VUKICA JOVANOVIĆ
Dr Vukica Jovanović iz Užica od ove godine kao docent radi na Batten College of Engineering & Technology u Norfolku u Virdžiniji. Pre toga svoju karijeru je gradila u Evropi.
Vukica je rođena u Užicu, a rano detinjstvo je provela između Užica i Srema.
– Srednja sestra i ja smo bile okružene maminom i tatinom porodicom, dok su roditelji naizmenično radili i čuvali decu, pomagajući jedno drugom i motivišući jedni druge da završe fakultete, da obezbede sebi i nama bolji život. Danas, mnogi od mojih studenata me veoma podsećaju na moje roditelje. Dosta studenata ima stalan posao i porodicu, a diploma bi im značila napredak na poslu i bolji i stabilniji životni standard – seća se dr Vukica.
Osnovnu školu je završila u „Nada Matić“, u razredu bez vukovaca.
– Mislim da su nas pošteno ocenjivali. Moji roditelji su uvek tvrdili da je škola naša sopstvena odgovornost, da ako nećemo da učimo, nema problema, kupiće nam stado ovaca, i milina. Imali smo rano uspostavljen sistem odgovornosti, znalo se da se očekuje, da raspremamo i pomažemo po kući. Nekako odlazak u školu mi nikad nije bio jedini prioritet, život je za mene uvek podrazumevao i ostale aktivnosti. U osnovnoj školi sam imala priliku da učestvujem u bogatoj besplatnoj ponudi aktivnosti, počev od šahovske i matematičke sekcije, hora, pa do i odličnih sportova kao sto su košarka i odbojka. Meni su sve ove aktivnosti bile podjednako važne kao i škola. Šah i matematika su me naučili da može da se takmiči i mozgom a ne samo telom. Košarka i odbojka su me naučili da može da se takmiči ako se uloži veliki trud. Naučili su me šta znači ustajati rano ujutru vikendom i odlaziti redovno na treninge, šta znači marljivo pokušavati razvijati veštine, šta je timski rad, i kako, za sve ono najlepše što se desi u profesionalnom planu, treba raditi, ali takođe treba i strpljivo čekati. Ne mogu vam rečima opisati kakav je to osećaj kad u Hali sportova, u svom rodnom gradu, pobedimo na regionalnom takmičenju kao osnovac. Baš tu sam naučila da nastupam pred publikom. Držati nastavu je, u neku ruku, nastupanje pred publikom – kazala je dr Jovanović.
U osnovnoj školi Vukica je prvo put otišla u inostranstvo i doživela neverovatan doživljaj, koji je možda i kasnije uticalo na nju da ode u beli svet.
– Prvi put sam bila u inostranstvu sa školom „Nada Matić“ u Engleskoj. Bili smo u Folkstonu, na dve nedelje, 1990-te. Te godine smo bili jedna sasvim druga zemlja, roditelji su većinom imali stabilne poslove i primanja. Možda smo mi kao deca mislili da je sve idealno oko nas, ili je delimično tako i bilo. Niko nije kukao da se nema, u punom autobusu dece koja su krenula za Beograd je bilo dece iz raznih porodica. Živeli smo u Engleskim porodicama i išli na kurs jezika. Deca ko deca, pošalji ih u stranu zemlju i misliće da su u bajci. Šetali smo tim gradom na Lamanšu, nekad i kad ne treba, kasno. Bili smo na plaži, pevali uz gitaru, upoznavali se sa đacima iz drugih država. Kasnije smo se godinama dopisivali, onim pravim pismima, pre e-mail-a. Kada smo prvi put ušli u prodavnicu i videli ceo zid čipseva i čokolade sa različitim ukusima, bili smo u totalnom čudu. Sećam se tišine kad smo ušli u razvaljeni “Raketin” autobus na beogradskom aerodromu. Nešto se u mnogima od nas promenilo u tim momentima i kasnije nam ništa nije izgledalo kao pre, percepcija se promenila.
Potom je završila srednju elektrotehničku školu i stekla zvanje elektrotehničar pogona.
– Te 1990. godine nešto zlokobno je bilo u vazduhu. Izabrala sam Tehničku školu, a ne Gimnaziju, jer mi je izgledalo logičnije da dobijem diplomu sa kojom odmah mogu nešto konkretno da radim, a ne da idem na fakultet. U razredu je bilo samo nas dve devojke, od 35 ukupno đaka. Imali smo odlično društvo, većinom su bili odlični đaci. Osim elektrotehnike, zajedno smo naučili svašta. I kako da čitamo više nego što su tražili u Gimnaziji, jer nam je profesorka bila veoma ambiciozna, i kako da se družimo oko crkve, kako nam se zemlja menja i kako nam je pola profesora odsutno zbog ludnice koja nas je zadesila, i kako nam najbolji đak ne može da studira, jer mora da počne da radi jer to od njega porodica očekuje. Sticajem okolnosti, veoma iznenada sam izgubila oca u trećoj godini, tako da sam, nažalost, naučila šta znači kada se život okrene za sto osamdeset stepeni i kako ipak mora da se gura dalje.
S obzirom da je postala doktor nauka mehatronike, sa dr Vukicom Jovanović pričali smo o njenom zanimanju za tu oblast i njenom radu.
UN: Da li Vas je još kao dete interesovalo robotika, mašinski inžinjering i slično?
– Ne. Kao dete me je zanimalo da sam napolju sa društvom po ceo dan, da lutamo po komšiluku ili po selu, igramo se ta-ta, žmurke, kauboja i indijanaca, lastiša, da gradimo kuće od drveća, da pravimo venčiće od cveća i slično. Kao nešto starije dete zanimalo me je da se šetam trgom, glavnom ulicom, plažom, da idemo kroz tunele, da se penjemo na Stari grad, da razgovaramo onim starim telefonima sa žicom i da do beskraja pričamo o muzici, filmovima, knjigama, okruženju, prijateljstvima, životu, planovima, nadanjima. Meni su u školi bile omiljene tri stvari: likovno, matematika i fizičko. Za njih nije moralo ništa da se priprema, samo dođeš na čas i uživaš. Mislim da sam o robotici znala samo iz filmova naučne fantastike. Mašinstvo je, sticanjem okolnosti, u moj život ušlo preko očeve vizije. On je bio preduzetnik, i to još u vreme dok su svi radili u državnim firmama. Mašinstvo mi je tad bilo nešto čime su se on i njegovi prijatelji bavili, nešto što ih obuzima po ceo dan, nešto komplikovano. Nekako se podrazumevalo da je inženjerstvo taj neki pravi put i nekako uticaše na mene, a ja na svoje sestre (sve tri smo diplomirane inženjerke).
UN: Šta Vas je opredelilo za dalje školovanje, fakultet, dalja Vaša karijera?
– Mamina podrška. Kao što rekoh, najbolji đak iz mog razreda nije mogao da priušti da ide da studira. To je već burna 1994-ta, godina restrikcija i dugačkih redova na benzinskim pumpama, praznih rafova u prodavnicama. Srećom imam obrazovanu i sposobnu majku, koja je nekako uspela da nas sve tri izgura kroz fakultet. Nije lako biti udovica, pogotovu u devedesetim, pogotovu sa tri deteta i pogotovu daleko od svoje porodice. To natera čoveka da radi, da se ne predaje, da gura, da ne odustaje, da mašta. A u drugu ruku, pošto su mi oba roditelja fakultetski obrazovana, pošto sam bila solidan đak u školi, nekako se podrazumevalo da ću da probam i dalje.
– U trenutku ulaska u novi milenijum, tržište u Srbiji je bilo veoma oslabljeno, pogotovu u oblasti mašinstva. Poslovi su bili sve ređi i ređi, aluminijumskom lamperijom se bavilo sve više i više ljudi, tehnologije u svetu su se menjale, a firme po Srbiji zatvarale. Moj plan, da naučim na fakultetu što više mogu o tehnologijama proizvodnje kalupa za plastiku, obrade lima, projektovanja alata, polako je počeo da se okreće prema stvarima što sam naučila u srednjoj elektrotehničkoj školi. Nekako mi je taj svet obrade metala delovao previše muški, a privatni posao u Srbiji previše neizvestan.
– Negde pri kraju studija sam se upoznala sa robotikom, i to preko takmičenja, koje je podrazumevalo besplatan put u Francusku, uz izvrsne profesore koji su nas savetovali. Nekoliko meseci smo pokušavali da napravimo robote koji bi ostavljali zastavice naše zemlje na planete na takmičenju koje je imalo za temu rat galaksija. Bilo je tu i suza i svađa, ali i divnih prijateljstava i prelepih momenata. U momentima kada je sve oko nas bilo tmurno – i stanje u zemlji, i perspektiva mladih, mi smo imali novu svrhu u životu, nova nadanja, pokušavanja, istraživanja. Mnogi su nas ismevali, mislili su da gubimo vreme, i da umesto da uživamo i odmaramo kao većina naših vršnjaka, mi se lomimo oko nekih električnih kola, šema, programiranja, mehanizama. Ipak, projektovanje i kreiranje nečega što je u početku bilo samo ideja i neki nejasan plan je u stvari suština inženjerstva, to je ono ka čemu smo težili i polako išli kroz sve naše predmete u školovanju. U jednom meču smo pobedili čuveni M.I.T. iz S.A.D. koji je imao znatno više sredstava za rad. U tom momentu smo shvatili da možemo mnogo više nego što nam okruženje dozvoljava. Više nego što sami verujemo u sebe. Sticajem okolnosti, većina nas iz tih početnih timova i jesmo danas negde u inostranstvu, unapređujemo nastavne programe nekih stranih univerziteta i radimo u firmama na dalekim kontitentima.
UN: Recite nam nešto više o oblasti kojom se bavite. Šta u stvari to predstavlja?
– Na svom fakultetu sam zadužena za uvođenje mehatronike kao novog usmerenja na mašinskoj tehnologiji. Napravila sma dva potpuno nova predmeta za moj fakultet u kojim učim studente o mikrokontrolerima, senzorima, motorima, mehanizmima i 3D štampanju. Učim ih o robotima koji se koriste u proizvodnji, o hidraulici. Ta oblast predstavlja sinergiju različitih tehničkih oblasti kao što su mašinstvo, elektrotehnika i programiranje. Sama reč je nastala u Japanu šezdesetih, opisuje elektro-mehaničke sisteme. Mehatronika je svuda oko nas, u automobilima, u veš mašinama, u svemu što se kreće a radi na struju, i mora da se programira. Drago mi je da vidim da je mehatronika takođe i u mojoj srednjoj školi, nešto što mladi mogu da izaberu od prvog razreda srednje. To je oblast koja se širi, jer su kompjuteri sve jeftiniji a mi ljudi sve zahtevniji pa unapređujemo različite proizvode koji nisu ranije imali ugrađene kompjutere, pa da možemo razne stvari lakše da postignemo.
UN: Nekako se čini da oblast kojom se bavite više pripada muškom svetu. Kako ste se Vi snašli u tome?
– Ima nas malo, mada u samoj robotici i mehatronici mislim da ima daleko više žena nego u obradi metala ili metalurgiji. Dosta sarađujem sa koleginicama. Ovde su ljudi daleko od svoje porodice, nemaju se isti odnosi sa komšijama, daca ne idu sama kući iz škole, pa ako je neko roditelj, ima mnogo više obaveza, radni dan je duži, a manje je dana za godišnje odmore. Nekako se očekuje da se radi non-stop, svi nose sa sobom pametne telefone, proveravaju imejlove, odgovaraju. Većina muškaraca se lakše isključe iz porodice u toku radnog dana, dođu rano na posao, odu kasno kući. Mi žene imamo sve sa posla na laptopovima, na pametnim telefonima, radimo sa bilo koje lokacije i u bilo kojim uslovima. Sve je nešto hitno, nema se vremena, mora sve da se postigne. Što se robotike tiče, dosta sarađujem sa mojom robotičarkom, Užičankom poreklom, dr. Anom Đurić, koja radi na Vejn Stejt Univerzitetu u Detroitu, S.A.D.
UN: S obzirom da radite na jednom prestižnom Univerzitetu i predavali ste na fakultetu u Novom Sadu, uporedite sam rad, odnosa kolega, studenti, ali i o organizovanosti fakulteta?
– U Americi se više ocenjuje u toku same školske godine, studenti imaju testove i domaće svake nedelje. U Srbiji ima deset ispitnih rokova u toku školske godine, ovde samo tri, nakon svakog semestra, jesenjeg, prolećnog i letnjeg. Ovde studenti plaćaju za svoje školovanje, obrazovanje se posmatra više kao uslužna delatnost, a ne samo kao hram znanja, kako se tu obično kaže. Ovde se lakše gubi posao, ljudi se rotiraju po univerzitetima, nisu obično negde za ceo život. Očekivanja su viša. Prvih šest godina je probni rad u zvanju docenta. Profesori moraju da objave određeni broj radova u časopisima i da prezentuju na konferencijama. Takođe moraju znatno više para da donesu fakultetu preko projekata i da znatno više volontiraju, što u okviru departmana i fakulteta, to i u okviru šireg okruženja, lokalnog i nacionalnog. U Srbiji se mnogo toga promenilo u poslednjih jedanaest godina, odkad sam ja otišla, tako da nisam baš sigurna kakvi su sad zahtevi. Prošle godine sam posetila svoj institut i čini mi se da i oni takođe imaju puno projekata sa ministarstvom, industrijom, ali i sa fakultetima iz inostranstva.
UN: Da li i dalje radite na istraživanjima, da li imate vremena za to. Koja su istraživanja u pitanju i u kojoj oblasti Vašeg delovanja?
– Istraživački rad je pedeset posto mog radnog vremena po mom ugovoru. Od mene se očekuje da pišem predloge projekata, dobijam novac, angažujem kolege i studente i da o tome svemu objavljujem u naučnim časopisima i da prezentujem na profesionalnim konferencijama. Ono što mene zanima je budućnost u kojoj će sve mašine u proizvodnji biti povezane u „svet stvari“, kako to ovde kažu Internet of Things, i kako ćemo u budućnosti moći mnogo više o njima da znamo u svakom trenutku, i moći ćemo da im šaljemo direktive za rad sa nekog drugog mesta, a u isto vreme ćemo moći da dobijamo podatke sa senzora i motora koji ih pokreću u većoj meri, nego što to danas možemo.
UN: Koja je Vaša omiljena oblast i zbog čega?
– Moja omiljena oblast je digitalna proizvodnja. Fascinirana sam šta sve možemo projektovati na računaru i proizvesti na današnjim mašinama, što na onima za obradu metala, to i na onima koje danas mogu i da naprave trodimenzionalne delove od metala iz metala u prahu (aditivne proizvodnje). Fascinira me globalna povezanost mnogih kompanija i kako one funkcionišu. Podaci koje inženjeri dele dok kreiraju proizvode a koji uključuju aktivnosti na različitim meridijanima. Kada sam bila na IAECTE praksi u Španiji, sklapali smo krila za avione i kućište za njihove motore u Baskiji, a avioni su se sklapali u Brazilu. Sve to mi je bilo fascinantno, kako to uopšte postignu, kako koordiniraju tolike operacije i zahvate? Kakva je to mašinerija i kakav je to sinhronizovani timski rad? Stvari vezane za organizaciju proizvodnje su počele da me fasciniraju u četvrtoj godinu srednje škole kad smo slušali predmet ekonomika proizvodnje. Nekako me je cela ta priča vezana za Henri Forda i njegove ideje bila zanimljiva. Biti vođa projekta u istu ruku znači i biti kreator jednog malog virtuelnog sveta u kome imaš rokove, stvari koje si osmislila da uradiš, i ljude koje moraš da koordiniraš da bi se ti ciljevi ostvarili. Svaki naučni projekat je jedna mala firma u malom, jedan mali svet, koji ima svoje resurse, svoje prostore, ljude, i vremenski uslovljene aktivnosti. Omiljeno mi je i dalje kad nešto organizujem, onaj momenat kad vidim da sve funkcioniše kako treba, i da se nešto o čemu sam maštala dešava.
UN: Vaše mišljenje o sajber-fizičkim sistemima. Koliko su oni zastupljeni u oblasti Vašeg istraživanja i da li je to budućnost sveta?
– Voleli mi to ili ne voleli, kako i ljudi, tako su i stvari i predmeti sve više na internetu. Danas kupujemo televizore koje možemo direktno da povežemo na internet. Telefoni nisu više samo za razgovor sa drugim ljudima koji su daleko, sve više su i fotoaparati i kompjuteri. Naša realnost je sve više isprepletena sa paralelnim, digitalnim univerzumom. Svi mi imamo jedan realan život, a u isto vreme i jedan digitalan život. Podaci se sve više čuvaju u digitalnim domenima. Nekada smo imali fotoaparate i porodične albume, danas imamo slike na telefonima i na internetu. Umesto da razgledamo porodični album, mi vrtimo slike po Fejsbuku kad nas na to podseti. Jedan od mojih omiljenih filmova u srednjoj školi je bio film Vima Vendersa „Do kraja sveta“. U tom filmu je prikazana jedna budućnost gde ljudi beskonačno snimaju svoje snove i provode dane udubljeni u svoju sopstvenu nostalgiju, snimljenu u vidu digitalnih klipova. Obuzima ih nemar o sebi, ali i beskrajna tuga. Tuga za propuštenim i daleko prošlim. A u isto vreme provejava strah i panika od novih tehnologija. Šta će biti u budućnosti kad nam cela kuhinja bude imala mozak za sebe, kada frižider neće moći da nam se otvori ako vaga koja je priključena na njega ne očita zadovoljavajuću, unapred podešenu vrednost koju kontroliše zdravstveni fond koji vam daje pare za lekove i posete lekaru? Sećam se predavanja profesora automatizacije, koji je pričao o budućnosti u kojoj će ljudi putovati u autonomnim automobilima, neće biti gužve na putevima, uđeš u automobil, čitaš knjigu dok te on vozi tamo gde si krenula. I eto, sada širom sveta testiraju autonomne automobile, šalju ih da mapiraju ulice ne bi li lakše programirali telefone i GPS-ove kuda bi da stignemo.
UN: Ne znam koliko ste upoznati sa situacijom u Srbiji, ali da li Vam je poznato koliko su u Srbiji zastupljeni sajber-fizički sistemi?
– Koliko vidim, Srbija sve više ima firmi iz inostranstva koje otvaraju svoje pogone, kao na primer “Bosch“ ili „Continental“. Mladi ljudi u Srbiji su željni prilike da se pokažu, prilike da primene svoje teoretsko i praktično obrazovanje. Mi imamo veoma dobre i jake tehničke srednje škole. Ta deca su veoma sposobna da se snađu u savremenim radnim uslovima, veoma su tehnički adaptivna, znaju sa novim tehnologijama. Tu mladi imaju skuplje telefone nego negde gde je životni standard mnogo viši. Tu jako puno ljudi ima modernu tehničku opremu i pre će na to dati novac nego na nešto drugo. Mislim da smo mi duboko sajber spremni za nove tehnologije. Tu se parking placa SMS porukama, postoji besplatan internet na mnogim mestima.
UN: Da li ima srpskih studenata na Univerzitetu na kome radite?
– Ovde kod mene trenutno nema.
UN: Šta Vam najviše nedostaje iz Srbije, iz Užica?
– Porodica. I ta neka ušuškanost kad znaš svakog u svojoj ulici, kad možeš da ideš gde hoćeš i kad hoćeš. Ne znam koliko se to promenilo i da li je i dalje tako.
UN: Koliko često dolazite u rodni kraj i kada dođete koja mesta najradije posećujete?
– Pauze su u proseku tri godine. Najradije posećujem rodbinu. Mesta su sve manje važna, a sve više su važniji ljudi. Mom detetu je trenutno omiljeni “Dino park” na Zlatiboru i igralište kod trga. Volela bih takođe ovaj put da se opet nađem sa drugovima u Gradskoj kafani, pa da kao nekad raspredamo o događajima. Volela bih da odem do Karana, Sirogojna, Šarganske osmice, a možda i da vidim onaj pogled na meandre Uvca.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 991)
