USPEŠNE UŽIČANKE: NEDA POPOVIĆ, VLASNICA “AUTODIZALIČAR NEDA POPOVIĆ“
Videti danas ženu na gradilištu, da radi sa teškim mašinama, još uvek izaziva podozrenje, a pre 30 godina bilo je pravo čudo. Ali, ne za Nedu Popović, koja je iz inata rešila da pre tri decenije krene u „muške“ poslove, da se bori sa teškim mašinama, ali i svim onim muškim svetom na gradilištu.
Neda Popović je danas vlasnik firme „Autodizaličar – Neda Popović“, koja se bavi utovarom i pretovarom teških tereta, montažom hala, nosnih konstrukcija, montažom telekom stubova i svega drugog što je teško. A sa tim poslom krenula je 27. decembra 1987. godine.
– Počela sam taj posao iz inata. Ovo je Balkan i svi misle da je žena potčinjena. Te 1985. godine bila sam bez posla i konkurisala sam u firmu „Jugopetrol“ u Krčagovu. Konkurs je bio otvoren i te godine sam bila prva na listi na Zavodu za zapošljavanje, a tada se isključivo zapošljavalo preko Zavoda. Tri puta sam konkurisala i tadašnji direktor je tri puta pobijao konkurs i rekao mi je da sam žena i da ne mogu da radim taj posao, da ne mogu da podignem bure od 200 litara ulja, da je taj posao trebao da se radi u magacinu naftih derivata i da mi je najbolje da se vratim kući i uzmem varjaču i kutlaču. Tada sam mu rekla da ako on podigne to bure, da ću ga i ja podići, i na kraju, zašto bi neko podizao toliko teško bure, kada postoje viljuškari. Taj konkurs sam oborila i inspekcija rada je tada rekla da ne smeju više raspisivati konkurs i da onda moraju da raspišu interni konkurs. „Jugopetrol“ je posle toga na to radno mesto primio invalida treće kategorije. Tada sam donela odluku da ću da radim isključivo muški posao – rekla je Neda.
Ipak, Neda u svojoj zamisli nije bila sama. Mnogo joj je pomogao njen muž Milan, za koga kaže da joj je davao vetar u leđa, mada se na početku pitao kako će ona kao žena da radi teške poslove.
– S obzirom da je moj muž radio u „Metalogradnji“ na poslovima šefa transporta i gde je postajala ta vrsta vozila, a ja sam se zaposlila u „Jedinstvo Metalogradnja“ i videla sam kako izgledaju dizalice u to vreme, što je bilo katastrofa od tih mašina, pitala sam mog supruga, pošto tih dizalica nema puno, kako je to raditi sa tim. On me je pitao zašto ga pitam, a onda sam mu rekla, jer ako žena treba da diže bure od 200 litara ulja, zašto ne bi mogla da radi sa dizalicom. U to vreme nisam čak imala ni položeni vozački ispit. I pošto sam rodom iz Bosne, tvrdoglavi Bosanac, rešila sam da radim sa dizalicama. Milan mi je rekao da je to teško, da nemam ni vozački, i ovo i ono, ali me je podražao. Od neke ušteđevine smo u propaloj firmi „Dunav-Tisa-Dunav“ kupili neke rashodovane dizalice i od tri, napravili jednu. Tu mi je on mnogo pomogao, jer je njegova struka bila mehaničar, autoelektričar i slično. I te 1987. godine sam položila i bila druga žena u užičkom kraju vozač C kategorije, vozač profesionalac, a polagala sam posebno školu za autodizaličara. Sa višeg stepena škole, polagala sam na niži stepen. I krenula sam sa tom pragom od 8 tona. To je jedna jako teška mašina, s obzirom da je to mehaničko upravljanje – opisala je Neda kako je počela posao.
Imala je dugu kosu, koju je vezivala u rep i sklanjala ispod kačketa. Nosila je kombinezon, na kome je pisalo Neda, ali, kako kaže, svi su čitali kao Nenad. Jednom prilikom, ispričala je Neda, kada je krenula iz Arilja ka Požegi sa dizalicom, neki deda sa džakom krompira je hteo u Požegu, ali je zakasnio na autobus. Onda su mu neki radnici kazali da sačeka, da će sada ova dizalica da ide za Požegu, pa može sa njom.
– I tako deda taj džak krompira utovari u kabinu u dizalicu i kada vide da sam žena, reče da ne žuri i uze džak i ostade da čeka drugi autobus – seća se Neda.
Prvi posao sa montiranom pragom, bila je montaža benzinske pumpe u Sevojnu.
– Najveće mi je zadovoljstvo bilo, kada mi je taj direktor „Jugopetrola“, koji je tražio da podignem bure od 200 litara, ne znajući da sam ja žena koja spušta cisternu u rupu, rekao – bravo majstore. E, onda sam mu ja rekla:“Vidite, za ženu nije samo kutlača i varjača“, kako mi je pre rekao. Ta degradacija me je u tom momentu naterala da radim ovaj posao – rekla je Neda.
Sledeći posao joj je bio rad na Rzavskom vodovodu na relaciji Arilje-Kosjerić. Tu je radila sa svojom mašinom 28 meseci. Sve to vreme je vozila svoju dizalicu, dnevno prelazeći po pet do šest puta tu relaciju, precizno utovarala i istovarala teške cevi na trasu vodovoda. Mnogi su se divili njenoj veštini, jer i mnogi muškarci ne bi mogli tako precizno spuštati cevi.
– Sa takvom dizalicom početak je bio vrlo težak. Krenula sam bez radnog iskustva, ali sam imala podršku mog pokojnog supruga Milana. Dobila sam vetar u leđa od njega, on je verovao u mene, dok su svi drugi bili skeptični. I evo, skoro 30 godina radim taj posao. Krenuli smo od nule i nešto se zaradilo. Nešto uz pomoć kredita i zarađenih para počeli smo graditi objekte i kupovati savremenije dizalice i onda prihvatati veće poslove, od kojih smo kasnije mogli da nastavimo i proširimo posao. Ali, kao ženi, bilo mi je vrlo teško, zbog raznih reakcija ljudi na gradilištima. Imalo je zaista lepih trenutaka i ljudi koji su cenili moj rad. Mogla sam da uradim nešto što nijedan muškarac nije mogao da uradi i imala sam podršku tih ljudi, sa kojima sam na trasi jela zidarsku kobasicu i hleb. Nisam se, iako sam u nekim trenucima mogla da pojedem nešto bolje, odvajala od tih ljudi. U svemu tome je stvarno bilo preteško, samo zato što sam bila žena. Policija, kada me ustavi, to je bilo opšte podsmevanje. Kada mi pukne guma, policajac umesto da reguliše saobraćaj, da mi pomogne, on mi kaže:“E, da te vidim sad šta ćeš, kako ćeš da promeniš gumu!“, a znate kolike su gume na dizalicama – ispričala je Neda.
Bez obzira na sve te teškoće, držeći se motoa svoje firme: „Sa nama ništa nije teško“, Neda i nekada, a i sad, uspešno posluje.
– Pet godina sam radila pretovar lima na železničkoj stanici za „Impol seval“, gde smo bili jako cenjeni. Radili smo na koridoru 10 za Grke, gde su isto bili prezadovoljni. Za 30 godina poslovanja, radili smo za 458 firmi, i nikada nismo imali problema. Naš posao je cenjen i imamo malu konkurenciju – dodala je Neda.
Neda je imala i zdravstvenih problema, više operacija, gubitak deteta i sve je to utucalo da njenu fizičku sposobnost.
– Nisam više mogla da idem na gradilišta da radim sa tim mašinima, pa sam to proširila na radnike, ali i dalje vodim uspešno firmu – dodala je ona.
Za tri decenije rada nailazala je na mnoge probleme. Nije nikada imala pomoć od države ili lokalne samouprave. Nikada nije dobila nepovratna sredstva za razvoj njenog malog preduzeća. Ali je bila zadovoljna i radila onoliko koliko joj je bilo potrebno, da finansira sve što joj je bilo potrebno za firmu i pristojan život porodice.
– Nisam težila ka nekom velikom bogatstvu, želela sam malu firmu, onoliko koliko smo mogli da živimo pristojno. Ponosna sam kao žena što sam uspela u tom poslu, naravno uz Milanovu pomoć. Sada kada je njega nestalo, ponosna sam što smo uspeli da našeg sina Vladana uvedemo u taj posao. To mi mnogo znači, jer opet imam nekog pored sebe i imam kome ostaviti tu firmu. Ne razmišljam još o penziji, ali bitno mi je da ima ko da nastavi dalje – rekla je Neda.
Danas njena firma poseduje više dizalica koje podižu teret od 8 do 60 tona. Tu su kamioni, viljuškari, putnička vozila, kao prateća vozila.
Sada joj je najveći problem kako naći kadar za svoju firmu.
– Nemamo mnogo zaposlenih. Kadar mi je jednan od problema, jer nema pravih autodizaličara. Mlađe generacije neće da uče za to. Imam dva stalno zaposlena radnika koji su kvalifikovani za to, a po potrebi uzimam ljude po ugovoru, koji su ostali bez posla, a radili su taj posao u nekim firmama. A ovi mladi, kao što rekoh, nisu zainteresovani. U soabraćajnoj školi ima smer rukovalac građevinskih mašina, ali nema zvanje autodizaličara. I kada završe školu, niko nema pojma da radi sa dizalicama. Uglavnom tu decu pošalju na praksu u „Puteve“, a meni lično nikada nisu poslali nijednog učenika, jer nema zainteresovanih. Par puta sam išla u Saobraćajnu školu da uzmem učenika kod mene na praksu, na dva do tri puta sedmično, ali deca nisu zainteresavana. Ovaj posao je plaćen od tri do pet evra po satu. Iako moj radnik izlazi do 1.200 evra mesečno u sezoni, ne mogu da nađem takav kadar – požalila se Neda.
I pored gradilišta, teškog posla, Neda je uspela da na pravi put izvede svoju decu. Njen sin se uključio u porodični posao, dok je ćerka otvorila prvu privatnu predškolsku ustanovu u Kraljevu.
– Žena je stub porodice. Ja sam tako moje ćerke vaspitavala. Vraćala sam se petkom kući sa torbom prljavog veša, a ponedeljkom sam se vraćala na gradilište. Bilo je stvarno teško, ali sve sam izdržala, sve pritiske. I u tom duhu sam vaspitala moju decu. Deca su mi za primer, uvek su me dočekale sa spremljenim ručkom, sve raspremljeno. Možda sam bila stroga, ali su sada oni postali pravi ljudi. I moja unučad, koja imaju četiri i pet godina, već sada znaju gde je menjač i volan dizalice. Mislim da je samo uporan rad zaslužan za sve što imam – rekla je Neda.
Ipak, za sve ove godine njenog privređivanja u gradu i uspešnog rada, niko je nikada nije pozvao iz Privredne komore, bar na razgovor ili na neki prijem u Skupštini grada. Sete je se samo kada treba da plati porez.
– Ma, nema veze. Oni rade po svojoj savesti, ja po svojoj. Čak mi nikada nisu obezbedili negde neko mesto za parking mojih mašina, pa sam zato sama kupila parking. I sada kada uporedim ono nekada i ovo sada vreme, sada je mnogo lakše. Sve ove dizalice su sada na džojstike i svaku nepravilnost elektronika u mašina uoči i odmah se gasi. Mislim da će moja firma i dalje uspešno raditi, jer ima ko da je nasledi – dodala je Neda na kraju.
Zvezdana Gligorijević
