početak GRADSKAINFO Играло се срцем

Играло се срцем

od Užička Nedelja
973 pregleda

ŠEHRIJA NUHANOVIĆ UMANJENA

УЖИЧКЕ КОШАРКАШКЕ ЛЕГЕНДЕ: САША НУХАНОВИЋ – ШЕХРИЈА

– Кошарку сам почео да тренирам релативно касно, са неких 17 година, 1968. године. Клуб се тада звао „Севојно“. Играо сам са генерацијом у којој је био Пике, Дуле Ђанго, покојни Ристо Кубура (новинар – дуг на језику, никоме није остајао дужан). Ту су били и старији играчи Бобан Блек, Мићо Блек, Мишо Пилц, Цула, Крче, Деско, Поп. Тада се тренирало на Влајковом стадиону, који је оdмах изнад фудбалског стадиона. Сви су они претежно били студенти и када дођу из Београда, два до три од нас се скине да игра. Тако сам заиграо у мојој првој сезони у Српској лиги. Ишли смо свуда, али понајвише на југ Србије – сећа се Саша.
Следеће сезоне играо је више.
– Већ следеће сезоне сам више играо у „Севојну“. Догурали смо до квалификација. Тада су почели да играју Мићко Урошевић, Нешо Камила, Милан Виторовић. То је била једна феноменална генерација и доста је играча из те генерације отишло у прву лигу и друге клупе. Те квалификације које сам поменуо играли смо у Подгорици и били смо први. Тада, у тој сезони смо све растурали, само смо једну утакмицу изгбили. Ушли смо у Другу лигу. Прве године у тој Другој лиги смо некако једва опстајали. Неки страх нас је увек пратио. Али зато сезоне 72/73. били смо убедљиво најјачи у Другој лиги. Требали смо да будем први, међутим, судије и Савез нису дозволили, јер нисмо имали где да играмо. Имали смо стару Соколону, која није имала довољно простора и није била по прописима. Иначе, када смо излазили на терен, сви противници су нас се плашили. Од 12 играча, нас је 11 закуцавало. Тада је било много теже закуцавати, јер нисмо смели да се ухватимо за кош, јер ако се ухватимо за обруч, пуца табла. Ја сам поломио две до три табле. Ту другу сезону смо стварно играли феноменално – рекао је Саша.
Након тога прелази у Љубљану, у „Олимпију“. Тада је у ствари сазнао праву истину зашто нису могли да играју за прво место у Другој лиги. Испричао му је судија, а то је, као што је већ Саша и рекао, што нису имали халу.
Иначе, како каже, у Ужицу је било велико интересовање за све спортове.
– Када смо играли, али тако је било и за сваки други спорт, брзо се напуни Соколана, која је примала 500 гледалаца, али је увек било дупло више гледалаца, и било је доста и оних који нису могли да уђу.
– Бобан Блек и ја смо 1973. године отишли у Словенију и заиграли за „Олимпију“. Доста њих из те екипе је отишло у разне клубове. Урошевић је отишао у „Борац“ Чачак, Мишко Бајић у „Партизан“, Крча у „Раднички“, Цвија у „ОК Београд“, Мишо у „Партизан“. И онда је пала кошарка у Ужицу. У „Олимпији“ сам играо 4 сезоне, а један део сам био у војсци. У исти дан када сам излазио из војске, примио сам телеграм да ми је отац преминуо, а и то вече ми је истицао уговор са „Олимпијом“, који сам требао да продужим. Одлучио сам да останем у Ужицу. После тога одиграо сам још једну сезону у „Првом партизану“ 1977/79 и после сам престао да играм кошарку. Сметало ми је што су клуб водили људи који су почели да мешају политику и спорт. Са покојним Микијем Павићевићем 1979. организовао сам кошаркашки камп на Златибору и то је почело да ради лепо, али опет је почела политика и ја сам и то напустио – сећа се Саша.
Он каже да су тада играли кошарку што су баш волели тај спорт, играли су из срца. Данас из те његове генерације Ужичана, једино није жив Крчевинац, а са осталима је остао добар пријатељ и редовно се друже.
– Не играмо кошарку. Некада смо ишли на рекреацију у хали, али дружили смо се са свим спортистима, и са фудбалерима и са одбојкашима, рукометашима… И сада када се састанемо никада не причамо о спорту. Увек причамо ко је кога израдио у неким ситницама – каже некадашњи кошаркашки ас.

Тренинзи

Ретко ко је у то време се професионално бавио кошарком у Ужицу.
– Док сам био у Севојну, вежбали смо углавном напољу, али и играле се утакмице и по снегу и киши. Вежбали смо и у хали. То је било из разлога што Друга лига почиње на пролеће и завршава се на лето. Овде нису били напорни тренинзи, јер смо ретко сви били заједно, због студија. Суботом су се углавном играле утакмице, па тако они дођу у петак и увече одрадимо неки тренинг, па сутра на утакмицу. А када се играло на страни, они рецимо из Београда дођу у Пећ и одиграмо утакмицу. Друга лига је била мало озбиљнија. Било нас је више играча, а имали смо припреме на Златибору и у Кремнима.
У „Олимпији“ је већ била лудница. Иако је то био аматерски клуб, радило се професионално. Када дође уторак, ко преживи два сата тренинга, све му је после било лако. Али, тада су тренирали велики тренери -Жеравица, Новосел, Лечић, Пива Ивковић, Цига Ђорђевић, отац Александра Ђорђевића. На припреме се ишло у Крањску гору и ту смо имали три пута тренинге – казао је Саша.
Саша је играо и за А и Б репрезентацију.
– Играо сам дваедесетак утакмица за А репрезентацију. Био је један турнир у Талину у бившем СССР такозвани „Гагаринов турнир“ и ту сам добио огромну медаљу као најбољи играч турнира. Требао сам да идем и на Светско првенство и Новосел се одлучио за мене. Међутим, Ћосић је тада био исто тренер, и неком приликом ми стане на ногу и због те повреде нисам отишао.
– Тада у првој лиги најјача је била Србија у старој Југославији. Од 12 екипа никада није била испод шест екипа, а од тога су четири биле из Београда. И све су биле прваци Југославије. Затим ту су биле три екипе из Хрватске, по једна из Македоније, Босне и Херцеговине и Словеније. Црна Гора никада није имала. У тој сезони, могао је да буде првак ко хоће, десет сезона осам различитих првака, све је зависило од играча, ко кога купи – додао је Саша.
Он каже да је некада било више спортских терена него сада и да се више ценио спорт.
– Када је било првенство школа, дође да гледа две до три хиљаде гледалаца. Сви спортови су били исти. Сада има мање терена него када сам ја почео да играм 68/69. Свака школа је имала терен који сада има. На Капетановани је било пет терена игралишта, које је војска одржавала – фудбалска, кошаркашка и одбајкашка и једна хала. Где је сада аутобуска станица, било је 4 до 5 игралишта, испод надвожњака било је два терена са шљаком. Сада нема ништа и све се плаћа – закључио је Саша.

З. Г.

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.