Свирао са Корни групом

- Одjедном сам се нашао у том неком свету познатих, међутим нисам могао да будем на том нивоу, јер нисам био спреман да будем прави професионалац, да се само бавим музиком. На то сам гледао као на несигурно занимање -

МИРОСЛАВ РИСТАНОВИЋ РИСТА – ЛЕГЕНДАРНИ УЖИЧКИ МУЗИЧАР
Један од музичара, који је сигурно оставио траг и дао велики значај у развитку ужичке рок сцене, јесте и Мирослав Ристановић Риста. Иако са скромношћу прича о томе, не може се заборавити хит „Јелена“ од некадашње групе „Кило и по“.
Мирослав Ристановић је рођен у Ужицу, где је завршио гимназију, а затим уписао право у Београду. Из Београда се вратио 1978. године, запослио се и основао породицу. Отац је троје деце. На Нови Зеланд је отишао са породицом 1996. године. У Србију није долазио 12 година, све до 2008. године, од када је почео да долази скоро сваке године на одмор.
– Нисам сигуран да ли сам се вратио или само дошао, у сваком случају, везан сам за Ужице. За Ужице ме везују успомене, стари пријатељи. Сво моје троје деце живе у иностранству, ћерка на Новом Зеланду, старији син у Мајамију, а млађи у Лондону. Јако је тешко планирати где ће човек живети. Ми смо једном ногом овде, а другом тамо, свакако поново идемо. На неки начин сам се и навикао да правим драстичне преокрете. Нови Зеланд нам је дошао као прави спас, како нас је одавде отерала ондашња ситуација. Тамо смо нашли неки потпуно други живот. Човек има потребу за сигурношћу, мада, с друге стране има и потребу за динамиком и новим изазовима. Увек сам волео сигурност, али и мало авантуре – рекао је Риста.
Од малена је имао љубав и склоност према музици.
– Први озбиљни сусрет са неким инструментом био је у седмом разреду, када ми је отац купио гитару, јер сам био одличан ученик. Десило се да је код нас у кући становао и извесни Раде, који је свирао гитару. Он ми је показао само два акорда и одмах сам неизмерно заволео гитару. Од њега сам добио и књигу из које сам почео да учим. Први пут сам чуо звук електричне гитаре уживо у КУД-у у Севојну. Никада ми касније електрична гитара није звучала као тада. У тадашњој Четвртој основној школи, свирао сам у школском оркестру. Касније, док сам учио гимназију, прикључио сам се оркестру Техничке школе. Свирали смо школске игранке у Техничкој школи. Сами смо намештали бину, били смо пуни ентузијазма. Такође смо свирали у КУД-у Севојну, тако да се многи сећају баш тих игранки у севојничкој сали. На те игранке долазило је и по 700 људи, те су биле јако популарне. То време везују за златне године музике и имао сам срећу да закачим те најбоље године. Имао сам тада 16-17 година. Свирао сам од срца, водила ме је јака емоција, а требало је и допасти се девојкама. Ту су и незаборавне игранке у некадашњем Дому ЈНА. Било је то неко срећно време, од 1970. до 1973. године – испричао је Риста.
У лето 1973. године Риста се упознао са Оливером Мандићем и како је исте јесени отишао у Београд на студије, почела је њихова трогодишња сарадња.
– Оливер и ја почели смо да правимо нашу сопствену музику, што ми је посебно одговарало, с обзиром да ме је увек привлачило да стварам музику, не да репродукујем туђу. Није да нисам скидао ствари, али, то је било само кад сам морао, да бих био употребљив за тезгу. Радили смо заједно три године и снимили смо плочу „Тајна“ на којој је певао Душан Прелевић. Гостовали смо у, то време у веома популарној ТВ емисији „Образ уз образ“. Током тог времена имао сам срећу да упознам тадашњу елиту београдских музичара, које сам до тада гледао само на телевизији. На неке имам веома лепе успомене. Упознао сам Лазу Ристовског, Драгољуба Ђуричића, Крла из Генерације 5, Точка, и они су ме одушевили, не само као музичари, већ као људи. Одjедном сам се нашао у том неком свету познатих, међутим, нисам могао да будем на том нивоу, јер нисам био спреман да будем прави професионалац, да се само бавим музиком. На то сам гледао као на несигурно занимање. Ја сам иначе склон промени расположења, па тако ако ми се данас свира, ја могу да летим, а када ми није добар дан – блокирам. Због тога сам рано одлучио да се нећу бавити музиком професионално. Музика је остала узгредно занимање, на жалост, не увек на завидном нивоу и онако како сам желео, али све је то део искуства и живота. У сваком случају, сви су моје име везивали за музику, а ја се и нисам одвајао од гитаре.


– Некако у међувремeну свирао сам и са Бобаном Петровићем у групи „Здраво“. Издали смо сингл на коме се налазио један, у то време доста емитован хит „Метеорологија“. Позвани смо у емисију „Недељом поподне“. Није ми изгледало да нам је ствар прави музички ниво и нисам рачунао да ће то имати неког успеха и одбио сам, а онда сам и напустио групу. Са Оливером сам се такође разишао.
– Имао сам прилику да се опробам и са Корни групом, у коју ме је Корнелије позвао, чувши некако за мене, да бих заменио Јосипа Бочека, који је тада био у војсци. То није баш потрајало, јер се нисам некако уклопио у њихову концепцију. Ковача сам одувек изузетно ценио као једног од наших најбољих музичара,
Када се вратио у Ужице, поново је почео да сарађује са својим рођаком Зораном Спасићем Спасом, са којим је некада и почео да свира гитару и са којим је и свирао на неким од поменутих игранки.
– Срео сам се са Спасом и Ђоком. Спаса и ја смо некада били добар тандем. Заједно смо свирали у Техничкој школи и у Севојну на игранкама. Он је такође волео да компонује своју музику, па смо се тако допуњавали. Почели смо заједно да свирамо, са Ђоком, као певачем. Основали смо групу „Кило и по“. Било је ту још талентованих људи, који су се мењали. али смо нас тројица били стални чланови. Урадили смо доста песама, између осталих и „Јелену“. „Јелена“ је постала локални хит, међутим изостала је права реклама. Остала је као локални хит, за који се чуло од уста до уста, међутим, никада није емитована на било којој радио станици Београда или на телевизији. Чујем да је сада изводе трубачи Дејана Петровића. Некако, у то време када је настала, нисам уопште капирао да она живи негде у народу. Мени је била као нека једноставна ствар. Био сам изненађен много година касније, на једном концерту у хали у Великом парку, када је Ђоко најавио „Јелену“, а цела хала певала током његовог извођења. Нисам могао да верујем да је људи знају. Ето, она је оставила неки траг, иако то није била типична ствар за нашу целокупну музику и оно што смо иначе правили. Имали смо добрих песама, али из ових или оних разлога, нису заживеле – рекао је Риста.


Током 1978. године Мирослав се оженио и, како каже, већ тада је почео да се удаљава од музике.
– Сматрао сам да је породица најбитнија и ставио сам је на прво место. Тиме се и данас руководим. Осетио сам да је то оно што ми највише одговора у животу, да је мој брак са Весном направио прави баланс у мом животу. Весна је иначе била моја школска другарица. Свирали смо заједно у школском оркестру, после сам је пратио као солисту у гимназији. Видео сам да је то особа која ми одговора и нисам хтео да ризикујем да се због неке потенцијалне каријере и покушаја неке музике, удаљим од ње. Брзо је уследио и посао правника, па тако нисам ни имао много времена за музику. Снимили смо „Јелену“, али нисам могао више константно да будем укључен. Нисам могао то више да пратим и ту се завршила та прича са „Кило и по“. Пред полазак на Нови Зеланд продао сам инструменте и гитару, и музика је за мене једноствано нестала. Тамо нисам осетио потребу да свирам, можда ми се само пар пута јавила нека жеља. Ипак је тамо неки другачији живот, а нисам видео начин да се са музиком тамо уклопим – рекао је Мирослав.
Међутим, код њега почиње да се мења осећај према музици, а нарочито када је дошао у Ужице. Са Весном и синовима започео је пројекат „Viridian Green Project “. А како је до тога дошло наш саговорник каже:
– У лето 2007. године Весна је била у Лондону код нашег сина. Чекао сам је на аеродрому, видим да на леђима носи гитару. Које изненађење за мене. Купила ми је гитару, а ништа ми није рекла. Помислио сам, како би било добро да још увек имам жељу да свирам. Увек ћу се сећати те сцене.Узео сам је пар пута у руке, али нисам имао инспирацију. Стајала је та гитара, док нисмо пошли овамо. Замало да је продам, али, у задњем моменту сам одбио купца, и рекао му да сам одлучио да опет засвирам. И донесем ту гитару у Ужице. Син ми је купио уређај, да могу да снимам на компјутеру, практично сам добио кућни студио. И опет, одједном јави ми се жеља. Почнем да компонујем неке инструментале. У неком моменту кажем Весни да отпева нешто, јер инструментала има милион. Она никада није певала професионално, иако је увек била велики заљубљеник у музику и веома талентована. Она ми је предложила да направимо неку конкретну ствар. Имао сам једну инструменталну ствар од раније и она је написала текст на енглеском, а композицију преаранжирала у вокалну. Весна је више склона џезу, док ја нагињем ка року, али смо успели да направимо неки фјужн између то двоје. Снимили смо је и моја музика је добила неки смисао.


– Један од мојих синова је професионални бубњар, други син је професионални гитариста, па је логични след био да се и они укључе и да направимо нешто заједно. Тако је настао тај наш заједнички пројекат. Синови, Горан и Бојан свирају, Весна пева, а клавијатуре свира наш пријатељ Драган из Јагодине. На тој првој ствари коју смо снимили, за мене нисам нашао много места. Ту смо ствар поставили на интернет у јануару ове године. Доста људи је позитивно одреаговало, што нас додатно мотивише да наставимо даље.
– Имамо још неколико композиција на којима још увек радимо, али због просторне раздвојености и временске разлике, као и због других обавеза које свако од нас има, све иде споро. Студио нашег сина налази се у Мajамију и када је све готово са наше стране, продукција и миксовање чека на њега. Можда снимимо и мали видео. Данас је технологија таква да се на једном крају света сними глас, другом крају гитара, на трећем клавијатуре или бубњеви, а на четвртом се све то лепо измиксује и направи добра музика. То могу да ураде чак и музичари који се и не познају.
О плановима Риста каже:
– Весна и ја управо планирамо да издамо једну ствар са српским текстом, која би могла да буде веома интересантна. То је једна моја стара композиција, коју смо обрадили и сада је у студију, чека на миксовање. Публиковаћемо је на Фејсбуку и Јутубу – најавио је Риста.
У року од следећих пар месеци требало би да издају још четири ствари.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.