INTERVJU: ČEDOMIR ANTIĆ – ISTORIČAR
Istoričar i publicista Čedomir Antić za Užičku nedelju govori o aktuelnoj političkoj situaciji, i poziciji i opoziciji, kao i o posledicama ranijih dešavanja na teritoriji Srbije.
UN: Predsednik ste Naprednog kluba. Recite nam nešto više o njegovom radu, šta je bio povod za osnivanje?
– Napredni klub je politička organizacija koja zastupa ideje nacionalnog reformizma i umerenog konzervativizma. Osnovali smo Napredni klub 3. jula 2007. u Beogradu. U to vreme je bilo izvesno da je politička tranzicija u Srbiji završena i da su parlamentarne stranke pokazale svoje domete i ograničenja. Svi mi osnivači i članovi kluba bili smo tokom ranijih godina uključeni u političi život Srbije, iza nas nije bilo nezakonitosti niti korupcije, želeli smo da pokušamo da formulišemo politiku za naredne decenije. Među osnivačima kluba bili su prof. dr Slobodan G. Marković, mr Zoran Ćirjaković, ing. Miroslav Marinković (nekadašnji načelnik Okruga Šumadijskog), dr Ivan Radojković (nekadašnji Sekretar za zdravstvo Grada Beograda), Jovan Atanasijević, dugogodišnji pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije i raniji sindikalni funkcioner, naš poznati muzičar Feđa Dimović itd. Izradili smo nacionalni i državni program Srbije. Predstavili smo predlog regionalizacije. Objavili smo najopsežniju do sada napisanu studiju o vojvođanskom pitanju – razornu kritiku separatizma i autonomizma. Objavili smo analizu tranzicije od 2001. do 2010. godine. Mislim da je najvažniji posao NK izrada godišnjeg „Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu“. Pre nekoliko dana objavljen je jedanaesti izveštaj.
UN: Objasnite nam slogan „Za Srbiju u evropskom ekonomski prostor! Protiv EU birokratije!“
– Napredni klub baštini ideološke i reformske tradicije Naprednog kluba, organizacije intelektualaca koja je postojala uz staru – konzervativnu, prozapadnu Srpsku naprednu stranku. Današnja SNS ne baštini tradicije stare stranke i sa njom, a to oni i ne opovrgavaju, imaju veze koliko i Toma Nikolić sa faraonom Ramzesom Trećim.
– Krug ljudi oko NK uvek je bio racionalan u odnosu na Evropsku uniju. Ona je za nas bila i ostala sredstvo, a ne cilj. Nažalost, posle propasti Evropskog ustava iz 2005. godine, opšte krize Unije i njenog nepoštenog držanja prema Srbiji i Srpstvu, mi se u ovim okolnostima odlučno izjašnjavamo protiv članstva u EU. Odatle i ova maksima. Naše je uverenje da je evropska ideja važna. Ako EU odstupi od tih velikih ideala i zamisli, onda je stvar odnosa sa njom isključivo pitanje pragmatizma.
UN: Ko danas čini opoziciju u Srbiji i da li ona ima snage da smeni aktuelni režim?
– Svedoci smo ograničavanja i poništavanja demokratskih prava i sloboda u Srbiji. Posebno nakon što je 2014. godine jedan čovek preuzeo svu vlast u državi. To su potvrdile i međunarodne ustanove („Fridom haus“, Evropska komisija… ) od kojih je nekima u interesu da opstane sadašnji režim. Zato je neophodno ujedinjenje opozicije, kako bi bili postignuti uslovi za poštene izbore. Opozicija je danas okupljena u Savezu za Srbiju i još nekoliko stranka, udruženja i brojnih pojedinaca koji se odlučno suprotstavljaju režimu. SRS, LSDV, LDP, DSS i pojedinci u DS-u i Novoj stranci nisu više opozicija, već su dekor režima.
– Snaga potrebna za promene postoji, danas je i pored autokratskog načina vladavine, medijskog monopola i pomoći iz inostranstva, izjednačen broj onih koji podržavaju režim i koji su odlučno protiv njega. Protesti, koji su počeli krajem 2018. pokazali su da je apsolutna većina radnog sveta sa „alatom i zanatom“ i visokoobrazovanih građana odlučno protiv sadašnje vlade. Obaranje režima zato je pitanje organizacije, odlučnosti i spremnosti vođa opozicije na ličnu žrtvu. Podsetiću da su razjedinjene opozicione stranke 1993. godine imale zajedno svega oko 40.000 glasova podrške manje (reč je o svega 1% izašlih građana) nego 2000. godine, kada je Miloševićev režim i oboren.
UN: Koliko su protesti „1 od 5 miliona“ bili uspešni, kao i bojkot rada Skupštine Srbije?
– Ovi protesti su organizovani nekoliko meseci pošto je režim osvojio vlast u Beogradu, pobedivši u gotovo svim njegovim opštinama. Protesti su zato „korak od sedam milja“ na putu obnove opozicije i rušenja režima. Bojkot skupštine, koliko god bio delimičan, smeta režimu i to je neprekidno vidljivo. Nije ni čudo da je režim ustuknuo pred najavom bojkota nepoštenih izbora. Problem ne vidim u protestima niti u građanima, već u vođama. Oni moraju da budu spremni na upornost i ličnu žrtvu. Treba da izađu iz senke iskustava iz 1990. i da prestanu da uzore traže u uglavnom neuspešnom ujedinjavanju opozicije iz tog perioda.
UN: Da li ste predlog od pet tačaka oko kojih bi i opozicija trebalo da se ujedini. Objasnite nam svaku tačku posebno.
– Sa pažnjom sam čitao programske dokumente Saveza za Srbiju i ostalih opozicionih stranaka. Dugo sam bio član stranke i znam kako stvari funkcionišu u našem društvu i njegovim strankama. Stranački programi su uglavnom dosadni, neobavezujući i neodređeni. Razloga je mnogo. Prvo, promene moraju biti uvek manje od potrebnih i mogućih, zato što najaktivniji stranački ljudi, sa časnim izuzecima, žele da imaju korist od svog rada. Drugo, naš narod je prosečno skoro 70% stariji nego pre sto godina, za našeg prosečnog građanina, uverenja su isto što i fanatizam, dok je skupštinska rasprava – nacionalna nesloga. Nama, međutim, treba novi početak. Nema mesta idealizmu iz 1990. ili 2000. godine. Pred nama su veliki izazovi i teški procesi koji treba da budu uspešni, dugoročno održivi, što brži i što je moguće manje bolni. Siguran sam da u opoziciji i Savezu za Srbiju ima mnogo onih koji ova pitanja bolje poznaju od mene i oni bi to lepše sročili, ali pošto nisu, mi smo to učinili.
– Napredni klub predlaže da posle smene Vučićevog režima bude oformljena Vlada nacionalnog spasa, koja će imati mandat da pripremi poštene izbore za Ustavotvornu skupštinu. Kad Ustavotvorna skupština donese ustav, nastaviće sa radom do kraja mandata i prevremenih izbora. Pored (1) demokratskog donošenja ustava (što ranije nije bio slučaj), predlažemo reformu sudstva po rumunskom modelu (2). Srbija mora da reformiše poreski sistem (3) – porezi treba da budu niži, ali svi moraju da ih plaćaju. Poslodavci zaposlenima treba da isplaćuju bruto plate. Treba uvesti poreze na neobrađenu zemlju. Porezi treba da budu progresivni – ne može, na primer, biti ista poreska stopa za prvi i stoti stan u vlasništvu. Država treba da bude jeftinija (4) – najvažnije pojeftinjenje nastupiće reformom penzionog fonda – država treba da vrati šta je dužna, a ne da opterećuje budžet svojim dugovanjima. Umanjili bi broj poslanika i ministara. U državnu upravu i lokalnu samoupravu treba uvesti tržišne principe. Konačno, treba sprečiti oligarhijsku prirodu republike u Srbiji. Šef države – ukoliko novim ustavom ne bude obnovljena moderna parlamentarna monarhija – a u svakom slučaju, premijer i predsednik Narodne skupštine imaće pravo samo na jedan mandat (5). Posle jednog mandata doživotno ne bi imali pravo da obavljaju bilo koju od navedene tri najviše državne dužnosti. Takođe, poslanike treba da bira neposredno narod i ministri treba da budu iz redova izabranih narodnih poslanika kojima traje mandat.
UN: Koja je reakcija opozicionih stranaka na te tačke i da li ih prihvata?
– Reakcije je bilo. To je važna novina. Nisu reagovali svi, već deo vođa. Dobro je da su to primili na znanje. Siguran sam da će, s obzirom na moju spremnost da im pripišem sve ove ideje i neumereno ih hvalim kad uspeju, prevladati sujetu i posle dolaska na vlasti propustiti makar deo grešaka učinjenih 2000. i 2001. godine.
UN: Šta je to sudstvo po rumunskom modelu?
– Sudstvo bi bilo pročišćeno od strane jedne vanredne sudijske komisije koja bi, na osnovu analize poštovanja procedura i zakona tokom proteklog mandata, neke sudije otpustila a neke izvela na sud. Posle bi sudstvo bilo učinjeno nezavisnim po uzoru na Sjedinjene države. Ova reforma je relativno brza, ali volja za nju do sada nije postojala u srpskim vladama.
UN: Da li će opozicija izaći na izbore i šta bi bojkot doneo Srbiji?
– Izlazak zavisi od režima. Ukoliko ne bude uslova za poštene i fer izbore sve opozicione stranke će u budućnost biti u opasnosti da budu kao SRS i LDP – dakle lažni svedoci. Ne verujem u mogućnost sporazuma sa Vučićem. Mislim da je njemu demokratija prihvatljiva samo dok je u opoziciji, pa i tada nije usvojio njena pravila i običaje.
– Bojkot je u prošlosti bio uspešan i 1992. i 1997. godine. Opozicija nije uspela da pobedi 1992, a 2000. je pobedila samo zahvaljujući tome što je uspela da se bojkotom otrese od režimskih kolaboranata. Bojkot mora biti odlučan, hrabar, dosledan i aktivnosti opozicije treba da na miran način – mirnim građanskim otporom – ospore i uspore izborni proces. Moguća cena je da vođe opozicije odu u zatvor. U odnosu na cene koje su naši preci platili za slobodu, ta nije visoka.
UN: Kako ocenjujete izjavu Aleksandra Vučića da ga nije briga da li će opozicija bojkotovati izbore?
– Kada me za nešto nije briga, ja o tome ni ne govorim. Vučićem je tokom proteklih osam meseci u nekoliko prilika zavladao veliki, iracionalni strah. Taj strah njegova je najveća vladalačka slabost.
UN: Odavno ste zastupali mišljenje da Kosovo treba priznati. Da li je priznanje Kosova neminovno i šta bi to značilo za Srbiju?
– Verujem da srpski narod nije spreman da plati cenu oslobođenja reintegracije Kosova i Metohije. Zamrznuti konflikt je laž, izmislili su ga Miloševićevi ministri, kako ih 1999. godine narod ne bi kaznio. Prihvatili su ga DSS-ovi salonci, koji za Kosovom plaču više od udovica srpskih vitezova iz 1389. godine, ali za svetu zemlju nisu spremni ni nokte da poseku. Mislim da bi se trebalo sporazumeti sa Albancima i velikim silama i podeliti Kosovo i Metohiju, sa tim što bi dve velike enklave koje ostanu izvan Srbije dobile autonomiju, a pet najvećih svetinja eksteritorijalnost i ostale bi pod srpskom crkvom i državom. Uveren sam da o ovom rešenju treba da demokratski, u skupštini, odluče građani Srbije. Ako ustanove i narod prihvate ovaj predlog i oko njega se sporazumemo sa Albancima i velikim silama, onda treba da priznamo albansku državu u Prištini. Samo u tom slučaju moći ćemo da konačno utvrdimo državne granice i da sa uspehom da tražimo puna prava za Republiku Srpsku i Srbe u Crnoj Gori.
UN: Zbog čega ranije nije došlo do priznanja Kosova i da li će ova vlast priznati Kosovo? Koliko se status Kosova promenio u odnosu na neki period od pre 20 do 30 godina?
– Mislim da je dobro vreme za istorijski sporazum Srba i Albanaca bilo pre 1999. godine. Miloševiću je draže bilo da u ratu izgubi sve, nego da u miru nešto sačuva, a rizikuje gubitak vlasti. Posle nije bilo većine za jedinstvenu i promišljenu politiku. Vučić je došao na vlast obećavajući da će ispuniti zahteve SAD i SR Nemačke. Za njega je taj posao opasan i on ga odlaže sluđujući narod. SAD i EU su mu pomogli da uguši demokratiju u Srbiji kako bi to postigao. Pre trideset godina postojala je šansa da brzim reformama, denacionalizacijom i privatizacijom, te ulaskom u NATO pod sasvim drugim okolnostima, nego posle 1995. godine (i agresije NATO na Republiku Srpsku i RS Krajinu), sprečimo albanski separatizam. Tada je na Kosovu 20% stanovništva bilo nealbansko, snažne su bile nealbanske zajedice u gradovima. Posle 1999. godine Srbi su svedeni na 5% stanovnika Kosova, oni su progonjeni, srpske vlade su ih dodatno svađale, korumpirale i kriminalizovale. Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti, Srbija je postepeno potiskivana iz pokrajine. Sve srpske vlade su to prihvatale, samo su u različitoj meri bile tužne zbog toga.
UN: Da li ovakva situacija na Kosovu odgovara sadašnjoj vlasti?
– Ne, ali sve je bolje od odgovornosti za poraz. Oni su politički preživeli predaju Kosova 1999. godine i Briselski sporazum iz 2013. godine, pa ih i dalje deo građana vidi kao rodoljube. Dakle, vrlo su vešti.
UN: Da li postoji mogućnost da izađemo iz tog začaranog kruga?
– U politici i životu samo Istina oslobađa.
UN: Kako biste opisali trenutnu poziciju Aleksandra Vučića u odnosima sa Rusijom i Evropom, pa i Kinom?
– Vučić je uspeo da uspostavi nekakav balans. Tome je doprinela međunarodna situacija, kao i spremnost SAD i SR Nemačke da ga dožive kao poklopac na toaletu koji preliva. Njegova veština se, međutim, svodi na velike reči i prazna obećanja. On svima mnogo obećava, a jednoga dana će pored reči biti tražena i dela.
UN: Da li Srbija ima budućnost sa ovom vlašću? Da li možete da izdvojite šta je ova vlast uradila dobro, a šta joj pripisujete kao velike mane i nedostatke?
– Ne volim velike reči u politici. Režim Srpske napredne stranke je posledica četvrt veka ranije srpske politike. Nije moguće večno održavati totalitarizam, vanredno stanje rata, sankcija ili tranzicije. SNS je mera demokratije jednog dela naših građana. Velika većina članova i pristalica SNS suštinski se protive demokratiji, a nacionalne interese poistovećuju sa populizmom. Njihova politika je suštinski oligarhijska – posvećena je interesima stranke i posebno njenog predsednika. Uveren sam da demokratija ima brojne mane, u većini država sveta, pa i u Srbiji, ona je izgrađena na plitkim temeljima u pesku. Ipak, demokratija je naša tradicija i u naše vreme je bolja od drugih uređenja. SNS može imati većinu, ali nema pravo da osporava demokratiju, niti temeljne vrednosti na kojima je zasnovana naša država.
– Učinak vlasti SNS je loš. Gori nego učinak ranijih vlada, sa izuzetkom ratnih. Najvažniji problemi SNS-a su korupcija, nestručnost i partokratija. Oni neprekidno porede svoje učinke sa vremenom vrhunca svetske ekonomske krize 2011. i 2012. godine. U poređenju sa susednim državama mi zaostajemo, za to su oni krivi. Politika prema srpskom narodu koji živi izvan granica Srbije je takođe neosmišljena, nesistematska, partokratska i posvećena interesima Aleksandra Vučića i vođstva SNS. Mi imamo posla sa čovekom koji neprekidno traži izdajnike, a bio je ministar kada je Srbija predala Kosovo NATO-u i OVK, a vodio je vladu kada su usvajani briselski sporazumi kojima smo dozvolili integraciju Severnog Kosova u albansku državu. Njegova spoljna politika zasnovana je na balansiranju i neodgovornim obećanjima. To je čovek koji je 2016. podržao Hilari Klinton na izborima za američkog predsednika. Zdravstvo i školstvo nisu reformisani. Sudstvo je nesamostalnije nego ikada od komunističkih vremena. Mi nikada, od osamdesetih godina nismo imali u ovoj meri neslobodne i ucenjene medije.
Jedna od retkih dobri stvari autoritarne vlasti jeste unutrašnja stabilnost vlade – nema podeljenih ministarstava i znamo krivca za loše stanje. Dobro je što onaj stari radikalski – iritirajući, nemoćni, a suštinski po Srbiju štetni – nacionalizam, Vučićeva vlada ne izražava javno. Pritom, naravno, ne govorim o „ventilima“ – paradržavnim provladinim tabloidima. Danas je jasno ko je na Balkanu agresivan i to nije Beograd. Dobro je što je održana stabilnost dinara, nema onih poigravanja kursem kao u ranijim decenijama. Pitanje je da li je metod održanja nacionalne valute najbolji i najmanje skup, ali je ovo svakako bolje od manipulacija čije smo žrtve ranije bili.
UN: Za koji period se može reći, recimo u poslednjih 100 godina, da je vlast iznad zakona, a institucije samo fasade?
– Od 1918. godine do danas mi smo imali svega nekoliko godina istinske demokratije – tokom dvadesetih i dvehiljaditih godina. Sve ostalo su bile diktature, autoritarni režimi, ratovi ili dugotrajni procesi prelaska iz režima u režima.
UN: Da li je ovo vreme posledica Brozovog perioda (mnogi sistemi koji su postojali u vreme Tita još se nisu izmenili) ili je u pitanju nešto drugo?
– Politički, ekonomski, teritorijalno i socijalno sadašnja Srbija stvorena je u vreme diktature Josipa Broza. Nikada se nismo odredili prema tekovinama tog antisrpskog i zločinačkog režima. Nismo sproveli procese dekonstrukcije režima i njegovih ustanova koje su sprovodile totalitarizam. Nismo sproveli antiautoritarne zakone (otvaranje dosijea političkih neprijatelja, rehabilitacija, denacionalizacija i restitucija). Zato nam je danas ovako. Mi smo slični teškom bolesniku, koji je prilikom oporavka izgubio razum.
UN: Podržavali ste rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića. Kako vidite njegovu ulogu u istoriji srpskog naroda?
– Besmisleno je da general Mihailović bude jedini vođa jednog pokreta otpora u Evropi kome je na snazi presuda jednog staljinističkog suda. Suda režima koji je Srbima oteo krajiške zemlje, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju, Kosovo, Metohiju i Vojvodinu. Režima, koji je poubijao ili proterao so našeg naroda. Jedan austrougarski vojnik zamenio je Voždovu porodicu i to ne samo na vlasti, već i u srcu dela našeg naroda. To je nedopustivo, zato što je nepravedno. Bio sam potpisnik, poslednji i najmlađi, zahteva za rehabilitaciju Slobodana Jovanovića. Jovanović, najveći um srpskog 20. veka, osuđen je zajedno sa Mihailovićem – za izdaju, a bio je tokom celog rata uz svoga kralja u Londonu. O Mihailoviću on je napisao:“Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo telo je razneto na komade i on nema groba, ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živeti uvek dok srpsko ime bude trajalo.”
UN: Da li ste još uz Vuka Jeremića i zbog čega?
– Jesam. Od 2006. godine sam u opoziciji, ali sam sa Jeremićem uvek imao korektan odnos, koji bez obzira na stranačko opredeljenje, mogu imati ljudi koji su posvećeni istom nacionalnom zadatku. On se do sada uvek, na prvom mestu, borio za Srbiju i prava i slobodu srpskog naroda. Pre dve godine prihvatio se teškog i nezahvalnog posla stvaranja stranke u nedemokratskim uslovima. Do sada je pobeđivao, siguran sam da će ishod i sada biti istovetan. Samo je pitanje hoće li imati dovoljno političke snage i narodne podrške da sprovede sve što je našoj državi i narodu potrebno.
UN: Istoričar ste, ali bih Vas pitala za budućnost – kakva je budućnost Srbije u odnosu na Balkan i Evropu, da li ćemo ući u Evropsku uniju ili ćemo još uvek tavoriti?
– Srbija je izložena brojnim problemima. Neke deli sa drugim balkanskim i evropskim zemljama i narodima, drugi su samo njeni. Najvažniji naš problem je demografski. Većina drugih evropskih naroda ima nizak natalitet i veliki broj građana se i iz njih iseli. Ipak, mi smo u samom evropskom vrhu po demografskom padu, a iseljavanje još uvek nije doseglo vrhunac, budući da nismo članovi EU, te postoje određene zapreke prilikom zapošljavanja u državama članicama. Za razliku od većine istočnoevropskih država, mi nismo zaokružili svoje granice, niti smo dogovorili dugotrajnu i doslednu nacionalnu politiku kad je reč o odnosima sa susedima i velikim silama.
– Država smo jednakih, rođeni smo društvu malih socijalnih razlika. Posle 1990. naše tradicije ne samo da nisu poštovane, nego smo žrtve nekoliko neuspešnih tranzicija u kojima je društvo raslojeno i na razne načine podeljeno. U Srbiji je u evropskim okvirima najveća razlika u odnosu između najrazvijenije i najnerazvijenije opštine. Regionalizacija nikome ne pada napamet, osim separatistima i političkim avanturistima, koji nikada nisu prevazišli iskustvo avnojevske ustavnosti. Konačno, nama posle sto dvadeset godina treba novi kulturni obrazac. Ne treba da se Srbija time „rasrbi“, već Srpstvo treba modernizovati i na svaki način integrisati, kako bi se suočili sa izazovima budućnosti.
– Sve su ovo teški zadaci koji zahtevaju od političara da se žrtvuju, a ne da se bogate. I od naroda, građana, očekuje se više nego da budu navijači, partizani i sa svojim malim čarima saučesnici u političkim krađama.
Naš problem, i mi na to moramo da se naviknemo, jeste i razumevanje našeg položaja. Mi nismo balans među velikim silama. Mi nismo „lider regiona“. Mi smo mali narod koji je mnogo grešio i kome je učinjena velika nepravda. Mi nemamo mnogo prijatelja. Susedni južnoslovenski narodi, sa izuzetkom Bugara, izgradili su svoje identitete na neprijateljstvu prema Srbiji i uzimajući deo tradicija i istorije srpskog naroda. Dosadašnje naše politike nisu bile uspešne, a politiku moramo imati, dosta je sa potcenjivanjem drugih, ali i sa politikom samonegiranja i izvinjavanja, koja ne pomaže žrtvama, već podstiče šovinizme novonastalih nacija. Slično je i sa Velikim silama. Šta ćemo u NATO-u, ako su oružjem podržali kosovsko otcepljenje i istom tom silom napali Republiku Srpsku. Mi sa NATO-om moramo da se sporazumemo, ali ne po cenu žrtvovanja nacionalnih i državnih interesa. Takođe, a to se odnosi i na EU, nismo samo mi tu u pitanju. Kako nas vide u Briselu i Vašingtonu? Šta ćemo u ovim savezima i organizacijama, ako nas tamo smatraju za građane drugog reda, ruske špijune itd.
– Mi moramo da pronađemo svoj put. Jedinstveno na temeljima zasnovanim na sporazumu i demokratiji, a ne na vlasti jednog čoveka i njegove partije. Mi više ne smemo da se gubimo u megalomanskim ideologijama – kakve su bile jugoslovenstvo i komunizam. Naša istorija je velika, ali mi smo mali narod. Ako želimo budućnost toga moramo da budemo svesni.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1018)
