početak GRADSKAINFO „The Highlanders“ слави пунолетство

„The Highlanders“ слави пунолетство

od Užička Nedelja
170 pregleda

somi-boj-uzicka-nedelja

СРЕЋАН РОЂЕНДАН
Ужички рок бенд The Highlanders овог месеца пуни 18 година свог постојања. Један од оснивача и стални члан овог бенда, Милош Милојевић, познатији као Shommy boy, за Ужичку недељу говори о својој музичкој каријери. Шоми бој је рођен и одрастао у Ужицу.

УН: Када си и како спознао свет музике?
– Захваљујући старијем брату Марку, још док сам био четвртом разреду основне школе, ушао сам у свет музике. Тада сам постао свестан да могу да осетим нешто што раније нисам могао. То се десило са „Битлсима“.

12

УН: Да ли је гитара била твој први инструмент?
– Први инструмент који сам свирао није била гитара, већ хармоника. Учио сам да је свирам код чувеног ужичког наставника Милоша Броћића. Међутим, хармоника ми није била занимљива, па сам се оријентисао на гитару, јер сам заволео рокенрол. Крајем петог и почетком шестог разреда већ сам се определио за гитару и тада сам добио своју прву гитару. Била је кинеска, али не као ове данас. На овој мојој морао сам крв да пролијем на јагодицама прстију, док не одсвирам неку ствар како треба. Али, био сам упоран, јер сам то волео и није ми било тешко. Имао сам срећу што ме је гитару учио Драго Тодоровић, који је шездесетих имао бенд. Он ме је учио музику коју сам волео и преко њега сам је још више упознавао. „Шедоузе“ смо највише свирали и неке обраде ондашњих југословенских група из шездесетих година.

15

УН: Сећаш ли се твоје прве свирке?
– Некада су се по основним и средњим школама свирале игранке. На игранкама су свирали ђаци из тих школа или се вршила размена. Углавном се свирала поп и рок музика. Разглас се изнајмљивао од, тада чувеног, Чукала, па смо га носили кроз цео град или молили неког да нам га претера. Улаз на те игранке је био дозвољен само за ученике те школе и чини ми се да се карте нису наплаћивале. Ми нисмо имали никакву зараду, то је била чиста љубав, имаш неку групу и желиш да то презентујеш. Прва игранка, где сам имао свој први јавни наступ, је била у ондашњој Четвртој основној школи, а данашњој „Стари град“. То је било 1984. године, када сам био седми разред и тада сам свирао бас гитару. Сећам да ми је гитара „Фендер џез бас“ била толико тешка да је хтела раме да ми одвали.

010

УН: Када си основао прву групу?
– Са другарима из комшилука основали смо групу и звали се „Стара времена“, зато што смо свирали музику из шездесетих година. Углавном је то била ужичка екипа. А онда су мене „истерали“ из бенда. То су били дечачки неспоразуми. Иначе, свирали смо у „Радоје Марићу“ и „Радоје Љубичићу“, јер смо тада већ пошли у средњу школу. То је стварно било неко невино доба, без утицаја неких лоших ствари. На тим игранкама у средњим школама било је и алкохола, али врло, врло мало.

УН: Каква вам је опрема била?
– Да је нама тада била приступачна, као данас, ова опрема и да смо имали пара, сигурно бисмо имали много бољу опрему. Ја сам тада већ имао „мелодију менгеш“, гитару наше производње, имали смо појачало „Чајавец“, такође домаће производње, а они који су били срећније руке, који су имали некога у иностранству, могли су имати „Фендера“. Пробе су углавном биле по становима или подрумима.

28

УН: Ти свираш и усну хармонику?
– Поред гитаре привукла ме је усна хармника. Волео сам блуз и зато сам желео да научим да свирам тај инструмент. Једини, за кога сам знао да у граду зна да свира усну хармонику, био је Мићо Каубој. Тако сам пред крај моје основне школе питао Мића да ме научи да свирам усну хармонику. Био сам код њега само једном и показао ми је основе. Рекао ми је да пошто умем да свирам гитару, неће ми бити тешко да научим и усну хармонику. Још ми је рекао да је најбитније слушати музику. И одувек сам више волео да будем са музичарима који су наслушани музике и који причају о музици. Има и оних музичара, који само причају о опреми. Мени је битно да имам инструмент који има добар тон, а није ми битно од чега је направљен. И тако сам, опет захваљујући мојој упорности, која је најбитнија, јер таленат помаже у почетку, научио да свирам и тај инструмент. Упорност, ентузијазам и љубав према музици су ствари које ме носе и данас.

f1020030

УН: Реци нам нешто о KV FAMILY.
– Био сам трећа године средње школе када је основано MSD KV FAMILY (Музичко спортско друштво Коњак Воњак породице). То је било у мају 1987. године у Титовом Ужицу. Окосницу бенда смо чинили мој брат Марко на бубњевима и ја на гитари, усној хармоници и вокалу, затим, ту су били: Дуковић Александар (бас гитара), Аранђеловић Бранко – Ара (гитара, вокал, усна хармоника), Радовановић Горан (вокал), Милошевић Лидија (вокал), Антонијевић Мирко (удараљке), Милован Марковић – Миле (удараљке), Ђуричић Ђорђе – Зијо (текстови) и пратећа екипа (Вања, Гоца, Данијела, Маријана и Луча ). Репертоар се заснивао углавном на ауторским песмама и по којем кавер-у. Бенд је био замишљен по узору на групе из Flower Power генерације. Крајем осамдесетих година прошлог века века било је доста организованих свирки у граду, за које је углавном био заслужан Тони Станковић.
Бројне персоналне промене су пратиле овај бенд, преко 20 људи је прошло кроз KV FAMILY. Једна од најдужих постава KV FAMILY, били смо опет мој брат и ја, Александар Миливојевић – Цојка (бубњеви) и Светомир Пауновић – Паун (бас гитара). Ова постава је била актуелна од 31. јула 1988. године до 1. септембра 1989. године. Свирали смо баш доста концерата. Најзапаженији наступ био је у Лесковцу на гитаријади 1989. године. Касније, 1991. године направили смо прве демо снимке, који су стигли до трећег места на тада врло запаженом демо топ-у, радија „Београд 202“. Добар успех смо забележили и на гитаријади у Чачку 1991. године. Тадашња постава је била, мој брат Марко на бас гитари, ја – гитара, вокал и харп, Милош Милошевић, звани Мишко панкер, на гитари и Александар Миливојевић – Цојка на бубњевима. У то време бенд је, у тада локалним новинама 11:59’ , назван и као „Диносауруси рока“, јер су се углавном свирале обраде рок стандарда из 60-тих и 70-тих година прошлог века. Једна од постава бенда из 1994. године је била: Марко, ја и Буцо (бас). Тај наш бенд је био и зачетник клупских рок свирки у граду. Прве клупске свирке су почеле 1998. године у тада рокерском кафићу „Кључ“, који се налазио у Жичкој улици. Одсвирали смо преко 300 концерата за време постојања. Престали смо са радом у јесен 1998. године, након напуштања нашег оригиналног члана Марка Милојевића. Финална постава бенда, као трио, је била: Марко, ја и Мирослав Паповић – Папа Skyhawk (бас гитара).

somi-dete

УН: Да ли се тада могло нешто зарадити и колико је тадашња омладина волела живе наступе?
– Тада нико није помињао новац. Једино смо зарађивали када смо имали неки самостални концерт, углавном у биоскопу и цена карте је била симболична. Иначе, доста је омладине било заинтересовано за живе наступе и концерте. Сећам се 1989. године, када смо свирали на „Машинцу“, то јест у холу тадашњег Машинског факултета, а данашње Саобраћајне школе. „Машинац“ је радио углавном зими. Једном, приликом нашег наступа, у том холу је продато 435 карата. Биле су то невероватне свирке.

somi-sredsnoskolac

УН: По престанку KV FAMILY, одмах су основани „The Highlanders“?
– По престанку рада KV FAMILY, одмах сам формирао Blues & Rock band The Highlanders. То је било у новембру 1998. године. Име бенда настаје као опис краја из кога смо (Горштаци) и као опис музике која диже перцепцију бенда и публике, а уз то је и безвременска. Прва постава бенда The Highlanders била је: Shommy boy – вокал, гитара и харп; Мирослав Паповић „Papa sky hawk“-бас и вокал и сада покојни Дарко Панић „Коџак“-бубњеви. На жалост, у овој постави је одржан само један концерт. После смрти Коџака, септембра 1999. године, на место бубњара дошао је млади Иван Благојевић “Iv flash“. У овој постави одржали смo доста концерата по Србији. Са позоришном радионицом Несторовић, 2000. године, радили смо дечји мјузикл под називом „Р’Н’Р За Децу“ са којим смо наступали широм Србије, а 2001. године учествовали смо на Међународном дечијем фестивалу у Котору у Црној Гори. Почетком децембра, тачније 6. децембра 2000. године, снимили смо песму „Дневник“, (аутора М. Паповића) и спот који је сниман у продукцији ужичке ТВ5, а у режији Михајла Несторовића. Са тим спотом смо се појавили и на националној телевизији РТС. У овој постави смо одржали доста концерата у Србији и у Црној Гори до 2003. године. Један од најзначајнијих наступа ове поставе је у београдском Дому Омладине 16.новембра 2002. године. – Иначе, The Highlanders су издали пет cd-а: 2001. године – „Two Days On The White Land“; 2002. године – „Live At Vox“; 2003. године – „The Highlanders with Friends“; 2005. године – „Blues Days“ и 2013. године – „Live @ 12th In Wires“.
– У 2003. години смо почели да радимо у новој постави, коју смо чинили ја-гитара, вокал, харп; Iv flash-бубњеви; Владан Грујичић Groovy-бас и вокал и Бранко Аранђеловић Ара-гитара, харп и вокал. Након доста концерата у овој постави, вратили смо се у првобитну формацију као трио, јер је Ара напустио бенд. Као трио функционисали смо до средине 2006. године када Groovy одлази у САД. У међувремену смо били у стању мировања, у коме сам ја наступао углавном у акустичним варијантама, и у фебруару 2010. године почели смо поново са радом. Тада су поставу чинили: Shommy boy-гитара, вокал, харп, Драгољуб Зумберовић Matt-бубњеви и Новак Стевановић Noel-бас гитара. У овој постави наступали смо широм Србије и Војводине, по клубовима, на бајкерским скуповима и држали смо самосталне концерте. Свирали смо кавер-е, који су мешавина психоделије, блуза и рока. У току 2011. године бенду се придружује нови члан Игњат Милићевић Iggy на клавијатурама и вокалу, а 2014. године са бендом почиње да наступа и Мирко Кремић Mr. Cream, као гитариста и певач.

somi-trg
– У 2013. години наступали смо као предгрупа чувеном бенду из Сан Франциска, Jefferson Starship на „In Wires“ фестивалу и то нам је постала одскочна даска у даљој каријери. Издали смо dvd и cd са тог концерта. У 2014. години најзапаженији наступ имали смо на 20. Nišville International Jazz Festivalu на Open Stage-у, где смо наступали пред 600 људи. Следеће године издат је dvd са наступа на „Нишвил фестивалу“, а уврштени смо и на dvd издању „Тhe Best of Nišville 2014“, раме уз раме са The Blues Brothers Band-om.
У међувремену је дошло до турбуленција у бенду и из групе одлази Новак Ноел Стевановић. Држећи се и даље устаљене музичке форме и идеје хипи покрета, наставили смо у формацији без бас гитаристе и добили нови визуелни идентитет. У априлу 2015. године направили смо пролећну турнеју по Војводини, наступајући у клубовима у Темерину, Суботици и Црепаји. У међувремену The Highlanders су наступили 25. јуна прошле године на „Арсенал фесту“ у Крагујевцу. Данас је актуелна постава: Shommy boy – гитара, слајд гитара, вокал и усна хармоника; Игњат Iggy Милићевић – клавијатуре, вокал, Мирко Mr. Cream Кремић – гитара, вокал и Драгољуб Матт Зумберовић – бубњеви.
– У овој години наставили смо са турнејама и живим наступима. Летња турнеја по Истри у Хрватској и наступ на „Нишвил фестивалу“ су почетак нове турнеје, којoм обележавамо 18 година постојања. Рођендан ћемо прославити концертом 25. новембра у Градском културном центру, а који ће бити обележен са доста гостију и чланова претходних постава групе.

highlanders-2016

УН: Да ли су данас више посећенији живи концерти него пре 18 година?
– Слаба је посета концерата наших ужичких група. Ваљда што се ови млађи засите интернетом, али не знају да је предност живог наступа управо емоција. Мене у музици искључиво води емоција, која настаје када разумеш то што певаш. Сматрам да је текст најбитнији у песми. Музика прва привуче пажњу, али су текстови ти који носе поруку. Ми певамо на енглеском, нисмо комерцијални кавер бенд. Данас одабранија публика долази на рок концерте, а млађи иду тамо где већина одлучи. За разлику од некада, данас има много више садржаја. Медијски је доступна разна музика, тако да је млад човек збуњен и врло мало има оних који имају изграђен музички укус. Мислим да је, за дете пресудна породица, коју ће музику слушати када порасте.

slika-3-rare-blues

УН: Има ли Ужице рок сцену?
– Ужице има врло јаку рокенрол сцену. На прошлогодишњем рок фестивалу у Ужицу је наступило невероватних 17 бендова што је супер, без обзира на жанр. Сведоци смо да су у финалима Зајечарске гитаријаде била два Ужичка бенда, од којих је један победио, а има и других гитаријада где су наши бендови побеђивали. У односу на друге градове, ми смо у врху по рок бендовима. Наиђу периоди када је популаран неки жанр музике. Мислим да има наде за Ужичане и да у томе велику улогу игра Градски културни центар, јер сви ти бендови имају простор где да наступе, а и да вежбају. ГКЦ-у има један изолован простор намењен за пробе бендова.
– Битно је да у Ужицу има доста фестивала. „Ин Вајерс“ је најстарији блуз рок фестивал у Ужицу и постоји 15 година. Затим имамо „Парк фест“, „Некст фест“, као и „Ужичка рок сцена“, која је у повоју и ове године, у децембру, ће се одржати по други пут. Веома су битни ти фестивали, јер управо ти млађи бендови могу да изађу на сцену и осете велику бину. Уопште сам мишљења да ово иде у добром правцу. Иначе, рок у Ужицу као се појављује и нестаје у неким таласима. Крајем осамдесетих је било око 10 бендова, који су радили, игранке или држали концерте. Деведестих их је било врло мало, да би се крајем деведесетих опет живнуло и сада је експанзија. Једино што бих сада могао да поручим овим млађим генерацијама је да чувају своје инструменте, јер је инструмент као девојка са којом делиш најинтимније тренутке. На крају бих додао, и то, да је музика најбољи амбасадор.

25

УН: У чему је ваша предност у односу на остале бендове?
– Нисмо никада били, нити смо сада, а не значи да нећемо једног дана бити принуђени да живимо од музике. На срећу, ми смо сви у бенду остварени професионално. Ово што свирамо је чист ентузијазам, то дође као када рибари иду на пецање ради себе. Ми смо ту првенствено ради себе, а публика је ту ако им се допадне то што „производимо“. Када има публике она дели емоције са нама. „Бина је велики кревет на коме водимо љубав са публиком“, рекао је давно Марти Балин из групе Џеферсон Ерплејн. Иако смо у бенду генерацијски различити, одлично се капирамо, као породица смо.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.