početak AKTUELNO Ужичке зидне новине

Ужичке зидне новине

od Užička Nedelja
585 pregleda

Ужичке зидне новине, пише Драган Р. Филиповић

fipa zidne novine 933

ПОЛИТИКА И ТУЦАЊЕ

КОД ВАГЕ НА РАКИНСКОМ

1.
У прошлом веку, под сјајем звезде, на Велики петак нису сва деца школска учествовала у стампеду до пекаре и гурању око алуминијумског лонца с лошим виршлама избелелим од непрекидног кувања, тете која штедљиво ређа саламу у векницу и тепсије с буреком угаслог сјаја и укуса. Скривала су се да поједу комад посне пите кромпируше, развучене, или конзерву сардина.
Постити, причестити се и учествовати у било каквом верском чину, није било ни популарно, ни мудро.
Галија је покорена. Само једно мало село, Ракијски пијац, Цезар није могао да освоји. У најтврђим временима, на њему није престајала светковина посвећена најрадоснијем хришћанском дану.
Ускршња утакмица на Ракијском пијацу.
Да ли због чаробног напитка, који се ту традиционално продавао, или зато што је средиште најстарије хришћанске четврти Ужица, ваљало би растумачити. Не треба нам то због већ заборављеног обичаја, већ због узора: будућност је иза непрозирне завесе и није лоше знати рецепт за радосне испаде у доба неслободе.

2.
У прошлом веку, Ракијски је чешће називан Ракински и није изгледао овако.
На месту Архива био је млин; поред млина дуд и јако мали парк, који се као клин пружао ка Царини; у њему брезе, две трафике и чесма, измештена при препакивању пијаца у раскрсницу. Преко пута чесме, удаљена тридесет дечачких корака, вага.
Ко у детињству није дангубио седећи на металним капијама колске ваге, узалуд му сви остали важни печати у невидљивој књижици, којом се доказује статус Ракињаша.
У филму „Ужичка република“, значајне сцене снимљене су на Ракијском, укључујући и „сав лебац твој“ и марширање партизана уз песму и звуке Ћамилове хармонике.
И, отад су утакмице утихнуле, па престале. Као да су светковине и ритуали из ког је ново доба црпило снагу, најзад победили и омугућили Римљанима да поруше, изграде, раселе, доселе.
А можда је генерација јаких момака, Ракињаша и Царињаша, завршила момковање и наставила пут. Астерикс се запослио у Ваљаоници, Обеликс отишао на привремени рад у Немачку и није се вратио, а бард је дигао руке од музике и уписао социологију у Сарајеву.
Само блентави Гаровиксови потомци заврзују око „Конга“ и потока, миришу трагове и траже дечаке с којима је добро јурцати.
Не налазе их; вероватно због киша, које спирају трагове.

rakijska pijac

3.
Јасно је: један гол био је код чесме, други код колске ваге.
У дубоком штоку једних врата „Конга“ од јутра је блистао пехар; око њега јаја бојена у луковини, бојом „на меру“ и шарана созгајзом.
Хране и пића колико се могло.
Лепо обучен народ се скупљао. Очеви су важно и свечано пушили „Ловћен“ или „Дрину“ без филтера и коментарисали саставе тимова; мајке су крајичком ока одмеравале која је из исте оскудице извукла лепше рухо и упорно покушавале руком да залижу непослушне фризуре преузбуђених потомака. Уз све мане, сећања кажу да су старији били здрави, а деца нису умирала; за већину болести које нас косе тад се није ни чуло.
Аутомобила није било ни на видику док се утакмица не заврши.
Ни народна милиција није радо покушавала да је прекине; и данас међу децом из половине прошлог века кружи прича о инспектору Мегреу, који је уз подршку патроле одузео лопту и тиме веома наљутио Мирка Пуфту, касније чувеног директора ГП „Златибор“. Бежећи ка Царинском мосту одбацио је плен и викао: „Мивко, Мивко, немој мене!“
И стварно, није Мирко, и утакмица се наставила.

4.
По завршетку, присутни би се потуцали; па извол’те, приђите, послужите се…
У тој радости, једину сенку бацао је ограничен јајни фонд за туцање с преузимањем полупаног. Кад си предшколски узраст, одрађивали су те дрвеним и експресно остављали без средстава за рад; кад пођеш у школу, налетао си на посебно припремљена јаја морке, и ко зна још каква.
Шансе да понесеш освојено јаје кући биле су равне нули, па си трчао калдрмом у нади да ћеш измолити мајку за још једно из корпе плетене од прућа, оно победоносно, иако је већ одавно испланирала коме иде колико и зашто.
На радосни дан, ситна деца су плакала све док им неко од старијих не би наместио победу у тој важној, пресудној игри и омогућио им да тријумфално поједу плен.
За наивне, тако стоје ствари: раде те док се не ошамутиш, па ти тако искиданом неко старији омогући, рецимо, запослење. Њему то није ништа, запослио је и горе; невољнику остаје вечна обавеза, вечни жиг.
Срећом, свемоћни се брже смењују а евиденција није као некад, те непрскана дечја незахвалност више није тако опасна.

5.
Некад је било храбро тако отворено учествовати у непријављеном скупу, који има верски карактер и слатки дашак поражених ретроградних схватања; бране су крајем тог века попустиле и покуљало је све што је деценијама спречавано да иде природним током. И што ваља, и што ваља, и што не ваља.
Кад је постало прихватљиво и пожељно јавно показати приврженост вери, Ракијског пијаца већ није било, „Конго“ се некако повукао и уздигао. И да има ко да одигра Ускршњу утакмицу, нема где; да има где, зашто би?
Јер, данас није велики проблем обновити event; нашли би се спонзори или би неки модератор набо пројекат уз разумну надокнаду Оној чији пројекти пролазе. Теже би било у суседима пробудити доброту, расположење и очекивање да ћемо следећег Васкрса бити још корак даље од свега што вуче наниже.
Без тога, лоптајмо се неког другог дана, на другом месту. Тамо где страх, мрзовоља и себичност нису сметња.

6.
Сем неколицине упорних на литургијама у цркви Светог Марка, једина редовна окупљања Ракињаша и Царињаша су у дому „Петар Радовановић“, кад избори дођу.
Учестали су, а саборности не доприносе.
Кад будемо радосни долазили на изборе, кад будемо пуног срца честитали победу суседима који пут у будућност виде различито од мене и тебе и провеселимо се заједно, неће бити зиме за Ракијски пијац, Ужице и Србију.
У међувремену, распоређени по бројним кафанама, између предизборних свађа, препричаваћемо подухвате Златних дечака с Ракијског пијаца по вилама и златарама Аустрије и Италије.
Понекад, само понекад, неко ће покушати да појасни млађима како је то било док мржња, нетрпељивост и злоба нису прокрчили себи пут и уселили се тамо где ни Цезар није лако завладао.
Како је било кад је цео крај учествовао, не само посматрао; како је било кад су силовити младићи после жестоке борбе славили заједно с родитељима, симпатијама и потпуно непознатим ликовима.
Касније, кад се стигне и до туре у Мушкој сигурној кући, уместо некадашњег питања „Има ли живота изван Ракијског пијаца?“, разговор се врти око неизречене страшне мисли: има ли га уопште.

7.
Кад се ствари тако поређају, може се учинити да су се и страшне, непознате и чудне болести, чија нам имена изазивају ужас, иако појма немамо шта значе и из кога језика потичу, појавиле тек кад се оно лоше настанило.
Ако би смо, на Ракијском, мало по мало превладавали рђу, могли би смо полако да меркамо где би смо могли да поставимо голове једног Ускрса; ако би смо, на Ракијском, на изборе ишли насмејани а враћали се распевани, нема тог брда које нам не би пришло на јасно изречену наредбу.
Ако би смо то и тако, на Ракијском, и живот ван њега би се појавио.

8.
Избори.
Мало различити људи, много иста омраза.
Да ли су завршени?

Драган Р. Филиповић

fipa zidne novine 933 2

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.