početak GRADSKA Србија је сајбер спремна

Србија је сајбер спремна

od Užička Nedelja
450 pregleda

ВУКИЦА ЈОВАНОВИЋ
Др Вукица Јовановић из Ужица од ове године као доцент ради на Batten College of Engineering & Technology у Норфолку у Вирџинији. Пре тога своју каријеру је градила у Европи.
Вукица је рођена у Ужицу, а рано детињство је провела између Ужица и Срема.

– Средња сестра и ја смо биле окружене мамином и татином породицом, док су родитељи наизменично радили и чували децу, помагајући једно другом и мотивишући једни друге да заврше факултете, да обезбеде себи и нама бољи живот. Данас, многи од мојих студената ме веома подсећају на моје родитеље. Доста студената има сталан посао и породицу, а диплома би им значила напредак на послу и бољи и стабилнији животни стандард – сећа се др Вукица.
Основну школу је завршила у „Нада Матић“, у разреду без вуковаца.
– Мислим да су нас поштено оцењивали. Моји родитељи су увек тврдили да је школа наша сопствена одговорност, да ако нећемо да учимо, нема проблема, купиће нам стадо оваца, и милина. Имали смо рано успостављен систем одговорности, знало се да се очекује, да распремамо и помажемо по кући. Некако одлазак у школу ми никад није био једини приоритет, живот је за мене увек подразумевао и остале активности. У основној школи сам имала прилику да учествујем у богатој бесплатној понуди активности, почев од шаховске и математичке секције, хора, па до и одличних спортова као сто су кошарка и одбојка. Мени су све ове активности биле подједнако важне као и школа. Шах и математика су ме научили да може да се такмичи и мозгом а не само телом. Кошарка и одбојка су ме научили да може да се такмичи ако се уложи велики труд. Научили су ме шта значи устајати рано ујутру викендом и одлазити редовно на тренинге, шта значи марљиво покушавати развијати вештине, шта је тимски рад, и како, за све оно најлепше што се деси у професионалном плану, треба радити, али такође треба и стрпљиво чекати. Не могу вам речима описати какав је то осећај кад у Хали спортова, у свом родном граду, победимо на регионалном такмичењу као основац. Баш ту сам научила да наступам пред публиком. Држати наставу је, у неку руку, наступање пред публиком – казала је др Јовановић.


У основној школи Вукица је прво пут отишла у иностранство и доживела невероватан доживљај, који је можда и касније утицало на њу да оде у бели свет.
– Први пут сам била у иностранству са школом „Нада Матић“ у Енглеској. Били смо у Фолкстону, на две недеље, 1990-те. Те године смо били једна сасвим друга земља, родитељи су већином имали стабилне послове и примања. Можда смо ми као деца мислили да је све идеално око нас, или је делимично тако и било. Нико није кукао да се нема, у пуном аутобусу деце која су кренула за Београд је било деце из разних породица. Живели смо у Енглеским породицама и ишли на курс језика. Деца ко деца, пошаљи их у страну земљу и мислиће да су у бајци. Шетали смо тим градом на Ламаншу, некад и кад не треба, касно. Били смо на плажи, певали уз гитару, упознавали се са ђацима из других држава. Касније смо се годинама дописивали, оним правим писмима, пре е-маил-а. Када смо први пут ушли у продавницу и видели цео зид чипсева и чоколаде са различитим укусима, били смо у тоталном чуду. Сећам се тишине кад смо ушли у разваљени “Ракетин” аутобус на београдском аеродрому. Нешто се у многима од нас променило у тим моментима и касније нам ништа није изгледало као пре, перцепција се променила.
Потом је завршила средњу електротехничку школу и стекла звање електротехничар погона.
– Те 1990. године нешто злокобно је било у ваздуху. Изабрала сам Техничку школу, а не Гимназију, јер ми је изгледало логичније да добијем диплому са којом одмах могу нешто конкретно да радим, а не да идем на факултет. У разреду је било само нас две девојке, од 35 укупно ђака. Имали смо одлично друштво, већином су били одлични ђаци. Осим електротехнике, заједно смо научили свашта. И како да читамо више него што су тражили у Гимназији, јер нам је професорка била веома амбициозна, и како да се дружимо око цркве, како нам се земља мења и како нам је пола професора одсутно због луднице која нас је задесила, и како нам најбољи ђак не може да студира, јер мора да почне да ради јер то од њега породица очекује. Стицајем околности, веома изненада сам изгубила оца у трећој години, тако да сам, нажалост, научила шта значи када се живот окрене за сто осамдесет степени и како ипак мора да се гура даље.
С обзиром да је постала доктор наука мехатронике, са др Вукицом Јовановић причали смо о њеном занимању за ту област и њеном раду.

УН: Да ли Вас је још као дете интересовало роботика, машински инжињеринг и слично?
– Не. Као дете ме је занимало да сам напољу са друштвом по цео дан, да лутамо по комшилуку или по селу, играмо се та-та, жмурке, каубоја и индијанаца, ластиша, да градимо куће од дрвећа, да правимо венчиће од цвећа и слично. Као нешто старије дете занимало ме је да се шетам тргом, главном улицом, плажом, да идемо кроз тунеле, да се пењемо на Стари град, да разговарамо оним старим телефонима са жицом и да до бескраја причамо о музици, филмовима, књигама, окружењу, пријатељствима, животу, плановима, надањима. Мени су у школи биле омиљене три ствари: ликовно, математика и физичко. За њих није морало ништа да се припрема, само дођеш на час и уживаш. Мислим да сам о роботици знала само из филмова научне фантастике. Машинство је, стицањем околности, у мој живот ушло преко очеве визије. Он је био предузетник, и то још у време док су сви радили у државним фирмама. Машинство ми је тад било нешто чиме су се он и његови пријатељи бавили, нешто што их обузима по цео дан, нешто компликовано. Некако се подразумевало да је инжењерство тај неки прави пут и некако утицаше на мене, а ја на своје сестре (све три смо дипломиране инжењерке).

УН: Шта Вас је определило за даље школовање, факултет, даља Ваша каријера?
– Мамина подршка. Као што рекох, најбољи ђак из мог разреда није могао да приушти да иде да студира. То је већ бурна 1994-та, година рестрикција и дугачких редова на бензинским пумпама, празних рафова у продавницама. Срећом имам образовану и способну мајку, која је некако успела да нас све три изгура кроз факултет. Није лако бити удовица, поготову у деведесетим, поготову са три детета и поготову далеко од своје породице. То натера човека да ради, да се не предаје, да гура, да не одустаје, да машта. А у другу руку, пошто су ми оба родитеља факултетски образована, пошто сам била солидан ђак у школи, некако се подразумевало да ћу да пробам и даље.
– У тренутку уласка у нови миленијум, тржиште у Србији је било веома ослабљено, поготову у области машинства. Послови су били све ређи и ређи, алуминијумском ламперијом се бавило све више и више људи, технологије у свету су се мењале, а фирме по Србији затварале. Мој план, да научим на факултету што више могу о технологијама производње калупа за пластику, обраде лима, пројектовања алата, полако је почео да се окреће према стварима што сам научила у средњој електротехничкој школи. Некако ми је тај свет обраде метала деловао превише мушки, а приватни посао у Србији превише неизвестан.
– Негде при крају студија сам се упознала са роботиком, и то преко такмичења, које је подразумевало бесплатан пут у Француску, уз изврсне професоре који су нас саветовали. Неколико месеци смо покушавали да направимо роботе који би остављали заставице наше земље на планете на такмичењу које је имало за тему рат галаксија. Било је ту и суза и свађа, али и дивних пријатељстава и прелепих момената. У моментима када је све око нас било тмурно – и стање у земљи, и перспектива младих, ми смо имали нову сврху у животу, нова надања, покушавања, истраживања. Многи су нас исмевали, мислили су да губимо време, и да уместо да уживамо и одмарамо као већина наших вршњака, ми се ломимо око неких електричних кола, шема, програмирања, механизама. Ипак, пројектовање и креирање нечега што је у почетку било само идеја и неки нејасан план је у ствари суштина инжењерства, то је оно ка чему смо тежили и полако ишли кроз све наше предмете у школовању. У једном мечу смо победили чувени М.И.Т. из С.А.Д. који је имао знатно више средстава за рад. У том моменту смо схватили да можемо много више него што нам окружење дозвољава. Више него што сами верујемо у себе. Стицајем околности, већина нас из тих почетних тимова и јесмо данас негде у иностранству, унапређујемо наставне програме неких страних универзитета и радимо у фирмама на далеким контитентима.

УН: Реците нам нешто више о области којом се бавите. Шта у ствари то представља?
– На свом факултету сам задужена за увођење мехатронике као новог усмерења на машинској технологији. Направила сма два потпуно нова предмета за мој факултет у којим учим студенте о микроконтролерима, сензорима, моторима, механизмима и 3Д штампању. Учим их о роботима који се користе у производњи, о хидраулици. Та област представља синергију различитих техничких области као што су машинство, електротехника и програмирање. Сама реч је настала у Јапану шездесетих, описује електро-механичке системе. Мехатроника је свуда око нас, у аутомобилима, у веш машинама, у свему што се креће а ради на струју, и мора да се програмира. Драго ми је да видим да је мехатроника такође и у мојој средњој школи, нешто што млади могу да изаберу од првог разреда средње. То је област која се шири, јер су компјутери све јефтинији а ми људи све захтевнији па унапређујемо различите производе који нису раније имали уграђене компјутере, па да можемо разне ствари лакше да постигнемо.

УН: Некако се чини да област којом се бавите више припада мушком свету. Како сте се Ви снашли у томе?
– Има нас мало, мада у самој роботици и мехатроници мислим да има далеко више жена него у обради метала или металургији. Доста сарађујем са колегиницама. Овде су људи далеко од своје породице, немају се исти односи са комшијама, даца не иду сама кући из школе, па ако је неко родитељ, има много више обавеза, радни дан је дужи, а мање је дана за годишње одморе. Некако се очекује да се ради нон-стоп, сви носе са собом паметне телефоне, проверавају имејлове, одговарају. Већина мушкараца се лакше искључе из породице у току радног дана, дођу рано на посао, оду касно кући. Ми жене имамо све са посла на лаптоповима, на паметним телефонима, радимо са било које локације и у било којим условима. Све је нешто хитно, нема се времена, мора све да се постигне. Што се роботике тиче, доста сарађујем са мојом роботичарком, Ужичанком пореклом, др. Аном Ђурић, која ради на Вејн Стејт Универзитету у Детроиту, С.А.Д.

УН: С обзиром да радите на једном престижном Универзитету и предавали сте на факултету у Новом Саду, упоредите сам рад, односа колега, студенти, али и о организованости факултета?
– У Америци се више оцењује у току саме школске године, студенти имају тестове и домаће сваке недеље. У Србији има десет испитних рокова у току школске године, овде само три, након сваког семестра, јесењег, пролећног и летњег. Овде студенти плаћају за своје школовање, образовање се посматра више као услужна делатност, а не само као храм знања, како се ту обично каже. Овде се лакше губи посао, људи се ротирају по универзитетима, нису обично негде за цео живот. Очекивања су виша. Првих шест година је пробни рад у звању доцента. Професори морају да објаве одређени број радова у часописима и да презентују на конференцијама. Такође морају знатно више пара да донесу факултету преко пројеката и да знатно више волонтирају, што у оквиру департмана и факултета, то и у оквиру ширег окружења, локалног и националног. У Србији се много тога променило у последњих једанаест година, одкад сам ја отишла, тако да нисам баш сигурна какви су сад захтеви. Прошле године сам посетила свој институт и чини ми се да и они такође имају пуно пројеката са министарством, индустријом, али и са факултетима из иностранства.

УН: Да ли и даље радите на истраживањима, да ли имате времена за то. Која су истраживања у питању и у којој области Вашег деловања?
– Истраживачки рад је педесет посто мог радног времена по мом уговору. Од мене се очекује да пишем предлоге пројеката, добијам новац, ангажујем колеге и студенте и да о томе свему објављујем у научним часописима и да презентујем на професионалним конференцијама. Оно што мене занима је будућност у којој ће све машине у производњи бити повезане у „свет ствари“, како то овде кажу Internet of Things, и како ћемо у будућности моћи много више о њима да знамо у сваком тренутку, и моћи ћемо да им шаљемо директиве за рад са неког другог места, а у исто време ћемо моћи да добијамо податке са сензора и мотора који их покрећу у већој мери, него што то данас можемо.

УН: Која је Ваша омиљена област и због чега?
– Моја омиљена област је дигитална производња. Фасцинирана сам шта све можемо пројектовати на рачунару и произвести на данашњим машинама, што на онима за обраду метала, то и на онима које данас могу и да направе тродимензионалне делове од метала из метала у праху (адитивне производње). Фасцинира ме глобална повезаност многих компанија и како оне функционишу. Подаци које инжењери деле док креирају производе а који укључују активности на различитим меридијанима. Када сам била на IAECTE пракси у Шпанији, склапали смо крила за авионе и кућиште за њихове моторе у Баскији, а авиони су се склапали у Бразилу. Све то ми је било фасцинантно, како то уопште постигну, како координирају толике операције и захвате? Каква је то машинерија и какав је то синхронизовани тимски рад? Ствари везане за организацију производње су почеле да ме фасцинирају у четвртој годину средње школе кад смо слушали предмет економика производње. Некако ме је цела та прича везана за Хенри Форда и његове идеје била занимљива. Бити вођа пројекта у исту руку значи и бити креатор једног малог виртуелног света у коме имаш рокове, ствари које си осмислила да урадиш, и људе које мораш да координираш да би се ти циљеви остварили. Сваки научни пројекат је једна мала фирма у малом, један мали свет, који има своје ресурсе, своје просторе, људе, и временски условљене активности. Омиљено ми је и даље кад нешто организујем, онај моменат кад видим да све функционише како треба, и да се нешто о чему сам маштала дешава.

УН: Ваше мишљење о сајбер-физичким системима. Колико су они заступљени у области Вашег истраживања и да ли је то будућност света?
– Волели ми то или не волели, како и људи, тако су и ствари и предмети све више на интернету. Данас купујемо телевизоре које можемо директно да повежемо на интернет. Телефони нису више само за разговор са другим људима који су далеко, све више су и фотоапарати и компјутери. Наша реалност је све више испреплетена са паралелним, дигиталним универзумом. Сви ми имамо један реалан живот, а у исто време и један дигиталан живот. Подаци се све више чувају у дигиталним доменима. Некада смо имали фотоапарате и породичне албуме, данас имамо слике на телефонима и на интернету. Уместо да разгледамо породични албум, ми вртимо слике по Фејсбуку кад нас на то подсети. Један од мојих омиљених филмова у средњој школи је био филм Вима Вендерса „До краја света“. У том филму је приказана једна будућност где људи бесконачно снимају своје снове и проводе дане удубљени у своју сопствену носталгију, снимљену у виду дигиталних клипова. Обузима их немар о себи, али и бескрајна туга. Туга за пропуштеним и далеко прошлим. А у исто време провејава страх и паника од нових технологија. Шта ће бити у будућности кад нам цела кухиња буде имала мозак за себе, када фрижидер неће моћи да нам се отвори ако вага која је прикључена на њега не очита задовољавајућу, унапред подешену вредност коју контролише здравствени фонд који вам даје паре за лекове и посете лекару? Сећам се предавања професора аутоматизације, који је причао о будућности у којој ће људи путовати у аутономним аутомобилима, неће бити гужве на путевима, уђеш у аутомобил, читаш књигу док те он вози тамо где си кренула. И ето, сада широм света тестирају аутономне аутомобиле, шаљу их да мапирају улице не би ли лакше програмирали телефоне и ГПС-ове куда би да стигнемо.

УН: Не знам колико сте упознати са ситуацијом у Србији, али да ли Вам је познато колико су у Србији заступљени сајбер-физички системи?
– Колико видим, Србија све више има фирми из иностранства које отварају своје погоне, као на пример “Bosch“ или „Continental“. Млади људи у Србији су жељни прилике да се покажу, прилике да примене своје теоретско и практично образовање. Ми имамо веома добре и јаке техничке средње школе. Та деца су веома способна да се снађу у савременим радним условима, веома су технички адаптивна, знају са новим технологијама. Ту млади имају скупље телефоне него негде где је животни стандард много виши. Ту јако пуно људи има модерну техничку опрему и пре ће на то дати новац него на нешто друго. Мислим да смо ми дубоко сајбер спремни за нове технологије. Ту се паркинг плаца СМС порукама, постоји бесплатан интернет на многим местима.

УН: Да ли има српских студената на Универзитету на коме радите?
– Овде код мене тренутно нема.

УН: Шта Вам највише недостаје из Србије, из Ужица?
– Породица. И та нека ушушканост кад знаш сваког у својој улици, кад можеш да идеш где хоћеш и кад хоћеш. Не знам колико се то променило и да ли је и даље тако.

УН: Колико често долазите у родни крај и када дођете која места најрадије посећујете?
– Паузе су у просеку три године. Најрадије посећујем родбину. Места су све мање важна, а све више су важнији људи. Мом детету је тренутно омиљени “Дино парк” на Златибору и игралиште код трга. Волела бих такође овај пут да се опет нађем са друговима у Градској кафани, па да као некад распредамо о догађајима. Волела бих да одем до Карана, Сирогојна, Шарганске осмице, а можда и да видим онај поглед на меандре Увца.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 991)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.