rista se upoznao sa Oliverom Mandićem i kako je iste jeseni otišao u Beograd na studije, počela je njihova trogodišnja saradnja.
– Oliver i ja počeli smo da pravimo našu sopstvenu muziku, što mi je posebno odgovaralo, s obzirom da me je uvek privlačilo da stvaram muziku, ne da reprodukujem tuđu. Nije da nisam skidao stvari, ali, to je bilo samo kad sam morao, da bih bio upotrebljiv za tezgu. Radili smo zajedno tri godine i snimili smo ploču „Tajna“ na kojoj je pevao Dušan Prelević. Gostovali smo u, to vreme u veoma popularnoj TV emisiji „Obraz uz obraz“. Tokom tog vremena imao sam sreću da upoznam tadašnju elitu beogradskih muzičara, koje sam do tada gledao samo na televiziji. Na neke imam veoma lepe uspomene. Upoznao sam Lazu Ristovskog, Dragoljuba Đuričića, Krla iz Generacije 5, Točka, i oni su me oduševili, ne samo kao muzičari, već kao ljudi. Odjednom sam se našao u tom nekom svetu poznatih, međutim, nisam mogao da budem na tom nivou, jer nisam bio spreman da budem pravi profesionalac, da se samo bavim muzikom. Na to sam gledao kao na nesigurno zanimanje. Ja sam inače sklon promeni raspoloženja, pa tako ako mi se danas svira, ja mogu da letim, a kada mi nije dobar dan – blokiram. Zbog toga sam rano odlučio da se neću baviti muzikom profesionalno. Muzika je ostala uzgredno zanimanje, na žalost, ne uvek na zavidnom nivou i onako kako sam želeo, ali sve je to deo iskustva i života. U svakom slučaju, svi su moje ime vezivali za muziku, a ja se i nisam odvajao od gitare.
– Nekako u međuvremenu svirao sam i sa Bobanom Petrovićem u grupi „Zdravo“. Izdali smo singl na kome se nalazio jedan, u to vreme dosta emitovan hit „Meteorologija“. Pozvani smo u emisiju „Nedeljom popodne“. Nije mi izgledalo da nam je stvar pravi muzički nivo i nisam računao da će to imati nekog uspeha i odbio sam, a onda sam i napustio grupu. Sa Oliverom sam se takođe razišao.
– Imao sam priliku da se oprobam i sa Korni grupom, u koju me je Kornelije pozvao, čuvši nekako za mene, da bih zamenio Josipa Bočeka, koji je tada bio u vojsci. To nije baš potrajalo, jer se nisam nekako uklopio u njihovu koncepciju. Kovača sam oduvek izuzetno cenio kao jednog od naših najboljih muzičara,
Kada se vratio u Užice, ponovo je počeo da sarađuje sa svojim rođakom Zoranom Spasićem Spasom, sa kojim je nekada i počeo da svira gitaru i sa kojim je i svirao na nekim od pomenutih igranki.
– Sreo sam se sa Spasom i Đokom. Spasa i ja smo nekada bili dobar tandem. Zajedno smo svirali u Tehničkoj školi i u Sevojnu na igrankama. On je takođe voleo da komponuje svoju muziku, pa smo se tako dopunjavali. Počeli smo zajedno da sviramo, sa Đokom, kao pevačem. Osnovali smo grupu „Kilo i po“. Bilo je tu još talentovanih ljudi, koji su se menjali. ali smo nas trojica bili stalni članovi. Uradili smo dosta pesama, između ostalih i „Jelenu“. „Jelena“ je postala lokalni hit, međutim izostala je prava reklama. Ostala je kao lokalni hit, za koji se čulo od usta do usta, međutim, nikada nije emitovana na bilo kojoj radio stanici Beograda ili na televiziji. Čujem da je sada izvode trubači Dejana Petrovića. Nekako, u to vreme kada je nastala, nisam uopšte kapirao da ona živi negde u narodu. Meni je bila kao neka jednostavna stvar. Bio sam iznenađen mnogo godina kasnije, na jednom koncertu u hali u Velikom parku, kada je Đoko najavio „Jelenu“, a cela hala pevala tokom njegovog izvođenja. Nisam mogao da verujem da je ljudi znaju. Eto, ona je ostavila neki trag, iako to nije bila tipična stvar za našu celokupnu muziku i ono što smo inače pravili. Imali smo dobrih pesama, ali iz ovih ili onih razloga, nisu zaživele – rekao je Rista.
Tokom 1978. godine Miroslav se oženio i, kako kaže, već tada je počeo da se udaljava od muzike.
– Smatrao sam da je porodica najbitnija i stavio sam je na prvo mesto. Time se i danas rukovodim. Osetio sam da je to ono što mi najviše odgovora u životu, da je moj brak sa Vesnom napravio pravi balans u mom životu. Vesna je inače bila moja školska drugarica. Svirali smo zajedno u školskom orkestru, posle sam je pratio kao solistu u gimnaziji. Video sam da je to osoba koja mi odgovora i nisam hteo da rizikujem da se zbog neke potencijalne karijere i pokušaja neke muzike, udaljim od nje. Brzo je usledio i posao pravnika, pa tako nisam ni imao mnogo vremena za muziku. Snimili smo „Jelenu“, ali nisam mogao više konstantno da budem uključen. Nisam mogao to više da pratim i tu se završila ta priča sa „Kilo i po“. Pred polazak na Novi Zeland prodao sam instrumente i gitaru, i muzika je za mene jednostvano nestala. Tamo nisam osetio potrebu da sviram, možda mi se samo par puta javila neka želja. Ipak je tamo neki drugačiji život, a nisam video način da se sa muzikom tamo uklopim – rekao je Miroslav.
Međutim, kod njega počinje da se menja osećaj prema muzici, a naročito kada je došao u Užice. Sa Vesnom i sinovima započeo je projekat „Viridian Green Project “. A kako je do toga došlo naš sagovornik kaže:
– U leto 2007. godine Vesna je bila u Londonu kod našeg sina. Čekao sam je na aerodromu, vidim da na leđima nosi gitaru. Koje iznenađenje za mene. Kupila mi je gitaru, a ništa mi nije rekla. Pomislio sam, kako bi bilo dobro da još uvek imam želju da sviram. Uvek ću se sećati te scene.Uzeo sam je par puta u ruke, ali nisam imao inspiraciju. Stajala je ta gitara, dok nismo pošli ovamo. Zamalo da je prodam, ali, u zadnjem momentu sam odbio kupca, i rekao mu da sam odlučio da opet zasviram. I donesem tu gitaru u Užice. Sin mi je kupio uređaj, da mogu da snimam na kompjuteru, praktično sam dobio kućni studio. I opet, odjednom javi mi se želja. Počnem da komponujem neke instrumentale. U nekom momentu kažem Vesni da otpeva nešto, jer instrumentala ima milion. Ona nikada nije pevala profesionalno, iako je uvek bila veliki zaljubljenik u muziku i veoma talentovana. Ona mi je predložila da napravimo neku konkretnu stvar. Imao sam jednu instrumentalnu stvar od ranije i ona je napisala tekst na engleskom, a kompoziciju prearanžirala u vokalnu. Vesna je više sklona džezu, dok ja naginjem ka roku, ali smo uspeli da napravimo neki fjužn između to dvoje. Snimili smo je i moja muzika je dobila neki smisao.
– Jedan od mojih sinova je profesionalni bubnjar, drugi sin je profesionalni gitarista, pa je logični sled bio da se i oni uključe i da napravimo nešto zajedno. Tako je nastao taj naš zajednički projekat. Sinovi, Goran i Bojan sviraju, Vesna peva, a klavijature svira naš prijatelj Dragan iz Jagodine. Na toj prvoj stvari koju smo snimili, za mene nisam našao mnogo mesta. Tu smo stvar postavili na internet u januaru ove godine. Dosta ljudi je pozitivno odreagovalo, što nas dodatno motiviše da nastavimo dalje.
– Imamo još nekoliko kompozicija na kojima još uvek radimo, ali zbog prostorne razdvojenosti i vremenske razlike, kao i zbog drugih obaveza koje svako od nas ima, sve ide sporo. Studio našeg sina nalazi se u Majamiju i kada je sve gotovo sa naše strane, produkcija i miksovanje čeka na njega. Možda snimimo i mali video. Danas je tehnologija takva da se na jednom kraju sveta snimi glas, drugom kraju gitara, na trećem klavijature ili bubnjevi, a na četvrtom se sve to lepo izmiksuje i napravi dobra muzika. To mogu da urade čak i muzičari koji se i ne poznaju.
O planovima Rista kaže:
– Vesna i ja upravo planiramo da izdamo jednu stvar sa srpskim tekstom, koja bi mogla da bude veoma interesantna. To je jedna moja stara kompozicija, koju smo obradili i sada je u studiju, čeka na miksovanje. Publikovaćemo je na Fejsbuku i Jutubu – najavio je Rista.
U roku od sledećih par meseci trebalo bi da izdaju još četiri stvari.
Zvezdana Gligorijević
