Невидљивост
Почело је у чекаоници Дома здравља.
– Кад ћу ја већ једном да дођем на ред?!- питао сам сестру после неколико сати чекања.
Сестра је гледала кроз мене као да ме уопште не види.
Изнервиран, отворио сам врата ординације.
– Добро докле ћу ја овде више да чекам!
Десила се идентична ситуација. Докторка је гледала кроз мене, као да ме не види.
– Шта је са овим људима?- пожалио сам се колеги – пацијенту.- Понашају се као да ме не виде!
Човек ми ништа није одговорио. Само је изгледало као да ме уопште не примећује.
Прострујала ми је збуњујућа мисао: Ја сам невидиљив!
То је изгледало немогуће.
Међутим, кад сам прешао у самопослугу, ниједна продавачица није одговарала на моја питања, а сви купци су прелазили поред мене преко реда. Иста сцена се поновила и у банци, пошти и суду.
Изгледало је да мене једноставно нико не види!
Кад сам дошао кући, одмах сам се пожалио жени.
На мој ужас, ни она ништа није одговарала и гледала је кроз мене. Ни она ме није видела!
Изашао сам на улицу и нисам знао шта да радим. Са једне стране, било је застрашујуће да ме нико не може видети. Са друге стране, кроз главу су ми почеле да се нижу погодности због моје тренутне невидљивости.
Било је време да мало искористим новонастало стање.
Отишао сам на фудбали дерби и пошао да седнем тамо где никад нисам могао: у свечану ложу!
Изненада се испред мене испречио Редар.
– А где си ти то, леба ти, кренуо без пропунице?! Ајде, сиктер!
Појавила се извесна сумња у моју невидљивот.
Ипак, покушао сам да уђем и на концерт моје омиљене фолк звезде, такође у ВИП ложу.
И поново иста сцена – редари су ме засутавили и избацили.
Исто сам прошао кад сам желео да уђем у елитни ресторан, чувени ноћни клуб и Скупштину.
Тада сам схватио.
Ја уопште нисам невидљив. Само сам небитан.
Слободан Симић
