VLADIMIR DAVIDOVIĆ: UŽIČANIN, SVETSKI PUTNIK
Za ovu dosadnu priču najkrivlji je moj bivši poslodavac Toni. Razgovaramo tako pre par dana i on predloži da napišem svoj gastarbajterski si-vi, svoju autobiografiju. I to, ni manje ni više, nego za rubriku „Uspešni Užičani“. Moglo bi se dovesti u pitanje i ovo „uspešni“ (videti dalji tekst) i ovo Užičanin (neko ko je rođen u Kraljevu, i jedva 20, od svojih 50 godina, proveo u Užicu, nije baš prototip Ercova)
Ne znam ni odakle da počnem. U osnovnoj školi uvek sam zavideo drugaricama odlikašicama iz odeljenja, koje su lepo vladale onim literarnim slikama vrste „sunce zalazi, a ja razmišljam…“ ili „jesen je, a ja…“ A u jesenjem Londonu – kiša.
Danas sam pedesetogodišnjak, kome britansko vreme upravo upropašćava vikend. Moji drugari u Užicu večeras slave rođendan – celog društva. Ja nisam tu, a trebalo je da budem.
U Užicu sam imao običan život, odrastanje kao i većina mojih vršnjaka. Valjda najranije čega se sećam je osnovna škola, sa kojom sam se dobro nosio do negde sedmog razreda. Beznadežno netalentovan za sport i neznatno nadareniji za muziku, nisam baš brzo razumeo da ću morati da svoj zanat potražim na nekoj drugoj, manje glamuroznoj strani. Ali me to nije sprečavalo da u par navrata pokušam da treniram karate, odbojku, da maštam o muzičkoj karijeri… Bio sam čak i izviđač, član danas verovatno zaboravljene skautske organizacije. Jednom rečju, ništa što desetine i stotine mojih vršnjaka nisu radile. Teško mogu da se setim nekog značajnog događaja ili ličnosti iz tog perioda. Možda žene, koja je moje odeljenje vodila kroz prva četiri razreda i koja je bila dobra učiteljica i mnogo bolji čovek. Još mi je više u sećanju ostao prizor kome sam prisustvovao sa nepunih četrnaest – kada je Tito umro. Brkati nastavnici plaču, a moji školski drugovi Vlade J. i Branko Č. (zaista uspešni Užičani, prvi lekar – neurolog, drugi međunarodni fudbalski trener) se muče da sakriju smeh.
Srednja škola mi je bila nešto zabavnija od osnovne. Sama škola, onda, kao ni danas, nije imala bog zna šta da ponudi, ali tada sam počeo da saznajem jednu drugu stvar, da ima dosta sveta van moje i par susednih ulica, odakle je inače bilo svo moje osmoškolsko društvo. Tu razumeš da neki svet živi u Ivanjici, Novoj Varoši, čak i u Čačku, te da ti ljudi nisu ništa lošiji od nas iz ulica Dušana Višića, Sedmog jula ili Petra Ćelovića. Užice je i tada, kao i danas, bilo beznadežna kasaba, mada mi iz ovog ugla izgleda lepše i čistije, nego što je, verovatno, bilo. A ja sam još uvek osećao „poriv da živim nekim drukčijim životom, da se bavim muzikom il’ sportom“. Dakle, ponovo neuspešno ogledanje u sportu i za nijansu manje neuspešno bavljenje muzikom po podrumima i garažama. Iz tog perioda možda je vredno pomenuti i radne akcije, fenomen koji je ranih osamdesetih još bio vrlo živ u onoj državi, od kojih sam stigao da učestvujem na 3 istraživačke i 2 lopatarske. I beskrajno zabavna letovanja sa društvom na moru. Tada za odlazak na Hvar ili u Dubrovnik nije bio potreban pasoš.
Nego da se vratim na školu, na glavni tok. Ako sam se sa osnovnom školom nekako i borio, srednja se pokazala kao znatno strmija prepreka u životu. I onda i danas škole su nudile jedan program za sve sklonosti i sposobnosti, a moj broj nisu baš pravili u toj konfekciji. Tako sam došao u situaciju da posle trećeg razreda gimnazije moram nešto ozbiljno uraditi. Do prošle godine sam, onako revolucionarno-romantičarski, pričao kako su me školske vlasti isključile iz Gimnazije, zbog nekih politički nepodobnih pisanih zadataka iz srpskog. Lanjske godine me moj školski drug Dubravko G. (uspešan Užičanin, ali u pravom smislu reči) podsetio da sam ono uslovno isključenje zaradio u drugom, a ne u trećem razredu gimnazije i da sam izbor da napustim srednju školu napravio sam. Jednog dana sam u novinama video konkurs za upis na fakultete i shvatio da ne moram da se znojim kroz celu srednju školu. Izađem i položim neke diferencijalne ispite, pa onda i prijemni, i dok su moji školski drugovi bili maturanti, ja sam već postao brucoš Agronomskog fakulteta u Čačku. To ne izgleda kao veliko dostignuće danas, ali te godine je za 220 mesta („na budžetu“ kako se danas kaže) konkurisalo oko 600 svršenih srednjoškolaca.
Sledeća tačka za mladiće mojih tadašnjih godina je bila JNA. Meni zapadne Makedonija, tačnije Kičevo, pa (tada: Titov) Veles. A u JNA još veće šarenilo nego u srednjoj školi. Ljudi koji ne znaju odakle su, jedva umeju da se potpišu, ljudi bez osnovne škole i ali oni sa završenim fakultetima… I opet, kao u srednjoj školi, svima isto odelce i isti tretman, ista hrana i ista muzika sa razglasa. Samo manje slobode i devojaka. Dobro, vojska je za slabo prisustvo devojaka u mom životu najmanje kriva. Za silni trud oko njih, nemam bogznašta da prikažem, tako da to možemo da dodamo kao još jednu u nizu stvari za koje nemam talenta i o kojima nemam pojma.
Kasne osamdesete, SFRJ se raspada ali mi, njeni obični građani, to još ne znamo i ne primećujemo. Ja sam definitivno odustao od sporta, ali se uz studiranje pomalo bavim muzikom. I počinjem da radim povremeno kratke poslove preko studentske zadruge. A od muzike ni para, ni devojaka.
Diplomiram tu agronomiju posle pet i po godina (ponavljač, dakle) a Jugoslavija se, sada mnogo očiglednije, raspada u krvi i plamenu. Prvi posao koji dobijam posle diplomiranja i nije posao nego dvomesečna služba u rezervi JNA. Zbog nečega nisam dobio pušku, nego sa još dvadesetak rezervista bivam raspoređen u nešto što bi, skloniji dramatizovanju, opisali kao radni logor. Dva meseca, dakle, tovarim krompir, konzerve i drugi provijant na sivomaslinaste kamione, koji natovareno potom voze na dubrovačko ratište.
Prvi posao dobijam preko veze. Komšinka (Bog da joj dušu prosti), nastavnica engleskog, me ubaci u osnovnu školu kao nastavnika – engleskog. Tu sam naučio dve stvari: da prosvetarski hleb nije baš lagan, i da su prosvetari jako loši glumci. Oni koje su deca volela u učionici, bili su korektni kao kolege. Oni koje đaci nisu voleli, bili su neomiljeni i u nastavničkoj zbornici.
Onda u jesen te devedeset druge, uz zahuktavanje inflacije i dalji kolaps celokupnog sistema, radim kod drugara u prodavnici kafe. Tu nađem oglas da valjevska „Srbijanka“ traži agronoma koji zna i strane jezike. Ovde vredi napomenuti da sam, u svom neuspešnom pohodu na pripadnice lepšeg pola, dosta dobro naučio engleski, ali i nemački, našlo se tu i nešto ruskog, tako da mi je to pomoglo kod zapošljavanja, već drugi put u istoj godini.
Sledeća tačka – Valjevo. U Valjevu radim kao inokorespondent, što je otmeniji naziv za kancelarijskog pacova, koji kuca račune i otpremnice na engleskom i nemačkom, te povremeno uskače kao prevodilac, kada u fabriku, ali i grad dođu strane delegacije. To je vreme kada političke karijere počinju da prave mnogi koje danas gledamo, i kao vlast, i kao opoziciju. Ne bih da im pominjem imena, da ne prizivam zlo.
Ja se u međuvremenu ženim, ali nekako to Valjevo ne izgleda kao mesto gde realno mogu nešto da napravim. Nije do Valjevaca, inače divnih ljudi, kojima ostatak Srbije prišiva sklonost podvalama, a nije ni do mene. Po novinama, one stranice pre čitulja i sporta, pune su oglasa za rad u inostranstvu. Južna Afrika, Kanada, naftne platforme u norveškom Severnom moru, Novi Zeland. Podnosim zahtev za iseljavanje na Novi Zeland, bivam odbijen zbog proceduralne greške i tu nastupa prilično tužan trenutak – neku sitnu ušteđevinu i pozajmljen novac skrcao sam na neodobrenu vizu, a na poslu mi na tri meseca odbijaju 20% od plate (zbog učešća u protestima u jesen ’96). Od malo dobrih vesti saznajem da žena i ja očekujemo prinovu. Period tih protesta i mog učešća u njima dokumentovan je u serijalu „Pogled preko plota“ koji je krajem 1996. u 6 (ili beše 8) nastavaka izlazio u Užičkoj Nedelji. Kao u holivudskim filmovima, pojavljuje se deus ex machina u vidu kuma, još jednog ZAISTA uspešnog Užičanina. Rade I. (doktor medicine i zdravstvenih nauka, vlasnik omanjeg doma zdravlja u Sloveniji) mi pozajmljuje novac. Od te pozajmice (nikad vraćene) plaćam ulaganje žalbe i dobijam useljeničku vizu za Novi Zeland. Radosnu vest saznajem na švapski Božić ’96, tokom onih protestnih šetnji.
U svom tom ludilu demonstracija, namicanja novca za dve preskupe avionske karte, uzdišem češće i glasnije, nego zaljubljeni pubertetlija. Na Jovanjdan 1997. odem kod strica na slavu. A gore u brdima, na slavi se zatekne i stričeva komšinka, Simka. Svetlih, prodornih očiju, neverovatno bistra, priča kako je išla u posetu sinu Jovi u Čikago. Supruga i ja, onako izbezumljeni, ne možemo da razumemo da žena sa sela, koja ne zna engleski, koja od svog imena zna da napiše samo početno „S“, tako bezbrižno ode na toliki put. A Simka nam kaže – „pa to je k‘o kad smo četr’e’sedme išli u Banat (u kolonizaciju), pa presijedaš prvo u Užicu, pa u Beogradu, pa u Pančevu“. „Dobro“, pita moja žena, „ali kako si se snašla?“ A Simka veli, „otišlo moje dijete mlado, pa se snašlo, a da se ne snađem ja matora“. Taj stav sokoljanskih brđana, da, ako su se drugi snašli – snaći ću se i ja, nam je na svoj način bio od velike pomoći.
Otac i tašta pomažu nam da namaknemo pare za kartu i na Novi Zeland se selimo aprila 97. Dolazimo supruga, u sedmom mesecu trudnoće, ja, dve torbe i 600 američkih dolara, pozajmljenih. Trideset godina života i malo šta preko toga. Ali, mislim se, ako može Simka, možemo i mi.
Na oklendskom aerodromu sačekuju me dvojica Užičana, moj školski, Miroslav R. i godinu mlađi Željko B. I njih dvojica bi se, pre nego ja, mogli svrstati u rubriku „uspešni Užičani“. Tu, na Novom Zelandu nastaje problem. Seoske kooperative, zadruge, tamo ne postoje. Seljaci (farmeri) uglavnom znaju svoj zanat dovoljno dobro, da im ne treba agronom iz Srbije. Prevodilac za nemački im takođe ne treba, a engleski ionako svi znaju bolje od mene. Mogu da se zaposlim kao čobanin, da čuvam krave za mekdonalds platu, ili da smislim nešto unosnije. A teško je zamisliti i opisati koliko je Novi Zeland različit od Srbije. Pet nedelja po ateriranju, rađa se moja prva ćerka. U panici hvatam se prvog posla koji sam mogao da nađem – prodaje knjiga. To je nešto između Jehovinih svedoka i preprodavca Amvej kozmetike. Sa torbom punom knjiga, uglavnom kuvarskih i dečjih, od vrata do vrata. Pošto engleski govorim kao i srpski, dakle sa jakim zlatiborskim akcentom, nisam baš bio sjajan prodavac, pa mi je zarada bila upola manja, nego što bih zarađivao u Mekdonaldsu, a Mek je u zapadnom svetu etalon bedne zarade. Posle 4-5 meseci, pri čemu sam izgubio oko 10 kila, prestajem da prodajem knjige, a počinjem da radim za jednog autoprevoznika, da isporučujem nameštaj. To je već bio lakši posao, a i plaćalo se na crno. Negde u to doba, nakon susreta sa Makijem, kolegom (dipl. agronomom) iz Slavonskog Broda, smislim da mi je možda isplativije da se bavim računarstvom. Kasna 1997, 2000. se približava, mnogo novca je u informatičkoj industriji. Opet prijemni ispiti i opet u februaru 1998. postajem brucoš. Studije mi idu pristojno, ali nakon dve (od tri) godine počinje da me sekira to studentsko sirotovanje. Moji vršnjaci, a na Novom Zelandu je tada bilo i troje mojih (srednjo)školskih drugova, imaju ozbiljne poslove, mogu da kupe ponešto i na kredit, a ja još student.
Zaposlim se kao programer, a završnu godinu završim vanredno. Trebalo mi je, doduše, dve godine da završim tu poslednju godinu fakulteta. Na svečanost dodele diploma, mojim mladim kolegama došli roditelji, ponekome devojka ili dečko, meni žena, dve kćeri i otac. Pola godine posle toga, po prvi put u svom gastarbajterskom životu, dođem u Srbiju, skoro 7 godina nakon iseljenja. Sa Novog Zelanda se ne dolazi iz hira, na kafu, nego se dolasci dugo unapred planiraju. E, ja moj dolazak planiram za mart 2003. A valjda su tih dana Amerikanci po drugi put napali Irak. A u Srbiji nešto ranije ubili premijera Đinđića. Neobično je delovalo, nakon Novog Zelanda, gde policija ne nosi ni pištolje, gledati policajce u maskirnim uniformama i sa kalašnjikovima…
Nakon povratka na N. Zeland nastavljam po starom, posao, kuća, poneko druženje, uglavnom sa našim svetom. Ne znam da li je negde tačna ona mitska priča da „od naših treba bežati“, na Novom Zelandu se mala zajednica Srba (i bivših Jugoslovena) dosta međusobno pomagala, do te mere da su nas Novozelanđani, mnogo skloniji individualizmu, smatrali za neku vrstu mafije ili kulta.
Čoveku je valjda u prirodi i ta pohlepa. Izvučem se iz jedne situacije, zinu mi apetiti, počnem da alim na nešto drugo. U to vreme ortački sa jednim Kragujevčaninom, spretnim majstorom, pokrenem malu uslužnu firmu. Od ponedeljka do petka programer, vikendom keramičar, tesar, baštovan, bravar. I tako nekoliko godina, dok se nisam malo skućio.
Ali tu negde počinje da me kopka ta daljina. Prelep je Novi Zeland, priroda, plaže, vulkani, prašume i ostale lepote, ali nije moje. Kada se iseliš sa 30 godina, mnogo teže prihvataš novine nego npr. tinejdžeri. Rekoh već, Novi Zeland se mnogo razlikuje od svega što zna neko ko je ponikao u Srbiji (Jugoslaviji).
Elem, počnemo da gledamo gde bi smo mogli da se doselimo, da se privučemo roditeljima. Razmatramo Nemačku, Kanadu, Irsku, ali se ipak odlučujemo za Englesku. Internet stranica britanske Vlade kaže da se bodovi dobijaju na kvalifikacije, jezik, prethodnu zaradu… Dodatni bodovi ko ima doktorat, masters, ili dva fakulteta. Podnesem zahtev i dobijem vizu. U to vreme još uvek se nije slegla kreditna kriza iz 2008, pa odlučujem da vizu ne iskoristim odmah, nego da odem tek godinu dana kasnije.
I u februaru 2010. slećem u London. Kroz prozor vagona podzemne železnice (od koje je, o ironije, oko 55% linija na površini, pa tako i linija Pikadili, plava, prvih desetak kilometara od aerodroma Hitrou ide po zemlji) ugledam ono, što u brdima oko Bajine Bašte, zovu bujad i ostruga, i pomislim – došao sam kući.
Taj vizuelni utisak nije bio i jedina sličnost sa Srbijom. Brzo sam otkrio da Englezi vole kafansko druženje. Dok je u Oklendu bilo ravno čudu sresti nekoga napolju radnim danom posle nekih 8 uveče, londonski pabovi rade punom parom svih 6 dana sedmično. Nedelja je nešto drugo.
Život u Londonu je i traženje posla, stana, samoposluge i škole za decu… U zimu 2010. kreditna kriza od pre dve godine se još osećala. Da bih našao svoje prvo londonsko zaposlenje, konkurišem na nekih 430 oglasa i tek posle mesec dana nalazim prvi posao. Deca upisuju lokalne škole, supruga se zapošljava. Ulazimo u kolotečinu, a najčudnije je nam je što smo time zadovoljni. U hodu otkrivamo da London nije građen za automobile, da ima više zelenila i manje kiše nego Oklend, da je obuća obavezna, da je klasa važnija od rase… O ovome možda nekom drugom prilikom. Saznajemo da je cigla omiljeni građevinski materijal, da je najčešći opis vremena – oblačno, da su često ulice uske, a ljudi debeli. Čak i osoba niskih estetskih prohteva, teško će vam reći da je London lep grad, o klimi i hrani već da ne pričamo. Ali je zanimljiv i uzbudljiv, na toliko drugih načina, da mu ne treba da bude ni lep ni sunčan.
Elem, ovom poslednjom selidbom otprilike sam dobio što sam priželjkivao. Od Beograda (Srbije) me ne deli više dva dana, nego dva sata, avionskog leta. A odatle do Užica, kako se ko snađe. Dva-tri puta godišnje dođem u Srbiju, obiđem roditelje, vidim se sa prijateljima. Ali mi sve to ne deluje baš kao uspeh, bar ne u dovoljnoj meri da se smatram za „uspešnog Užičanina“. Osim, ako se uspehom ne smatra seljakanje s kraja na kraj sveta, pa nazad. Ali o tome možda ipak nisam najpozvaniji da sudim.
