ИНТЕРВЈУ: ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ
Три године је протекло, од када је Српска напредна странка преузела власт у Србији. Како оцењујете овај период, политички, економски и друштвено посматрано?
Мислим да се у последње три године наставља тренд спорог пропадања нашег друштва који је био у већој или мањој мери присутан и у време протекле две владе, из сличних разлога, због непотпуног разумевања потребе да се Србија уреди као модерна држава, због делимичне неискрености у спровођењу европске политике, због олаког кокетовања са национализмом и популистичког погледа на претходне две деценије које су нас уништиле, па на крају или пре свега што Србија до краја није сигурна у то шта би желела да буде и на који начин то може да оствари, па се понаша једнако конфузно у спољној и у унутрашњој политици. Никада ми није било тешко да признам неке добре потезе овој или претходној влади, мислим да је добро што је коначно смањила задуживање и јавну потрошњу, да је усвојила добар Закон о раду, да је важно што покушава да исправи односе у региону, што је премијер био у Поточарима на обележавању годишњице геноцида у Сребреници и што се затим видео са члановима босанског председништва. Оно што је проблем је што је у сваком од поменутих сегмената учињено мање него што је могло да се учини и много касније него што је морало. Проблем је што данас модеран Закон о раду мало значи у разваљеном пословном амбијенту, што потезе помирења са комшијама прати иста политичка и медијска реторика која нас је довела до рата, што укупна атмосфера у друштву нимало не обећава да ће се Србија изнутра стабилисати тако да може да постане стабилно друштво, што је неопходан услов њеног економског и сваког другог опоравка. На крају, да будем сасвим искрен, мислим да би контекст у којем су они који данас владају Србијом добили власт био озбиљан изазов и за боље владе од ове коју данас гледамо.
Како гледате на учинак актуелног премијера и имате ли респект за његову технологију владања?
Не знам шта стварно значи „респект за технологију владања“, али да кажем да пре свега ценим његову као и сваку другу владавину према резултатима, и као што сам рекао мислим да у томе ова Влада доста подсећа на претходне. Ако се погледа стање у медијима у којима је метастазирао таблоидски поглед на свет и у којем су све особине професионализма професије од које зависи свако друштво клинички мртве, може да се каже да владавина није онаква какву би желели да видимо. Нажалост, све лоше са српским медијима се десило давно пре 2012, и све оно што их је уништило, од непровидне власничке структуре, преко политичке контроле маркетиншког новца, до манипулисања државним новцем зарад утицаја на уређивачку политику, све то заједно су инструменти установљени у доба Коштунице и Тадића, па је Вучић ту имао само да наследи добро разрађен систем. Осим тог, постоји још једна мала доследност у понашању медија. И сада, као и пре Вучића, свако медијско истраживање покаже да опет највише негативних текстова буде написано о мени. Генерално мислим да ту опсесију Вучићем, као и опсесију сваким ко је владао пре њега, ту идеју да однос према Вучићу као једином и основном одредницом нечије политике, треба заменити размишљање шта ће бити после Вучића. Владари, колико год изгледали вечни и јаки, на крају нестану ко пена на води. Добро би било бар да нас са следећим не дочека исти сет проблема које смо имали и са претходним и да се ово време искористи за притисак на Вучића да огромну подршку коју има искористи за решавање неких питања које ће после бити још теже решити. Такође, мислим да је важно да се Србија што пре у што је могуће већој мери пребаци преко оне тачке европског пута са које више неће хтети да иде у назад.
Извесно време ЛДП је виђен као странка у власти са СНС-ом. Да ли странка и даље има те претензије?
На прошлим изборима тражили смо подршку наших бирача за улазак у Владу са СНС јер је било јасно да ће следећу Владу формирати они, и ако су се бар декларативно залагали за некакву европску политику, ту политику нико неће умети да спроводи боље од нас. Наша идеја је била да покушамо да будемо софтвер у том напредњачком хардверу, да искористимо њихове мишиће за обављање посла који странка са нашом политиком никад неће моћи да обави сама, да искористимо простор који је тада још можда и постојао да увучемо у политички живот онај део Србије без којег се она никада неће трансформисати, односно да будемо политички кишобран за све људе блиске нашим идејама. Људи то нису могли да разумеју или нам нису веровали, свеједно, данас смо ту где смо и сад изгледа да се тај простор на којем су могле да се сретну грађанска и Вучићева Србија знатно смањио или нестао. Са њим је нестао и смисао нашег уласка у Владу.
Петнаест година је протекло од 5. октобра. Теку ли политички процеси како сте очекивали, и ко је највећи кривац за српске странпутице?
Изазови који су чекали наше друштво после 5. октобра су били доста велики и сложени за земљу разлуђену ратом, пропашћу и национализмом. Наше друштво их је тешко и споро варило и мислим да су најодговорнији за оно стање у којем се данас налазимо политичари који су повлађивали друштву демагошком политиком, градили своје рејтинге на магли и муљању, знајући при том шта је пут који ће Србија морати да прође. Када се осврнете, на први поглед можете да видите да смо тих првих десет година, док Европа још није била у кризи, док се у њу лакше улазило и од ње више профитирало, то време кад је светска привреда била знато динамичнија, а новац јефтинији, то време смо потрошили на политичке фикције којих се данас ретко ко и сећа. Прекидали смо преговоре са ЕУ због несарадње са Хагом, губили смо време на опструкцију Црне Горе, водили потпуно ирационалну политику на Косову, и уместо да смо кроз пакао транзиције протрчали, ми смо полако шетали, ваљда зато што се Коштуници допадају сумпорна испарења. За пропуштену шансу 5. октобра криви су сви који су живели од демагогије и тако нам убили шансу да постанемо нормална земља. Све што нас је чекало тада чека нас поново, сада у знатно тежим условима, али ако пут који морамо да прођемо не прођемо данас, сутра ће бити још тежи.
Декларативно Србија је на путу у ЕУ. Када улазимо и шта добијамо уласком у Унију?
Гађање датумима уласка у ЕУ је и у лакшим околностима био доста незахвалан посао. Оно што је важно је да је тај пут до уласка у Европску унију једини начин да се Србија трансформише у једно пристојно друштво. Само отварањем и затварањем једног по једног поглавља ћемо уредити наше правосуђе, пословни амбијент, медије, само проласком кроз цео тај процес ћемо се изборити са корупцијом, која ће до тада бити само згодна тема за политичке кампање и згодне наслове у новинама који ће служити да се замаже једно те исто стање у друштву. Када ми и сви око нас постанемо мирне, стабилне, интегрисане државе, тек тада ће се створити услови да нормално живимо и радимо. То је бенефит уласка у ЕУ, свако ко види неки други пут нашег опоравка греши као што је грешио сто пута до сада и као што је грешио свако ко је у Европској унији видео Дизниленд или земљу бајки иза огледала.
Једини сте политичар на јавној сцени који је рекао да треба прихватити косовску независност као реалност. Мислите ли да је због тога ЛДП изгубио рејтинг и како данас гледате на Косово?
Цела политика ЛДП од кад је направљена била је таква да је стварност објашњавала онаквом каква јесте и ту није било превише простора за размишљање о рејтингу. Кад смо пре десет година понудили план 2К, којима смо предложили да се прихвати независност Косова у замену за статус конститутивног народа за Србе и одлучивање консензусом око свих битних питања. Тада је такав план могао да добије подршку међународне заједнице и косовских Албанаца, могао је да добије подршку свуда осим у Србији. То је наравно много више него што Срби на Косову могу да сањају и што Србија од својих права може да оствари као што ће и свако следеће одлагање решења наших односа са Косовом даље компликовати живот наше заједнице тамо, наше међусобне односе, али и европску будућност Србије.
Шта мислите о европској левици, нарочито Сиризи и Ципрасу и амбицијама појединаца на левом крилу српског политичког спектра? Може ли грчки сценарио да се преслика овде?
Србија је испробала све могуће демагогије, националистичко и ратно лудилу, егзотичне конфедералне односе са Русијом и Белорусијом, рат против већег дела света, можда би добро било да бар ту демагогију прескочи. Њен крај у Грчкој посматрамо и он се десио пре него што је почео. Србија има далеко мање ресурсе да се игра једном таквом авантуром коју проповедају глупи и амбициозни људи зарад јефтиног личног ћара.
Странке губитници на последњим изборима, какве шансе имају на наредним, и какве коалиције су на помолу? Какве Ви имате коалиционе амбиције?
Ми смо странка која чврсто инсистира на помирењу у региону, уласку у НАТО, на што бржем спровођењу прикључивања Европској унији, на људским правима једнаким за сваког човека. Свако ко дели наше циљеве је могућ партнер за сарадњу.
Шта мислите о руководству и рејтингу Демократске странке? Размишљате ли о фузији са ДС?
Са ДС смо у контакту на разним нивоима и често разговарамо на разне теме. Данас ми се чини да ДС нема јасну идеју шта би хтела да буде, мислим да има проблем да апсорбује унутрашње турбуленције и да има проблем да формулише јасну, сопствену политику мимо фронталног рата са Вучићем, тако што се по свакој теми постави на 180 степени супротну страну, што, како сад ствари стоје, не даје неке резултате. ДС је ипак, без обзира на дугу историју неслагања и сукоба, странка са којом је најприродније да сарађујемо или макар разговарамо.
Какву комуникацију имате са ужичким ЛДП-ом и шта мислите о томе што су три Ваша одборника у Ужицу прешла у Љајићеву странку?
Комуникација између одбора ЛДП функционише нормално, а питање прелазака у друге странке ни у случају ЛДП, а најчешће ни у случају других странака, није био политичко питање, већ углавном израз потребе људи да решавају нека друга, најчешће егзистенцијална питања.
Љиљана Кузељевић
