SUGRAĐANI: LJILJANA SPASOJEV MILOVANOVIĆ
Naša sugrađanka Ljiljana Spasojev Milovanović nedavno je ponela zvanje u pletenju irske čipke. Iako je odlično heklala, da bi usavršila tehniku izrade predivnih odevnih predmeta zvane irska čipka, bilo joj je potrebno šest godina.
Ljiljana je rođena u Novom Sadu, a posle venčanja sa Užičaninom, 1995. godine, živi u Užicu. Onda su otišli preko preduzeća „Putevi“ da rade u Rusiji.
– Radila sam u Rusiji šest godina kao šef kuhinje firme „Putevi“, a inače sam po zanimanju diplomirani agronom i nikada nisam radila u struci. To je bilo 2005. godine kada sam se prvi put upoznala sa tehnikom izrade irske čipke i usledile su godine učenja. U Rusiji i u Ukrajini se puno radi irska čipka. Ima je i u ostalim delovima sveta, ali smatram da su najveći majstori u Rusiji. Znala sam da heklam, ali nije to to. To je kao da voziti automobil, ali ne znate da vozite autobus. Trebalo mi je dobrih par godina da učim da bih usavršila tu tehniku, da bih je radila kako treba, jer ima jako puno bodova. Kada sam počela da radim irsku čipku, delovalo je kao da nikada nisam uzela heklicu u ruke, iako sam dobro heklala naša milja. I morala sam sve da učim iz početka. ali bukvalno sve, toliko bodova i novih stvari, a sve prolazite sami. Kada ne heklam, to je praznicima i nedeljom, sedim pored interneta i stičem nova saznanja. Svi misle da nije teško, a kada se uzme da se radi, onda se lako naiđe na prepreku. Komplikovano je pravljenje kompozicije, slike, za neki odevni predmet, milje, stolnjak, jastučnicu. Morate biti kreativni da napravite tu kompoziciju, da kada se pogleda privlači pažnju, da bude uočljivo. Izrade te mreže i spajanje motiva je takođe prilično komplikovano. Irska čipka je tako vrlo složen rad, zahtevan, ali na kraju je rezultat jedinstven – kaže Ljilja.
Od alata koristi samo heklicu, a na kraju iglu, kada se prave završeci, da ne bi došlo do paranja. Od materijala se koristi konac.
– Kod nas je izbor vrlo slab, pa se dovijam i radim radove od pamuka i od vune. Samo najfiniji rad je od tankog konca, što tanji konac, elementi su sitniji i potrebno ih je više, i onda dođe vazdušastije. Takođe, jedan odevni predmet se radi od nekoliko vrsta debljine konca. Najdeblji se konci koriste, kako to Rusi kažu, kao burdon gajtan, srednje debeo konac se koristi za izradu elemenata, a najtanji za izradu mreže, kojom se spajaju ti elementi. Jako je nezgodno kada držite heklicu u neprirodnom položaju ruke i sve se radi iz zgloba. Vrlo je nezgodno jer i nit konca lako pada sa heklice. Inače, mreža, koju sam pomenula, sastoji se od ćelija koje moraju biti petougaonog oblika i ne sme biti pravilna mreža – objasnila je naša sagovornica.
Za jedan prsluk potrebno joj je mesec i po dana intezivnog rada.
– To znači svaki dan osam sati rada. Prvo se rade elementi, posle kompozicija i popunjavanje i pravljenje mreže. Ne pravim šeme, već sve radim iz glave. Imam viziju šta bih htela, kako bi to izgledalo, mada može da se naslika, ali kod mene to ide iz glave. Svaki rad je unikatan i ne može da se ponovi, mogu samo da uradim sličan, ali isto nikako – dodala je Ljiljana.
U stanu naše sugrađanke sve je prekriveno miljeima, nekima od irske čipke, a neki su od briške čipke, koju Ljilja opet rado radi, ali ređe. Objasnila je da je briška čipka isto vrlo interesantan rad, od koje su mogu raditi miljea, odevni predmeti.
– Razlika je u tome što se u briškoj čipci samo rade trake sleve i desne strane i onda se spaja. I tu se traži određeno iskustvo i najviše se radi u Mađarskoj – objasnila je Ljiljana.
Prelepe jastučnice krase krevete, a modeli prsluka i džempera, koje nam je Ljilja pokazala, plene svojom lepotom. Ona je do sada izradila preko stotinu prsluka, džempera, šalova, jastučića, miljea… Ne prodaje ih, već ih rado poklanja prijateljima. Možda bi prodavala, ali kako kaže, to bi bilo vrlo skupo.
– Deo svojih radova volim da poklonim i hvala Bogu što nisam u situaciji da moram da prodajem. Čini mi se da bih tada morala da ispunjavam želje kupaca i da bih tako izgubila svoju kreativnost, a ovako, kada poklonim svi su zadovoljni. Neka najniža cena za jedan prsluk bi bila 300 evra. Ne prodajem ih, jer kada bih nekome rekla da je tolika cena, pitali bi me da li sam normalna. Ali to je minum, minimuma. Recimo, jedna haljina, koja je duža 40 cm od moje bluze, a koju radi moj uzor, jedna žena iz Italije, prodaje se preko 2.000 evra, ali to vredi. Još nisam radila haljinu, a za to bi mi trebalo četiri meseca. Za jedan džemper mi je potrebno tri i po meseca da ga uradim – kaže Ljiljana.
Ljilja svoje radove uglavnom izlaže na izložbama, kako bi se mnoge žene upoznale sa ovom tehnikom. Ona pomalo stidljivo priča o svojim uspesima na tim izložbama, gde je i zaradila diplomu velemajstora u izradi irske čipke.
– Izlažem radove u poslednje tri godine, preko udruženja „3D“, sekcija „Zlatne ruke“, koju vodi Olga Galjak. Ona se stvarno trudi da idemo na sve izložbe. Redovno, u ove poslednje tri godine, učestvujem na Međunarodnoj izložbi ručnih radova (MIRK), koje se održava u Vojvodini, uvek u drugom mestu. Ove godine je bila kod Zrenjanina, a prošle godine u Kuli, a pretprošle u Adi. I stalno se ocenjuju radovi i zaslužni dobijaju diplome. Da biste dobili diplomu, potrebno je tri godine uzastopno da osvojite prvu nagradu za prvo mesto. Pored diplome, postoji nagrada nivo i ona je iznad prvog mesta i to znači da je rad savršen. Ja sam postigla treći nivo. Prve godine na izložbi sam dobila tri nivoa, druge godine sam dobila dva nivoa i tri prva mesta, a ove godine sam za irsku čipku dobila tri nivoa i prvo mesto, i plus četiri prva mesta iz briške čipke. I na kraju sam stekla zvanje velemajstora – kaže ova skromna žena.
Želja joj je, a ujedno i plan, da sve te svoje radove fotografiše, a onda da napravi jedan katalog, kao i da otvori sajt, da bi narod video ove predivne radove.
KOLEKCIJA OD PREKO 250 USKRŠNJIH JAJA
Ljiljana, pored toga, što radi izuzetne ručne radove ima izuzetnu kolekciju uskršnjih jaja. Njena kolekcija broji preko 250 jaja, sakupljenih uglavnom iz Rusije, ali i iz Egipta, Tunisa…
– Sa sakupljanjem uskršnjih jaja počalo sam sasvim slučajno, kada sam od prijateljice Zolje, inače Ruskinje, dobila prvo jaje. Tada sam radila u Rusiji, u Kislovodsku, severni Kavkaz. Tamo smo radili i živeli jedno vreme. I odatle je krenuo ovaj moj hobi. Tamo je običaj da se za Uskrs pokloni dekorativno jaje od porcelana. To je tradicija od carske porodice. U tom gradu se nalazi velika, prelepa fabrika porcelana „Feniks“, koja, između ostalog, pravi jaja. Njihova jaja imaju karaktersitične cvetiće, koji se ručno prave, peku i lepe. Takođe se na njima motivi ručno crtaju. I nakon tog prvog jajeta je krenulo dalje moje sakupljanje. Uglavnom sam išla subotom i nedeljom, kada nisam radila, u kupovinu tih jaja. Jedno veliko jaje koštalo je oko 100 dolara. I zanimljivo, nijedno se nije razbilo, kada sam ih donosila u Srbiju. Pakovala sam ih pažljivo i u ručni prtljag. Samo se drška na jednom jajetu polomila – rekla je Ljiljana.
Sa sakupljanjem jaja počela je 2000. godine.
– Prosto su mi se svidela i svidela mi se ta ideja. Gde god smo bili na godišnjem odmoru od Tunisa, Egipta, Austrije kupovala sam jaja, a dosta sam ih dobila od prijateljica. Svi misle na moja jaja i to je im asocijacija za poklon meni. Imam ih preko 250 komada – kaže Ljilja, dok ih pokazuje.
– Imam ih najviše iz Rusije, ovo je iz manastir Valdaju, ovo iz Moskve, ovo iz Kazanja, ovo San Peterburga, ovo iz Nemačke… , e ovo mi je poklon od prijateljice čiji je muž čuvar zatvora u Beogradu i njemu je poklonio jedan zatvorenik, koji je sam ručno uradio jaje. Kada je čula da skupljam jaja, odmah mi ga je poklonila – nabraja naša sagovornica i za svako jaje zna poreklo.
Staklena vitrina sa tri reda polica puna je raznih oblika i veličina jaja. Motivi na njima su od crkvenih do pejsaža i oslikanih životinja. A ima ih i od raznih materijala: od drveta, kamena, perli, dragog i poludragog kamenja, kvarca, keramike, gline, gipsa, kristala, ali ima i onih pravih od ljuski. Neobično je jaje od kamena, urađeno kao mreža, sa slonom unutra iz Egipta, jedno je u oboliku pauna, drugo je obavijeno perlama, sledeća jaja su poput Babuške – jaje u jajetu… i moglo bi se nabrajati nekoliko dana, da bi se opisalo svako jaje.
Posebno stoji kolekcija od nekoliko jaja, poređanih po veličini u mermenom ležištu.
– To je umetnička kolekcija, ručno rađena majstora iz Stavropolja. Kada smo radili u Valdaju, gde su „Putevi“ radili Putinovu vilu, imali smo podizvođače iz cele Rusije. Svi smo bili u zatvorenom tipu, ulazite i izlazite sa pasošem, strogo se proverava indetitet. Mi smo tu, uz gradilište, imali našu kuhinju za naše radnike, jednu su prostoriju odvojili za tu kuhinju, ali su se svi podizvođači hranili kod nas. Ja sam bila šef kuhinje, a svi su voleli našu kuhilju, naročito pasulj. I sve je drugo svima bilo pri ruci. Imalo se kolača uvek, pila se kafa. Tu su radile devojke Ruskinje i ja, i svi su bili korektni prema nama, ali i mi prema njima. E, tu su bili i umetnici, koji su radili za Putinovu vilu. I, u znak zahvalnosti, oni su prvo napravili kalupe i izlili jaja od neke posebne mešavine gipsa, a slikari iz San Peterburga ih ručno oslikali, i to mi poklonili za rođendan, jer su svi znali da sakupljam jaja. Svaki umetnik, koliko ih je bilo, oslikao je po jedno jaje. To je bilo septembra 2004. godine. Zato mi je ova kolekcija posebna draga – objasnila je Ljilja.
Do sada ova jaja Ljilja nije nigde izlagala, a privilegiju da ih vidi imali su samo njeni prijatelji.
– Nisam pravila izložbu, jer su mnogo osetljiva i plašim se da bih ih polomila prilikom premeštanja – dodala je Ljilja, koja nam je omogućila da zajedno sa vama, dragi čitaoci, podelimo ovu stvarno neobičnu, ali predivnu kolekciju, uz sve najlepše čestitke za predstojeće praznike.
Više fotografija možete pogledati na našem sajtu, www.uzickanedelja.rs
Zvezdana Gligorijević
