Велемајстор ирскe чипке

СУГРАЂАНИ: ЉИЉАНА СПАСОЈЕВ МИЛОВАНОВИЋ
Наша суграђанка Љиљана Спасојев Миловановић недавно je понела звање у плетењу ирске чипке. Иако је одлично хеклала, да би усавршила технику израде предивних одевних предмета зване ирска чипка, било јој је потребно шест година.
Љиљана је рођена у Новом Саду, а после венчања са Ужичанином, 1995. године, живи у Ужицу. Онда су отишли преко предузећа „Путеви“ да раде у Русији.
– Радила сам у Русији шест година као шеф кухиње фирме „Путеви“, а иначе сам по занимању дипломирани агроном и никада нисам радила у струци. То је било 2005. године када сам се први пут упознала са техником израде ирске чипке и уследиле су године учења. У Русији и у Украјини се пуно ради ирска чипка. Има је и у осталим деловима света, али сматрам да су највећи мајстори у Русији. Знала сам да хеклам, али није то то. То је као да возити аутомобил, али не знате да возите аутобус. Требало ми је добрих пар година да учим да бих усавршила ту технику, да бих је радила како треба, јер има јако пуно бодова. Када сaм почела да радим ирску чипку, деловало је као да никада нисам узела хеклицу у руке, иако сам добро хеклала наша миља. И морала сам све да учим из почетка. али буквално све, толико бодова и нових ствари, а све пролазите сами. Када не хеклам, то је празницима и недељом, седим поред интернета и стичем нова сазнања. Сви мисле да није тешко, а када се узме да се ради, онда се лако наиђе на препреку. Компликовано је прављење композиције, слике, за неки одевни предмет, миље, столњак, јастучницу. Морате бити креативни да направите ту композицију, да када се погледа привлачи пажњу, да буде уочљиво. Израде те мреже и спајање мотива је такође прилично компликовано. Ирска чипка је тако врло сложен рад, захтеван, али на крају је резултат јединствен – каже Љиља.

Од алата користи само хеклицу, а на крају иглу, када се праве завршеци, да не би дошло до парања. Од материјала се користи конац.
– Код нас је избор врло слаб, па се довијам и радим радове од памука и од вуне. Само најфинији рад је од танког конца, што тањи конац, елементи су ситнији и потребно их је више, и онда дође ваздушастије. Такође, један одевни предмет се ради од неколико врста дебљине конца. Најдебљи се конци користе, како то Руси кажу, као бурдон гајтан, средње дебео конац се користи за израду елемената, а најтањи за израду мреже, којом се спајају ти елементи. Јако је незгодно када држите хеклицу у неприродном положају руке и све се ради из зглоба. Врло је незгодно јер и нит конца лако пада са хеклице. Иначе, мрежа, коју сам поменула, састоји се од ћелија које морају бити петоугаоног облика и не сме бити правилна мрежа – објаснила је наша саговорница.

За један прслук потребно јој је месец и по дана интезивног рада.
– То значи сваки дан осам сати рада. Прво се раде елементи, после композиција и попуњавање и прављење мреже. Не правим шеме, већ све радим из главе. Имам визију шта бих хтела, како би то изгледало, мада може да се наслика, али код мене то иде из главе. Сваки рад је уникатан и не може да се понови, могу само да урадим сличан, али исто никако – додала је Љиљана.

У стану наше суграђанке све је прекривено миљеима, некима од ирске чипке, а неки су од бришке чипке, коју Љиља опет радо ради, али ређе. Објаснила је да је бришка чипка исто врло интересантан рад, од које су могу радити миљеа, одевни предмети.
– Разлика је у томе што се у бришкој чипци само раде траке слеве и десне стране и онда се спаја. И ту се тражи одређено искуство и највише се ради у Мађарској – објаснила је Љиљана.

Прелепе јастучнице красе кревете, а модели прслука и џемпера, које нам је Љиља показала, плене својом лепотом. Она је до сада израдила преко стотину прслука, џемпера, шалова, јастучића, миљеа… Не продаје их, већ их радо поклања пријатељима. Можда би продавала, али како каже, то би било врло скупо.
– Део својих радова волим да поклоним и хвала Богу што нисам у ситуацији да морам да продајем. Чини ми се да бих тада морала да испуњавам жеље купаца и да бих тако изгубила своју креативност, а овако, када поклоним сви су задовољни. Нека најнижа цена за један прслук би била 300 евра. Не продајем их, јер када бих некоме рекла да је толика цена, питали би ме да ли сам нормална. Али то је минум, минимума. Рецимо, једна хаљина, која је дужа 40 цм од моје блузе, а коју ради мој узор, једна жена из Италије, продаје се преко 2.000 евра, али то вреди. Још нисам радила хаљину, а за то би ми требало четири месеца. За један џемпер ми је потребно три и по месеца да га урадим – каже Љиљана.

Љиља своје радове углавном излаже на изложбама, како би се многе жене упознале са овом техником. Она помало стидљиво прича о својим успесима на тим изложбама, где је и зарадила диплому велемајстора у изради ирске чипке.
– Излажем радове у последње три године, преко удружења „3Д“, секција „Златне руке“, коју води Олга Гаљак. Она се стварно труди да идемо на све изложбе. Редовно, у ове последње три године, учествујем на Међународној изложби ручних радова (МИРК), које се одржава у Војводини, увек у другом месту. Ове године је била код Зрењанина, а прошле године у Кули, а претпрошле у Ади. И стално се оцењују радови и заслужни добијају дипломе. Да бисте добили диплому, потребно је три године узастопно да освојите прву награду за прво место. Поред дипломе, постоји награда ниво и она је изнад првог места и то значи да је рад савршен. Ја сам постигла трећи ниво. Прве године на изложби сам добила три нивоа, друге године сам добила два нивоа и три прва места, а ове године сам за ирску чипку добила три нивоа и прво место, и плус четири прва места из бришке чипке. И на крају сам стекла звање велемајстора – каже ова скромна жена.

Жеља јој је, а уједно и план, да све те своје радове фотографише, а онда да направи један каталог, као и да отвори сајт, да би народ видео ове предивне радове.

КОЛЕКЦИЈА ОД ПРЕКО 250 УСКРШЊИХ ЈАЈА

Љиљана, поред тога, што ради изузетне ручне радове има изузетну колекцију ускршњих јаја. Њена колекција броји преко 250 јаја, сакупљених углавном из Русије, али и из Египта, Туниса…
– Са сакупљањем ускршњих јаја почало сам сасвим случајно, када сам од пријатељице Зоље, иначе Рускиње, добила прво јаје. Тада сам радила у Русији, у Кисловодску, северни Кавказ. Тамо смо радили и живели једно време. И одатле је кренуо овај мој хоби. Тамо је обичај да се за Ускрс поклони декоративно јаје од порцелана. То је традиција од царске породице. У том граду се налази велика, прелепа фабрика порцелана „Феникс“, која, између осталог, прави јаја. Њихова јаја имају карактерситичне цветиће, који се ручно праве, пеку и лепе. Такође се на њима мотиви ручно цртају. И након тог првог јајета је кренуло даље моје сакупљање. Углавном сам ишла суботом и недељом, када нисам радила, у куповину тих јаја. Једно велико јаје коштало је око 100 долара. И занимљиво, ниједно се није разбило, када сам их доносила у Србију. Паковала сам их пажљиво и у ручни пртљаг. Само се дршка на једном јајету поломила – рекла је Љиљана.

Са сакупљањем јаја почела је 2000. године.
– Просто су ми се свидела и свидела ми се та идеја. Где год смо били на годишњем одмору од Туниса, Египта, Аустрије куповала сам јаја, а доста сам их добила од пријатељица. Сви мисле на моја јаја и то је им асоцијација за поклон мени. Имам их преко 250 комада – каже Љиља, док их показује.

– Имам их највише из Русије, ово је из манастир Валдају, ово из Москве, ово из Казања, ово Сан Петербурга, ово из Немачке… , е ово ми је поклон од пријатељице чији је муж чувар затвора у Београду и њему је поклонио један затвореник, који је сам ручно урадио јаје. Када је чула да скупљам јаја, одмах ми га је поклонила – набраја наша саговорница и за свако јаје зна порекло.

Стаклена витрина са три реда полица пуна је разних облика и величина јаја. Мотиви на њима су од црквених до пејсажа и осликаних животиња. А има их и од разних материјала: од дрвета, камена, перли, драгог и полудрагог камења, кварца, керамике, глине, гипса, кристала, али има и оних правих од љуски. Необично је јаје од камена, урађено као мрежа, са слоном унутра из Египта, једно је у оболику пауна, друго је обавијено перлама, следећа јаја су попут Бабушке – јаје у јајету… и могло би се набрајати неколико дана, да би се описало свако јаје.

Посебно стоји колекција од неколико јаја, поређаних по величини у мерменом лежишту.
– То је уметничка колекција, ручно рађена мајстора из Ставропоља. Када смо радили у Валдају, где су „Путеви“ радили Путинову вилу, имали смо подизвођаче из целе Русије. Сви смо били у затвореном типу, улазите и излазите са пасошем, строго се проверава индетитет. Ми смо ту, уз градилиште, имали нашу кухињу за наше раднике, једну су просторију одвојили за ту кухињу, али су се сви подизвођачи хранили код нас. Ја сам била шеф кухиње, а сви су волели нашу кухиљу, нарочито пасуљ. И све је друго свима било при руци. Имало се колача увек, пила се кафа. Ту су радиле девојке Рускиње и ја, и сви су били коректни према нама, али и ми према њима. Е, ту су били и уметници, који су радили за Путинову вилу. И, у знак захвалности, они су прво направили калупе и излили јаја од неке посебне мешавине гипса, а сликари из Сан Петербурга их ручно осликали, и то ми поклонили за рођендан, јер су сви знали да сакупљам јаја. Сваки уметник, колико их је било, осликао је по једно јаје. То је било септембра 2004. године. Зато ми је ова колекција посебна драга – објаснила је Љиља.

До сада ова јаја Љиља није нигде излагала, а привилегију да их види имали су само њени пријатељи.
– Нисам правила изложбу, јер су много осетљива и плашим се да бих их поломила приликом премештања – додала је Љиља, која нам је омогућила да заједно са вама, драги читаоци, поделимо ову стварно необичну, али предивну колекцију, уз све најлепше честитке за предстојеће празнике.
Више фотографија можете погледати на нашем сајту, www.uzickanedelja.rs

Звездана Глигоријевић