ИНТЕРВЈУ: ЧЕДОМИР АНТИЋ – ИСТОРИЧАР
Историчар и публициста Чедомир Антић за Ужичку недељу говори о актуелној политичкој ситуацији, и позицији и опозицији, као и о последицама ранијих дешавања на територији Србије.

УН: Председник сте Напредног клуба. Реците нам нешто више о његовом раду, шта је био повод за оснивање?
– Напредни клуб је политичка организација која заступа идеје националног реформизма и умереног конзервативизма. Основали смо Напредни клуб 3. јула 2007. у Београду. У то време је било извесно да је политичка транзиција у Србији завршена и да су парламентарне странке показале своје домете и ограничења. Сви ми оснивачи и чланови клуба били смо током ранијих година укључени у политичи живот Србије, иза нас није било незаконитости нити корупције, желели смо да покушамо да формулишемо политику за наредне деценије. Међу оснивачима клуба били су проф. др Слободан Г. Марковић, мр Зоран Ћирјаковић, инг. Мирослав Маринковић (некадашњи начелник Округа Шумадијског), др Иван Радојковић (некадашњи Секретар за здравство Града Београда), Јован Атанасијевић, дугогодишњи помоћник директора Клиничког центра Србије и ранији синдикални функционер, наш познати музичар Феђа Димовић итд. Израдили смо национални и државни програм Србије. Представили смо предлог регионализације. Објавили смо најопсежнију до сада написану студију о војвођанском питању – разорну критику сепаратизма и аутономизма. Објавили смо анализу транзиције од 2001. до 2010. године. Мислим да је најважнији посао НК израда годишњег „Извештаја о политичким правима српског народа у региону“. Пре неколико дана објављен је једанаести извештај.

УН: Објасните нам слоган „За Србију у европском економски простор! Против ЕУ бирократије!“
– Напредни клуб баштини идеолошке и реформске традиције Напредног клуба, организације интелектуалаца која је постојала уз стару – конзервативну, прозападну Српску напредну странку. Данашња СНС не баштини традиције старе странке и са њом, а то они и не оповргавају, имају везе колико и Тома Николић са фараоном Рамзесом Трећим.
– Круг људи око НК увек је био рационалан у односу на Европску унију. Она је за нас била и остала средство, а не циљ. Нажалост, после пропасти Европског устава из 2005. године, опште кризе Уније и њеног непоштеног држања према Србији и Српству, ми се у овим околностима одлучно изјашњавамо против чланства у ЕУ. Одатле и ова максима. Наше је уверење да је европска идеја важна. Ако ЕУ одступи од тих великих идеала и замисли, онда је ствар односа са њом искључиво питање прагматизма.

УН: Ко данас чини опозицију у Србији и да ли она има снаге да смени актуелни режим?
– Сведоци смо ограничавања и поништавања демократских права и слобода у Србији. Посебно након што је 2014. године један човек преузео сву власт у држави. То су потврдиле и међународне установе („Фридом хаус“, Европска комисија… ) од којих је некима у интересу да опстане садашњи режим. Зато је неопходно уједињење опозиције, како би били постигнути услови за поштене изборе. Опозиција је данас окупљена у Савезу за Србију и још неколико странка, удружења и бројних појединаца који се одлучно супротстављају режиму. СРС, ЛСДВ, ЛДП, ДСС и појединци у ДС-у и Новој странци нису више опозиција, већ су декор режима.
– Снага потребна за промене постоји, данас је и поред аутократског начина владавине, медијског монопола и помоћи из иностранства, изједначен број оних који подржавају режим и који су одлучно против њега. Протести, који су почели крајем 2018. показали су да је апсолутна већина радног света са „алатом и занатом“ и високообразованих грађана одлучно против садашње владе. Обарање режима зато је питање организације, одлучности и спремности вођа опозиције на личну жртву. Подсетићу да су разједињене опозиционе странке 1993. године имале заједно свега око 40.000 гласова подршке мање (реч је о свега 1% изашлих грађана) него 2000. године, када је Милошевићев режим и оборен.

УН: Колико су протести „1 од 5 милиона“ били успешни, као и бојкот рада Скупштине Србије?
– Ови протести су организовани неколико месеци пошто је режим освојио власт у Београду, победивши у готово свим његовим општинама. Протести су зато „корак од седам миља“ на путу обнове опозиције и рушења режима. Бојкот скупштине, колико год био делимичан, смета режиму и то је непрекидно видљиво. Није ни чудо да је режим устукнуо пред најавом бојкота непоштених избора. Проблем не видим у протестима нити у грађанима, већ у вођама. Они морају да буду спремни на упорност и личну жртву. Треба да изађу из сенке искустава из 1990. и да престану да узоре траже у углавном неуспешном уједињавању опозиције из тог периода.

УН: Да ли сте предлог од пет тачака око којих би и опозиција требало да се уједини. Објасните нам сваку тачку посебно.
– Са пажњом сам читао програмске документе Савеза за Србију и осталих опозиционих странака. Дуго сам био члан странке и знам како ствари функционишу у нашем друштву и његовим странкама. Страначки програми су углавном досадни, необавезујући и неодређени. Разлога је много. Прво, промене морају бити увек мање од потребних и могућих, зато што најактивнији страначки људи, са часним изузецима, желе да имају корист од свог рада. Друго, наш народ је просечно скоро 70% старији него пре сто година, за нашег просечног грађанина, уверења су исто што и фанатизам, док је скупштинска расправа – национална неслога. Нама, међутим, треба нови почетак. Нема места идеализму из 1990. или 2000. године. Пред нама су велики изазови и тешки процеси који треба да буду успешни, дугорочно одрживи, што бржи и што је могуће мање болни. Сигуран сам да у опозицији и Савезу за Србију има много оних који ова питања боље познају од мене и они би то лепше срочили, али пошто нису, ми смо то учинили.
– Напредни клуб предлаже да после смене Вучићевог режима буде оформљена Влада националног спаса, која ће имати мандат да припреми поштене изборе за Уставотворну скупштину. Кад Уставотворна скупштина донесе устав, наставиће са радом до краја мандата и превремених избора. Поред (1) демократског доношења устава (што раније није био случај), предлажемо реформу судства по румунском моделу (2). Србија мора да реформише порески систем (3) – порези треба да буду нижи, али сви морају да их плаћају. Послодавци запосленима треба да исплаћују бруто плате. Треба увести порезе на необрађену земљу. Порези треба да буду прогресивни – не може, на пример, бити иста пореска стопа за први и стоти стан у власништву. Држава треба да буде јефтинија (4) – најважније појефтињење наступиће реформом пензионог фонда – држава треба да врати шта је дужна, а не да оптерећује буџет својим дуговањима. Умањили би број посланика и министара. У државну управу и локалну самоуправу треба увести тржишне принципе. Коначно, треба спречити олигархијску природу републике у Србији. Шеф државе – уколико новим уставом не буде обновљена модерна парламентарна монархија – а у сваком случају, премијер и председник Народне скупштине имаће право само на један мандат (5). После једног мандата доживотно не би имали право да обављају било коју од наведене три највише државне дужности. Такође, посланике треба да бира непосредно народ и министри треба да буду из редова изабраних народних посланика којима траје мандат.

УН: Која је реакција опозиционих странака на те тачке и да ли их прихвата?
– Реакције је било. То је важна новина. Нису реаговали сви, већ део вођа. Добро је да су то примили на знање. Сигуран сам да ће, с обзиром на моју спремност да им припишем све ове идеје и неумерено их хвалим кад успеју, превладати сујету и после доласка на власти пропустити макар део грешака учињених 2000. и 2001. године.

УН: Шта је то судство по румунском моделу?
– Судство би било прочишћено од стране једне ванредне судијске комисије која би, на основу анализе поштовања процедура и закона током протеклог мандата, неке судије отпустила а неке извела на суд. После би судство било учињено независним по узору на Сједињене државе. Ова реформа је релативно брза, али воља за њу до сада није постојала у српским владама.

УН: Да ли ће опозиција изаћи на изборе и шта би бојкот донео Србији?
– Излазак зависи од режима. Уколико не буде услова за поштене и фер изборе све опозиционе странке ће у будућност бити у опасности да буду као СРС и ЛДП – дакле лажни сведоци. Не верујем у могућност споразума са Вучићем. Мислим да је њему демократија прихватљива само док је у опозицији, па и тада није усвојио њена правила и обичаје.
– Бојкот је у прошлости био успешан и 1992. и 1997. године. Опозиција није успела да победи 1992, а 2000. је победила само захваљујући томе што је успела да се бојкотом отресе од режимских колабораната. Бојкот мора бити одлучан, храбар, доследан и активности опозиције треба да на миран начин – мирним грађанским отпором – оспоре и успоре изборни процес. Могућа цена је да вође опозиције оду у затвор. У односу на цене које су наши преци платили за слободу, та није висока.

УН: Како оцењујете изјаву Александра Вучића да га није брига да ли ће опозиција бојкотовати изборе?
– Када ме за нешто није брига, ја о томе ни не говорим. Вучићем је током протеклих осам месеци у неколико прилика завладао велики, ирационални страх. Тај страх његова је највећа владалачка слабост.

УН: Одавно сте заступали мишљење да Косово треба признати. Да ли је признање Косова неминовно и шта би то значило за Србију?
– Верујем да српски народ није спреман да плати цену ослобођења реинтеграције Косова и Метохије. Замрзнути конфликт је лаж, измислили су га Милошевићеви министри, како их 1999. године народ не би казнио. Прихватили су га ДСС-ови салонци, који за Косовом плачу више од удовица српских витезова из 1389. године, али за свету земљу нису спремни ни нокте да посеку. Мислим да би се требало споразумети са Албанцима и великим силама и поделити Косово и Метохију, са тим што би две велике енклаве које остану изван Србије добиле аутономију, а пет највећих светиња екстериторијалност и остале би под српском црквом и државом. Уверен сам да о овом решењу треба да демократски, у скупштини, одлуче грађани Србије. Ако установе и народ прихвате овај предлог и око њега се споразумемо са Албанцима и великим силама, онда треба да признамо албанску државу у Приштини. Само у том случају моћи ћемо да коначно утврдимо државне границе и да са успехом да тражимо пуна права за Републику Српску и Србе у Црној Гори.

УН: Због чега раније није дошло до признања Косова и да ли ће ова власт признати Косово? Колико се статус Косова променио у односу на неки период од пре 20 до 30 година?
– Мислим да је добро време за историјски споразум Срба и Албанаца било пре 1999. године. Милошевићу је драже било да у рату изгуби све, него да у миру нешто сачува, а ризикује губитак власти. После није било већине за јединствену и промишљену политику. Вучић је дошао на власт обећавајући да ће испунити захтеве САД и СР Немачке. За њега је тај посао опасан и он га одлаже слуђујући народ. САД и ЕУ су му помогли да угуши демократију у Србији како би то постигао. Пре тридесет година постојала је шанса да брзим реформама, денационализацијом и приватизацијом, те уласком у НАТО под сасвим другим околностима, него после 1995. године (и агресије НАТО на Републику Српску и РС Крајину), спречимо албански сепаратизам. Тада је на Косову 20% становништва било неалбанско, снажне су биле неалбанске заједице у градовима. После 1999. године Срби су сведени на 5% становника Косова, они су прогоњени, српске владе су их додатно свађале, корумпирале и криминализовале. После једностраног проглашења независности, Србија је постепено потискивана из покрајине. Све српске владе су то прихватале, само су у различитој мери биле тужне због тога.

УН: Да ли оваква ситуација на Косову одговара садашњој власти?
– Не, али све је боље од одговорности за пораз. Они су политички преживели предају Косова 1999. године и Бриселски споразум из 2013. године, па их и даље део грађана види као родољубе. Дакле, врло су вешти.

УН: Да ли постоји могућност да изађемо из тог зачараног круга?
– У политици и животу само Истина ослобађа.

УН: Како бисте описали тренутну позицију Александра Вучића у односима са Русијом и Европом, па и Кином?
– Вучић је успео да успостави некакав баланс. Томе је допринела међународна ситуација, као и спремност САД и СР Немачке да га доживе као поклопац на тоалету који прелива. Његова вештина се, међутим, своди на велике речи и празна обећања. Он свима много обећава, а једнога дана ће поред речи бити тражена и дела.

УН: Да ли Србија има будућност са овом влашћу? Да ли можете да издвојите шта је ова власт урадила добро, а шта јој приписујете као велике мане и недостатке?
– Не волим велике речи у политици. Режим Српске напредне странке је последица четврт века раније српске политике. Није могуће вечно одржавати тоталитаризам, ванредно стање рата, санкција или транзиције. СНС је мера демократије једног дела наших грађана. Велика већина чланова и присталица СНС суштински се противе демократији, а националне интересе поистовећују са популизмом. Њихова политика је суштински олигархијска – посвећена је интересима странке и посебно њеног председника. Уверен сам да демократија има бројне мане, у већини држава света, па и у Србији, она је изграђена на плитким темељима у песку. Ипак, демократија је наша традиција и у наше време је боља од других уређења. СНС може имати већину, али нема право да оспорава демократију, нити темељне вредности на којима је заснована наша држава.
– Учинак власти СНС је лош. Гори него учинак ранијих влада, са изузетком ратних. Најважнији проблеми СНС-а су корупција, нестручност и партократија. Они непрекидно пореде своје учинке са временом врхунца светске економске кризе 2011. и 2012. године. У поређењу са суседним државама ми заостајемо, за то су они криви. Политика према српском народу који живи изван граница Србије је такође неосмишљена, несистематска, партократска и посвећена интересима Александра Вучића и вођства СНС. Ми имамо посла са човеком који непрекидно тражи издајнике, а био је министар када је Србија предала Косово НАТО-у и ОВК, а водио је владу када су усвајани бриселски споразуми којима смо дозволили интеграцију Северног Косова у албанску државу. Његова спољна политика заснована је на балансирању и неодговорним обећањима. То је човек који је 2016. подржао Хилари Клинтон на изборима за америчког председника. Здравство и школство нису реформисани. Судство је несамосталније него икада од комунистичких времена. Ми никада, од осамдесетих година нисмо имали у овој мери неслободне и уцењене медије.
Једна од ретких добри ствари ауторитарне власти јесте унутрашња стабилност владе – нема подељених министарстава и знамо кривца за лоше стање. Добро је што онај стари радикалски – иритирајући, немоћни, а суштински по Србију штетни – национализам, Вучићева влада не изражава јавно. Притом, наравно, не говорим о „вентилима“ – парадржавним провладиним таблоидима. Данас је јасно ко је на Балкану агресиван и то није Београд. Добро је што је одржана стабилност динара, нема оних поигравања курсем као у ранијим деценијама. Питање је да ли је метод одржања националне валуте најбољи и најмање скуп, али је ово свакако боље од манипулација чије смо жртве раније били.

УН: За који период се може рећи, рецимо у последњих 100 година, да је власт изнад закона, а институције само фасаде?
– Од 1918. године до данас ми смо имали свега неколико година истинске демократије – током двадесетих и двехиљадитих година. Све остало су биле диктатуре, ауторитарни режими, ратови или дуготрајни процеси преласка из режима у режима.

УН: Да ли је ово време последица Брозовог периода (многи системи који су постојали у време Тита још се нису изменили) или је у питању нешто друго?
– Политички, економски, територијално и социјално садашња Србија створена је у време диктатуре Јосипа Броза. Никада се нисмо одредили према тековинама тог антисрпског и злочиначког режима. Нисмо спровели процесе деконструкције режима и његових установа које су спроводиле тоталитаризам. Нисмо спровели антиауторитарне законе (отварање досијеа политичких непријатеља, рехабилитација, денационализација и реституција). Зато нам је данас овако. Ми смо слични тешком болеснику, који је приликом опоравка изгубио разум.

УН: Подржавали сте рехабилитацију Драгољуба Михаиловића. Како видите његову улогу у историји српског народа?
– Бесмислено је да генерал Михаиловић буде једини вођа једног покрета отпора у Европи коме је на снази пресуда једног стаљинистичког суда. Суда режима који је Србима отео крајишке земље, Босну, Херцеговину, Црну Гору, Македонију, Косово, Метохију и Војводину. Режима, који је поубијао или протерао со нашег народа. Један аустроугарски војник заменио је Вождову породицу и то не само на власти, већ и у срцу дела нашег народа. То је недопустиво, зато што је неправедно. Био сам потписник, последњи и најмлађи, захтева за рехабилитацију Слободана Јовановића. Јовановић, највећи ум српског 20. века, осуђен је заједно са Михаиловићем – за издају, а био је током целог рата уз свога краља у Лондону. О Михаиловићу он је написао:“За живота он је био гоњен, клеветан, мучен и најзад уморен. Његово тело је разнето на комаде и он нема гроба, али он и даље живи у души српског народа и ту ће живети увек док српско име буде трајало.”

УН: Да ли сте још уз Вука Јеремића и због чега?
– Јесам. Од 2006. године сам у опозицији, али сам са Јеремићем увек имао коректан однос, који без обзира на страначко опредељење, могу имати људи који су посвећени истом националном задатку. Он се до сада увек, на првом месту, борио за Србију и права и слободу српског народа. Пре две године прихватио се тешког и незахвалног посла стварања странке у недемократским условима. До сада је побеђивао, сигуран сам да ће исход и сада бити истоветан. Само је питање хоће ли имати довољно политичке снаге и народне подршке да спроведе све што је нашој држави и народу потребно.

УН: Историчар сте, али бих Вас питала за будућност – каква је будућност Србије у односу на Балкан и Европу, да ли ћемо ући у Европску унију или ћемо још увек таворити?
– Србија је изложена бројним проблемима. Неке дели са другим балканским и европским земљама и народима, други су само њени. Најважнији наш проблем је демографски. Већина других европских народа има низак наталитет и велики број грађана се и из њих исели. Ипак, ми смо у самом европском врху по демографском паду, а исељавање још увек није досегло врхунац, будући да нисмо чланови ЕУ, те постоје одређене запреке приликом запошљавања у државама чланицама. За разлику од већине источноевропских држава, ми нисмо заокружили своје границе, нити смо договорили дуготрајну и доследну националну политику кад је реч о односима са суседима и великим силама.
– Држава смо једнаких, рођени смо друштву малих социјалних разлика. После 1990. наше традиције не само да нису поштоване, него смо жртве неколико неуспешних транзиција у којима је друштво раслојено и на разне начине подељено. У Србији је у европским оквирима највећа разлика у односу између најразвијеније и најнеразвијеније општине. Регионализација никоме не пада напамет, осим сепаратистима и политичким авантуристима, који никада нису превазишли искуство авнојевске уставности. Коначно, нама после сто двадесет година треба нови културни образац. Не треба да се Србија тиме „расрби“, већ Српство треба модернизовати и на сваки начин интегрисати, како би се суочили са изазовима будућности.
– Све су ово тешки задаци који захтевају од политичара да се жртвују, а не да се богате. И од народа, грађана, очекује се више него да буду навијачи, партизани и са својим малим чарима саучесници у политичким крађама.
Наш проблем, и ми на то морамо да се навикнемо, јесте и разумевање нашег положаја. Ми нисмо баланс међу великим силама. Ми нисмо „лидер региона“. Ми смо мали народ који је много грешио и коме је учињена велика неправда. Ми немамо много пријатеља. Суседни јужнословенски народи, са изузетком Бугара, изградили су своје идентитете на непријатељству према Србији и узимајући део традиција и историје српског народа. Досадашње наше политике нису биле успешне, а политику морамо имати, доста је са потцењивањем других, али и са политиком самонегирања и извињавања, која не помаже жртвама, већ подстиче шовинизме новонасталих нација. Слично је и са Великим силама. Шта ћемо у НАТО-у, ако су оружјем подржали косовско отцепљење и истом том силом напали Републику Српску. Ми са НАТО-ом морамо да се споразумемо, али не по цену жртвовања националних и државних интереса. Такође, а то се односи и на ЕУ, нисмо само ми ту у питању. Како нас виде у Бриселу и Вашингтону? Шта ћемо у овим савезима и организацијама, ако нас тамо сматрају за грађане другог реда, руске шпијуне итд.
– Ми морамо да пронађемо свој пут. Јединствено на темељима заснованим на споразуму и демократији, а не на власти једног човека и његове партије. Ми више не смемо да се губимо у мегаломанским идеологијама – какве су биле југословенство и комунизам. Наша историја је велика, али ми смо мали народ. Ако желимо будућност тога морамо да будемо свесни.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1018)

  čedomir antić istoričar

Comments

comments