UŽIČKE KOŠARKAŠKE LEGENDE: SAŠA NUHANOVIĆ – ŠEHRIJA
– Košarku sam počeo da treniram relativno kasno, sa nekih 17 godina, 1968. godine. Klub se tada zvao „Sevojno“. Igrao sam sa generacijom u kojoj je bio Pike, Dule Đango, pokojni Risto Kubura (novinar – dug na jeziku, nikome nije ostajao dužan). Tu su bili i stariji igrači Boban Blek, Mićo Blek, Mišo Pilc, Cula, Krče, Desko, Pop. Tada se treniralo na Vlajkovom stadionu, koji je odmah iznad fudbalskog stadiona. Svi su oni pretežno bili studenti i kada dođu iz Beograda, dva do tri od nas se skine da igra. Tako sam zaigrao u mojoj prvoj sezoni u Srpskoj ligi. Išli smo svuda, ali ponajviše na jug Srbije – seća se Saša.
Sledeće sezone igrao je više.
– Već sledeće sezone sam više igrao u „Sevojnu“. Dogurali smo do kvalifikacija. Tada su počeli da igraju Mićko Urošević, Nešo Kamila, Milan Vitorović. To je bila jedna fenomenalna generacija i dosta je igrača iz te generacije otišlo u prvu ligu i druge klupe. Te kvalifikacije koje sam pomenuo igrali smo u Podgorici i bili smo prvi. Tada, u toj sezoni smo sve rasturali, samo smo jednu utakmicu izgbili. Ušli smo u Drugu ligu. Prve godine u toj Drugoj ligi smo nekako jedva opstajali. Neki strah nas je uvek pratio. Ali zato sezone 72/73. bili smo ubedljivo najjači u Drugoj ligi. Trebali smo da budem prvi, međutim, sudije i Savez nisu dozvolili, jer nismo imali gde da igramo. Imali smo staru Sokolonu, koja nije imala dovoljno prostora i nije bila po propisima. Inače, kada smo izlazili na teren, svi protivnici su nas se plašili. Od 12 igrača, nas je 11 zakucavalo. Tada je bilo mnogo teže zakucavati, jer nismo smeli da se uhvatimo za koš, jer ako se uhvatimo za obruč, puca tabla. Ja sam polomio dve do tri table. Tu drugu sezonu smo stvarno igrali fenomenalno – rekao je Saša.
Nakon toga prelazi u Ljubljanu, u „Olimpiju“. Tada je u stvari saznao pravu istinu zašto nisu mogli da igraju za prvo mesto u Drugoj ligi. Ispričao mu je sudija, a to je, kao što je već Saša i rekao, što nisu imali halu.
Inače, kako kaže, u Užicu je bilo veliko interesovanje za sve sportove.
– Kada smo igrali, ali tako je bilo i za svaki drugi sport, brzo se napuni Sokolana, koja je primala 500 gledalaca, ali je uvek bilo duplo više gledalaca, i bilo je dosta i onih koji nisu mogli da uđu.
– Boban Blek i ja smo 1973. godine otišli u Sloveniju i zaigrali za „Olimpiju“. Dosta njih iz te ekipe je otišlo u razne klubove. Urošević je otišao u „Borac“ Čačak, Miško Bajić u „Partizan“, Krča u „Radnički“, Cvija u „OK Beograd“, Mišo u „Partizan“. I onda je pala košarka u Užicu. U „Olimpiji“ sam igrao 4 sezone, a jedan deo sam bio u vojsci. U isti dan kada sam izlazio iz vojske, primio sam telegram da mi je otac preminuo, a i to veče mi je isticao ugovor sa „Olimpijom“, koji sam trebao da produžim. Odlučio sam da ostanem u Užicu. Posle toga odigrao sam još jednu sezonu u „Prvom partizanu“ 1977/79 i posle sam prestao da igram košarku. Smetalo mi je što su klub vodili ljudi koji su počeli da mešaju politiku i sport. Sa pokojnim Mikijem Pavićevićem 1979. organizovao sam košarkaški kamp na Zlatiboru i to je počelo da radi lepo, ali opet je počela politika i ja sam i to napustio – seća se Saša.
On kaže da su tada igrali košarku što su baš voleli taj sport, igrali su iz srca. Danas iz te njegove generacije Užičana, jedino nije živ Krčevinac, a sa ostalima je ostao dobar prijatelj i redovno se druže.
– Ne igramo košarku. Nekada smo išli na rekreaciju u hali, ali družili smo se sa svim sportistima, i sa fudbalerima i sa odbojkašima, rukometašima… I sada kada se sastanemo nikada ne pričamo o sportu. Uvek pričamo ko je koga izradio u nekim sitnicama – kaže nekadašnji košarkaški as.
Treninzi
Retko ko je u to vreme se profesionalno bavio košarkom u Užicu.
– Dok sam bio u Sevojnu, vežbali smo uglavnom napolju, ali i igrale se utakmice i po snegu i kiši. Vežbali smo i u hali. To je bilo iz razloga što Druga liga počinje na proleće i završava se na leto. Ovde nisu bili naporni treninzi, jer smo retko svi bili zajedno, zbog studija. Subotom su se uglavnom igrale utakmice, pa tako oni dođu u petak i uveče odradimo neki trening, pa sutra na utakmicu. A kada se igralo na strani, oni recimo iz Beograda dođu u Peć i odigramo utakmicu. Druga liga je bila malo ozbiljnija. Bilo nas je više igrača, a imali smo pripreme na Zlatiboru i u Kremnima.
U „Olimpiji“ je već bila ludnica. Iako je to bio amaterski klub, radilo se profesionalno. Kada dođe utorak, ko preživi dva sata treninga, sve mu je posle bilo lako. Ali, tada su trenirali veliki treneri -Žeravica, Novosel, Lečić, Piva Ivković, Ciga Đorđević, otac Aleksandra Đorđevića. Na pripreme se išlo u Kranjsku goru i tu smo imali tri puta treninge – kazao je Saša.
Saša je igrao i za A i B reprezentaciju.
– Igrao sam dvaedesetak utakmica za A reprezentaciju. Bio je jedan turnir u Talinu u bivšem SSSR takozvani „Gagarinov turnir“ i tu sam dobio ogromnu medalju kao najbolji igrač turnira. Trebao sam da idem i na Svetsko prvenstvo i Novosel se odlučio za mene. Međutim, Ćosić je tada bio isto trener, i nekom prilikom mi stane na nogu i zbog te povrede nisam otišao.
– Tada u prvoj ligi najjača je bila Srbija u staroj Jugoslaviji. Od 12 ekipa nikada nije bila ispod šest ekipa, a od toga su četiri bile iz Beograda. I sve su bile prvaci Jugoslavije. Zatim tu su bile tri ekipe iz Hrvatske, po jedna iz Makedonije, Bosne i Hercegovine i Slovenije. Crna Gora nikada nije imala. U toj sezoni, mogao je da bude prvak ko hoće, deset sezona osam različitih prvaka, sve je zavisilo od igrača, ko koga kupi – dodao je Saša.
On kaže da je nekada bilo više sportskih terena nego sada i da se više cenio sport.
– Kada je bilo prvenstvo škola, dođe da gleda dve do tri hiljade gledalaca. Svi sportovi su bili isti. Sada ima manje terena nego kada sam ja počeo da igram 68/69. Svaka škola je imala teren koji sada ima. Na Kapetanovani je bilo pet terena igrališta, koje je vojska održavala – fudbalska, košarkaška i odbajkaška i jedna hala. Gde je sada autobuska stanica, bilo je 4 do 5 igrališta, ispod nadvožnjaka bilo je dva terena sa šljakom. Sada nema ništa i sve se plaća – zaključio je Saša.
Z. G.
