MARKO JANKOVIĆ, MUZIČAR
Užički bend „Blekova petorka“, našao se u finali muzičke emisije Najbolji bendovi Srbije. Marko Janković, vođa benda, bio je i ranije poznat u Užicu i u Srbiji, pa i šire, dok je pevao sa Dejanom Petrovićem, u njegovom Big bend orkestru.
UN: Marko, odakle ime „Blekova petorka“?
– To je bio nadimak mog strica. Kad smo bili klinci, gimnazijalci, u „Politici“ je izlazio neki strip gde su glavni junaci naši ljudi iz naroda, koji su imali naše ime i neki engleski nadimak. Tu su bili junaci Blek Milojica i Džek Radojica. I moj stric se stalno se šalio sa tim Blek Milojica i tako je ostao njemu nadimak Blek. Svi su ga znali kao Mićo Blek, a on je bio fenomenalan i jedan od najtalentovanijih košarkaša u Užicu. Posle se razboleo i, na žalost, umro, a nadimak je prešao i na mog oca. Onda se taj nadimak preneo na sinove moga strica i na mene. I kada sam razmišljao o imenu orkestra bilo mi glupo da dajem ime Marko Janković. Setio sam neke serije „Blekova sedmorka“, pa sam zato dao ime „Blekova petorka“. On postoji već dve godine.
UN: Otkud u emisiji „Najbolji bendovi Srbije“?
– Pa, pozvao me je jedan producent, koga sam upoznao preko Dejana Petrovića i pitao da učestvujem u toj emisiji. Razmišljao sam da u muzici nema najboljih, pa kako onda. A i imao sam loše iskustvo na tim rijalitima. Na primer, u H faktoru Emina Jahović mi je rekla da ne znam da pevam?! Pa stalno ću da smejem tome. Drugi su mi govorili da sam debeo, da takav ne mogu da budem zvezda i nisam hteo da idem. Onda me je taj producent ubeđivao, rekao mi da imam dobar bend i tek kada me je zovnuo Dejan Petrović i rekao mi da se ide odmah na snimanje, da nema audicije, ja sam pristao. Pojavimo se mi na tom prvom nastupu i dobijemo najviše glasova publike, ali prođu neki drugi iz Niša. Onda dođu članovi žirija Kiki Lesandrić, Nevena Božović i Lale Maričić i pitaju kako su ovi prošli, kada su i oni glasali za nas. Onda su zbog nas morali da uvedu baražnu emisiju, gde smo prošli dalje, pa smo u sledećoj emisiji prošli do polufinala i sada smo finalu. Snimanje će biti 31. ovog meseca, a emitovaće se, mislim 4. ili 5. juna. U svakoj emisiji smo imali najviše glasova. Ja sam mnogo skeptičan na tim takmičenjima, ali ovo sada je ispalo neverovatno i u finalu smo emisije, što je veoma važno.
UN: Kako ste, u stvari, počeli da se bavite muzikom?
– Sa devet godina sam svirao gitaru i bio sam talentovan za to. Ali imao sam logiku, kao svako dete, to je mnogo lako i neću to da radim, a košarka me je privlačila sa druge strane. I onda se odlučim za košarku i tako do 18-19 godine trenirao sam košarku, ali nisam bio talentovan za to. To mi je dokazala moja četiri godine mlađa sestra Milica, koja me je pobedila u basketu 17:4. Tada sam shvatio da nisam talentovan, da je ona talentovana i ona danas igra košarku u Francuskoj, a bila je reprezentativka države, najbolji trojkaš naše lige. A gitaru nisam prestajao da sviram, samo joj se nisam mnogo posvećivao, jer nisam bio u tom fazonu. U stvari, pevači su mi delovali kao neki baletani, kao neki slabići, a ja sam bio u nekom mačo fazonu. U stvari uopšte nisam poznavao taj svet, a kod sebe nikad nisam razmišljao da imam tu neku crtu umetnika. Odlučio sam potom da studiram.
– U tom vakumu do fakulteta slučajno sam počeo da pevam. Svirajući neku pesmu shvatio sam da moram da počnem i da pevam. Shvato sam da imam solidne glasovne mogućnosti i bukvalno se zaljubim u pevanje, a sve one ranije moje predrasude o pevačima i umetnicima sam odbacio. To je bilo 1999. godine, kada je bilo ono nesrećno bombardovanje, jer tada smo svi bili dokoni. To je taj vakum koji sam pomenuo, jer nismo znali ni šta će biti, ni kako. Tada sam razmišljao da je bolje da se bavim muzikom i tako sam sa 22 godine počeo moje muzičku karijeru.
UN: Sećate li se prvog nastupa?
– Nisam hteo da izađem javno da pevam i da sviram dok nisam bio siguran kako će to da zvuči. Zbog toga su mi prvo zamerali drugari, govorili su mi da sam dobar, ali jednostavno nisam hteo da se javno pojavljujem. I moj prvi nastup je bio 2000. godine u piceriji „Alo, alo“ u Beogradu. Tu su, kao za inat, dolazili Sanja Ilić Balkanika, pokojni Delča i drugi poznati muzičari. Onda mi je trema bila još veća, nije kao kada sam igrao košarku, jer ovo je isuviše tanano na prvi utisak. Onda sam se polako oslobađao od te treme i postao sam vremenom omiljen. Ne mogu, a da ne kažem, sve sam to prevazišao uz pomoć mog druga Ognjena Beadera iz Splita, koji je došao u Beograd kada ih je ono zlo od rata pogodilo. On je svirao bas gitaru i jako je bio talentovan. Meni je otvorio kao neki upijač za muziku. Shavatao je da sam ozbiljno u muziku ušao kasno i sve je to tolerisao. I tako polako, posle pola godine postali smo atrakcija. Tada smo došli na ideju da sviramo jednu bluz pesmu, pa onda jednu našu izvornu narodnu pesmu, pa jednu italijansku kanconu, pa francusku šansonu, jer sam, od kada sam počeo da se bavim muzikom, imao stav da svaka zemlja ima svoju izvornu muziku. Naša zemlja ima divnu izvornu muziku. Tada mi se javila ta ideja da mogu da miskujem sve u muzici, što se u ovoj emisiji pokazala kao idealna kombinacija.
UN: Ipak ste uspeli da usavršite glas i pevanje?
– Te 2001. godine shvatio sam da moram da sačuvam glas, kako se peva, da imam talenat, ali da moram da idem na muzičko obrazovanje, jer nisam išao u muzičku školu. Hteo sam na usavršavanje glasa. Jednom sam prolazio, dok sam išao na Pravni fakultet, pored Umetničkog društva „Ivo Lola Ribar“ i pročitam da prave audiciju za solo pevače. To je prava stvar za mene. Dođem na audiciju i tamo saznam da vrše upis u sekciju za solo pevače izvorne narodne muzike. Znao sam vrlo malo pesama, ali tu je bio šef Žarko Milanović, koji je i tada imao dosta godina. Njemu se dopalo što sam ja mlad, što nemam pojma šta je izvorna i starogradska muzika i što sam student prava. Svidelo mu se što imam talenta i sluha na osnovu nekih ritmičkih vežbi. Pitao me je da li stvarno studiram prava. Pitao me je jednu pravnu latinsku izreku da mu prevedem i ja to uradim. Shvatio je da ga ništa nisam lagao, kao ostali. Tu sam bio tri godine, do 2004. godine. Pevao sam izvornu muziku i tada mi je glas procvetao. Tek tada sam počeo da pevam i neke svoje pesme. Naredne godine sam odlučio da živim od muzike. Čak sam i za Radio Beograd snimao izvorne narodne pesme sa Velikim narodnim orkestrom Ljubiše Pavkovića. Međutim, posle je došla neka čudna urednička politika, neki su urednici smatrali da mi mlađi nismo dovoljno dobri i dosta nas je otišlo, a oni koji su ostali, ostali su na amaterskom nivou, iako su, većinom devojke, iznad mnogih pevačica koje se pojavljuju danas na estradi.
UN: Da li ste se ikada pokajali zbog te odluke da živite od muzike?
– To je odluka koja me je zadržala u muzici, u Srbiji, ali zbog koje sam mnogo puta zažalio, jer u Srbiji, živeti od muzike znači baviti se svim i svačim. Išao sam na razne manifestacije i svirke, na koje inače ne bih ni kročio. Ali, ima puno toga lepog što sam doživeo. Tada sam se priključio nekim bendovima u Užicu koji sviraju tezge, a među prvima je bio „Luna bend“, koji stvarno jeste dobar. I danas sarađujem sa njima, ali glavno za mene kao muzičara je značajna bila 2007. godine, kada me je moj drug Dejan Pettrović pozvao da postanem član njegovog, tek osnovanog, „Big benda“. On je tada vršio fuziju svetske muzike sa našom i šarao po žanrovima. Tu sam pevao do 2013. godine i sigurno imamo preko 150 koncerata od kojih su dva na „Bir festu“ gde smo nastupali pred oko 100.000 ljudi. Putovali smo po inostranstvu i nastupali u Briselu, Atini, Petrogradu… Od Dejana sam mnogo naučio, kako stoje stvari u tom muzičkom poslu, ako hoćeš da budeš ozbiljan. Te 2013. godine dogovorili smo se da prekinemo saradnju drugarski, jer ja sam hteo nešto svoje da radim, a mesto mene je došao Aco Petrović, jako talentovani mladić.
UN: Pretpostavljam da je tek tada nastao vaš bend. Imate li neke autorske pesme.
– Prošle godine sam konačno napravio svoj bend i sviramo uglavnom rokenrol, a to je sada avangarda. Članovi benda su svi moji drugari iz grada, jedino Mire klavijaturista nije iz Užica. Ja imam svoj ceo album. Na Zlatiboru imam svoj studio, sviram više instrumenata, tako da mi nije teško da radim na mom ličnom albumu i odsviram svoj aranžaman. Na tom albumu sam sve sam radio, i muziku i tekstove, jedino mi je producent Darko Ćosović, koji danas svira u jednom od naših najbolji bendova „Zmije, ajkule i avioni“ (kao tri najveća ljudska straha). Završio sam sve pesme i sada ću uskoro da ih otpevam i, naravno, treba razmisliti kako da ih plasiram. U međuvremenu su me zvali iz Turističke organizacije „Zlatibor“ zbog moje pesme u stilu zlatiborskogi regea. Oni su zainteresovani da se snimi spot i da to bude reklama i himna Zlatibora. To sam napravio za sebe, a njima ako se svidi, svidi.
UN: Ovo pojavljivanje u emisiji Najbolji orkestri Srbije, da li je učinilo da postanete popularniji u Užicu?
– Moj bubnjar me zvao i ispričao mi kako je dobio doručak na poklon. Otišao je u pekaru da doručkuje i hteo da plati, ali devojka iz pekare mu rekla da ga časti, jer ga je prepoznala sa TV-a da je iz Užica. A ja lično u Užicu nisam imao nekih pohvala ranije, ali sam na strani doživljavao pohvale od ljudi koji su meni bili idoli. Prvi gitarista „Škorpionsa“ na jednom „Bir festu“ rekao mi je da imam vokal koji bi bilo gde u LA ili u Njujorku bio hit.
UN: Kako je sada svirati na svadbama, šta Užičani više vole da slušaju, narodnu ili zabavnu muziku? I kakva je sada situacija u kafićima?
– Ovde radimo tezge i sviramo programsku muziku. To je okej. Kada sviramo na užičkoj svadbi, Užičani vole da slušaju taj zabavni deo i Užice neće nikada biti selendra. Ne mislim na seljake kao lokalnu odrednicu, već na džukce, kako ih je zvao moj deda Pacura, koji živi u gradu, a ponašaju se kao da su sišli sa grane. U kafićima je sada bolja situacije nego pre deset godina. Ima gde da se čuje rok i normalna urbana muzika. Jedno vreme je bilo samo šunda, a već je sada mnogo bolje. Mislim da se i mladi malo, ali vrlo malo, popravljaju. Jedno iskustvo od maturanata iz Gimnazije me je zgrozilo. To je bila klasična folkoteka, nažalost. Šta će da se desi sa tim mladim ljudima, da li će se promeniti ili će doći da neko od njih predaje srpski jezik, a da je gledao farmu ili sluašo Ćanu. To mi je nespojivo, kao što mi morbidno deluje, kako sam čitao u nekim novinama, da neke starlete budu u Akademiji nauka.
Ipak, samo raduje što je početkom 2000. godine bilo samo par mesta, sa malo ljudi, gde se slušala normalna muzika, a sada je takvih mesta više, gde nastupaju bendovi sa svojim autorskim pesmama.
UN: Planira li „Blekova petorka“ neku svirku u gradu?
– Dobar je moj bend. Mislili smo u gradu da održimo neku svirku, da se promovišemo. Ja praktično ne živim u Užicu od 1995. godine, jer sam se posle Beograda vratio na Zlatibor, ali volim svoj grad i mi ćemo tu svirku kad tad napraviti iz čistog zadovoljstva. Leto je pred nama.
Zvezdana Gligorijević
