Užičke zidne novine – piše Dragan R. Filipović
Užička nedelja br. 942
KALI JUGA I BIKOVA PETA NOGA
1.
Povremeno, Mrežom krene talas gneva i svi smo ljuti zbog bele boje Đetinje, naše Male svete reke. A taj talas je kao onaj stadionski, izmišljen u dalekom i suncem okupanom Mehiku: kad na tebe dođe red, ustaneš, napraviš prikladnu buku, pa sedneš, dok opet ne dođe vreme za uključenje.
Kad Da Sam Ja Netko odluči da promeni boju Male svete reke, nebo je obično sivo i ubija nas u pojam, a vremenska prognoza najavila je silnu kišu. Izgleda da je zbog toga Da Sam Ja Netko i odabrao taj dan, i taj čas.
Umesto da su svi uredno sklonjeni od potopa, živalj užički je išetao pred kišu, i mnoge oči su videle boju nalik na mrenu staračkih očiju, a naša lepotica je mlada kao Evropa, kao ova naša prelepa plava kugla, što traži sreću Svemirom.
Umesto da su bujice boje zemlje napunile korito Đetinje, razredile i zamaskirale taj tečni dim, ispalo je da ima vidno više beličastih dodataka od reke.
Nema, druge, Da Sam Ja Netko ima da tuži vremensku prognozu. Da li je već zvao svoje lično službeno lice da se pravednički izgrmi?
2.
Povremeno, Mreža se talasa zbog mirijade gluposti, ali ova đetinjska nas ošamuti. U svakom vraćanju, a vraća se uredno, gnev je jači i usredsređeniji. Počinje da biva nelagodno i onima za koje nema zime, što imaju jaka leđa i likova, od kojih dopire samo „puc-puc“ kad im se požališ; tamo gore.
Mi precenjujemo moć Mreže, kao zamene za uključenje u život, u političke procese; naše ustajanje i „ojha!“, kad naiđe talas gneva, ima moć, kao kad se prekrstiš, dok grmljavina tutnji niz dolinu – nije zgoreg, ali grom je već završio šta je imao, na mestu koje ga je privuklo.
Ti tamo gore, precenjuju moć Mreže kao mesta gde se gubi i dobija naklonost birača, i još: kao ona grmljavina, negde u dubinama njihovih malih političkih bića, tutnji strah od mogućih obojenih revolucija, od kuke i motike.
Nevezano s bilo čim, to me podseća na dvostruku zabludu prilikom zbračivanja jednog umetnika i male privrednice: on je mislio da ona ima pare, ona je mislila da je on pun k’o brod.
Dok je naša zabluda na snazi, dvostruka, možda se Da Sam Ja Netko i istera na čistinu, možda prinudno ispuže ispod svog kamena, na ovu našu svetlost; kakva god nam se činila, dovoljno je dobra, da bićima podzemlja bude, bar, neugodna.
Izgleda da će se to najpre desiti kad podelimo dovoljan broj dokaznih fotografija, napravljenih od išetalih, pred sledeću obećanu kišu, koja nikako da prokine.
A to sve unapred ljuto, a to sve meteoropata do gneva.
3.
Kad se svi istresu, na Mreži, i zamor zavlada, ostanu najizdržljiviji, koji pamte onu Jugu, ono vreme i pravi red, koji je prožimao samoupravljački život.
Ako uporedimo naš slučaj s rekom, onda i sad, kako ćeš pronaći razlike na dve slike, prijatelju moj?
Jer, u tom redu i poretku, na crno-beloj fotografiji, Đetinja se uredno ukazivala u više boja; crvena je, logično, bila najčešća. Na toj slici, od vrelih boja i kiselina malo izbledeloj, znalo se da ih „Cveta Dabić“ prosipa, i niko nije pravio pitanje. Niko nije ni pomišljao da bi inspekcija fabrici mogala zabraniti rad, dok ne reši ispuštanje otpadnih voda, ili, da bi je neki sud mogao naterati da vrati život u reku, ma koliko to koštalo. Zbog takvih stvari, umnoženih, poslednje godine SFRJ, ličile su na Kali Jugu.
Na našoj slici, obojenoj, reka je bela i ne znamo ko je prlja.
Kad bi smo znali, možda bi smo i mi odlučili da ne pravimo pitanje, i inspekcija, i sud; naročito inspekcija i sud, i ono lično službeno lice od kog se očekuje predupređivanje moguće štete.
Ali, hajde da saznamo, pa da odlučimo kako ćemo se vladati. Možda ćemo se iznenaditi i mi, i Da sam Ja Netko.
4.
Među nama, Kali Juga je zamišljana u obličju bika, koji je je predstavljao stanje morala u različitim periodima; u svakom sledećem dobu, imao je nogu manje. Nas je dočekao samo na jednoj nozi, na četvrtini morala kakav je bio u Zlatno doba.
Ovo, jednonožno vreme, zove se Mračno doba, ili Gvozdeno doba.
Čini nam se da je skoro nastupilo, čak da smo ga mi i proizveli; istine radi, Kali Juga je počela u ponoć 18.02.3102. PNE, po julijanskom kalendaru i zasluga za doba, u kom je moral sklon padu, nemamo.
Samo smo se dobro uklopili.
Iz raznih tablica, mudraci određuju trajanje tih perioda i ne slažu se, po nekima smo već u blaženstvu Vodolije, i naši delegati u njujorškom Central parku otpevali su Aquarius da najave vreme u kom ćemo čak i mi biti bolji ljudi.
Ili su proračuni zbunili mudrace, ili je Juga u nama toliko jaka da je ni pesma, ni novo doba iz naših koski ne mogu isterati.
5.
Zbog mirijade gluposti, talasamo. I mi, i Mreža, i Meksikanci na stadionima. Čim neko postavi crvenu krpu, makar bila poderana i isprane boje, makar bila i sa crno-bele slike Male svete reke i Cvetojke, bik u nama kopa nogom, frkće. Da ima bregova, bukao bi i rogovima razbacivao zemlju nadaleko.
Palimo se na sve, ali, ima drugi ton to naše – krpa/bik, kad su užičke vode u pitanju: uvek je isto, uvek je burnije, nego kad su neki drugi oblici ponižavanja na dnevnom redu.
Sramota nas je, pa smo gnevniji, na Mreži, naravno. Stid nas je, pa ponekad nepravedno optužimo. Nas. Naravno.
Takvo ponašanje nije baš dosledno i uravnoteženo, ali ukazuje da se na moral, pa, makar se on, od konačnog pada, spašavao klimanjem one jedne noge, mora računati.
To nas stavlja u neugodan procep: umemo malo da prižmurimo na neke stvari, ako smo u pitanju mi ili neko naš, i da zagrmimo, kad smo izvan zakotrljane priče, na sigurnom.
A bik vreba. Kad ga jednom probudiš, prijatelju moj, polako će te nagoniti da se isto odnosiš, i kad si, „a gde sam tu ja“, i kad nisi tamo.
To košta, i boli i čast je velika.
6.
Ako se Kali Juga pita, slučaj slike u boji s belom rekom i nedostajućim zagađivačem, nestaće u bespućima Interneta, zameniće je gore prljavštine u razgovorima u stvarnom životu. Stvar će leći. Što da rizikuje onu drhtavu nogu i klecavo koleno?
Sem, ako je ova mrva morala u nastajanju ne ojača, ne postane, toj poslednjoj nozi, bandaž i utega.
Ako se Da Sam Ja Netko i njegovo lično službeno lice pitaju, nastaviće se kao što je uvek bilo. Bez talasanja i bezobzirno.
Sem ako novostečena navika prijavljivanja, fotografisanja i neprekidnog kljucanja ne pomeri onaj pomenuti kamen.
7.
Zanimljivo je, kad Meksiko Mrežom ovlada, uz povremeni „ojha“ i redovni gnev, da saspemo sve što imamo na ove izabrane i željne novog biranja. One večite, raspoređene po kancelarijama u kojima se bave važnim poslovima, niko ne grdi.
A oni imaju stvarnu moć.
U njihovom stolu je crna rupa, ne svemirska, već pacovska, koja guta pritužbe i nalaze; u njihovoj kandži je olovka koja potpisuje lažljiva merenja i studije i pečat, kojim, Da Sam Ja Netku daju sve, a prostom građaninu ubijaju svaku nadu.
Njih ne biramo, ne smenjujemo, ne dobijaju otkaz.
Ako ovi što ih biramo, obećaju zaštitu Da Sam Ja Netko, bez nekog bezličnog i bezimenog, bez nekog iz Legije demona, ne ide.
8.
U životu izvan Mreže, dok ga još ima i nazivaju ga stvarnim, ima ljudi koji su izgubili na mnogo frontova, i, umesto da se povuku, odluče da se zbog neke, nama sitne stvari, bore do kraja. Na smrt.
Ako izabrani, da kažem tamo gore, ne vide da je Mala sveta reka na putu da postane zadnja linija odbrane Našeg Užičanstva, pored sto gorih zbivanja, onda ništa ne vide.
Grad misli da postoji Da Sam Ja Netko, koji ima lično službeno lice, i razuveriti ga može samo jasno imenovanje zagađivača, i sve što potom sledi.
Neka se ne uzdaju u nestabilnost Kali Juge, našeg bika na jednoj nozi. Samo za ovu priliku, na zahtev mnogobrojnih Užičana, biku je porasla peta noga i mnogo je sigurniji u sebe.
