SUGRAĐANI: LELA MAJSTOROVIĆ
U Užice je došla davne 1951. godine i od tada je ceo njen radni vek prošao u brizi i nezi za pacijentima, prvo na hirurškom odeljenju Opšte bolnice Užice, a potom na dečijem odeljenju Dečijeg dispanzera. Medicinska sestra Lela Majstorović danas gazi 84. godinu i rado se, za Užičku nedelju, seća minulih dana.
– U Užice sam došla 1951. godine iz Kruševca, gde sam završila srednju medicinsku školu. Odmah sam počela da radim na hirurškom odeljenju. Pre mene tu su bile dve sestre, Brankica Ilić i Milostiva Bogdanović. Sve tri smo bile smeštene u kući čoveka koga su zvali deda Vojin, preko puta današnjeg Doma zdravlja, gde se sada zida zgrada. On je živeo sa jednom bakom. One su, u stvari, već tu bile smeštene, a onda sam došla i ja. Mene je čekao krevet. Taj smeštaj je obezbeđivala opština, a mi smo sve plaćale, pa i krevet po 1.000 dinara – seća se Lela prvih dana u Užicu.
U to vreme, seća se ona, stigao je profesor Ninko Miljanić sa Petrom Peškirom.
– Profesor Ninko Miljanić bio je pariski đak, hirurg opšte i ratne hirurgije, ortopedije i urologije. U njegovom timu bili su njegov stalni saradnik Pero Peškir i u Beogradu na klinici njegov sin Miško. Bila je savršena saradnja bolničara i bolničarki – kaže Lela.
Bila su to teška vremena, nije bilo ni frižidera.
– Tek 1953. godine, mislim da je opština kupila frižider za transfuziju i serume. Kada sam bila na edukaciji, prijavila sam da mi nemamo ni telefon, ni sanitet. Molila sam mog hirurga Slavka Jevđenovića, koji je takođe bio pri timu profesora, da idem na edukaciju oko transfuzije. Naučila sam kako se prave sistemi, a to moje znanje sam prenela na još nekoliko sestara. Edukovala sam ih i o sterilizaciji. Sve smo delili zajedno, pa i hranu. Jeli smo sve ono što dobijaju bolesnici u bolnici. Ko je dežurao imao je pravo na večeru. Jedino je grudno imalo pravo na različitu ishranu i dečije odeljenje – opisuje Lela odnose u bolnici.
Ona se seća doktora Rajka Nenadića, koji je bio mentor dr Košareviću, dr Lazareviću, doktorke Zore Tucović, ginekologa, kao i babice Dare, koja je godinama porađala žene.
– Ona je porađala žene bez ikakvih problema. Jedino je moja ekipa bila potrebna da prisustvuje kada se radio carski rez u hirurškoj sali, jer za svaki veći operativni zahvat morala sam biti prisutna, bilo zbog infuzije ili transfuzije. Jednostavno smo funkcionisali kao jedna dobra porodica. Serume sam u nosilo u kutiji kao u onim filmovima, kada vidimo da radnici nose svoj ručak, a od Maloparca smo dobijali sante leda, koji se stavljao, na primer, kada je reč o slepom crevu i davao se penicilin. Profesor je određivao šta je za operaciju, kao i kile, koje su za operaciju, a koje nisu. Kod nas su dolazile i bule preko Drine sa gušavošću, jer nije bilo joda u njihovoj vodi. Nije bilo reči o štitastoj žlezdi, nego baš je bila u pitanju gušavost – prebira po sećanjima naša sagovornica.
Mnogi su dolazili iz drugih opština u Užice.
– Oni koji su imali prugu dolazili su vozom, a neki su dolazili peške ili volovskim kolima. Onaj ko je vodio volove imao je lopatu i džak i čistio. A sve ih je čekao neki Žika nosač. Ovde kod Pozorišta, gde je cvećara, dr Zanković je radio privatno, u gradu su bili divni lekari, kao što je dr Luka Đuričić, otac doktora Nemanje, zatim dr Cvetko Zotović, sreski lekar Krstić, dr Kazina Drizo. Radili su u nekadašnjem Domu zdravlja, koji je bio gde je sada autobuska stanica, a Dečiji dispanzer je bio gde je sada „Aleksandar“ i bife ispod. Posle je premešten u Dušana Višića (današnja Vidovdanska). Dr Cvetko Zotović je radio i u „Cveta Dabić“, koja je prva, zajedno sa „Prvim partizanom“ imala obdanište, a grad tada još nije imao vrtić. Borka Stanković je bila prva školovana kuvarica, a svoj zanat je završila u Vrnjačkoj Banji. Tada nije bilo nutricionista – priča Lela.
– Profesor Miljanić i dr Jevđenović su otišli u Beograd, želeli su da me vode sa sobom, ali ja nisam mogla, zbog ugovora koji sam imala sa gradom Užice. Onda je došao dr Džufić, po odluci Ministarstva zdravlja. On je, gde je sada Simpo, tu je bila Orlovića kuća, radio neke male intervencije kod dijabetičara, kada je trebalo da se, na primer, neki prstić amputira. Nekada sam mu pomagala, sestra Nada i ja, a on nam je davao poneku crkavicu – kaže Lela.
Kada je trebalo da se ide u treću smenu, po sestre je dolazio fijaker.
– Nekada smo, po porebi, dolazili u treću smenu fijakerima. Mi smo morale da bolnici damo tačno podatke gde ćemo te večeri biti i šta ćemo raditi, da bi fijaker došao po nas. Na kapiji se znalo kada ulazim i kada izlazim. I to vreme provedeno u bolnici se plaćalo. Nije bilo kao sada, da se sedi celu noć u jednoj smeni. Mene onda fijaker vrati natrag. Kao što rekoh, morala sam unapred bolnici da prijavim da li ću to veče ići u pozorište, bioskop ili, na primer, na igranku u Sokolanu. Često sam bila u pozorištu, bila sam i statista, pevala u horu, a igrala sam i u folkloru. I kada sam postala majka, isto se moralo znati gde ću biti. Jednom me je kočijaš pokupio na ulazu u Veliki park, gde sam bila sa mužem i decom u šetnji. Kada sam čula trubicu od fijakera, znala sam da je došao po mene i ostavila sam decu mužu, pa nek se snalazi kako zna – rekla je Lela.
Koliko je bila posvećena svojoj profesiji govori i to da je sa svoje krsne slave morala da ide na vojnu vežbu.
– Mi svi koji smo bili u zdravstvu, bili smo vojni obaveznici. I tako je 11. oktobra 1954. godine, kada je bila krsna slava porodice Majstorović, gde sam se udala, pozvali na vojnu vežbu i morala sam da idem – dodala je ova nesvakidašnja medicinska sestra.
Kada je dobila ponudu za dispanzer. dr Veselin Marinković poželeo joj je sreću.
– Imao je običaj svima da kaže – junače, pa je tako meni rekao: „Junače, vi ste ostavili lep trag iza vas, želim vam da nastavite isto tako“. Njemu su se dešavale neke ružne stvari, nije bio član partije, pa su mu svašta radili. Mislim da je od tog i umro – kazala je Lela.
I ona je vratila partijsku knjižicu, kada su dečije pripojili Domu zdravlja.
– Dolazili su kod mene i tako ponekad tražili neke informacije, o tome šta se radi kod nas poslu, šta priča profesor, a ja im kažem da priča o poslu, o operaciji, o čemu bi drugom. I tako, nekoliko puta su dolazili, obraćali su mi se sa – drugarica, a ja njima kažem da ne mogu biti drugarica, jer su godište moje majke. I onda sam vratila knjižicu. Nisam imala mnogo problema, sem nekih sitnih provokacija. Inače, ja sam sa 15 godina postala skojevka, delila humanitarne pakete po Kruševcu, a 1948. godine, kada sam bila na radnoj brigadi na Mavrovu, postala sam član KPJ. Mi u Dečijem nismo imali ni partijsku knjižicu, ni šefa, a kada su nas spojili sa Domom zdravlja, sve je postalo partijsko, imali smo direktora i tako su krenule mnoge mućke – rekla je Lela.
1973. godine odlikovana je ordenom Crvenog krsta.
– Dosta sam sarađivala sa mladima i odraslima, a u to vreme je bilo mnogo turbekuloze. Grudno je bilo puno, a trebalo je zaštiti ljude kod kuća. Odmah sam se odazvala i krenula da radim na zaštiti. Nije bilo dovoljno zavoja, pa sam predložila da se stari čaršavi i jastučnice seku i prave za prevoje. Jevđova mama je vodila Crveni krst. Još nekoliko sestara i tri lekara smo trebali da primimo to priznanje od Crvenog krsta. I kada su me prozvali, neko mi je iza leđa prokomentarisao da su me isključili iz partije. Onda sam se okrenula i rekla da ovo partija ne dodeljuje – rekla je Lela i dodala da je 1977. godine odlikovana Ordenom rada.
Leli je bilo ponuđeno da preseče vrpcu kada se otvarao Dečiji dispanzer, ali je ona zamolila dr Stankića da to uradi jedna žena, njena kolegenica, koja je radila u „Cveti Dabić“. Lela je posle bila predložena da otkrije bistu ispred dispanzera, što joj je predstavljalo veliko zadovoljstvo.
Iako je jedno vreme bila u disciplinskoj komisiji, svi u zdravstvu su je poštovali i cenili. Nije mirovala, pa je prilikom boravka u Labinu, uspela da ostvari bratimljenje medicinskih radnika Užica i Labina.
– To su bila druženja za pamćenje. Jedne godine su oni dolazili kod nas, druge mi kod njih. Kada smo išli kod njih putovali smo kušet kolima u vozu, a vodili smo Đuru iz štamparije, koji je bio odličan harmonikaš. Verujte mi, radila sam mnogo i sve te sate neke prekovremene sate koje su trebali da mi plate, ja sam tražila slobodne dane, samo da bih ih koristila za to druženje. Ta druženja su bile priče za seriju. Sećam se da je Đuro uvek pitao kako da se predstavi, da li kao rentgen tehničar ili laborant, samo da bi se udvarao. Pevalo se i nije se spavalo. A kada su oni dolazili ovde, vodili smo ih na Turist. Pokojni dr Žarko Marković, dr Laza Radović, Mića Ojdanić i ja, čekali smo ih iza Sevojna i odmah ih vodili da ih smestimo, a onda smo ih vodili na Zlatibor, Sirogojno, Taru, dovodila ih kući – priča Lela.
Lela je takođe učestvovala u organizaciji dana Dom zdravlja, organizovala je ispraćaje u penzije od čistačice do lekara, a njoj samoj je 1990. godine priređen, kako Lela kaže, fantastičan odlazak u penziju.
Lela se setila i strašnih dana iz 1972. godine, kada je svima pretila opasnost od velikih boginja.
– To je tada bilo ludilo. Film Gorana Markovića je bio veoma blag, kako je sve to stvarno izgledalo. Bila sam te 1972. godine u dečijem dispanzeru. Deca su bila sva redovno vakcinisana, a đake smo zbrinuli revakcinom. Svi su se našli u čudu, opštinari su bili pogubljeni, neki lekari nisu znali da se snađu… Umesto deci da pogledaju gde je pelc vakcina, oni jure glavom bez obzira, narod juri doktore i nas da im nađemo kartone. Dr Ljubo Petrović i ja se dogovorimo, pošto smo vakcinisali sve u krugu centra, da zatvorimo dečiji dispanzer i da u opštini napravimo jedan tim, a da ne pitamo ništa opštinare. Objavilo se preko radija da preglede i vakcinaciju radimo u opštini. To je bila tolika gužva, pa smo zvali policiju da reguliše mir. Doktorka Stanković je morala da lupa svojom štiklom od sto, da bi smanjila buku i da bi me čuli kada im pričam, da ne sme da kvase mesto gde su primili vakcinu i da će imati temperaturu. Radili smo po ceo dan, moja deca su mi donosila čaj i limunadu ili kafu na posao ili nešto da pojedemo. Užice je bio prvi grad u Srbiji koje je vakcinisalo sve svoje sugrađane. Kada je sve to prošlo, dr Protić, dr Mara Penezić i ja smo se dogovorili da napravimo punkt na Beloj zemlji kod česme, kako bismo kontrolisali dolazak u grad. Nosili smo pribor sa nama, vakcine, stolove i stolice, lampe. Isti punkt je postavljen na Sarića osoju, jer i tu je bio ulaz u grad i treći ulaz u grad je bio od Čačka. Pelcovali smo sve one koji nisu bili pelcovani, a koji su dolazili u grad. Mi smo to odradili fantastično. Bio je slučaj da su jednu našu Užičanku, koja je učila Medicinsku školu u Čačku, koja je imala ovčije boginje, smestili u čačanski karantin sa obolelim od variole. Ona je pobegla odatle i došla kod nas. Inače, mi smo imali karantin u Sevojnu. Posle o našoj organizovanosti su svi pisali i pričali, dobili smo priznanja od Ministarstva zdravlja – ispričala je Lela.
Lela je bila inspiracija mnogim mladim sestrama, mada su je mnogi smatrali uobraženom.
– Nisam nikada bila uobražena. Imala sam možda malo povišen ton kada pričam, pa se zbog toga činilo. Ali, stvarno nisam bila uobražena. Ja sam mojim kolegama, kada nisam imala posla, pravila palačinke, spremala nešto drugo. A danas kada me mnogi vide, pozdravljaju me i pitaju se sa mnom, mada mnogih više ne mogu da se setim – kazale je Lela i poručila „treba se radovati životu“.
Zvezdana Gligorijević
