INTERVJU: ČEDOMIR JOVANOVIĆ
Tri godine je proteklo, od kada je Srpska napredna stranka preuzela vlast u Srbiji. Kako ocenjujete ovaj period, politički, ekonomski i društveno posmatrano?
Mislim da se u poslednje tri godine nastavlja trend sporog propadanja našeg društva koji je bio u većoj ili manjoj meri prisutan i u vreme protekle dve vlade, iz sličnih razloga, zbog nepotpunog razumevanja potrebe da se Srbija uredi kao moderna država, zbog delimične neiskrenosti u sprovođenju evropske politike, zbog olakog koketovanja sa nacionalizmom i populističkog pogleda na prethodne dve decenije koje su nas uništile, pa na kraju ili pre svega što Srbija do kraja nije sigurna u to šta bi želela da bude i na koji način to može da ostvari, pa se ponaša jednako konfuzno u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Nikada mi nije bilo teško da priznam neke dobre poteze ovoj ili prethodnoj vladi, mislim da je dobro što je konačno smanjila zaduživanje i javnu potrošnju, da je usvojila dobar Zakon o radu, da je važno što pokušava da ispravi odnose u regionu, što je premijer bio u Potočarima na obeležavanju godišnjice genocida u Srebrenici i što se zatim video sa članovima bosanskog predsedništva. Ono što je problem je što je u svakom od pomenutih segmenata učinjeno manje nego što je moglo da se učini i mnogo kasnije nego što je moralo. Problem je što danas moderan Zakon o radu malo znači u razvaljenom poslovnom ambijentu, što poteze pomirenja sa komšijama prati ista politička i medijska retorika koja nas je dovela do rata, što ukupna atmosfera u društvu nimalo ne obećava da će se Srbija iznutra stabilisati tako da može da postane stabilno društvo, što je neophodan uslov njenog ekonomskog i svakog drugog oporavka. Na kraju, da budem sasvim iskren, mislim da bi kontekst u kojem su oni koji danas vladaju Srbijom dobili vlast bio ozbiljan izazov i za bolje vlade od ove koju danas gledamo.
Kako gledate na učinak aktuelnog premijera i imate li respekt za njegovu tehnologiju vladanja?
Ne znam šta stvarno znači „respekt za tehnologiju vladanja“, ali da kažem da pre svega cenim njegovu kao i svaku drugu vladavinu prema rezultatima, i kao što sam rekao mislim da u tome ova Vlada dosta podseća na prethodne. Ako se pogleda stanje u medijima u kojima je metastazirao tabloidski pogled na svet i u kojem su sve osobine profesionalizma profesije od koje zavisi svako društvo klinički mrtve, može da se kaže da vladavina nije onakva kakvu bi želeli da vidimo. Nažalost, sve loše sa srpskim medijima se desilo davno pre 2012, i sve ono što ih je uništilo, od neprovidne vlasničke strukture, preko političke kontrole marketinškog novca, do manipulisanja državnim novcem zarad uticaja na uređivačku politiku, sve to zajedno su instrumenti ustanovljeni u doba Koštunice i Tadića, pa je Vučić tu imao samo da nasledi dobro razrađen sistem. Osim tog, postoji još jedna mala doslednost u ponašanju medija. I sada, kao i pre Vučića, svako medijsko istraživanje pokaže da opet najviše negativnih tekstova bude napisano o meni. Generalno mislim da tu opsesiju Vučićem, kao i opsesiju svakim ko je vladao pre njega, tu ideju da odnos prema Vučiću kao jedinom i osnovnom odrednicom nečije politike, treba zameniti razmišljanje šta će biti posle Vučića. Vladari, koliko god izgledali večni i jaki, na kraju nestanu ko pena na vodi. Dobro bi bilo bar da nas sa sledećim ne dočeka isti set problema koje smo imali i sa prethodnim i da se ovo vreme iskoristi za pritisak na Vučića da ogromnu podršku koju ima iskoristi za rešavanje nekih pitanja koje će posle biti još teže rešiti. Takođe, mislim da je važno da se Srbija što pre u što je moguće većoj meri prebaci preko one tačke evropskog puta sa koje više neće hteti da ide u nazad.
Izvesno vreme LDP je viđen kao stranka u vlasti sa SNS-om. Da li stranka i dalje ima te pretenzije?
Na prošlim izborima tražili smo podršku naših birača za ulazak u Vladu sa SNS jer je bilo jasno da će sledeću Vladu formirati oni, i ako su se bar deklarativno zalagali za nekakvu evropsku politiku, tu politiku niko neće umeti da sprovodi bolje od nas. Naša ideja je bila da pokušamo da budemo softver u tom naprednjačkom hardveru, da iskoristimo njihove mišiće za obavljanje posla koji stranka sa našom politikom nikad neće moći da obavi sama, da iskoristimo prostor koji je tada još možda i postojao da uvučemo u politički život onaj deo Srbije bez kojeg se ona nikada neće transformisati, odnosno da budemo politički kišobran za sve ljude bliske našim idejama. Ljudi to nisu mogli da razumeju ili nam nisu verovali, svejedno, danas smo tu gde smo i sad izgleda da se taj prostor na kojem su mogle da se sretnu građanska i Vučićeva Srbija znatno smanjio ili nestao. Sa njim je nestao i smisao našeg ulaska u Vladu.
Petnaest godina je proteklo od 5. oktobra. Teku li politički procesi kako ste očekivali, i ko je najveći krivac za srpske stranputice?
Izazovi koji su čekali naše društvo posle 5. oktobra su bili dosta veliki i složeni za zemlju razluđenu ratom, propašću i nacionalizmom. Naše društvo ih je teško i sporo varilo i mislim da su najodgovorniji za ono stanje u kojem se danas nalazimo političari koji su povlađivali društvu demagoškom politikom, gradili svoje rejtinge na magli i muljanju, znajući pri tom šta je put koji će Srbija morati da prođe. Kada se osvrnete, na prvi pogled možete da vidite da smo tih prvih deset godina, dok Evropa još nije bila u krizi, dok se u nju lakše ulazilo i od nje više profitiralo, to vreme kad je svetska privreda bila znato dinamičnija, a novac jeftiniji, to vreme smo potrošili na političke fikcije kojih se danas retko ko i seća. Prekidali smo pregovore sa EU zbog nesaradnje sa Hagom, gubili smo vreme na opstrukciju Crne Gore, vodili potpuno iracionalnu politiku na Kosovu, i umesto da smo kroz pakao tranzicije protrčali, mi smo polako šetali, valjda zato što se Koštunici dopadaju sumporna isparenja. Za propuštenu šansu 5. oktobra krivi su svi koji su živeli od demagogije i tako nam ubili šansu da postanemo normalna zemlja. Sve što nas je čekalo tada čeka nas ponovo, sada u znatno težim uslovima, ali ako put koji moramo da prođemo ne prođemo danas, sutra će biti još teži.
Deklarativno Srbija je na putu u EU. Kada ulazimo i šta dobijamo ulaskom u Uniju?
Gađanje datumima ulaska u EU je i u lakšim okolnostima bio dosta nezahvalan posao. Ono što je važno je da je taj put do ulaska u Evropsku uniju jedini način da se Srbija transformiše u jedno pristojno društvo. Samo otvaranjem i zatvaranjem jednog po jednog poglavlja ćemo urediti naše pravosuđe, poslovni ambijent, medije, samo prolaskom kroz ceo taj proces ćemo se izboriti sa korupcijom, koja će do tada biti samo zgodna tema za političke kampanje i zgodne naslove u novinama koji će služiti da se zamaže jedno te isto stanje u društvu. Kada mi i svi oko nas postanemo mirne, stabilne, integrisane države, tek tada će se stvoriti uslovi da normalno živimo i radimo. To je benefit ulaska u EU, svako ko vidi neki drugi put našeg oporavka greši kao što je grešio sto puta do sada i kao što je grešio svako ko je u Evropskoj uniji video Diznilend ili zemlju bajki iza ogledala.
Jedini ste političar na javnoj sceni koji je rekao da treba prihvatiti kosovsku nezavisnost kao realnost. Mislite li da je zbog toga LDP izgubio rejting i kako danas gledate na Kosovo?
Cela politika LDP od kad je napravljena bila je takva da je stvarnost objašnjavala onakvom kakva jeste i tu nije bilo previše prostora za razmišljanje o rejtingu. Kad smo pre deset godina ponudili plan 2K, kojima smo predložili da se prihvati nezavisnost Kosova u zamenu za status konstitutivnog naroda za Srbe i odlučivanje konsenzusom oko svih bitnih pitanja. Tada je takav plan mogao da dobije podršku međunarodne zajednice i kosovskih Albanaca, mogao je da dobije podršku svuda osim u Srbiji. To je naravno mnogo više nego što Srbi na Kosovu mogu da sanjaju i što Srbija od svojih prava može da ostvari kao što će i svako sledeće odlaganje rešenja naših odnosa sa Kosovom dalje komplikovati život naše zajednice tamo, naše međusobne odnose, ali i evropsku budućnost Srbije.
Šta mislite o evropskoj levici, naročito Sirizi i Ciprasu i ambicijama pojedinaca na levom krilu srpskog političkog spektra? Može li grčki scenario da se preslika ovde?
Srbija je isprobala sve moguće demagogije, nacionalističko i ratno ludilu, egzotične konfederalne odnose sa Rusijom i Belorusijom, rat protiv većeg dela sveta, možda bi dobro bilo da bar tu demagogiju preskoči. Njen kraj u Grčkoj posmatramo i on se desio pre nego što je počeo. Srbija ima daleko manje resurse da se igra jednom takvom avanturom koju propovedaju glupi i ambiciozni ljudi zarad jeftinog ličnog ćara.
Stranke gubitnici na poslednjim izborima, kakve šanse imaju na narednim, i kakve koalicije su na pomolu? Kakve Vi imate koalicione ambicije?
Mi smo stranka koja čvrsto insistira na pomirenju u regionu, ulasku u NATO, na što bržem sprovođenju priključivanja Evropskoj uniji, na ljudskim pravima jednakim za svakog čoveka. Svako ko deli naše ciljeve je moguć partner za saradnju.
Šta mislite o rukovodstvu i rejtingu Demokratske stranke? Razmišljate li o fuziji sa DS?
Sa DS smo u kontaktu na raznim nivoima i često razgovaramo na razne teme. Danas mi se čini da DS nema jasnu ideju šta bi htela da bude, mislim da ima problem da apsorbuje unutrašnje turbulencije i da ima problem da formuliše jasnu, sopstvenu politiku mimo frontalnog rata sa Vučićem, tako što se po svakoj temi postavi na 180 stepeni suprotnu stranu, što, kako sad stvari stoje, ne daje neke rezultate. DS je ipak, bez obzira na dugu istoriju neslaganja i sukoba, stranka sa kojom je najprirodnije da sarađujemo ili makar razgovaramo.
Kakvu komunikaciju imate sa užičkim LDP-om i šta mislite o tome što su tri Vaša odbornika u Užicu prešla u Ljajićevu stranku?
Komunikacija između odbora LDP funkcioniše normalno, a pitanje prelazaka u druge stranke ni u slučaju LDP, a najčešće ni u slučaju drugih stranaka, nije bio političko pitanje, već uglavnom izraz potrebe ljudi da rešavaju neka druga, najčešće egzistencijalna pitanja.
Ljiljana Kuzeljević
