Uručena priznanja Užičanin godine 2017.


„УЖИЧАНИН ГОДИНЕ 2017“

Вече пуно емоција

У четвртак, 12. априла 2018. године, у сали Скупштине града Ужица, свечано су уручене плакете „Ужичанин године 2017.“, које по дванаести пут организује Ужичка недеља. На овај начин исказује се признање и поштовање Ужичанима који су се у протеклој години или у дужем низу година, истицали у различитим областима и доприносили афирмацији града на Ђетињи.
Жири у саставу Горан Лапчевић – регионални директор Сосиет Женерал банке, председник жирија; Дуња Ђенић – чланица Градског већа града Ужица, задужена за област заштите животне средине; Јовиша Старчевић – извршни директор за техничко-технолошке послове и производњу у Првом партизану; Зоран Стаматовић– директор Народног позоришта Ужице; Зоран Шибалић – директор ЈКП Топлота Ужице; Слободан Павићевић – власник и директор предузећа „Флукс“; Милован Микица Веснић – истакнути аутомобилски ас; Петрашин Друловић – дугогодишњи синдикални активиста; Славица Јовановић, новинар дописништва РТС-а; Новка Илић, новинар, дописник Слободне Европе; Милан Јевтић, предузетник, власник посластичарнице „Уна“; Драгован Драшковић – председник Самосталног синдиката „Ваљаонице бакра“; Биљана Грујичић – професор српског језика у Ужичкој гимназији и Верица Туцовић,

за Ужичанина 2017. године

прогласили су Љубомира Симовића,

а добитници плакета су:
привредник године – Бранко Бешевић „Унитраг“,
предузетник године – Слађана Шуманац „Блумун“,
за културни допринос – Баја Вујовић,
за спортисту године – Никола Филиповић,
признање за друштвени ангажман – удружење „Родитељ“,
радник године – Зоран Курћелић, „Први Партизан“,
амбасадор Ужица – Предраг Гага Антонијевић,
посебна награда за животно дело, постхумно – Дана Милосављевић,
за допринос развоју пчеларства у Ужицу – Удружење пчелара,
чувар занатске традиције – Обућарска радња Симеуновић,
за изузетан допринос у хуманитарном раду – удружење „Јефимија“,
за посвећеност научном истраживачком раду – Вук Гордић,
за развој ужичке музичке културе – Милош Броћић Броле
и за креативност и иновативност – Срђан Миливојевић.

Водитељ програма Верица Туцовић:
– „Ужичка недеља“ нас подсећа на старо Ужице и вредности које је оно баштинило, а пре 12 година, кренула је у подухват препознавања најбољих и најуспешнијих међу нама, са жељом да нам такви људи буду пример доброг и вредног, нечега чему свако од нас треба да стреми. Ужичани некако верују да је, сама чињеница да сте Ужичанин или Ужичанка, својеврсна предност и признање. Та предност не значи ништа, ако својим радом и чињењем не потврдите безусловну љубав за Ужице, поштовање „ужичког духа“ и посебности – рекла је Верица.

У име града речи поздрава свим присутним, а посебно награђенима, упутила је Дуња Ђенић, члан Градског већа града Ужица.
– Код нас се много тога подразумева и због тога често нисмо међу првима који препознају вредност онога што раде и стварају наши суграђани, који своје знање и искуство стављају у функцију добробити читаве заједнице и афирмацију Ужица на најбољи начин, а и те како су нам потребни људи који имају знања, ентузијазам и храбрости да ураде праву ствар на прави начин у право време. Њихова дела и достигнути резултати треба да буду пример другима, како успех никада није предалеко, ако си посвећен ономе што радиш и немаш страх да помериш границе. Признање „Ужичанин године“ нећемо мерити оним признањима које сте освојили или која ћете тек освојити, али једно је сигурно, оно спада међу она најдрже и, чини ми се, да додатно обавезује. Верујем да ће ово признање бити инспирација да наставите да вредно радите и још вредније стварате – рекла је Дуња Ђенић и честитала свим награђенима, а „Ужичкој недељи“ упутила честитку поводом 25 година рада и пожелела још пуно среће и успеха у раду.
Носиоци титуле Ужичанин године до сада су били Василије Мићић, Драган Суботић, Мића Мићић, Радомир Антић, Нинко Тешић, Драгослав Николић, Андрија Златић, Добросав Андрић, Обрад Јовановић, Раде Јовановић и Тијана Малешевић. Поред њих, свих ових година, многобројни појединци и институције из Ужица добитници су признања за рад у области спорта, културе, привреде, за јавни ангажман, предузетништво, очување традиције, најбољи радници као и они који су проглашени амбасадорима Ужица, а то су Љубомир Симовић, Жарко Петровић, Иван Босиљчић, доцент др Миодраг Перић, професор доктор Даница Грујичић, др Владимир Рековић.

Присутнима се обратио и Горан Лапчевић, председник жирија.
– Свих ових година једино је Тони Станковић, као иницијатор, непрекидно учествовао у раду жирији, али не као члан. Жири се стално мењао из године у годину, али нас је све водила иста идеја – препознати људе који су победили просечност и својим делима се уздигли изнад свакодневног прихватања. Листа добитника признања ранијих година је импозантна. Гледали смо је претходних месеци и сложили се да би сви они и данас поново могли да буду добитници награда. Но, ове године су неки нови остварени, хумани и јаки добили награде. Сетили смо се неких давно заборављених, а исто тако, одлучили смо се да доделимо награду и ученику, који може да буде пример и својим вршњацима, а, богами, и старијима од себе. Ништа не почиње од нас појединаца, нити се завршава нашим радом, јер онда ова награда и награђени не би имали своју сврху, и то је порука – сваки се труд, без обзира колико се мали чинио, и те како рачуна – рекао је Лапчевић и захвалио се у име жирија свим добитницима, јер су допринели да се Ужичани осећају добро и поносно.

У образложењу свих добитника Верица Туцовић је навела:
„Ужичанин године 2017.“ Љубомир Симовић – драмски писац, песник, романсијер, преводилац, редовни члан Српске академије наука и уметности, почасни грађанин Ужица, човек мудрог, тихог, али опомињућег сензибилитета.
– Ужичанин године 2017, али и многих година које су иза нас, велики је стваралац и човек из групе малобројних који нас сваким својим делом подсећају колико је важно препознавати праве вредности и борити се за њих. Основну школу, ниже разреде гимназије и Учитељску школу завршио је у Ужицу, а дипломирао је на Филолошком факултету у Београду „Историју југословенске књижевности и српскохрватски језик“. Радни век провео је као уредник уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Његове драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Дела су му преведена на готово све европске језике, а драме извођене у позориштима широм Србије, али и на многим светским сценама – у Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији. Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др. О њему најбоље говоре његова дела – ванвременска поезија, драме Хасанагиница, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану и Бој на Косову, дивна књига „Ужице са вранама“ (роман – хроника, односно хроника-роман), сећање на део историје града у коме се одавно шумске јагоде не продају у крабуљицама или корпицама од брезове коре, и у коме је све теже или готово немогуће наћи лубенице у које, кад се зарије нож, то одјекне као сладак пуцањ.
– Најжешћа критика наших слабости у ономе што је стварао проистекла је из љубави према човеку и то се препознаје на прво читање. Познавајући све људске слабости и врлине, он нас не куди и не хвали, већ о нама и свету у коме живимо пише онако како јесте.
– Добитник је, можемо слободно рећи, свих значајних књижевних и позоришних награда. Много их је, и требало би нам пуно времена да их све побројимо, па ћемо издвојити само неколико – Стеријина награду за најбољи драмски текст додељена му је 3 пута, а ту су и награде за животно дело Доситеј Обрадовић и награда Српске књижевне задруге.
– Љуба Симовић, на нашу и његову жалост, из оправданих разлога физички вечерас није са нама… Признање Ужичанин године биће му додељено накнадно, а уместо њега, са нама су увек његова дела која нам шаљу важне поруке. Једна од њих је да је наша обавеза да се сећамо, да градимо порушено, да оживљавамо умрло, да проналазимо изгубљено, да памтимо заборављено, да позлаћујемо избледело, и да све то чувамо – за будућност”.


Привредник године је власник и директор предузећа „Унитраг“ – Бранко Бешевић.
– Основна делатност компаније „Унитраг“, основане 1992. године, која има три одвојене пословне јединице са 89 запослених, јесте превоз робе у међународном друмском транспорту, а осим превозничких фирма пружа и услуге у области логистике, међународне шпедиције и сервиса. Компанија је превасходно оријентисана на тржиште Западне Европе, а последњих година све више и на тржишта Русије, Украјине, Белорусије и Блиског истока. Најзаслужнији за пословне резултате и убрзани развој предузећа је свакако господин Бранко Бешевић, који је од самог оснивања на челу „Унитрага“. Не треба заборавити велики допринос који су господин Бешевић и компанија „Унитраг“ дали развоју мреже предузетништва у Србији у овој привредној грани и унапређењу конкурентности наше привреде у међународним размерама. Бранко Бешевић и његова компанија су добитници бројних признања и награда, између осталих – плакете РПК Ужице за резултате у пословању и развоју коморског система и плакете за постигнуте резултате у развоју и унапређењу привреде кроз ТИР систем за 2010. годину. У 2011 години у Женеви, господин Бешевић од ИРУ (International Road Transport Union ) добија међународно признање и исте године и Повељу града Ужица. Господин Бешевић је тренутно председник парламента РПК Ужице и председник УО ФК Слобода Ужице.

Слађана Шуманац – Предузетник године – власник бурегџинице „Блу Мун“
– Колеге предузетници уврстили су је у 50 најуспешнијих пословних жена Србије, две деценије након што је у граду на Ђетињи отворила своју прву пекару „Блу мун“, која је у међувремену постала породични бизнис. Од бурека са сиром и месом, са којима је започео свој век „Блу Мун“, преко посних и мрсних сланих и слатких пита, комплет лепиње, све се, и данас, ради ручно, без адитива и било каквих додатака, на традиционалан начин. Ужичани су са одобравањем прихватили концепт пекаре отворене 24 сата, за коју су квалитет производа и купци неприкосновени. Тренутно је у понуди преко 20 производа, који се продају не само у бурегџиницама „Блу Муна“, већ испоручују и другим продавницама и угоститељским објектима. Једна од нових услуга је услуга кетеринга. Савремено тржиште захтева креативност и прилагођавање потребама купаца, зато је у плану увођење франшиза, нових облика продаје, смрзнутог програма. Добитници су бројних награда на сајамским манифестацијама, а оно по чему су „Блу Мун“ и она препознатљиви је и учешће у хуманитарним активностима, подршци младима и културним, спортским, волонтерским и еколошким активностима.

Радован Баја Вујовић – за допринос култури
– Већ 22 године је хроничар Југословенског позоришног фестивала „Без превода“, који нас подсећа на лепоту позоришне уметности којој смо се предавали у протеклом периоду, на године које су остале за нама, на емоције које смо заједно поделили. Истовремено, он је и хроничар нашег града који на особен начин, баш као и Љубомир Симовић, бележи сведочанства о животу Ужица крајем двадесетог и почетком 21.века. Постоје најмање два ваљана разлога да се осврнемо на све оно што је Баја радио протеклих година у позоришту. Први разлог је документарни карактер фотографија, захваљујући којима фестивал за све љубитеље позоришне уметности не траје само осам фестивалских дана, већ целе године. Други разлог је уметничка вредност Бајиних фотографија, на којима су забeлежени нестварни тренуци и емоција које на сцени бивају у делићу секунде. Само на први поглед све то изгледа једноставно, али није нимало једноставно онима који су представу одгледали, приказати на фотографијама оно што можда нису приметили, а Баја то итекако успева, зато што фотографије не ствара само фотоапаратом, већ својим целокупним искуством и битисањем. Он суштински разуме и познаје позориште и преко фотографије непогрешиво процењује шта је било добро захваљујући оштром оку и истанчаном осећају са којим се човек, једноставно, роди. Захвални смо му за сведочанства која остају за генерације које долазе.

Никола Филиповић– спортиста године 2017.
– Почео је да тренира кик бокс пре скоро пет година, у клубу „Дон“ код Миладина Генга Даниловића. По одласку на студије у Београд наставља да тренира у „Црвеној звезди“. У претходној години био је два пута најбољи на првенству Србије, као и на првенству Балкана. На Светском купу у Мађарској освојио је прву златну медаљу на међународном такмичењу, чиме је отворио врата за такмичење у А серији и обезбедио место у репрезентацији. У дресу репрезентације Србије освојио бронзану медаљу на Светском првенству одржаном у Будимпешти у новембру 2017. године. Овог викенда га очекује првенство Србије, а у 2018. години најважније такмичење је првенство Европе.
Време ради за овог младог човека и сви ми верујемо да ће бити велико име у светском кик боксу.

У име удружење грађана „Родитељ“ Плакету за јавни ангажман примила је једна од оснивачица овог удружења у Ужицу Лидија Тодорић.
– Удружење грађана „Родитељ“ основано је 2009. године са циљем да посредује између породице и институција како би се олакшало и унапредило родитељство и омогућило безбрижно одрастање наших најмлађих суграђана. Реализовали су низ едукативних и хуманитарних акција намењених трудницама, породиљама, самохраним родитељима и социјално рањивом становништву, особама са посебним потребама, деци без родитељског старања, одојчади и деци предшколског и школског узраста. Удружење је широј јавности познато по обележавању Недеље дојења, Дана породице и Дана детета, Недеље здравља уста и зуба у дечијим вртићима, организацији Пузијаде – трке беба на Градском тргу, Ускршње поклонијаде, едукативних трибина, мини пројекта Пилатес за труднице у оквиру Школе родитељства, у коме се осим вежби организују и радионице саветница за дојење. Ту су и обуке и формирање тима на нивоу града за бесплатне прегледе и правилно монтирање дечијих ауто седишта, као и организација симулација раскрсница у вртићима у сарадњи са Саобраћајном полицијом, за коју је Удружење „Родитељ“ обезбедило сетове саобраћајних знакова и семафоре, као и израду мини раскрсница. Периодично се одржава и Такмичење тата у брзом повијању беба и друге акције. У току су активности за набавку ултразвучног апарата као подршка отварању Центра за вантелесну оплодњу у ужичкој болници, као и набавке специјалних наочара за симулацију утицаја алкохола и дрога на вожњу за ужичке средњошколце. Удружење „Родитељ“ сарађује са многим организацијама и удружењима на локалном нивоу, али и шире и активно учествује у бројним кампањама које се односе на живот најмлађих и њихових породица. Захваљујући ангажовању овог удружења измењен је Закон о финансијској подршци породицама са децом и усвојен захтев да се породиљама накнаде исплаћују директно из буџета, а не преко послодаваца.

Радник године 2017. – Зоран Курћелић – „Први партизан“
– Зоран Курћелић је запослен у „Првом партизану“ од 2009. године. Од самог доласка у предузеће истицао се преданошћу и предузимљивошћу. Истовремено је као човек и колега ненаметљив, и вољан увек да помогне другима и као такав је омиљен и поштован међу колегама. Захваљујући свом односу према послу, успео је да у веома кратком периоду, постане један од најбољих мајстора које „Први партизан“ има. Радне задатке обавља савесно и одговорно, спреман је увек да научи нешто ново и да своjе знање пренесе другима. Зоран спада у оне раднике, који својим понашањем даје најбољи пример како треба да се односимо према раду, колегама и имовини предузећа у коме радимо.

Једна од нових награда, које је усвојила Ужичка недеља је за допринос развоја појединих области у пољопривреди. Тако је Удружење пчелара добило плакету за допринос и развој пчеларства у Ужицу. Плакета је уручена председнику удружења Петру Јокићу.
– Крајем прошле године Друштво пчелара Ужице обележило је 80 година постојања. Посебно су поносни на последњих 40 година у којима су интензивирали бројне активности. Захваљујући генерацијама врсних познавалаца пчеларства који су водили Друштво, ужичко пчеларство је прошло пут од обичних кошничара, за које су пчеле биле велика тајна, до врхунских зналаца и у теоријском и у практичном смислу, који су данас по техници пчеларења, опреми и приносима у рангу пчелара у најразвијенијим земљама у свету. Свесни да без врхунског знања и перманентног учења и усавршавања нема успеха, први су пре четири деценије основали сталну пчеларску школу у трајању од 5 месеци, која се реализује сваке године у зимском периоду. Последњих 15 година предавања се одржавају уз коришћење најсавременијих информационих технологија, тако да није изненађење да је пре пет година Друштво пчелара Ужице, прво у свету организовало интерактивна пчеларска предавања на даљину. Све то је дорпинело да ужичко пчеларство у последњих деценију и по бележи раст од преко 25 % годишње, и кад је реч о броју пчелара и броју пчелињих друштава, и, што је најважније, укупног приноса пчелињих производа. То најбоље илуструје податак да је пре 15 година највећи ужички пчелар поседовао 150 пчелињих друштава, а данас рекордер поседује чак 550. Ужички пчелари данас имају преко 150 најсавременијих контејнера за сеобу пчела, што је од изузетне важности за ову делатност. Добитници су Повеље Пчеларског савеза Србије за најбоље Пчеларско друштво у Србији. Треба истаћи да се Ужички пчелари истичу и хуманошћу, донирајући значајне количине меда Дому за незбринуту децу, Предшколској установи Ужице и Дому за старе на Забучју.
Награду уручује Петрашин Друловић.

Живомир Симеуновић – Обућарска радња Симеуновић – чувар је занатске традиције
– Живомир Симеуновић, свима познат као обућар Симеуновић, преко 60 година чува традицију овог заната у нашем граду. У његовој занатској радњи на Слануши у том периоду смењивале су се генерације Ужичана, који су крпили и мењали флекнице на обући. Смењивали су се упоредо и они који су желели да савладају обућарски занат, тако да је кроз Обућарску радњу Симеуновић прошло преко 20 ученика, који су имали прилику да поправку обуће уче од искусног мајстора. Сви његови ученици су наставили да се баве обућарским занатом. Млађим генерацијама у Ужицу мање је познато да се господин Симеуновић од 1964. до 1976. године бавио производњом обуће. Углавном је радио по наруџби сву обућу, осим дечије. Све се тада радило ручно – укивање, шивање, везивање, обрезивање, фирцање, лепљење, турпијање, радило се на сталку, трљало се усисивачем. Овај вредни занатлија није радио само за празнике, а прави одмор никада није користио. Понекад је знао и празницима да дежура како би издао поправљену обућу.
(Иначе, додела плакете обућару Симеуновићу пропраћена је најдужим аплаузом, нап.ред.).

У име удружења „Јефимија“ плакету за изузетан допринос у хуманитарном раду примила је Славица Симић, председница тог удружења.
– Саветовалиште’’Јефимија’’ већ деветнаест година помаже женама оболелим од рака дојке, кроз програм информационе, здравствене, психолошке и искуствене подршке. Ове активности помажу женама да лакше, брже и успешније прођу кроз фазе лечења и имају већу шансу да победе ову опаку болест. Третирање лимфедема је редовна могућност за допунску терапију у општој болници, успостављена је процедура утврђивања стероидних рецептора, округ поседује два мамографа, од којих је један дигитални, хемиотерапијски третмани су доступни у болници, проширена је листа лекова који су део обавезне терапије оболелима у периоду лечења и заштите од повратка болести, проширена су права пацијената са малигним обољењима на путне трошкове и бесплатна помагала, а „Јефимијин“ „Водич за помоћ женама оболелим од рака дојке“ тражен је широм Србије, а редовно се препоручује и на одељењу радиологије клиничког центра у Крагујевцу. Најзначајније је што званичан податак говори о мањој стопи морталитета од рака дојке у Златиборском округу у односу на Централну Србију, који је у сталном паду од 2000. године, 2008. је био око 6%, а 2014. чак 8% . Здравствени центар Ужице у извештају Министарству здравља РС у значајне факторе који су допринели оваквој ситуацији увршћује и Саветовалиште „Јефимија“. „Јефимија“ својим активностима покрива цео Златиборски округ са око 314.500 становника. Годишње се прегледа око 2.400 жена, а дијагностикује рак дојке код приближно 180 жена. Услуге „Јефимије“ користило је преко 1.450 жена оболелих од рака дојке и преко 190 чланова породице оболелих из Србије и околних земаља.
Славица Симић се испред удружења „Јефимија“ захвалила награди и додала имена свих оних који су заслужне за рад „Јефимије“.


Вук Гордић, матурант Ужичке гимназије, добитник је признања за посвећеност научно истраживачком раду.
– Његова жеља за новим сазнањима и напретком у образовању били су примарни мотив да се пријави за учешће на мултидисциплинарном семинару Експериментална биологија и хемија у Истраживачкој станици Петница 2014/15. године. Следеће године пријавио се на семинар из биологије са пројектом „Утицај никотина раст гљива рода Кандида”, који је успешно реализовао. У 2016/17. пријавио се за семинар из биологије са пројектом „Испитивање утицаја дибутил фталата (ДБП) на ендотелне ћелије крвних судова на моделу хумане ћелијске линије ЕА.хy926“. Због успешности овај пројекат је представљен на XВИ Петничкој Конференцији „Корак у науку“ и ове године биће објављен у новом издању зборника научних радова „Петничке свеске“. Прошле године био је учесник Летње научне школе, програму за основце који организује Петница, као млађи научни сарадник. И ове године у Петници ће реализовати нови пројекат. Поред науке воли и фолклор. У Удружењу грађана „Ера“ скоро три године ради као асистент кореографа, а био је и део екипе која је учествовала у реализацији представе „Коштана“ Народног позоришта Ужице. Предстоји му упис на Биолошки факултет у Београду, а определио се за модул молекуларна биологија и физиологија.

Милош Броћић Броле добитник је Плакете за развој ужичке музичке културе.
– Пензионисани наставник музичког васпитања у ОШ „Душан Јерковић“, повремено и у Ужичкој гимназији, у граду на Ђетињи је познатији као Броле музичар – хармоникаш, оргуљаш, клавијатуриста. Прве свирке, као средњошколац, имао је средином 20. века у Ужичкој гимназији, Учитељској школи, у чувеној „Соколани“ и Дому железничара у тзв. „Пампур бару“.
Након завршетка Више педагошке школе у Сарајеву, у коме је упознао бројне музичаре, враћа се у Ужице и почиње свој богати просветно педагошки и музички рад. Упоредо са радом у школи свирао је у низу угледних и тада веома популарних угоститељских објеката у граду и околини. Са оркестром „Ере“ дебитовао је у „Градској кафани“, која је захваљујући доброј музици и атмосфери постала култно место окупљања Ужичана. Окупљао је талентоване ученике у музичкој секцији ОШ „Душан Јекровић“, које је у то време увек имала хор и оркестар и који су често били ангажовани за бројне приредбе и манифестације у граду. Током 1963. године изведена је прва ужичка оперета за коју је аранжман урадио наставник Броћић, а захваљујући његовом ентузијазму 1980. године формиран је дечији хор „Искрице“ са којим је снимио албум са 12 песама за најмлађе.

Срђан Миливојевић – Сикац, добитник је Плакете за креативност и иновативност.
– Био је аутор текста, музике и аранжмана за прву ужичку ЛП плочу групе „Тина“, објављене 1988. године у Сарајеву, Са истим саставом, који се сматра најуспешнијом рок групом са ових наших простора у старој Југославији, снимио је још три плоче. Објавио је преко 200 композиција, које су певали наши познати и мање познати естрадни певачи свих музичких жанрова. Аутор је збирке песама „Слова за ноте“, музике за позориште, филм и ТВ серије. Једна од ТВ серија за коју је урадио упечатљиву и препознатљиву шпицу је серија „Време је за бебе“. Песма „Моје Ужице“ за коју је написао текст, музику и аранжман, чији текст се дуги низ година налази на првој страни брошуре туристичког водича ТО Ужице, стале су снажне емоције према Ужицу и то је песма коју ће сигурно певати многе генерације иза нас. Добитник је многобројних награда на међународним музичким фестивалима, а треба свакако истаћи да је оснивач и директор Дечијег међународног музичког фестивала „Љубав наша је планета“, који се већ 14 година одржава у Народном позоришту у Ужицу. Као аутор, композитор и текстописац члан је Удружења композитора СОКОЈ. Оно што мали број Ужичана зна је то да је Срђан Миливојевић већ десет година власник и директор једног успешног ужичког предузећа, које се бави производњом риболовачке опреме. За преко 1.000 производа освојена је производња, а многи од њих су уникатни на светском тржишту. Преко 98 посто производње се извози у све земље Европске уније, Америку, Канаду, Аустралију па чак и у Кину. Учесник је Међународних сајмова у Валенсији, Паризу, Амстердаму, Бечу, Будимпешти, Бриселу и Њу Јорку. Фирма се зове „HEMINGWAYS“.

Постухумно, посебно признање „Ужичке недеље“ за животно дело је намењено за недавно преминулу Даницу Дану Милосављевић, а у њено име плакету је примио њен брат Лале Милосављевић.
– Одликована је Оредном народног хероја. Носилац је Партизанске споменице и других југословенских одликовања, борац Прве и Друге пролетерске бригаде Народноослободилачке Војске Југославије, најмлађа жена потпоручника у војној хијерархији. Чин потпоручника добила је међу 13 првих жена 1943. године, када су и уведени први чинови у Народно ослободичачкој војсци.
Учествовала је у биткама на Купресу, Јајцу, Доњем Вакуфу, Бугојну, Сутјесци и многим другим, и увек се истицала храброшћу, без обзира да ли је у њеним рукама била пушка, бомба или пушкомитраљез. У својој дугогодишњој каријери обављала је низ одговорних функција. У 2015. години, председник Русије Владимир Путин, одликовао је Дану Милосављевић медаљом поводом 75 година од победе над фашизмом. Даница Милосављевић рођена је 15. августа 1925. године у селу Биоска. Са родитељима након завршетка основне школе дошла је у Ужице, у коме је похађала гимназију. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постала је 1941. године са само 16 година, а у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљена је 10. новембра 1942. године. Искрено је веровала у једнакост међу људима и у то да на крају сваке борбе мора да победи човечна људска мисао, као и да сваки човек властитим примером треба да покаже храброст, пожртвовање и поштење, јер се, како је веровала, само на тај начин, може стварати ново хуманије друштво, а сваки човек бити у прилици да одлучује о свом животу. Слободу своје земље ценила је као највећи добитак у животу и, без обзира на нове стилове живота и неке нове вредности које су у нашем друштву потиснуле оне традционалне, искрено је веровала и уздала се у младе људе. Они су, како је Дана наглашавала, увек нови, мудрији, боље и лакше прихватају историјске истине и, на крају крајева, на њима свет остаје.
Лале Милосављевић, брат покојне Данице Милосављевић, рекао је да ово признање исто вреди као и сва она признања која је добила за живота и да ће оно, као и остала признања и ордења, која су недавно уручена Народном музеју, такође бити предато ужичком музеју.

Предрагу Гаги Антонијевићу додељена је Плакета – амбасадор Ужица.
– Основну и средњу школу завршио је у Ужицу. На Факултету драмских уметности дипломирао је на одсеку за филмску и тв режију. Након низа краткометражних, документарних и телевизијских филмова, 1984. снимио је филм „О покојнику све најлепше“, чији је и сценариста. Исте године осваја награду УНИЦЕФ-а на филмском фестивалу у Венецији. Након тога, уследила је режија филма и серије „Балкан експрес 2“ и филма „Мала“ из којег сви памтимо реплику „Јел‘ више вјерујеш сопственим очима, него мени“. Као млад редитељ имао је прилику да ради са доајенима српског и југословенског глумишта, Павлом Вуисићем, Бором Тодоровићем, Звонком Лепетићем, Петром Краљем… Последњих 25 година његова кућа је у Лос Анђелесу. У 1998 години у продукцији Оливера Стоуна режира веома запажен филм „Спаситељ“, у коме су главне улоге одиграли Денис Квејд и Наташа Нинковић, који такође постиже успехе и добија признања. Током 2000. у Америци режира неколико филмских наслова у којима је сарађивао са познатим америчким глумцима Валом Килмером, Беном Кингслијем, Енди Мекдауел. Редитељ је и косценариста веома гледане серије „Убице мога оца“, као и филма „Заспанка за војнике“, чије снимање је завршено крајем прошле године, а премијера се очекује 2018. године
Гага је једном рекао да кад човек затвори очи и почне да сања, сања само младост и детињство. Ми бисмо само додали „то су они делови живота у којима се, у доброј мери, постављају темељи наших личности и на неки начин предодређује судбина. Како време одмиче, ма где били, ма чиме се бавили, у мислима и сновима враћамо се тамо где је све, тако нам се чини, много више наше и оно нам све више недостаје“. Тако све чешће помињемо крајеве и људе које памтимо, и на тај начин афирмишемо њихову посебност и лепоту у очима оних који их нису походили.
Гага Антонијевић због високе температуре био је спречен да дође из Београда у Ужице, на уручење награде, мада је, како нам је рекао, искрено желео да посети родно Ужице и да је веома захвалан на признању које му је додељено.

У име свих награђених присутнима се обратио Бранко Бешевић, који се прво захвалио „Ужичкој недељи“ и њеном оснивачу Тонију Станковићу, који већ 12 година организује ову манифестацију, као и организацијама и појединцима који су предложили све њих за Ужичане године у својим областима. Захвалио се и жирију, за који каже да није имао лак задатак да међу предложеним одреди ко ће бити носилац признања.
– Мислим да сва ова признања која смо добили нису из ове године. У суштини, то је рад који је акумулиран претходних година. Драго ми је што у овој подели имамо и младе људе, који су стварно својим радом заслужили, а већина нас је у поодмаклим годинама, и већ смо створили ово што смо створили. Награда у овој години је можда је зависила од неког тренутног успеха у спорту, музици, али је, ипак, награда за целокупни рад. Желим да се ова манифестација проширује и траје дуги низ година – рекао је Бешевић.

Водитељка програма је на крају завршила ову манифестацију речима:
– Жеља Тонија Станковића, идејног творца манифестације Ужичанин године, била је афирмација рада и стваралаштва Ужичана чији резултати можда нису примећени онолико колико то заиста заслужују. „Ужичка недеља“ се захваљује свим члановима жирија до сада, награђенима и свима који годинама подржавају ову манифестацију и „Ужичку недељу“. Честитамо „Ужичкој недељи“ четврт века постојања, са жељом да наставе да Ужичане информишу о најважнијим дешавањима, темељећи своје извештавање на веродостојним информацијама, јер, како је то неко некада лепо рекао:“Народ без поузданих вести је, пре или касније, народ без темеља слободе“.
Ову манифестацију су увећали и улепшали ученици музичке школе „Војислав Лале Стефановић“ Андрија Јаковљевић на клавиру, Милена Николић – сопран, Тамара Миловановић – сопран, Марко Божовић – виолина, Кристина Радуловић – клавир, као и Милена Чантрак, студенткиња Педагошког факултета у Ужицу, која је казивала стихове Љубе Симовића и хор Златиборске виле. Ужичка компанија „Батерфлај“ уручила је женском делу награђених пригодне поклоне.
Општи утисак многих присутних, који из године у годину посећују ову манифестацију је да је ово била једна од додела са највише емоција.

Верица Туцовић
Звездана Глигоријевић

2 Responses to "Uručena priznanja Užičanin godine 2017."

  1. Владимир Давидовић   14. априла 2018. at 21:09

    „Иначе, додела плакете обућару Симеуновићу пропраћена је најдужим аплаузом, нап. ред.“
    Један од коментара који ми одржава оно мало вере да ипак постоји неко боље Ужице, слично оном из мојих успомена.

    Одговори
  2. Младен Томић   15. априла 2018. at 22:11

    Честитке свим добитницима. Посебно сам обрадован, јер се међу награђеним заслужно нашао и мој пријатељ Радован Баја Вујовић.

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.