početak AKTUELNO Сестра коју су сви волели

Сестра коју су сви волели

od nedelja
712 pregleda

lela-za-sajt

СУГРАЂАНИ: ЛЕЛА МАЈСТОРОВИЋ
У Ужице је дошла давне 1951. године и од тада је цео њен радни век прошао у бризи и нези за пацијентима, прво на хируршком одељењу Опште болнице Ужице, а потом на дечијем одељењу Дечијег диспанзера. Медицинска сестра Лела Мајсторовић данас гази 84. годину и радо се, за Ужичку недељу, сећа минулих дана.
– У Ужице сам дошла 1951. године из Крушевца, где сам завршила средњу медицинску школу. Одмах сам почела да радим на хируршком одељењу. Пре мене ту су биле две сестре, Бранкица Илић и Милостива Богдановић. Све три смо биле смештене у кући човека кога су звали деда Војин, преко пута данашњег Дома здравља, где се сада зида зграда. Он је живео са једном баком. Оне су, у ствари, већ ту биле смештене, а онда сам дошла и ја. Мене је чекао кревет. Тај смештај је обезбеђивала општина, а ми смо све плаћале, па и кревет по 1.000 динара – сећа се Лела првих дана у Ужицу.
У то време, сећа се она, стигао је професор Нинко Миљанић са Петром Пешкиром.
– Професор Нинко Миљанић био је париски ђак, хирург опште и ратне хирургије, ортопедије и урологије. У његовом тиму били су његов стални сарадник Перо Пешкир и у Београду на клиници његов син Мишко. Била је савршена сарадња болничара и болничарки – каже Лела.
Била су то тешка времена, није било ни фрижидера.
– Тек 1953. године, мислим да је општина купила фрижидер за трансфузију и серуме. Када сам била на едукацији, пријавила сам да ми немамо ни телефон, ни санитет. Молила сам мог хирурга Славка Јевђеновића, који је такође био при тиму професора, да идем на едукацију око трансфузијe. Научила сам како се праве системи, а то моје знање сам пренела на још неколико сестара. Едуковала сам их и о стерилизацији. Све смо делили заједно, па и храну. Јели смо све оно што добијају болесници у болници. Ко је дежурао имао је право на вечеру. Једино је грудно имало право на различиту исхранu и дечије одељење – описује Лела односе у болници.
Она се сећа доктора Рајка Ненадића, који је био ментор др Кошаревићу, др Лазаревићу, докторке Зоре Туцовић, гинеколога, као и бабице Даре, која је годинама порађала жене.
– Она је порађала жене без икаквих проблема. Једино је моја екипа била потребна да присуствује када се радио царски рез у хируршкој сали, јер за сваки већи оперативни захват морала сам бити присутна, било због инфузије или трансфузије. Једноставно смо функционисали као једна добра породица. Серуме сам у носило у кутији као у оним филмовима, када видимо да радници носе свој ручак, а од Малопарца смо добијали санте леда, који се стављао, на пример, када је реч о слепом цреву и давао се пеницилин. Професор је одређивао шта је за операцију, као и киле, које су за операцију, а које нису. Код нас су долазиле и буле преко Дрине са гушавошћу, јер није било јода у њиховој води. Није било речи о штитастој жлезди, него баш је била у питању гушавост – пребира по сећањима наша саговорница.
Многи су долазили из других општина у Ужице.
– Они који су имали пругу долазили су возом, а неки су долазили пешке или воловским колима. Онај ко је водио волове имао је лопату и џак и чистио. А све их је чекао неки Жика носач. Овде код Позоришта, где је цвећара, др Занковић је радио приватно, у граду су били дивни лекари, као што је др Лука Ђуричић, отац доктора Немање, затим др Цветко Зотовић, срески лекар Крстић, др Казина Дризo. Радили су у некадашњем Дому здравља, који је био где је сада аутобуска станица, а Дечији диспанзер је био где је сада „Александар“ и бифе испод. После је премештен у Душана Вишића (данашња Видовданска). Др Цветко Зотовић је радио и у „Цвета Дабић“, која је прва, заједно са „Првим партизаном“ имала обданиште, а град тада још није имао вртић. Борка Станковић је била прва школована куварица, а свој занат је завршила у Врњачкој Бањи. Тада није било нутрициониста – прича Лела.
– Професор Миљанић и др Јевђеновић су отишли у Београд, желели су да ме воде са собом, али ја нисам могла, због уговора који сам имала са градом Ужице. Онда је дошао др Џуфић, по одлуци Министарства здравља. Он је, где је сада Симпо, ту је била Орловића кућа, радио неке мале интервенције код дијабетичара, када је требало да се, на пример, неки прстић ампутира. Некада сам му помагала, сестра Нада и ја, а он нам је давао понеку цркавицу – каже Лела.
Када је требало да се иде у трећу смену, по сестре је долазио фијакер.
– Некада смо, по пореби, долазили у трећу смену фијакерима. Ми смо морале да болници дамо тачно податке где ћемо те вечери бити и шта ћемо радити, да би фијакер дошао по нас. На капији се знало када улазим и када излазим. И то време проведено у болници се плаћало. Није било као сада, да се седи целу ноћ у једној смени. Мене онда фијакер врати натраг. Као што рекох, морала сам унапред болници да пријавим да ли ћу то вече ићи у позориште, биоскоп или, на пример, на игранку у Соколану. Често сам била у позоришту, била сам и статиста, певала у хору, а играла сам и у фолклору. И када сам постала мајка, исто се морало знати где ћу бити. Једном ме је кочијаш покупио на улазу у Велики парк, где сам била са мужем и децом у шетњи. Када сам чула трубицу од фијакера, знала сам да је дошао по мене и оставила сам децу мужу, па нек се сналази како зна – рекла је Лела.
Колико је била посвећена својој професији говори и то да је са своје крсне славе морала да иде на војну вежбу.
– Ми сви који смо били у здравству, били смо војни обавезници. И тако је 11. октобра 1954. године, када је била крсна слава породице Мајсторовић, где сам се удала, позвали на војну вежбу и морала сам да идем – додала је ова несвакидашња медицинска сестра.
Када је добила понуду за диспанзер. др Веселин Маринковић пожелео јој је срећу.
– Имао је обичај свима да каже – јуначе, па је тако мени рекао: „Јуначе, ви сте оставили леп траг иза вас, желим вам да наставите исто тако“. Њему су се дешавале неке ружне ствари, није био члан партије, па су му свашта радили. Мислим да је од тог и умро – казала је Лела.
И она је вратила партијску књижицу, када су дечије припојили Дому здравља.
– Долазили су код мене и тако понекад тражили неке информације, о томе шта се ради код нас послу, шта прича професор, а ја им кажем да прича о послу, о операцији, о чему би другом. И тако, неколико пута су долазили, обраћали су ми се са – другарица, а ја њима кажем да не могу бити другарица, јер су годиште моје мајке. И онда сам вратила књижицу. Нисам имала много проблема, сем неких ситних провокација. Иначе, ја сам са 15 година постала скојевка, делила хуманитарне пакете по Крушевцу, а 1948. године, када сам била на радној бригади на Маврову, постала сам члан КПЈ. Ми у Дечијем нисмо имали ни партијску књижицу, ни шефа, а када су нас спојили са Домом здравља, све је постало партијско, имали смо директора и тако су кренуле многе мућке – рекла је Лела.
1973. године одликована је орденом Црвеног крста.
– Доста сам сарађивала са младима и одраслима, а у то време је било много турбекулозе. Грудно је било пуно, а требало је заштити људе код кућа. Одмах сам се одазвала и кренула да радим на заштити. Није било довољно завоја, па сам предложила да се стари чаршави и јастучнице секу и праве за превоје. Јевђова мама је водила Црвени крст. Још неколико сестара и три лекара смо требали да примимо то признање од Црвеног крста. И када су ме прозвали, неко ми је иза леђа прокоментарисао да су ме искључили из партије. Онда сам се окренула и рекла да ово партија не додељује – рекла је Лела и додала да је 1977. године одликована Орденом рада.
Лели је било понуђено да пресече врпцу када се отварао Дечији диспанзер, али је она замолила др Станкића да то уради једна жена, њена колегеница, која је радила у „Цвети Дабић“. Лела је после била предложена да открије бисту испред диспанзера, што јој је представљало велико задовољство.
Иако је једно време била у дисциплинској комисији, сви у здравству су је поштовали и ценили. Није мировала, па је приликом боравка у Лабину, успела да оствари братимљење медицинских радника Ужица и Лабина.
– То су била дружења за памћење. Једне године су они долазили код нас, друге ми код њих. Када смо ишли код њих путовали смо кушет колима у возу, а водили смо Ђуру из штампарије, који је био одличан хармоникаш. Верујте ми, радила сам много и све те сате неке прековремене сате које су требали да ми плате, ја сам тражила слободне дане, само да бих их користила за то дружење. Та дружења су биле приче за серију. Сећам се да је Ђуро увек питао како да се представи, да ли као рентген техничар или лаборант, само да би се удварао. Певало се и није се спавало. А када су они долазили овде, водили смо их на Турист. Покојни др Жарко Марковић, др Лаза Радовић, Мића Ојданић и ја, чекали смо их иза Севојна и одмах их водили да их сместимо, а онда смо их водили на Златибор, Сирогојно, Тару, доводила их кући – прича Лела.
Лела је такође учествовала у организацији дана Дом здравља, организовала је испраћаје у пензије од чистачице до лекара, а њој самој је 1990. године приређен, како Лела каже, фантастичан одлазак у пензију.
Лела се сетила и страшних дана из 1972. године, када је свима претила опасност од великих богиња.
– То је тада било лудило. Филм Горана Марковића је био веома благ, како је све то стварно изгледало. Била сам те 1972. године у дечијем диспанзеру. Деца су била сва редовно вакцинисана, а ђаке смо збринули ревакцином. Сви су се нашли у чуду, општинари су били погубљени, неки лекари нису знали да се снађу… Уместо деци да погледају где је пелц вакцина, они јуре главом без обзира, народ јури докторе и нас да им нађемо картоне. Др Љубо Петровић и ја се договоримо, пошто смо вакцинисали све у кругу центра, да затворимо дечији диспанзер и да у општини направимо један тим, а да не питамо ништа општинаре. Објавило се преко радија да прегледе и вакцинацију радимо у општини. То је била толика гужва, па смо звали полицију да регулише мир. Докторка Станковић је морала да лупа својом штиклом од сто, да би смањила буку и да би ме чули када им причам, да не сме да квасе место где су примили вакцину и да ће имати температуру. Радили смо по цео дан, моја деца су ми доносила чај и лимунаду или кафу на посао или нешто да поједемо. Ужице је био први град у Србији које је вакцинисало све своје суграђане. Када је све то прошло, др Протић, др Мара Пенезић и ја смо се договорили да направимо пункт на Белој земљи код чесме, како бисмо контролисали долазак у град. Носили смо прибор са нама, вакцине, столове и столице, лампе. Исти пункт је постављен на Сарића осоју, јер и ту је био улаз у град и трећи улаз у град је био од Чачка. Пелцовали смо све оне који нису били пелцовани, а који су долазили у град. Ми смо то одрадили фантастично. Био је случај да су једну нашу Ужичанку, која је учила Медицинску школу у Чачку, која је имала овчије богиње, сместили у чачански карантин са оболелим од вариоле. Она је побегла одатле и дошла код нас. Иначе, ми смо имали карантин у Севојну. После о нашој организованости су сви писали и причали, добили смо признања од Министарства здравља – испричала је Лела.
Лела је била инспирација многим младим сестрама, мада су је многи сматрали уображеном.
– Нисам никада била уображена. Имала сам можда мало повишен тон када причам, па се због тога чинило. Али, стварно нисам била уображена. Ја сам мојим колегама, када нисам имала посла, правила палачинке, спремала нешто друго. А данас када ме многи виде, поздрављају ме и питају се са мном, мада многих више не могу да се сетим – казале је Лела и поручила „треба се радовати животу“.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.