СКАНДАЛОЗНО!
ЧИТАЈТЕ У НОВОМ БРОЈУ
УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ!
БОРБА ЗА ТРАНСФУЗИЈУ
Реформом Закона којим је обухваћена и област трансфузије крви, предвиђено је да Служба за трансфузију у Општој болници Ужице буде само као болничка банка, без права да организује акције давања крви, припрема крви и крвних компоненти.
Начелница ужичке трансфузије др Радмила Смиљанић каже да је у Србији имало 44 центра као што је ужички и да су неки већ угашени или ће бити угашени до 1. јануара 2019. године, док је стотинама кабинета забрањено да узимају крв.
– Остаће само четири центра, од којих је у Крагујевцу у формирању, а помиње се да ће бити и пети центар ВМА, вероватно за војне потребе. За центар у Крагујевцу, коме би ми требало да припаднемо, стално нам стижу инфорамције да нису сигурни да ли ће бити, да су региони са којих су они требали да прикупљају подељени између Ниша и Института за трансфузију у Беграду. Карта Србије је подељена тако да ће Нови Сад прикупљати крв у том северном региону, а то је територија Војводине; затим Институт за трансфузију центар у Београду са ближом околином и у Србију ће западну, централну и део источне Србије делити са Нишом, уколико не буде формиран центар у Крагујевцу. За нас је велики проблем зашто је тако предвиђено законом. Имамо много разлога зашто треба овај наш центар да остане и даље у Ужицу. Када смо сели да пишемо разлоге мислили смо да има бар 20 разлога, а онда смо видели да има и 50 разлога зашто није добро да се пресели у Крагујевац. До 2003. године имали смо такву централизацију од Института за трансфузију у Београду, где је Београд прикупљао и носио сву ту прикупљену крв за Београд. Било је тако тешких ситуација да смо ми реаговали и тражили од Института да се држи Закона, а Закон је предвиђао да 65 посто од прикупљених јединица остане овде за становнике где се прикупља крва, а све остало могу носити у Беoград, а то је 35 посто. Намена тих 35 посто је била за ратне резерве, за фракционисање плазме и за лечење пацијената са територија са којих је прикупљена крв, ако се лече у Београду. А Институт је односио 100 посто и нису враћали ништа. Нисмо могли да са њима направимо никакав договор, јер су говорили да њима треба крв. У Златиборском округу има 314.000 становника, а Београд са ближом околином има 2.873.000 становника. Они су тамо у тако густо насељеном месту и равној површини прикупљали само 1 посто потребне крви, док смо ми са 20 пута веће територије, 6.182 км2, планински разруђене, са лошом путном мрежом, где је тешко доћи до даваоца, а ми то радимо и лети и зими, прикупљали 20 пута више крви. Некада зими, када је традиционална акција у Стапарима, морамо да ложимо бубњару, а ишли смо и тамо где год се јаве из месних заједница, из фирми и удружења, значи свуда смо, без обзира на временске услове, мада нам то из министарства не верују – рекла је др Смиљанић.
На питање на нам појасни због чега толика брига око новог закона, наша саговорница каже:
– Служба за трансфузију има степен хитности. Први степен је од 0 до 5 минута, када немамо времена да урадимо крвну групу. Тада, када немамо времена да урадимо крвну групу, дајемо нулту негативну. Природа се постарала да постоје људи, али јако мало, од 100 давалаца само су њих 5 нулта негативни, који могу помоћи свима и спасити живот. Они су јако угрожена категорија, јер могу само примити своју крв. а то даје једну јаку димензију свега овога, ако нас Крагујевац буде снабдевао са крвљу. У Крагујевцу је Служба за трансфузију на доста нижем развоју у односу на нашу службу, јер ми по свим овим ставкама што нови закон предвиђа испуњавамо услове. Ми имамо 15 година информациони систем, пратимо сваку јединицу од даваоца па до примаоца. Имамо међународно прихваћено означавање индентификација јединица, имамо аутоматске апарате за рад крвних група за испитивање преносивих болести, имамо мобилне тимове за прикупљање, имамо од 100 до 150 акција годишње, немамо ниједан одложен оперативни програм за последњих 15 година, немамо ни летње, ни зимске несташице крви. Београд нам лети стално тражи помоћ, стално одлажу оперативне програме, они траже да им шаљемо породичног даваоца за тромбоците. Њима мора да се испуни свака врста помоћи, а они само да узимају крв и да брину. Њима јесте потребна толика крв, јер имају уговоре са приватним клиникама, које су добре платише, Имамо клинике које чекају да Фонд пребаци паре, да би они исплатили Институту за трансфузију за реагенсе, кесе и све то што чини цену јединице крви. Зато је наш факс преплављен тим захтевима. И сада се поставља питање, ако нам узму нашу крв, да ли ћемо ми стићи до те крви, када нам је потребна – пита се др Смиљанић.
Подсетила је на ситуацију од пре 15 година, када је отац добровољни давалац крви, на порођају ћерке, којој је била потребна крв, гледао како његову крв односе за Београд, а његовој ћерки била је потребна крв у том моменту, а у Трансфузији није било друге залихе. Зато каже, не жели поново да се нађе у тој ситуацији.
– Ми смо до сада имали могућност да се деси да брзо трошимо јединице и да ће нам ускоро требати та иста крв, али смо могли да позовемо даваоце да дођу. Даваоци знају то годинама и јаве се увек. У овој законској регулативи ми не смемо позвати никога, иако немамо крви. Ми једино можемо молити Крагујевац или Београд, мимо редовних требовања, да нам дозволе да требујемо нашу крв, за коју нисмо сигурни да ли ће је имати у том тренутку, јер стално имају летње несташице. Поред тога, ми имамо најнижу стопу породичног давања, а овај закон предвиђа да нема породичног давања. Сваки трансфузиони ниво има неку стопу породичног давања, чак и у најразвијеним земљама у свету. Наш крај има 6,7 посто породичног давалаштва, док Институт за трансфузију у Београду има око 16,5, а Крагујевац чак 27 посто породичног давалаштва. То породично давалаштво значи да ако је хитно и ако ми немамо ту крв, може неко из породице одмах да да крв. Тако, који год би се параметар дохватио, ми смо у свему бољи. Сваки закон треба да донесе бољитак за становништво, а не да му донесе назадовање, а нама овај закон доноси назадовање. Ми пуно очекујемо од министра и министарства здравља. Како нам је министарство помогло те 2003. године да потиснемо Институт из Београда из Златиборског округа, надам се да ће и сада наћи начин да нам остане трансфузија, тим пре што имамо веома развијену хирурушку службу, имамо преко оперисаних 100 кардио-хируршких пацијената за првих шест месеци, а очекује се да ће бити још толико. Нама долазе пацијенти не само из Златиборског округа, него из целе Србије. Пројекат кардио-хирургије је пројекат министарства здравља, раде се васкуларне операције, као што се раде у Београду, општа хирургија, хирургија трауме и све друге хирургијске гране, а збрињавамо пацијенте свих крајева Србије – рекла је начелница ужичке трансфузије.
Она је додала да директорка Управе за биомедицину, која је политичар и специјалиста хигијене, обећава да се не треба плашити да ће неко од запослених изгубити посао. У ужичкој трансфузији је запослено 32 лекара и осталог медицинског особља.
Упоређујући број центара у Србији са земљама у региону, др Смиљанић каже да оваква централизација не постоји у регону. Јер у Словенији, која има два милиона становника, има 7 центара, у Хрватској у којој живи 4,48 милиона становника има осам центара, и то 7 центара и једна субјединица, а та субјединица је у Дубровнику.
– Дубровник као и Златиборски округ није хтео да се уклопи у тај нови закон, јер је сматрао да ће му становништво бити доведено у ризик. Тражили су од политичара да за њих нађу решење, што и ми тражимо од политичара да нам помогну и нађу решење. Да ли ћемо бити субјединица која ће радити комплетан посао овлашћене трансфузиолошке службе или овлашћена трансфузиолошка установа, прихватамо све. Имамо, како закон предвиђа, довољно лекара специјалиста, опрему и зграду од 1.200 квадрата, за разлику од Крагујевца, који нема ни зграду, ни довољно кадра. Они имају само Универзитетски центар, на шта се позива та директорица Управе за биомедицину, јер према Закону за здравствену заштиту, завод се може формирати тамо где постоји универзитетски центар. Али и тај закон каже да приступ леку мора бити независтан од места становања. Значи, свакоме мора бити доступно и трансфузионо лечење, без обзира да ли је од нас удаљен три, три и по сата, као што је Сјеница, или Прибој, који је на два сата од Ужица. Сваки становник ових места мора стићи до трансфузије, ако му је то потребно. Уколико се измести наша служба, Прибој ће бити удаљен и више од 4 сата од Крагујевца у једном правцу, а то је играње са животима. Ми смо спремни, ако нам министарство изађе у сусрет, да прикупљамо и са веће територије и преко 500.000 становника, само да радимо и збрињавамо наше становништво. Ми смо се сви трудили да дођемо до свих становника округа, и ако знамо где су Халиловићи у Сјеници, како изгледа живот у Сјеници и ту успоставила контакте, као и на целом региону, зашто то давалаштво уништити у тренутку. Не треба заборавити да се давалаштво гради годинама. И на крају, ја као доктор трансфузиолог имам два задатка. Први је да очувам добровољно давалаштво, а други задатак је да бринем о пацијентима. Ако неко урушава давалаштво, онда ме тај неко онемогућава у мом основном задатку, који је законски регулисан како трансфузиолог треба да ради.
ДОБРОВОЉНИ ДАВАОЦИ ПРОТИВ НОВОГ ЗАКОНА
Протекле седмице у знак подршке ужичкој трансфузији Удружење добровољних давалаца „Кап по кап“, које окупља железничаре Србије, организовало је акцију добровољног давања крви. Председник тог удружења Радован Јањић рекао је да сваке године организују овакву акцију у ужичкој трансфузији и да је увек одазив био преко 40 давалаца, али да је овог пута знатно мањи, јер, како тврди, даваоци су разочарани новим законом.
– Ово је једна од наших мањих акција, а и мањи је одзив због свих ових промена и негативности примене Закона о трансфузиолошкој медицини. Ми као удружење добровољних давалаца већ имамо штету због тога, јер даваоци су конфузни, не знају где ће ићи њихова крв. Као председник једног од већих и најорганизованијих удружења давалаца који делују у овом граду и на територији Србије, могу слободно да кажем да је ово најбоље организован трансфузиони центар, јер сам крв давао у многим градовима Србије. За ових 15 година нисмо имали ниједан екцес, да је неко заражен, било давалац или пацијент, и није било несташице и одлагања операције због несташице крви. Хирургија наше болнице је шести центар хирургије и кардио-хирургије у Србији. Све смо те потребе хирургије, кардио-хиругрије, урологије, гинекологије, ортпедије и других, подмиривали и нисмо имали ниједан екцес. Сви ти екцеси (када су три особе биле заражене сидом), који су се дешавали у Србији, дешавали су се баш због тога што се крв обрађивала у једном центру, који нема информациони систем. У Србији не постоји централни регистар давалаца, тако да један заражени давалац крви може да зарази целу Србију, јер трансфузије у Србији нису увезане. Ужичка трансфузија има компјутерски програм који прати следивост крви. Свако ко је у последњих 10 година дао крв, може да провери где је отишла његова крв, где су отишли еротрицити или плазма. А тога нема ни у једном центру, нити на нивоу Србије. Тај централни регистар требало је да уради управо Управа за биомедицину или Институту за трансфузију у Београду или Министарство здравља и пре доношења овог закона. Зато не видим разлог да се укида нешто добро као што је наша трансфузија. Боље да дођу из осталих центара у Ужице, да виде како се то ради и да др Смиљанић са колективом свима њима то уради и на нивоу Србије – рекао је Јањић.
Јањић је више пута поновио да ће давалаштво претрпети највећу штету.
– Као дугогодишњи председник удружења, које окупља даваоце и ради на омасовљењу давалаца, могу слободно да кажем да се после десет година може видети мој рад. Једно је сигурно, онај ко престане да даје крв, врло тешко ће се вратити да поново даје. И сада са овим законом, једним потезом је сав наш труд и рад поништен. И врло је тешко те људе вратити на давалаштво. Штета овим законом је већ учињена, а тек од 1. јануара не смем да замислим како ће бити. Данас су три наша члана отишла да дају крв нашем колеги из Београда, а пре месец дана су двојица наших људи из Руме ишли да дају крв за нашег колегу у Београду. Е, овим законом ће то породично, односно наменско давалаштво, бити укинуто, а нигде у свету није укинуто – рекао је Јањић, којо је крв дао већ 65 пута, а даваоци су постали његова ћерка и супруга.
Удружење „Кап по кап“ има и едукаторски тим, који има за циљ да мотивише грађане Ужица и Србије дају бар једном крв у животу.
– Потребе наше државе су око 270.000 јединица на годишњем нивоу, а у Србији живи бар милион људи који могу да дају крв. Тај наш тим је намењен њима, да њих мотивишемо. Када би сви дали крв, онда би имали и вишка крви. Наше удружење броји 535 давалаца крви који су у последњих годину и по дана дали крв. Имамо осам одобора по целој Србији, а централа је у Ужицу. Углавном окупљамо железничаре, наше породице и доста људи који нам верују. Водимо доста рачуна о ретким крвним групама, као што су АБ минус (имамо их 8), и Б минус, (имамо их шест). О њима се строго води рачуна, а овај закон неће водити рачуна, јер се врло мало бави давалаштвом, а још мање даваоцима – рекао је Јањић.
ГРАДСКА ВЛАСТ ПОДРЖАВА УЖИЧКУ ТРАНСФУЗИЈУ
Видоје Дрндаревић, председник Комисије за здравство града Ужица, каже да је и сам згранут чињеницом да ће се укинути ужичка Служба за трансфузију крви.
– Шта значи да ће наш центар имати статус банке крви? То значи да ће имати један фрижидер у којем ће бити одређени број крви, који ће требовати седмично из неког другог центра, највероватније из Крагујевца, ако се оформи. До сада су без проблема Ужице, Прибој и Пријепоље, који имају оформљене кадрове и трансфузије, прикупљали, обрађивала и дистрибуирали крв до пацијента и издвајали одређене крвне компоненте. Ужичка трансфузија је имала такву следивост да се тачно зна од ког је добровољног даваоца узета крви, коме је прослеђена или крв или нека од компоненти крви. Затим, има кадровску структура да може да задовољи све потребе из новог закона. Ми тражимо да се сачува наша служба у складу са законом, па нека се назове како год хоће, али да има овлашћења да прикупља, обрађује и дистрибуира крв. А за то разлога има доста. Ужичка болница има већи број хируршких сала, којима је потребна свакодневна крв приликом операција и ниједна операција није одложена због недостака крви. Затим, удружења добровољних давалаца крви, према њиховом сагледавању ситуације, они више не могу да организују акције добровољног давања крви, иако окупљају највећи број добровољних давалаца крви. Једино могу да се организују преко Црвеног крста који има тапије над свим тим, односно да организује акције и то не мање од 50 давалаца. Након тога долази трансфузиолошка служба из Крагујевца или Београда, зависи коме припаднемо, и покупи ту крв и однесе у свој центар, па је они тамо обрађују и узимају за своје потребе, а ми из Ужица их молимо да врате ту крв или компоненте које су нам потребне. Следећи разлог је број хируршких сала, број пацијената којима је потребна крв. Наша служба не може да предиви колике су дневне потребе крви, а камоли седмодневне. Укида се и породично давалаштво, а то значи да неко своме, ако му треба хитно да се да крв, ако је, на пример, имао саобраћајни удес и нема крви те групе, више неће моћи да да крв, већ мора да чека да дође неко из Крагујевца да узме ту крв, па да однесе назад да је обради и издвоји неку компоненту, ако је потребно, па тек онда да је врати. За то време пацијент може да умре сто пута. Све су то недостаци. Ми смо регионални центар, регионална болница, кроз наш град пролази међународна пруга, путеви за Црну Гору, Босну и Херцеговину, чести су удеси и сви ти пацијенти се прво збрињавају у нашој болници, а често је за то потребна крв. Ту је и Златибор, као једна од најпосећенијих туристичких дестинација домаћих и страних гостију и ако се нешто деси, прво збрињавање је у ужичкој болници. И на то морамо рачунати – рекао је Видоје Дрндаревић.
Дрндаревић додаје да када је износио све ове аргументе пред неке људе, за које каже да немају везе са мозгом, а који су одлучивали о овом закону, сви су сагињали главу и ћутали.
– Ми уз сагласност Министарства здравља развијамо кардио-хирургију, а тој служби је потребна крв у сваком тренутку. Да би кардио-хирургија заживела у пуном капацитету мора да има скенер, магнетну резонанцу, ангио салу и као врх, јединицу за трансфузију. Ко то ради и шта ради није ми јасно, јер то није добро ни за Ужице и пацијенте ужичке болнице. Следеће у чему је проблем. Ја, као председник Савета за здравље, нисам знао, нити ме је ко из болнице или трансфузије обавестио о овом закону и шта представља. Сазнао сам тек у јануару ове године, дакле, после седам, осам месеци од усвајања и то од председника Црвеног крста и од Радована Јањића, председника Удружења “Кап по кап”. Када сам то сазнао, сазвао сам одмах сва удружења добровољних давалаца крви која гравитирају нашем терену, позвао директорку болнице и тадашњу начелницу службе. Оне нису могле да се изјасне без директора Здравственог центра да ли да покренемо целу ову причу. На састанку су председници удружења одмах указали да ће у првој години примене овог закона доћи до пада броја давалаца за 60 посто. Толика је демотивација људи који су спремни да дају крв. Они више неће моћи да самостално праве акције. До сада су се договарала са ужичком трансфузијом да у континуитету имају акције, из месеца у месец, да покрију све месеце у току године, да све време имају потребну крв. И тадашња начелница те службе и директорка болнице рекле су да морају да поштују закон и не могу се изјаснити, односно да не смеју да се изјасне без дозволе директора Здравственог центра. Само су рекле да сматрају да је закон донет без јавне расправа и показале да су 2014. године Управи за биомедицину послали захтев да центар трансфузије остане у Ужицу, али да нису добили никакав одговор. Значи да је све спроведено без квалитетне јавне расправе, на којој би сви дали своје мишљење и примедбе, Након тог састанка тражио сам да се менаџмент Здравственог центра и болнице, као и начелница трансфузије писмено изјасне о томе јесу ли они за то да трансфузија остане у Ужицу и функционише као до сада, само, ето, да се промени назив у складу са новим законом, или нису. После седам дана потписали су да су сагласни да трансфузија остаје у Ужицу, али и да морају поштовати закон онакав какав јесте. Онда сам обавестио колектив градског руководства и после два дана имали смо седницу Скупштине града.
Кроз моје редовне извештаје Савета за здравље, иако је он био за претходну годину, поднео сам и ову информацију, јер сам знао значај те информације, тим пре што је један од одборника, знајући за ову тему, тражио допунску тачку дневног реда. Онда смо се договорили да ћу поднети извештај, рекао сам о чему се ради и направили смо закључак, који је једногласно усвојен. Закључак је прослеђен Министарству здравља, Скупштинском одбору за здравље и бригу за породицу Републике Србије, а народни посланик Неђо Јовановић је добио задатак да постави посланичко питање уз сву ову аргументацију, коју сам сада изнео, као и уз додатну аргументацију из центра, са којом опремом и квалитетом раде, и да могу да покрију 600.000 становника. У међувремену је начелница Службе за трансфузију крви, из здравствених разлога, поднела оставку, па је именована др Рада Смиљанић, која се пре 15 година борила на исти начин као сада, против тадашње реформе. Страшно је да неко на такав начин покушава да уруши једну такву здравствену службу, без икаквих проблема. Страшно је и то да је ово могло да прође без икакве реакције, зато што нико није реаговао, да подигне на један виши ниво, да алармира удружења. Још страшније је када сам био на једном састанку, где је била присутна и председница Црвеног крста Србије, која је рекла да ми из буџета града не смемо да финансирамо добровољна удружења, да су паре намењене само за Црвени крст и да искључиво они могу да организују акције. Спочитала ми је и то што поводом Дана града дајемо похвале и тако финансирамо појединце добровољне даваоце и удружења као хуманитарне организације, јер је по закону добровољни давалац тајно загарантован и да је давалаштво бесплатно. Мени је то тако несувисло, јер како да ми на други начин мотивишемо младе људе да дају крв, ако им не прикажемо као пример неког старијег човека који је 70 до 80 пута дао крв онима којима је било потребно – рекао је Дрндаревић.
Одговор на закључке још нису добили, нити је посланик Јовановић добио одговор на посланичко питање.
– Чак сам чуо да је на појединим састанцима извређан наш захтев у смислу „Шта то Ужичани хоће, шта то народни посланик хоће, знају ли они да читају закон?” Мој одговор је да знамо да читамо закон и зато што то знамо овако реагујемо. Знамо да ће применом тог закона бити много веће негативне последице по становништво овог краја и пацијенте ужичке болнице. Нека неко каже шта је ту позитивно? Нико ми то још није рекао. Просто не могу да верујем да се у здравству овако понашамо, без аргументације, ради те реформе. Немам ништа против центара у Србији који су ово прихватили, ја говорим у име Ужичана – закључио је председник Савета за здравље Града Ужица.
Звездана Глигоријевић
