Užičke zidne novine, piše Dragan R. Filipović
POLITIKA I TUCANJE
KOD VAGE NA RAKINSKOM
1.
U prošlom veku, pod sjajem zvezde, na Veliki petak nisu sva deca školska učestvovala u stampedu do pekare i guranju oko aluminijumskog lonca s lošim viršlama izbelelim od neprekidnog kuvanja, tete koja štedljivo ređa salamu u veknicu i tepsije s burekom ugaslog sjaja i ukusa. Skrivala su se da pojedu komad posne pite krompiruše, razvučene, ili konzervu sardina.
Postiti, pričestiti se i učestvovati u bilo kakvom verskom činu, nije bilo ni popularno, ni mudro.
Galija je pokorena. Samo jedno malo selo, Rakijski pijac, Cezar nije mogao da osvoji. U najtvrđim vremenima, na njemu nije prestajala svetkovina posvećena najradosnijem hrišćanskom danu.
Uskršnja utakmica na Rakijskom pijacu.
Da li zbog čarobnog napitka, koji se tu tradicionalno prodavao, ili zato što je središte najstarije hrišćanske četvrti Užica, valjalo bi rastumačiti. Ne treba nam to zbog već zaboravljenog običaja, već zbog uzora: budućnost je iza neprozirne zavese i nije loše znati recept za radosne ispade u doba neslobode.
2.
U prošlom veku, Rakijski je češće nazivan Rakinski i nije izgledao ovako.
Na mestu Arhiva bio je mlin; pored mlina dud i jako mali park, koji se kao klin pružao ka Carini; u njemu breze, dve trafike i česma, izmeštena pri prepakivanju pijaca u raskrsnicu. Preko puta česme, udaljena trideset dečačkih koraka, vaga.
Ko u detinjstvu nije dangubio sedeći na metalnim kapijama kolske vage, uzalud mu svi ostali važni pečati u nevidljivoj knjižici, kojom se dokazuje status Rakinjaša.
U filmu „Užička republika“, značajne scene snimljene su na Rakijskom, uključujući i „sav lebac tvoj“ i marširanje partizana uz pesmu i zvuke Ćamilove harmonike.
I, otad su utakmice utihnule, pa prestale. Kao da su svetkovine i rituali iz kog je novo doba crpilo snagu, najzad pobedili i omugućili Rimljanima da poruše, izgrade, rasele, dosele.
A možda je generacija jakih momaka, Rakinjaša i Carinjaša, završila momkovanje i nastavila put. Asteriks se zaposlio u Valjaonici, Obeliks otišao na privremeni rad u Nemačku i nije se vratio, a bard je digao ruke od muzike i upisao sociologiju u Sarajevu.
Samo blentavi Garoviksovi potomci zavrzuju oko „Konga“ i potoka, mirišu tragove i traže dečake s kojima je dobro jurcati.
Ne nalaze ih; verovatno zbog kiša, koje spiraju tragove.
3.
Jasno je: jedan gol bio je kod česme, drugi kod kolske vage.
U dubokom štoku jednih vrata „Konga“ od jutra je blistao pehar; oko njega jaja bojena u lukovini, bojom „na meru“ i šarana sozgajzom.
Hrane i pića koliko se moglo.
Lepo obučen narod se skupljao. Očevi su važno i svečano pušili „Lovćen“ ili „Drinu“ bez filtera i komentarisali sastave timova; majke su krajičkom oka odmeravale koja je iz iste oskudice izvukla lepše ruho i uporno pokušavale rukom da zaližu neposlušne frizure preuzbuđenih potomaka. Uz sve mane, sećanja kažu da su stariji bili zdravi, a deca nisu umirala; za većinu bolesti koje nas kose tad se nije ni čulo.
Automobila nije bilo ni na vidiku dok se utakmica ne završi.
Ni narodna milicija nije rado pokušavala da je prekine; i danas među decom iz polovine prošlog veka kruži priča o inspektoru Megreu, koji je uz podršku patrole oduzeo loptu i time veoma naljutio Mirka Puftu, kasnije čuvenog direktora GP „Zlatibor“. Bežeći ka Carinskom mostu odbacio je plen i vikao: „Mivko, Mivko, nemoj mene!“
I stvarno, nije Mirko, i utakmica se nastavila.
4.
Po završetku, prisutni bi se potucali; pa izvol’te, priđite, poslužite se…
U toj radosti, jedinu senku bacao je ograničen jajni fond za tucanje s preuzimanjem polupanog. Kad si predškolski uzrast, odrađivali su te drvenim i ekspresno ostavljali bez sredstava za rad; kad pođeš u školu, naletao si na posebno pripremljena jaja morke, i ko zna još kakva.
Šanse da poneseš osvojeno jaje kući bile su ravne nuli, pa si trčao kaldrmom u nadi da ćeš izmoliti majku za još jedno iz korpe pletene od pruća, ono pobedonosno, iako je već odavno isplanirala kome ide koliko i zašto.
Na radosni dan, sitna deca su plakala sve dok im neko od starijih ne bi namestio pobedu u toj važnoj, presudnoj igri i omogućio im da trijumfalno pojedu plen.
Za naivne, tako stoje stvari: rade te dok se ne ošamutiš, pa ti tako iskidanom neko stariji omogući, recimo, zaposlenje. Njemu to nije ništa, zaposlio je i gore; nevoljniku ostaje večna obaveza, večni žig.
Srećom, svemoćni se brže smenjuju a evidencija nije kao nekad, te neprskana dečja nezahvalnost više nije tako opasna.
5.
Nekad je bilo hrabro tako otvoreno učestvovati u neprijavljenom skupu, koji ima verski karakter i slatki dašak poraženih retrogradnih shvatanja; brane su krajem tog veka popustile i pokuljalo je sve što je decenijama sprečavano da ide prirodnim tokom. I što valja, i što valja, i što ne valja.
Kad je postalo prihvatljivo i poželjno javno pokazati privrženost veri, Rakijskog pijaca već nije bilo, „Kongo“ se nekako povukao i uzdigao. I da ima ko da odigra Uskršnju utakmicu, nema gde; da ima gde, zašto bi?
Jer, danas nije veliki problem obnoviti event; našli bi se sponzori ili bi neki moderator nabo projekat uz razumnu nadoknadu Onoj čiji projekti prolaze. Teže bi bilo u susedima probuditi dobrotu, raspoloženje i očekivanje da ćemo sledećeg Vaskrsa biti još korak dalje od svega što vuče naniže.
Bez toga, loptajmo se nekog drugog dana, na drugom mestu. Tamo gde strah, mrzovolja i sebičnost nisu smetnja.
6.
Sem nekolicine upornih na liturgijama u crkvi Svetog Marka, jedina redovna okupljanja Rakinjaša i Carinjaša su u domu „Petar Radovanović“, kad izbori dođu.
Učestali su, a sabornosti ne doprinose.
Kad budemo radosni dolazili na izbore, kad budemo punog srca čestitali pobedu susedima koji put u budućnost vide različito od mene i tebe i proveselimo se zajedno, neće biti zime za Rakijski pijac, Užice i Srbiju.
U međuvremenu, raspoređeni po brojnim kafanama, između predizbornih svađa, prepričavaćemo poduhvate Zlatnih dečaka s Rakijskog pijaca po vilama i zlatarama Austrije i Italije.
Ponekad, samo ponekad, neko će pokušati da pojasni mlađima kako je to bilo dok mržnja, netrpeljivost i zloba nisu prokrčili sebi put i uselili se tamo gde ni Cezar nije lako zavladao.
Kako je bilo kad je ceo kraj učestvovao, ne samo posmatrao; kako je bilo kad su siloviti mladići posle žestoke borbe slavili zajedno s roditeljima, simpatijama i potpuno nepoznatim likovima.
Kasnije, kad se stigne i do ture u Muškoj sigurnoj kući, umesto nekadašnjeg pitanja „Ima li života izvan Rakijskog pijaca?“, razgovor se vrti oko neizrečene strašne misli: ima li ga uopšte.
7.
Kad se stvari tako poređaju, može se učiniti da su se i strašne, nepoznate i čudne bolesti, čija nam imena izazivaju užas, iako pojma nemamo šta znače i iz koga jezika potiču, pojavile tek kad se ono loše nastanilo.
Ako bi smo, na Rakijskom, malo po malo prevladavali rđu, mogli bi smo polako da merkamo gde bi smo mogli da postavimo golove jednog Uskrsa; ako bi smo, na Rakijskom, na izbore išli nasmejani a vraćali se raspevani, nema tog brda koje nam ne bi prišlo na jasno izrečenu naredbu.
Ako bi smo to i tako, na Rakijskom, i život van njega bi se pojavio.
8.
Izbori.
Malo različiti ljudi, mnogo ista omraza.
Da li su završeni?
Dragan R. Filipović
