Pešači se, pešači… Nažalost, samo vikendom, ako vremenski uslovi dozvole. Ovoga puta, početkom avgusta 2016. godine, nas dva đaka pešaka, rešili smo da skoknemo pjeje do Tornika. Bili smo prošle godine, popeli se direktno uz ski stazu, pa se spustili asfaltnim putem prema Jablanici, ali smo tada krenuli od Ribničkog jezera, a, nije da se hvalim, to je za nas već postala prilično kratka tura.
Pošto znam da je krajolik oko Rzava apsolutno očaravajući, bilo je pravo zadovoljstvo pešaćiti, jer samo natenane može da se oseti sva lepota Ribnice i Tornika. Nikako automobilom, kako inače 99 posto posetilaca konzumira Zlatibor. Naravno, ponovo smo krenuli iz centra Zlatibora, ove godine smo rešili da sva pešačenja počinjemo sa Kraljevog trga, u nadi da će još neko, od nas klasičnih turista, krenuti istim stazama, zaista bi bilo glupo da Zlatibor ostane jedini planinski centar u svetu koji se obilazi automobilom, pogotovu što je visoravan, idealna za pešačenje… Mala digresija, bili smo na Žabljaku i Durmitoru prethodnog vikenda, bezbroj pešačkih staza, koje pohodi ogroman broj ljudi, skoro isključivo stranaca…
I tako, krenusmo, jedan deo magistralnim putem, sve do skretanja prema Ribnici, i tu je bilo prilično naporno i opasno, loše smo se osećali, jer nema staze za pešake. Usput smo i naišli na pravi svinjac, automobilsko stajalište, gde se jasno vidi kakvi ljudi naseljavaju ova brda i doline, ali, znajući da nas koji kilometar dalje očekuju lepote Rzava, da nam to ne bi pokvarilo dan, prošli smo brzo, bez zadržavanja. I krenusmo prema Ribnici, od restorana Stari vlah. Očekivao sam, jer mi nije prvi put da idem na jezero, mnogo manji broj automobila, nažalost, bilo ih je prilično, čak i raznih “Young Turks”, zbog kojih smo morali skoro da preskačemo bankinu…. Zato sam rešio da se u povratku vratimo obilaznim putem, preko okolnih brda, koji izlazi na Obudojevicu, nažalost, popodne nas je sustigla oluja, tako da je ta ruta ostala za neki naredni put…
Kako prošle godine nije radila žičara, nadali smo se da ćemo ovog puta imati priliku da se provozamo do vrha. Kada smo stigli do podnožja Tornika, za razliku od prošle godine, kada nismo sreli bukvalno nikoga, ovoga puta je bilo barem 600-700 posetilaca i brdo automobila. Obližnja kafana je bila dupke puna, iako su cene pljačkaške, obična flašica vode – 150 dinara. Šta da se radi, kada si nedovoljno opremljen krenuo na pešačenje, onda plati i ćuti… Žičara nije preterano skupa, 350 dinara po osobi, a, moram priznati, bilo je zanimljivo provozati se, a i pogled je odličan.
Na vrhu se nismo puno zadržavali, ovog puta nam je bila namera da se ne spuštamo prema Jablanici, već suprotnom stranom, prema Stankovoj ravni. Popeli smo se i na osmatračnicu, odakle puca odičan pogled prema Zlataru, ali i Brijaču na Murtenici. Ima prilično da se ide nizbrdo, dok se ne dođe na isto mesto odakle smo krenuli, nekih 4-5 kilometara, ali vredi ići, nema ništa lepše od četinarske šume, a i pogled prema Ribnici je izvanredan. Kada smo se spustili u podnožje, već je bilo prošlo 5 popodne i nije bilo bukvalno nikoga, svi su već posedali u automobile i otišli u neki zlatiborski kafić u centru… A mi krenusmo nazad, rešeni da se vratimo drugim putem, nažalost, stiglo nas je najavljeno nevreme, pa smo se vratili asfaltom, kraćim putem.
Nisam sklon velikim rečima i senzacionalnim opisnim pridevima, ali, zaista, bio je ovo divan izlet, koji ćemo, svakako, prvom prilikom ponoviti. I, na kraju, mala preporuka Zlatiborcima, ako želite strane turiste, napravite što više pešačkih i biciklističkih staza, reklamirajte i rezultati će biti vrlo brzo vidljivi. Nema Žabljak ništa lepšu prirodu.
Toni Stanković
srodni linkovi:
http://uzickanedelja.rs/posetite-solotnik/
http://uzickanedelja.rs/od-kraljevog-trga-do-kraljevog-potoka/
http://uzickanedelja.rs/buarski-bulevar/
http://uzickanedelja.rs/i-bi-prsutijada/
uskoro foto reportaže sa Žabljaka i kanjona Uvca
