SKANDALOZNO!
ČITAJTE U NOVOM BROJU
UŽIČKE NEDELJE!
BORBA ZA TRANSFUZIJU
Reformom Zakona kojim je obuhvaćena i oblast transfuzije krvi, predviđeno je da Služba za transfuziju u Opštoj bolnici Užice bude samo kao bolnička banka, bez prava da organizuje akcije davanja krvi, priprema krvi i krvnih komponenti.
Načelnica užičke transfuzije dr Radmila Smiljanić kaže da je u Srbiji imalo 44 centra kao što je užički i da su neki već ugašeni ili će biti ugašeni do 1. januara 2019. godine, dok je stotinama kabineta zabranjeno da uzimaju krv.
– Ostaće samo četiri centra, od kojih je u Kragujevcu u formiranju, a pominje se da će biti i peti centar VMA, verovatno za vojne potrebe. Za centar u Kragujevcu, kome bi mi trebalo da pripadnemo, stalno nam stižu inforamcije da nisu sigurni da li će biti, da su regioni sa kojih su oni trebali da prikupljaju podeljeni između Niša i Instituta za transfuziju u Begradu. Karta Srbije je podeljena tako da će Novi Sad prikupljati krv u tom severnom regionu, a to je teritorija Vojvodine; zatim Institut za transfuziju centar u Beogradu sa bližom okolinom i u Srbiju će zapadnu, centralnu i deo istočne Srbije deliti sa Nišom, ukoliko ne bude formiran centar u Kragujevcu. Za nas je veliki problem zašto je tako predviđeno zakonom. Imamo mnogo razloga zašto treba ovaj naš centar da ostane i dalje u Užicu. Kada smo seli da pišemo razloge mislili smo da ima bar 20 razloga, a onda smo videli da ima i 50 razloga zašto nije dobro da se preseli u Kragujevac. Do 2003. godine imali smo takvu centralizaciju od Instituta za transfuziju u Beogradu, gde je Beograd prikupljao i nosio svu tu prikupljenu krv za Beograd. Bilo je tako teških situacija da smo mi reagovali i tražili od Instituta da se drži Zakona, a Zakon je predviđao da 65 posto od prikupljenih jedinica ostane ovde za stanovnike gde se prikuplja krva, a sve ostalo mogu nositi u Beograd, a to je 35 posto. Namena tih 35 posto je bila za ratne rezerve, za frakcionisanje plazme i za lečenje pacijenata sa teritorija sa kojih je prikupljena krv, ako se leče u Beogradu. A Institut je odnosio 100 posto i nisu vraćali ništa. Nismo mogli da sa njima napravimo nikakav dogovor, jer su govorili da njima treba krv. U Zlatiborskom okrugu ima 314.000 stanovnika, a Beograd sa bližom okolinom ima 2.873.000 stanovnika. Oni su tamo u tako gusto naseljenom mestu i ravnoj površini prikupljali samo 1 posto potrebne krvi, dok smo mi sa 20 puta veće teritorije, 6.182 km2, planinski razruđene, sa lošom putnom mrežom, gde je teško doći do davaoca, a mi to radimo i leti i zimi, prikupljali 20 puta više krvi. Nekada zimi, kada je tradicionalna akcija u Staparima, moramo da ložimo bubnjaru, a išli smo i tamo gde god se jave iz mesnih zajednica, iz firmi i udruženja, znači svuda smo, bez obzira na vremenske uslove, mada nam to iz ministarstva ne veruju – rekla je dr Smiljanić.
Na pitanje na nam pojasni zbog čega tolika briga oko novog zakona, naša sagovornica kaže:
– Služba za transfuziju ima stepen hitnosti. Prvi stepen je od 0 do 5 minuta, kada nemamo vremena da uradimo krvnu grupu. Tada, kada nemamo vremena da uradimo krvnu grupu, dajemo nultu negativnu. Priroda se postarala da postoje ljudi, ali jako malo, od 100 davalaca samo su njih 5 nulta negativni, koji mogu pomoći svima i spasiti život. Oni su jako ugrožena kategorija, jer mogu samo primiti svoju krv. a to daje jednu jaku dimenziju svega ovoga, ako nas Kragujevac bude snabdevao sa krvlju. U Kragujevcu je Služba za transfuziju na dosta nižem razvoju u odnosu na našu službu, jer mi po svim ovim stavkama što novi zakon predviđa ispunjavamo uslove. Mi imamo 15 godina informacioni sistem, pratimo svaku jedinicu od davaoca pa do primaoca. Imamo međunarodno prihvaćeno označavanje indentifikacija jedinica, imamo automatske aparate za rad krvnih grupa za ispitivanje prenosivih bolesti, imamo mobilne timove za prikupljanje, imamo od 100 do 150 akcija godišnje, nemamo nijedan odložen operativni program za poslednjih 15 godina, nemamo ni letnje, ni zimske nestašice krvi. Beograd nam leti stalno traži pomoć, stalno odlažu operativne programe, oni traže da im šaljemo porodičnog davaoca za trombocite. Njima mora da se ispuni svaka vrsta pomoći, a oni samo da uzimaju krv i da brinu. Njima jeste potrebna tolika krv, jer imaju ugovore sa privatnim klinikama, koje su dobre platiše, Imamo klinike koje čekaju da Fond prebaci pare, da bi oni isplatili Institutu za transfuziju za reagense, kese i sve to što čini cenu jedinice krvi. Zato je naš faks preplavljen tim zahtevima. I sada se postavlja pitanje, ako nam uzmu našu krv, da li ćemo mi stići do te krvi, kada nam je potrebna – pita se dr Smiljanić.
Podsetila je na situaciju od pre 15 godina, kada je otac dobrovoljni davalac krvi, na porođaju ćerke, kojoj je bila potrebna krv, gledao kako njegovu krv odnose za Beograd, a njegovoj ćerki bila je potrebna krv u tom momentu, a u Transfuziji nije bilo druge zalihe. Zato kaže, ne želi ponovo da se nađe u toj situaciji.
– Mi smo do sada imali mogućnost da se desi da brzo trošimo jedinice i da će nam uskoro trebati ta ista krv, ali smo mogli da pozovemo davaoce da dođu. Davaoci znaju to godinama i jave se uvek. U ovoj zakonskoj regulativi mi ne smemo pozvati nikoga, iako nemamo krvi. Mi jedino možemo moliti Kragujevac ili Beograd, mimo redovnih trebovanja, da nam dozvole da trebujemo našu krv, za koju nismo sigurni da li će je imati u tom trenutku, jer stalno imaju letnje nestašice. Pored toga, mi imamo najnižu stopu porodičnog davanja, a ovaj zakon predviđa da nema porodičnog davanja. Svaki transfuzioni nivo ima neku stopu porodičnog davanja, čak i u najrazvijenim zemljama u svetu. Naš kraj ima 6,7 posto porodičnog davalaštva, dok Institut za transfuziju u Beogradu ima oko 16,5, a Kragujevac čak 27 posto porodičnog davalaštva. To porodično davalaštvo znači da ako je hitno i ako mi nemamo tu krv, može neko iz porodice odmah da da krv. Tako, koji god bi se parametar dohvatio, mi smo u svemu bolji. Svaki zakon treba da donese boljitak za stanovništvo, a ne da mu donese nazadovanje, a nama ovaj zakon donosi nazadovanje. Mi puno očekujemo od ministra i ministarstva zdravlja. Kako nam je ministarstvo pomoglo te 2003. godine da potisnemo Institut iz Beograda iz Zlatiborskog okruga, nadam se da će i sada naći način da nam ostane transfuzija, tim pre što imamo veoma razvijenu hirurušku službu, imamo preko operisanih 100 kardio-hirurških pacijenata za prvih šest meseci, a očekuje se da će biti još toliko. Nama dolaze pacijenti ne samo iz Zlatiborskog okruga, nego iz cele Srbije. Projekat kardio-hirurgije je projekat ministarstva zdravlja, rade se vaskularne operacije, kao što se rade u Beogradu, opšta hirurgija, hirurgija traume i sve druge hirurgijske grane, a zbrinjavamo pacijente svih krajeva Srbije – rekla je načelnica užičke transfuzije.
Ona je dodala da direktorka Uprave za biomedicinu, koja je političar i specijalista higijene, obećava da se ne treba plašiti da će neko od zaposlenih izgubiti posao. U užičkoj transfuziji je zaposleno 32 lekara i ostalog medicinskog osoblja.
Upoređujući broj centara u Srbiji sa zemljama u regionu, dr Smiljanić kaže da ovakva centralizacija ne postoji u regonu. Jer u Sloveniji, koja ima dva miliona stanovnika, ima 7 centara, u Hrvatskoj u kojoj živi 4,48 miliona stanovnika ima osam centara, i to 7 centara i jedna subjedinica, a ta subjedinica je u Dubrovniku.
– Dubrovnik kao i Zlatiborski okrug nije hteo da se uklopi u taj novi zakon, jer je smatrao da će mu stanovništvo biti dovedeno u rizik. Tražili su od političara da za njih nađu rešenje, što i mi tražimo od političara da nam pomognu i nađu rešenje. Da li ćemo biti subjedinica koja će raditi kompletan posao ovlašćene transfuziološke službe ili ovlašćena transfuziološka ustanova, prihvatamo sve. Imamo, kako zakon predviđa, dovoljno lekara specijalista, opremu i zgradu od 1.200 kvadrata, za razliku od Kragujevca, koji nema ni zgradu, ni dovoljno kadra. Oni imaju samo Univerzitetski centar, na šta se poziva ta direktorica Uprave za biomedicinu, jer prema Zakonu za zdravstvenu zaštitu, zavod se može formirati tamo gde postoji univerzitetski centar. Ali i taj zakon kaže da pristup leku mora biti nezavistan od mesta stanovanja. Znači, svakome mora biti dostupno i transfuziono lečenje, bez obzira da li je od nas udaljen tri, tri i po sata, kao što je Sjenica, ili Priboj, koji je na dva sata od Užica. Svaki stanovnik ovih mesta mora stići do transfuzije, ako mu je to potrebno. Ukoliko se izmesti naša služba, Priboj će biti udaljen i više od 4 sata od Kragujevca u jednom pravcu, a to je igranje sa životima. Mi smo spremni, ako nam ministarstvo izađe u susret, da prikupljamo i sa veće teritorije i preko 500.000 stanovnika, samo da radimo i zbrinjavamo naše stanovništvo. Mi smo se svi trudili da dođemo do svih stanovnika okruga, i ako znamo gde su Halilovići u Sjenici, kako izgleda život u Sjenici i tu uspostavila kontakte, kao i na celom regionu, zašto to davalaštvo uništiti u trenutku. Ne treba zaboraviti da se davalaštvo gradi godinama. I na kraju, ja kao doktor transfuziolog imam dva zadatka. Prvi je da očuvam dobrovoljno davalaštvo, a drugi zadatak je da brinem o pacijentima. Ako neko urušava davalaštvo, onda me taj neko onemogućava u mom osnovnom zadatku, koji je zakonski regulisan kako transfuziolog treba da radi.
DOBROVOLJNI DAVAOCI PROTIV NOVOG ZAKONA
Protekle sedmice u znak podrške užičkoj transfuziji Udruženje dobrovoljnih davalaca „Kap po kap“, koje okuplja železničare Srbije, organizovalo je akciju dobrovoljnog davanja krvi. Predsednik tog udruženja Radovan Janjić rekao je da svake godine organizuju ovakvu akciju u užičkoj transfuziji i da je uvek odaziv bio preko 40 davalaca, ali da je ovog puta znatno manji, jer, kako tvrdi, davaoci su razočarani novim zakonom.
– Ovo je jedna od naših manjih akcija, a i manji je odziv zbog svih ovih promena i negativnosti primene Zakona o transfuziološkoj medicini. Mi kao udruženje dobrovoljnih davalaca već imamo štetu zbog toga, jer davaoci su konfuzni, ne znaju gde će ići njihova krv. Kao predsednik jednog od većih i najorganizovanijih udruženja davalaca koji deluju u ovom gradu i na teritoriji Srbije, mogu slobodno da kažem da je ovo najbolje organizovan transfuzioni centar, jer sam krv davao u mnogim gradovima Srbije. Za ovih 15 godina nismo imali nijedan ekces, da je neko zaražen, bilo davalac ili pacijent, i nije bilo nestašice i odlaganja operacije zbog nestašice krvi. Hirurgija naše bolnice je šesti centar hirurgije i kardio-hirurgije u Srbiji. Sve smo te potrebe hirurgije, kardio-hirugrije, urologije, ginekologije, ortpedije i drugih, podmirivali i nismo imali nijedan ekces. Svi ti ekcesi (kada su tri osobe bile zaražene sidom), koji su se dešavali u Srbiji, dešavali su se baš zbog toga što se krv obrađivala u jednom centru, koji nema informacioni sistem. U Srbiji ne postoji centralni registar davalaca, tako da jedan zaraženi davalac krvi može da zarazi celu Srbiju, jer transfuzije u Srbiji nisu uvezane. Užička transfuzija ima kompjuterski program koji prati sledivost krvi. Svako ko je u poslednjih 10 godina dao krv, može da proveri gde je otišla njegova krv, gde su otišli erotriciti ili plazma. A toga nema ni u jednom centru, niti na nivou Srbije. Taj centralni registar trebalo je da uradi upravo Uprava za biomedicinu ili Institutu za transfuziju u Beogradu ili Ministarstvo zdravlja i pre donošenja ovog zakona. Zato ne vidim razlog da se ukida nešto dobro kao što je naša transfuzija. Bolje da dođu iz ostalih centara u Užice, da vide kako se to radi i da dr Smiljanić sa kolektivom svima njima to uradi i na nivou Srbije – rekao je Janjić.
Janjić je više puta ponovio da će davalaštvo pretrpeti najveću štetu.
– Kao dugogodišnji predsednik udruženja, koje okuplja davaoce i radi na omasovljenju davalaca, mogu slobodno da kažem da se posle deset godina može videti moj rad. Jedno je sigurno, onaj ko prestane da daje krv, vrlo teško će se vratiti da ponovo daje. I sada sa ovim zakonom, jednim potezom je sav naš trud i rad poništen. I vrlo je teško te ljude vratiti na davalaštvo. Šteta ovim zakonom je već učinjena, a tek od 1. januara ne smem da zamislim kako će biti. Danas su tri naša člana otišla da daju krv našem kolegi iz Beograda, a pre mesec dana su dvojica naših ljudi iz Rume išli da daju krv za našeg kolegu u Beogradu. E, ovim zakonom će to porodično, odnosno namensko davalaštvo, biti ukinuto, a nigde u svetu nije ukinuto – rekao je Janjić, kojo je krv dao već 65 puta, a davaoci su postali njegova ćerka i supruga.
Udruženje „Kap po kap“ ima i edukatorski tim, koji ima za cilj da motiviše građane Užica i Srbije daju bar jednom krv u životu.
– Potrebe naše države su oko 270.000 jedinica na godišnjem nivou, a u Srbiji živi bar milion ljudi koji mogu da daju krv. Taj naš tim je namenjen njima, da njih motivišemo. Kada bi svi dali krv, onda bi imali i viška krvi. Naše udruženje broji 535 davalaca krvi koji su u poslednjih godinu i po dana dali krv. Imamo osam odobora po celoj Srbiji, a centrala je u Užicu. Uglavnom okupljamo železničare, naše porodice i dosta ljudi koji nam veruju. Vodimo dosta računa o retkim krvnim grupama, kao što su AB minus (imamo ih 8), i B minus, (imamo ih šest). O njima se strogo vodi računa, a ovaj zakon neće voditi računa, jer se vrlo malo bavi davalaštvom, a još manje davaocima – rekao je Janjić.
GRADSKA VLAST PODRŽAVA UŽIČKU TRANSFUZIJU
Vidoje Drndarević, predsednik Komisije za zdravstvo grada Užica, kaže da je i sam zgranut činjenicom da će se ukinuti užička Služba za transfuziju krvi.
– Šta znači da će naš centar imati status banke krvi? To znači da će imati jedan frižider u kojem će biti određeni broj krvi, koji će trebovati sedmično iz nekog drugog centra, najverovatnije iz Kragujevca, ako se oformi. Do sada su bez problema Užice, Priboj i Prijepolje, koji imaju oformljene kadrove i transfuzije, prikupljali, obrađivala i distribuirali krv do pacijenta i izdvajali određene krvne komponente. Užička transfuzija je imala takvu sledivost da se tačno zna od kog je dobrovoljnog davaoca uzeta krvi, kome je prosleđena ili krv ili neka od komponenti krvi. Zatim, ima kadrovsku struktura da može da zadovolji sve potrebe iz novog zakona. Mi tražimo da se sačuva naša služba u skladu sa zakonom, pa neka se nazove kako god hoće, ali da ima ovlašćenja da prikuplja, obrađuje i distribuira krv. A za to razloga ima dosta. Užička bolnica ima veći broj hirurških sala, kojima je potrebna svakodnevna krv prilikom operacija i nijedna operacija nije odložena zbog nedostaka krvi. Zatim, udruženja dobrovoljnih davalaca krvi, prema njihovom sagledavanju situacije, oni više ne mogu da organizuju akcije dobrovoljnog davanja krvi, iako okupljaju najveći broj dobrovoljnih davalaca krvi. Jedino mogu da se organizuju preko Crvenog krsta koji ima tapije nad svim tim, odnosno da organizuje akcije i to ne manje od 50 davalaca. Nakon toga dolazi transfuziološka služba iz Kragujevca ili Beograda, zavisi kome pripadnemo, i pokupi tu krv i odnese u svoj centar, pa je oni tamo obrađuju i uzimaju za svoje potrebe, a mi iz Užica ih molimo da vrate tu krv ili komponente koje su nam potrebne. Sledeći razlog je broj hirurških sala, broj pacijenata kojima je potrebna krv. Naša služba ne može da predivi kolike su dnevne potrebe krvi, a kamoli sedmodnevne. Ukida se i porodično davalaštvo, a to znači da neko svome, ako mu treba hitno da se da krv, ako je, na primer, imao saobraćajni udes i nema krvi te grupe, više neće moći da da krv, već mora da čeka da dođe neko iz Kragujevca da uzme tu krv, pa da odnese nazad da je obradi i izdvoji neku komponentu, ako je potrebno, pa tek onda da je vrati. Za to vreme pacijent može da umre sto puta. Sve su to nedostaci. Mi smo regionalni centar, regionalna bolnica, kroz naš grad prolazi međunarodna pruga, putevi za Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, česti su udesi i svi ti pacijenti se prvo zbrinjavaju u našoj bolnici, a često je za to potrebna krv. Tu je i Zlatibor, kao jedna od najposećenijih turističkih destinacija domaćih i stranih gostiju i ako se nešto desi, prvo zbrinjavanje je u užičkoj bolnici. I na to moramo računati – rekao je Vidoje Drndarević.
Drndarević dodaje da kada je iznosio sve ove argumente pred neke ljude, za koje kaže da nemaju veze sa mozgom, a koji su odlučivali o ovom zakonu, svi su saginjali glavu i ćutali.
– Mi uz saglasnost Ministarstva zdravlja razvijamo kardio-hirurgiju, a toj službi je potrebna krv u svakom trenutku. Da bi kardio-hirurgija zaživela u punom kapacitetu mora da ima skener, magnetnu rezonancu, angio salu i kao vrh, jedinicu za transfuziju. Ko to radi i šta radi nije mi jasno, jer to nije dobro ni za Užice i pacijente užičke bolnice. Sledeće u čemu je problem. Ja, kao predsednik Saveta za zdravlje, nisam znao, niti me je ko iz bolnice ili transfuzije obavestio o ovom zakonu i šta predstavlja. Saznao sam tek u januaru ove godine, dakle, posle sedam, osam meseci od usvajanja i to od predsednika Crvenog krsta i od Radovana Janjića, predsednika Udruženja “Kap po kap”. Kada sam to saznao, sazvao sam odmah sva udruženja dobrovoljnih davalaca krvi koja gravitiraju našem terenu, pozvao direktorku bolnice i tadašnju načelnicu službe. One nisu mogle da se izjasne bez direktora Zdravstvenog centra da li da pokrenemo celu ovu priču. Na sastanku su predsednici udruženja odmah ukazali da će u prvoj godini primene ovog zakona doći do pada broja davalaca za 60 posto. Tolika je demotivacija ljudi koji su spremni da daju krv. Oni više neće moći da samostalno prave akcije. Do sada su se dogovarala sa užičkom transfuzijom da u kontinuitetu imaju akcije, iz meseca u mesec, da pokriju sve mesece u toku godine, da sve vreme imaju potrebnu krv. I tadašnja načelnica te službe i direktorka bolnice rekle su da moraju da poštuju zakon i ne mogu se izjasniti, odnosno da ne smeju da se izjasne bez dozvole direktora Zdravstvenog centra. Samo su rekle da smatraju da je zakon donet bez javne rasprava i pokazale da su 2014. godine Upravi za biomedicinu poslali zahtev da centar transfuzije ostane u Užicu, ali da nisu dobili nikakav odgovor. Znači da je sve sprovedeno bez kvalitetne javne rasprave, na kojoj bi svi dali svoje mišljenje i primedbe, Nakon tog sastanka tražio sam da se menadžment Zdravstvenog centra i bolnice, kao i načelnica transfuzije pismeno izjasne o tome jesu li oni za to da transfuzija ostane u Užicu i funkcioniše kao do sada, samo, eto, da se promeni naziv u skladu sa novim zakonom, ili nisu. Posle sedam dana potpisali su da su saglasni da transfuzija ostaje u Užicu, ali i da moraju poštovati zakon onakav kakav jeste. Onda sam obavestio kolektiv gradskog rukovodstva i posle dva dana imali smo sednicu Skupštine grada.
Kroz moje redovne izveštaje Saveta za zdravlje, iako je on bio za prethodnu godinu, podneo sam i ovu informaciju, jer sam znao značaj te informacije, tim pre što je jedan od odbornika, znajući za ovu temu, tražio dopunsku tačku dnevnog reda. Onda smo se dogovorili da ću podneti izveštaj, rekao sam o čemu se radi i napravili smo zaključak, koji je jednoglasno usvojen. Zaključak je prosleđen Ministarstvu zdravlja, Skupštinskom odboru za zdravlje i brigu za porodicu Republike Srbije, a narodni poslanik Neđo Jovanović je dobio zadatak da postavi poslaničko pitanje uz svu ovu argumentaciju, koju sam sada izneo, kao i uz dodatnu argumentaciju iz centra, sa kojom opremom i kvalitetom rade, i da mogu da pokriju 600.000 stanovnika. U međuvremenu je načelnica Službe za transfuziju krvi, iz zdravstvenih razloga, podnela ostavku, pa je imenovana dr Rada Smiljanić, koja se pre 15 godina borila na isti način kao sada, protiv tadašnje reforme. Strašno je da neko na takav način pokušava da uruši jednu takvu zdravstvenu službu, bez ikakvih problema. Strašno je i to da je ovo moglo da prođe bez ikakve reakcije, zato što niko nije reagovao, da podigne na jedan viši nivo, da alarmira udruženja. Još strašnije je kada sam bio na jednom sastanku, gde je bila prisutna i predsednica Crvenog krsta Srbije, koja je rekla da mi iz budžeta grada ne smemo da finansiramo dobrovoljna udruženja, da su pare namenjene samo za Crveni krst i da isključivo oni mogu da organizuju akcije. Spočitala mi je i to što povodom Dana grada dajemo pohvale i tako finansiramo pojedince dobrovoljne davaoce i udruženja kao humanitarne organizacije, jer je po zakonu dobrovoljni davalac tajno zagarantovan i da je davalaštvo besplatno. Meni je to tako nesuvislo, jer kako da mi na drugi način motivišemo mlade ljude da daju krv, ako im ne prikažemo kao primer nekog starijeg čoveka koji je 70 do 80 puta dao krv onima kojima je bilo potrebno – rekao je Drndarević.
Odgovor na zaključke još nisu dobili, niti je poslanik Jovanović dobio odgovor na poslaničko pitanje.
– Čak sam čuo da je na pojedinim sastancima izvređan naš zahtev u smislu „Šta to Užičani hoće, šta to narodni poslanik hoće, znaju li oni da čitaju zakon?” Moj odgovor je da znamo da čitamo zakon i zato što to znamo ovako reagujemo. Znamo da će primenom tog zakona biti mnogo veće negativne posledice po stanovništvo ovog kraja i pacijente užičke bolnice. Neka neko kaže šta je tu pozitivno? Niko mi to još nije rekao. Prosto ne mogu da verujem da se u zdravstvu ovako ponašamo, bez argumentacije, radi te reforme. Nemam ništa protiv centara u Srbiji koji su ovo prihvatili, ja govorim u ime Užičana – zaključio je predsednik Saveta za zdravlje Grada Užica.
Zvezdana Gligorijević
