Nevidljivost
Počelo je u čekaonici Doma zdravlja.
– Kad ću ja već jednom da dođem na red?!- pitao sam sestru posle nekoliko sati čekanja.
Sestra je gledala kroz mene kao da me uopšte ne vidi.
Iznerviran, otvorio sam vrata ordinacije.
– Dobro dokle ću ja ovde više da čekam!
Desila se identična situacija. Doktorka je gledala kroz mene, kao da me ne vidi.
– Šta je sa ovim ljudima?- požalio sam se kolegi – pacijentu.- Ponašaju se kao da me ne vide!
Čovek mi ništa nije odgovorio. Samo je izgledalo kao da me uopšte ne primećuje.
Prostrujala mi je zbunjujuća misao: Ja sam nevidiljiv!
To je izgledalo nemoguće.
Međutim, kad sam prešao u samoposlugu, nijedna prodavačica nije odgovarala na moja pitanja, a svi kupci su prelazili pored mene preko reda. Ista scena se ponovila i u banci, pošti i sudu.
Izgledalo je da mene jednostavno niko ne vidi!
Kad sam došao kući, odmah sam se požalio ženi.
Na moj užas, ni ona ništa nije odgovarala i gledala je kroz mene. Ni ona me nije videla!
Izašao sam na ulicu i nisam znao šta da radim. Sa jedne strane, bilo je zastrašujuće da me niko ne može videti. Sa druge strane, kroz glavu su mi počele da se nižu pogodnosti zbog moje trenutne nevidljivosti.
Bilo je vreme da malo iskoristim novonastalo stanje.
Otišao sam na fudbali derbi i pošao da sednem tamo gde nikad nisam mogao: u svečanu ložu!
Iznenada se ispred mene isprečio Redar.
– A gde si ti to, leba ti, krenuo bez propunice?! Ajde, sikter!
Pojavila se izvesna sumnja u moju nevidljivot.
Ipak, pokušao sam da uđem i na koncert moje omiljene folk zvezde, takođe u VIP ložu.
I ponovo ista scena – redari su me zasutavili i izbacili.
Isto sam prošao kad sam želeo da uđem u elitni restoran, čuveni noćni klub i Skupštinu.
Tada sam shvatio.
Ja uopšte nisam nevidljiv. Samo sam nebitan.
Slobodan Simić
