FUDBALER I FUDBALSKI TRENER – IVAN ČANČAREVIĆ
Ivan Čančarević, nekedašnji igrač „Slobode“ i dugogodišnji trener mnogim srpskim klubovima i klubova u inostranstvu, za Užičku nedelju se seća kako je nekada bilo u „Slobodi“ i u Užicu, ali i predstavlja njegovo viđenje današnjeg života, kako običnog tako i sportskog.
Ivan Čančarević je svoju igračku fudbalsku karijeru počeo kao gimnazijalac u FK „Sloga“ u Požegi, a zatim nastavio u nekim drugim klubovima, a od 1977. godine u užičkoj „Slobodi“. Nakon završetka igračke karijere sa 31 godinom, od 1984. godine pa punu deceniju bio je trener „Slobode“. Tada je „Sloboda“ počela da napreduje i zablistala je 1994. godine, kada je ušla u Prvu ligu. Od tada je i trenerska karijera Ivana Čančarevića krenula velikim usponom. Do sada je bio trener u 17 klubova.
– Rado se sećam mojih igračkih dana u „Slogi“ u Požegi, gde sam počeo kao gimnazijalac. Onda sam upisao Pravni fakultet u Beogradu kao dobar đak. Ali, sudbina je čudo. To što sam bio dobar fudbaler je bilo dovoljno da me neki ljude iz Beograda zapaze i dobio sam ponudu od jednog ozbiljnog fudbalskog kluba, „Proleter“ iz Zrenjanina, koji je igrao tada Prvu ligu u staroj Jugoslaviji. I tamo sam napravio početnu igračku i reprezentativnu karijeru. Tokom 1977. godine sam došao u „Slobodu“, jer sam im kao zemljak i komšija, i afirmisani igrač bio interesantan. Tu sam se nekako našao, ali bez plana da ostanem ovde u Užicu. Ali, eto, ostao sam ovde. Igrao sam do 1983. godine, a 1984. nastavio u „Slobodi“ kao trener, gde sam bio punih deset godina. Mislim da nijedna trener u Užicu nije bio toliko godina. Radio sam sa mnogo mladih generacija. Krunu sam imao kada sam sa jednom ekipom mladih Užičana 1994. godine, koju su činili Starčević, Markičević, Đukić, Jovanetić i druga mlada užička deca ušla u Prvu ligu. Mene je to lansiralo kao trenera i posle sam otišao dalje. Bio sam jedno vreme trener u Protugaliji, Grčkoj, Crnoj Gori, i u oko 15 naših velikih klubova poput „Borac“ iz Čačka, „Radnički“ iz Kragujevca, „Mladi radnik“ Požarevac, „Prolter“ Zrenjanin i drugi – kaže Ivan.
Ivan se najradije seća užičkih nedelja od 1980. do 1990. godine.
– U Užicu sam najviše voleo užičke nedelje i to u periodu od 1980. do 1990. godine. U Užicu se živelo za nedelju. Radnim danima tada nije bilo nikakvih dešavanja. Bio je to miran grad od nekih 40.000 stanovnika i nedeljom popodne, kao da oživi sve. „Sloboda“ je imala utakmice ili „Prvi partizan“ igrao košarku ili su odbojkašice „Jedinstva“ igrale u hali. Tada se taj mirni grad pretvorao u neku vrevu, napravi se spektakularni događaj, gde ljudi grabe na stadion „Slobode“ koji nije bio nešto spektakularan kao danas, ali su tada na njemu igrali majstori fudbala kao što su Srbo Stamenković, Kunovac, kasnije Njeguš i drugi. Tako ta masa stanovnika u nedelju popodne napuni stadion sa 10.000 ljudi, bez obzira sa kim se igralo. Tu su dolazili svi ljudi, i doktori, i profesori, radnici i političari. Nezamislivo je bilo da na tim utakmicama ne bude predsednik opštine Balša Govedarica. A kada „Sloboda“ ne igra nedeljom, bilo je nekih drugih događaja, koje sam već pomenuo. Zato je za mene Užice bio fascinantan. I na košarkaške utakmice „Prvog partizana“ u halu su dolazili skoro isti ljudi. Tu smo gledali Slavenka Marića, Aca Pavlovića, Bobana Bleka, čuvenog Bimba… Kada nema toga ima ženska odbojka sa Zakočem, odbojkašicama Čitakovićkom, Avramovićkom, i okolo opet masa ljudi koja navija. I tako se nedeljom popodne skuplja adrenalin i uveče se izlije u Gradskoj kafani, Turistu ili na Plaži, pa se tako završi užička nedelja. I tako nedeljom potrošimo sav taj neki svoj adrenalin, i od ponedeljka, svi mi, i sportisti i navijači, nastavljamo radnu nedelju, prepričavamo događaje od nedelje i pripremamo se za narednu nedelju. Te užičke nedelje su tako na neki neverovatan način zabeležile taj period mog života, i kao fudbalera i kao trenera. I još mi se desilo da se 1983. godine upoznam i oženim, baš u nedelju, Gocu. Sada su u Užicu ostala samo venčanja, a sve ostalo je prazno. Šta se desilo da taj užički adrenalin krene u negativnom smeru, da nikoga ništa ne interesuje? To nije nostalgija, jer sam čovek koji i dalje stvara i radi, ali mi je žao što nema više tih nedelja – kazao je Ivan i dodao da mu je posebno drago da je Užice grad iz koga su ponikli svetski sportisti, koji su bogatstvo našeg grada.
Zato ga naš list „Užička nedelja“ podseća na te dane i kako kaže osveže sa tim nekim pričama koje ga podsete na taj period.
– Sada se ništa ne dešava nedeljom, sada su ti događaju petkom ili subotom, a nekada je bilo zabranjeno da se ti neki događaju prenesu u subotu. Sada se sve nešto razvuklo. Nedelja je bila puna eksploziva. Taj neki ritam smo izgubili, i mislim da se tu negde moja „Sloboda“ izgubila – rekao je Čančarević i dodao da je njegova porodica skoro ceo život bila naslonjena na „Slobodu“, jer je i njegov sin u tom klubu igrao nekih desetak godina, a potom je završio Ekonomski fakultet i sada se bavi nekim drugim stvarima.
Govoreći o „Slobodi“ on još kaže da mu je jako žao što je taj klub u teškoj situacija, ali da se divi ljudima koji imaju energije i volje da je i dalje vode.
– Ono što bih posavetovao jeste da „Sloboda“ mora da se okrene onome što joj je uvek bila tradicija, a to je da gaji svoju decu, pa da sutra napravi novog Vidića, Njeguša… Poslednjih nekoliko godina „Sloboda“ se mnogo oslanja na igrače sa strane i smatram da to nije primereno ovdašnjem mentalitetu, jer naši ljudi vole da se vežu za čoveka. Na žalost, takva je situacija kakva jeste, ali se nadam da će u nekom narednom periodu, da će grupa igrača koji su nekada igrali, a sada mladi i obrazovani ljudi, kao i oni ljudi sa bogatim fudbalskim karijerama imati afiniteta da nastave da se bave fudbalom i dobiti priliku da svoje znanje, svoj kapital i svoje iskustvo stečeno u „Slobodi“, reprezentaciji i svetskim klubovima, da vrate u Užice i ponovo naprave užičku nedelju. Takođe i lokalna samouprava mora da bude zainteresovana da se vrati ta pozitivna energija. Bez te pozitvne energije ne vidim neku perspektivu. Neko će reći da se mora ulagati i u školstvo, u univerzizet i to prihvatam, ali sport je nešto u čemu smo svetska elita. Pa imamo Oliveru Jevtić, koja bila na pet Olimpijada, a tamo Štefaneku prave česme. Imamo Vidića, koji je bio kapiten kluba koji je među najboljim u Engleskoj, Srba Stamenkovića, koji je bio najbolji igrač malog fudbala i još mnogo drugih. Oni moraju biti uzori mladim Užičanima. Nekako nikada u gradu nisam imao razumevanja za tu priču i to me najviše pogađa. Dajmo po tim ljudima ime nečemu, bar česmi. Nikada se nisam slagao sa tom politikom da nekoga kupimo, da ga ovde dovedemo, već sam se više zalažem za stvaralaštvo, jer to ostavlja trag. Zato svi užički klubovi moraju da se vrate nečem izvornom, a to su naša deca iz ovog kraja. Mi sada nemamo jakog novog igrača, Maksimović je zadnji izdanak „Slobodine“ škole. Pa hajde sada da napravimo novog Maksimovića – rekao je Ivan Čančarević.
On smatra da je katastrofalna greška bila fuzija FK „Sevojno“ i FK „Slobode“.
– „Sevojno“ je donedavno igralo u Ligi Evrope, a sada igra sa Ljubovijom i protiv Sjenice, a „Sloboda“ se bori za život. Bio sam apsolutni oponent gašenju izvorne „Slobode“ koja je osnovana 1925. godine, koja je imala tradiciju. Ako počnomo da gasimo sve te neke tradicije, ako Gradska kafana nije više gradska i mnogo toga još, onda koji je naš indetitet? U Užicu nikada nije bilo nekog novca, ali se živelo od prodaje ulaznica ili nekog igrača koji se uspešno proda. Danas ne mogu da se prodaju ulaznice ili neki igrač. Tako da ovi mladi ljudi, o kojima sam malopre govorio, koji su napravili neke karijere, zaslužuju šansu da nešto naprave – rekao je Ivan.
Na pitanje da li je privatizacija kluba rešenje, Čančarević kaže da je bilo nekih priča da ima zainteresovanih, pa čak i Radomir Antić, ali da od toga nije ništa bilo.
– Priča o privatizaciji mora da počne od „Zvezde“ i „Partizana“ i dok su oni na stend baju nema od tog posla ništa. Prvi ozbiljno privatizovani klub je „Čukarički“, koji je zakupljen na 99 godina i za sada dobro funkcioniše. Ali to je urađeno pre tri do četiri godine i treba malo više vremena da da rezultate. Ali dok čekamo privatizaciju opet kažem da moramo da se okrenemo sopstvenim snagama – rekao je Ivan.
Inače, što se tiče Ivanove trenerske karijere, posle „Slobode“, dobio je poziv da bude trener sa Slobodanom Santračom za olimpijsku reprezentaciju. Pružila mu se prilika da ide u inostranstvo, a onda i prilika da bude trener, kako kaže u zemlji fudbala, u Portugaliji.
– Ovde je bila teška situacija, a meni se pružila prilika da idem u Portugaliju. To sam iskoristio i tamo sam proveo dve godine. Bio sam na ostrvu Madera, koje je hiljadu kilometara udaljeno od Portugalije, ali ono pripada toj državi. Grad ima 300.000 stannovnika, a celo ostrvo 500.000 stanovnika. U Portoguliji sam bio Kankarevik, jer nemaju Č. Leteli smo po tri sata do Lisabona, a onda na utakmice. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak je odnos vlasti prema sportu. Lično me je gradonačelnik pitao ne kao trenera, već kao građanina tog grada, da li ima kakvih problema nevezano za posao i klub. Rekao mi je da ja jesam u klubu u njegovom gradu, ali sam i njegov građanin. I tamo politika odlučuje o masi stvari, a prvo o svom građaninu. Tamo su sve sale i svi tereni do 4 sata popodne za škole, za đaka i studente. A posle 4 dolaze čistačice, sve lepo očiste i sale se otvaraju za sve građane. Nema plaćanja sale, nema kupovine opreme, već građani izvolite i šta ko voli ide u neku salu da trenira fudbal, košarku, gimnastiku ili bilo šta drugo. I tako do 10 sati uveče, a onda se opet čisti i priprema za ujutru, za đake. A ovde se reketiraju roditelji da bi se nekome platila sala bila da je državna ili školska, roditelji kupuju opremu i sve drugo plaćaju – rekao je Ivan, koji se 1996. godine vratio u Užice i to najviše zbog školovanja dece.
On je nastavio sa trenerskim poslom u mnogim klubovima po Srbiji, a kada stigne rado pomogne i „Slogi“ iz Požege, jer tu su počeli njegovi prvi doživljaji u fudbalu.
Naš sagovornik je pre dve godine bio direktor mlađih kategorija u „Jedinstvu putevi“ i kaže da tu ima divnih ljudi, zaljubljenika u fudbal i da taj klub ima dobru infrastrukturu koju je dobio od svog sponzora.
– Sve je to u funkciji za decu i lepo je klub napredovao, ali je ispao problem sa prvim timom koji je otišao daleko u rangu i onda se sunovratio. Navijam da ta njihova škola fudbala zaživi i da imamo još tri do četiri takve užičke škole fudbala, pa da ovi sa strane dođu i kupe ovde dobre fudbalere – dodao je ovaj iskusni trener.
Sada je trener kluba „Drina“ iz Ljubovije i kaže da mu to odgovara.
– U nekoj mojoj proceni uvek sam tražio neku bistriju vodu, a bistrija voda znači manji klub, manja sredina gde mogu da kao iskusni trener da pomognem da se neko iz te sredine probije. Uvek mi je milo da kažem da ima neki mlad fudbaler iz Požege, Bajine Bašte ili Prijepolja da može da ode u veći klub, jer me ljudi čuju i prihvataju moju preporuku. Tako tom gradu i tom klubu donosim neku vrednost, a meni neku satisfakciju. Volim da se vide rezultati mog rada, da je tu neko otkriven. I uvek su mi na pameti reči našeg najvećeg trenera i fudbalskog radnika Miljana Miljanića, koje mi je rekao devedesetih godina. Tada sam bio uspešan trener i stalno me je hvalio i ako sam radio u Čačku i Požegi. Zato sam ga jednom prilikom pitao zašto kada me toliko hvale, zašto me stalno drže u provincijama. A on gospodin filozof, svetski čovek, kaže:“ Ivane, nisu to provincije, to su izvori. Kada sam pravio „Zvezdu“ prvo sam došao u Užice i uzeo sam Đorića, Krivokuću, Pavlovića“. I karijeru mi je obeležilo to da sam radio svugde, a nikada u Beogradu, jer niko me nije zvao, a rado bih prihvatio. Ali, nije mi žao jer sam uvek radio na tim izvorištima i masa mladih igrača je prošlo kod mene. Neki su postali fudbaleri, neki ne, i bez obzira šta su sada, kada se vidimo mi se rado podsećamo tih dana. Sada sam u maloj sredini gde imam novi izazov, a nije mi daleko od Užica – ispričao je Čančarević i setio se kada je Zorana Panovića, danas poznatog novinara, kome je bio trener, zbog njegove korpuletnosti umesto za fudbalera, postavio da bude golman.
A kao nedavnu anegdotu je za naš list ispričao razgovor sa Goranom Đukićem, koji je sada jedan od trenera u FK „Jedinstvo putevi“.
– Đukić me je pitao da li se sećam kada sam 1981. godine dao FAP-u dao go iz kornera pred 10.000 gledalaca. Kažem da se sećam, kako se ne bi sećao. A on me pita da li se sećam dečaka koji mu je doneo tu loptu. Ja se naravno ne sećam, jer je mnogo dece sakupljalo lopte i donosilo igračima. A on mi kaže da je taj dečak bio on. I to je bio tako lep osećaj – seća se Čančarević.
Na kraju da dodamo da Ivan Čančarević nikada nije krio svoju političku opredeljenost za SPS.
– Igrao sam levo krilo u „Slobodi“ i po opredeljenju sam levičar. Zato sam u SPS-u – dodao je malo u šali naš sagovornik i zaključio da se današnja politika gradske vlasti svela na to da se obezbedi budžet kako bi se imalo samo za plate.
Zvezdana Gligorijević
