АНАТОМИЈА ФУДБАЛСКЕ СТРАНПУТИЦЕ

Пише: Здравко Тошић
Слобода није само клуб, она је колективно памћење, део живота града. И љубав и страст. Учитељица и мајка. И већа је и значајнија од сваког од нас појединачно.
Написах ове речи пре извесног времена, у нади да ће разум превладати заблуде. Да ће одговорност заменити неодговорност. Да ће илузија уступити место истини. Да ће фудбалске дилеме решавати људи од фудбала. Да ћемо коначно поставити ствари на ноге, а не на главу. Нисмо били искрени ни према себи, ни према Слободи. Нисмо отворили питања чији одговор унапређује Слободу, ужички фудбал и нас саме. Шта је било наше опредељење? Истина или интерес? Фудбал и струка или импровизација? На жалост, поједини људи, из великог незнања, доносили су велике судове и велике одлуке. Ужичка фудбалска квази елита није одговорила захтевима времена и фудбала. Погрешном политиком, неспортским и нефудбалским приступом изгубили су сваки додир са Слободашима и људима од фудбалског интегритета. Многе је одгурнула само зато што другачије мисле, а слободни су да то кажу. И угасила је један клуб велике и часне историје. Данас им је једино остало да заваравају себе, мислећи да ће заварати друге.
Скупштина ФК Слободе од пре неки дан, потврдила је да више нема наше Слободе. Крај. Угашена. Сада се јахачи фудбалске апокалипсе играју игру великих речи како би то прикрили. Не можемо доћи до наше здраве самосвести, док не видимо наше заблуде. Да би смо разумели овај тренутак, морамо разумети предходно пређени пут. Бацимо ли поглед на Слободину историју последњих 15-20 година, крај не чуди. Што је било луђих претеривања, бесмисленијих идеја, већих илузија, то се више уважавало, а глас разума и умерености тумачио се као ненадареност, противљење и издајство. На сваку паметну реч се срдило. Неваљали и покварени, а таквих има свуда, под видом слагања и подобности, користили су сваку прилику за своју себичност и своје идеје, не марећи какву ће штету нанети својој заједници.
Фудбалско зло што нас је снашло, последица је лаког веровања да је могуће, и одушевљења без разлога, јер нисмо знали за меру. У том лаком веровању и одушевљењу без разлога које је донела фузија 2010, затурила нам се будућност. Фузија, без фудбалске визије, без људске емоције и безобзирни голи успех који је, сада видимо, изгубио сваки смисао, прогутали су човека и све што је људско у њему и око њега. Прогутали су сам фудбал и нашу Слободу. И потврдили да је превара највећа индустрија нашег доба.
Фузија, без свеобухватне визије, била је клање вола због кило меса. За један ручак. Остало су појели лешинари и црви. Дуг од 918.000 евра није коначан. Нико не зна тачан износ и нико не може да га одужи. Многе ће завити у црно. Неки су се досадашњим репрограмима већ одрекли свог једног дела. Али то је само кап у мору. Рачун блокиран дуже од три године. Закон суров, не дозвољава градским оцима да финансирају клуб чији је рачун у блокади. И ту се пут завршава. Осим ако се не појави шеик.
У тренуцима критичним, новим, изазовним као појединци или организација, увек прво морамо учинити оно што можемо. Да смо те 2010-те прво утврдили шта су наше могућности и наше потребе, а могли смо и морали, лако би знали шта нам је чинити. Да смо то утврдили када смо испали у ранг ниже, а морали смо, опет би знали шта нам је чинити. Без опасности од самоуништења. Да смо одредили циљеве, себи дали рокове и изабрали кадрове који ће те циљеве остварити, као што то налаже струка и минимум озбиљности, данас не би гасили Слободу. Да је било љубави, уместо жеље за моћи, данас би се око Слободе договарали. Да је било саборности, уместо сујете, данас би Слободу уздизали, уместо што је растачемо. Да је било окупљања, уместо проглашавања непожељним, јачали би, а не слабили. Да су одлучивали они који знају уместо оних који позајмљују, данас би имали будућност. Да смо жалили што немамо професора, уместо мафијаша који ће играчима страх у кости. . . Да је Слобода била циљ, а не средство, где би нам био крај? Ех, да су надобудни моћници читали Хегела, знали би да је човек оно што чини, па би се потрудили у другом светлу представити. Ваљда ће данас схватити да је њихово коначно мишљење у сенци коначне истине. А она је, за нас Ужичане, за Слободаше, па и за њих саме, сурова и поразна. Они су оно што су од Слободе направили, а Слобода јесте опште место нашег менталног стања. Ништавило само.
Било како било, мора се даље. Шта учинити? Наравно, прво оно што можемо. Утврдити одговорност, затим могућности и потребе и на крају одредити пут. Фудбал, највећа религија, наставиће да живи у Ужицу. Можда је ово тренутак у коме људи неће бирати фудбал, већ фудбал људе. Јер, неки људи можда и воле фудбал, али не и фудбал њих.

(Ужичка недеља 990)

Comments

comments