Ужичанин за понос

- Бити добитник Повеље града је велика част, али и велика обавеза да се настави са радом, да се помаже нашем граду. Наравно, ово није награда само за мене, јер то све што је урађено не бих могао да урадим сам. Свим сестрама из Кола српских сестара рекао сам да је то и њихова награда, награду сам посветио својој мами, зато што је она била стуб и носилац свог тог посла -

stanko-cirkovic-3

СУГРАЂАНИ: СТАНКО СТАНКОВИЋ ЋИРКОВИЋ
Један од овогодишњих добитника плакета Града Ужица за резултате остварене у дужем временском периоду је Станко Станковић Ћирковић. Станку је Град доделио плакету као великом хуманисти, који је дуги низ година кроз хуманитарне акције, али и личним донацијама, помогао Ужицу, Златиборском округу и целој држави. Личним ангажовањем повезао је немачку невладину хуманитарну организацију “Хелп” са Републиком Србијом, што је резултирало великим бројем пројеката значајним за наш град и земљу. У сарадњи са Министарством спољних послова Немачке издејствовао је да две ужичке школе добију пројекат увођења немачког језика по ДСД стандардима, који ученицима ових школа омогућава да буду део образовног система Немачке и да наставе студије у тој земљи, али и ван ње.

Станко Станковић Ћирковић рођен је у Ужицу 1971. године. Основну школу је завршио у тадашњој „Андрији Ђуровић”, данас првој основној школи „Краља Петра Другог“, а затим уписао средњу Економску школу. После војске уписао је Теолошки факултет у Београду и након три године студирања, због, како Станко каже, ситуације у земљи и самог развоја његових личних студија, одлази у Швајцарску.

УН: Из Швајцарске сте дошли у мировну мисију у Босну и Херцеговину? Откуд Ви ту?
– Као што сам рекао, због тешке ситуације у земљи и мојих личних студија отишао сам у Швајцарску, где сам провео годину дана. По склапању Дејтонског споразума, дошао сам у мировну мисију Уједињених нација у Сарајево, коју је водио Карл Билт. Био сам део тог тима, јер су нас повукли из различитих делова света, а који смо имали интереса да се бавимо том мировном дипломатијом и да кренемо у саму имплементацију мировног процеса у Босни.

УН: Завршена је мисија и како иде даље Ваш животни пут?
– Одатле сам отишао за Мексико, где сам био три године. Ту сам студирао шпански језик на Католичком универзитету, а онда сам радио за немачку амбасаду у Мексику. Из Мексика одлазим у Бон, у Министарство спољних послова Немачке. Током тих година сам уписао студије археологије и историје. Са Министарством спољних послова прелазим из Бона у Берлин и у Берлину радим даље за министарство и за хуманитарне огранизације. Тренутно живим и радим у Хамбургу, и покушавам да се смирим, да напишем докторат.

УН: Који је Ваш посао у Министарству спољних послова Немачке?
– У Минстарству спољних послова у Немачкој радио сам као саветник за Балкан, за простор бивше Југославије. Њима су требали људи који су способни да комуницирају са локалним становништвом, са политичарима бивших југословенских република, да би се остварила боља сарадња. Формиран је читав тим људи из свих тих данашњих држава. Сви ми који ту радимо различитих смо занимања, породичних историја, људи су шарени као што је била Југославија. Састали смо се и почели да радимо, да им помажемо при комуникацији са тим земљама бивше Југославије.

УН: Реците нам како је дошло до сарадње са „Хелпом“?
– Па те 2000. године дошло је до велике кризе у земљи, нарочито хуманитарне. Из „Хелпа“ су ми послали упит са којом би организацијом могли да раде у Србији, а да није религиозна, ни политичка, да је невладина организација и да се искључиво бави хуманитарним радом. С обзиром да је моја мајка Мира Слободанка Станковић Ћирковић у Колу српских сестара, размислио сам да њих укључим у то. Моја мајка је прихватила то велико бреме на себе и све те тоне и тоне помоћи које су стизале, прешле су преко њених плећа и плећа тих дивних дама из Кола српских сестара. Оне су заиста несебично радиле и дању и ноћу, и чак укључивале породице на препакивању брашна, прашка, на дељењу гардеробе. Мајка је успела да то заиста обави са таквим квалитетом да су се из Немачке обрадовали и рекли да је сарадња са Колом српских сестара једна од најбољих коју су остварили уопште у свету.

УН: Како је дошло до тога да се уведе немачки језик у ужичке школе?
– После сарадање са „Хелпом“, која и данас траје, размишљао сам како још могу да помогнем свом граду на културно-просветитељском плану. Преко неких својих контаката дошао сам до људи који су у Министарству спољних послова Немачке радили за немачке школе у иностранству. Многи медији преносе да је у питању немачко министарство културе или просвете, међутим, у питању је Министарство спољних послова, које је задужено за немачке школе у инсотранству. Немачка има велики број школа у иностранству од Латинске Америке до Аустралије. То су школе различитог нивоа, од вртића до факултета. Једна од најстаријих немачких школа налази се у Београду, тако да у Београду данас имамо Немачку гимназију. Из тога је потекла идеја да се у Ужицу учи немачки, а некада је у Ужицу немачки био први језик, па тек онда енглески или неки други. Данас је то енглески језик, али немачки полако, због овог пројекта који смо почели да радимо у Основној школи „Краља Петра Другог”, заузима своје место.
– Када сам са људима у Министарству спољних послова разговарао шта бисмо могли да урадимо поводом тога, прво нису прихватили, јер то они финансирају, јер је то на њиховом буџету и рекли су да не воле да шире ту групу школа. Међутим, само примарним контактима, што би рекли у нашем народу, преко веза, успео сам да се изборим за тај пројекат. Онда су људи из Београда и амбасаде дошли и разговарали. Мени је требао партнер, овде на терену. Тако сам опет ангажовао мајку, која је разговарала са директорима основних школа. Најбољу сарадњу је остварила са директором Владаном Чумићем из Прве основне школе, који је, као изузетан човек и визионар препознао какав је то поклон за децу која уче страни језик и да им се истовремено пружа перспектива у образовању. Ту је била и дивна млада наставница немачког језика Соња Маринковић, која је то заиста изузетно организовала и подигла, тако да је она постала координатор пројекта овде у Ужицу. Немачка је послала сву помоћ, што се тиче организовања наставе. Онда су то препознали у гимназији и изразили жељу да се укључе, па у ОШ „Слободан Секулић“, а постоји перспектива да се укључи више школа. Наравно, тај импулс треба да крене од самих школа. Да додам да је тај пројекат доста захтеван.

УН: Шта деца после школовања и завршеног немачког језика могу да ураде са тим што су ишли на те часове?
– Циљ је да се крене од основног образовања, а онда се придружила и гимназија, тако да имамо заокружену целину. Деца која су учила у основној школи немачки језик настављају и у гимназији. После тога, ако успешно положе тај испит, који је контролисан и комплентно конципиран у Немачкој, могу без полагања пријемног испита и без те припремне године која би им требала у Немачкој, коју сам ја морао да прођем, да упишу факултет у Немачкој или у некој од земаља говорног подручја немачког језика, као што су Швајцарска и Аустрија, а могу да упишу и у Мађарској и Француској, Латинској Америци, јер Немачка има универзитете у Будимпешти, Паризу и у Латинској Америци. Дакле, нашој деци се даје перспектива да могу ићи на студије.

УН: У неким медијима се појавила информација да на тај начин могу лакше да дођу до посла или чак брака?
– То није била замисао да радимо. Да ли ће неко у Немачкој или на Западу остати, лична је и приватна ствар. Мени је био циљ да се деца образују, да добију могућност да студирају на Западу. Шта ће они касније од тога да ураде, то је њихова ствар. Дакле, примарни циљ је био да та деца у Ужицу могу да стекну солидно европско образовање, да буду укључену у образовне токове Европе и света.

УН: Колико сам чула, Ви сте полигота?
– Па ваљда због тога што сам дуже у иностранству, него што сам био у Ужицу. Само у Немачкој сам већ 20 година. Активно говорим 5 језика и служим се, односно читам још 7 језика. Примарни језици су ми Немачки, Француски, Енглески, Шпански и Италијански.

УН: Да ли сте остварили неке Ваше дечачке снове?
– Када смо учили школу, сви смо имали некакве снове и планове. У мом разреду у основној школи моји другови и ја читали смо стрип Марти мистерија и сањали смо да будемо археолози. Једино сам ја из одељења тај сан остварио.

УН: Да ли Вам је тешко пао одлазак из Ужица?
– Одлазак из Ужица је, сада када погледам, био некако програмиран. Још као дете сам волео да путујем, занимали су ме страни језици, волео сам да читам штампу и књиге на страним језицима. У кући смо, пошто је деда студирао у Лајпцигу, имали књиге на немачком, које су ме занимале. Осећао сам се некако ограничено када гледам у њих, а не могу да их читам. То ме је мотивисало да учим активно језике и, наравно, то се после за посао и те како исплатило. Већина мојих сарадника ми је одало признање, јер кажу да је са мном дивно сарађивати, јер одмах могу да пређем на други језик у току неког састанка. Иначе, мој одлазак из Ужица је био леп и узбуђујући, а с друге стране био сам тужан што сам се растајао од моје вољене породице, са мамом и братом, са рођацима, пријатељима и људима са којима сам се активно дружио и сарађивао. Али, тај одлазак је у ствари био на рате. Први пут сам се одвојио од куће на дуже време када сам био у војсци, а после студије у Београду. Из Београда се нисам враћао у Ужице и можда ми зато није то много тешко пало, а да сам се вратио, не знам да ли бих отишао. Вероватно да бих, али би ми теже пало. Све време мог боравка у иностранству заиста сам био увек духовно у Ужицу. Ваљда је то некакви усуд свих дијаспораца, да су везани за свој родни крај и да се то са годинама интезивира. Можда ми то није било битно ни важно када сам отишао, али ми је данас јако битно да будем у вези са родним крајем. Носталгија је једна јако чудна ствар, из разлога што није стално присутна код људи. То се јавља у некаквим таласима и интезивира се музиком, храном и пићем, телефонским разговором, филмом или само помисли на нешто драго из прошлости, и онда се човек одједанпут чудно осећа, тужан, потиштен, волео бих да се пребацим у свој родни крај. Сви ми који живимо у иностранству смо заинтересвани да видимо шта се дешава у политици и уопште у животу, и то постане део нас. Носталгија тиња и понекад букне, па се врати у стање мировања и човек научи да живи са тим.

УН: Колико често долазите у Ужице и шта прво обиђете?
– Покушавам да дођем више пута годишње, али бар минимум једном дођем и то обично у октобру. Тај период се поклапа када се прослављава Дан града, што ме радује. Само ми је криво што тада није и Позоришни фестивал, већ је у новембру. Иначе, прво када дођем у Ужице одем на Шуљагину лепињу, а онда се прошетам, попијем кафу у Зицеру, одем на пијац, гробље, у цркву. Много времена проводим на Златибору, углавном у шетњи са својом куцом Прпијем, расе мопс.

УН: Како бисте сада оценили Ваш пут каријере?
– Тај неки пут није био лак, јер сам почео као у америчким филмовима. Када сам први пут отишао са 16 година прао сам судове, а ево сада завршавам докторат. Успео сам да добијем и немачко дрављанство после 10 година. Цео тај део живота је као у некој књизи.

УН: На крају ми реците шта за Вас значи ова плакета?
– То је за мене било велико изненађење, велика срећа, неверица… Уследила су питања зашто ја, зар није имало других. То је велика част, али и велика обавеза да се настави са радом, да се помаже нашем граду. Наравно, ово није награда само за мене, јер то све што је урађено не бих могао да урадим сам. Свим сестрама из Кола српских сестара рекао сам да је то и њихова награда, награду сам посветио својој мами, зато што је она била стуб и носилац свог тог посла. То је награда за све Ужичане који овом граду помажу и она би требало да буде мени мотивација за даљи рад, а другима да нешто ураде за свој град. Немојте се питати шта ваш град и ваша држава могу да ураде за вас, него се питајте шта ви можете да урадите за свој град, за своју државу. Примећујем да овде постоји велика резигнација због материјалне ситуације у граду, видео сам да људи заиста живе тешко и да није лако у овом тренутку, али опет треба да се мисли позитивно, да се ради и да се окрене и каже – хоћу да нешто лепо урадим за свој град и своју средину. Због тога ми та награда дође као поклон. Још увек сам узбуђен и лепо је када идем градом и сретнем много познатих људи и честитају ми и кажу: одлично, прави је човек добио. То буди јако лепо осећање. И као што рекох, то је велика обавеза да се та награда оправда, а надам се да хоћу неким новим пројектима, јер овде је потребно стално улагати и помагати да би Ужице било боље за све нас.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.