ANATOMIJA FUDBALSKE STRANPUTICE

Piše: Zdravko Tošić
Sloboda nije samo klub, ona je kolektivno pamćenje, deo života grada. I ljubav i strast. Učiteljica i majka. I veća je i značajnija od svakog od nas pojedinačno.
Napisah ove reči pre izvesnog vremena, u nadi da će razum prevladati zablude. Da će odgovornost zameniti neodgovornost. Da će iluzija ustupiti mesto istini. Da će fudbalske dileme rešavati ljudi od fudbala. Da ćemo konačno postaviti stvari na noge, a ne na glavu. Nismo bili iskreni ni prema sebi, ni prema Slobodi. Nismo otvorili pitanja čiji odgovor unapređuje Slobodu, užički fudbal i nas same. Šta je bilo naše opredeljenje? Istina ili interes? Fudbal i struka ili improvizacija? Na žalost, pojedini ljudi, iz velikog neznanja, donosili su velike sudove i velike odluke. Užička fudbalska kvazi elita nije odgovorila zahtevima vremena i fudbala. Pogrešnom politikom, nesportskim i nefudbalskim pristupom izgubili su svaki dodir sa Slobodašima i ljudima od fudbalskog integriteta. Mnoge je odgurnula samo zato što drugačije misle, a slobodni su da to kažu. I ugasila je jedan klub velike i časne istorije. Danas im je jedino ostalo da zavaravaju sebe, misleći da će zavarati druge.
Skupština FK Slobode od pre neki dan, potvrdila je da više nema naše Slobode. Kraj. Ugašena. Sada se jahači fudbalske apokalipse igraju igru velikih reči kako bi to prikrili. Ne možemo doći do naše zdrave samosvesti, dok ne vidimo naše zablude. Da bi smo razumeli ovaj trenutak, moramo razumeti predhodno pređeni put. Bacimo li pogled na Slobodinu istoriju poslednjih 15-20 godina, kraj ne čudi. Što je bilo luđih preterivanja, besmislenijih ideja, većih iluzija, to se više uvažavalo, a glas razuma i umerenosti tumačio se kao nenadarenost, protivljenje i izdajstvo. Na svaku pametnu reč se srdilo. Nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom slaganja i podobnosti, koristili su svaku priliku za svoju sebičnost i svoje ideje, ne mareći kakvu će štetu naneti svojoj zajednici.
Fudbalsko zlo što nas je snašlo, posledica je lakog verovanja da je moguće, i oduševljenja bez razloga, jer nismo znali za meru. U tom lakom verovanju i oduševljenju bez razloga koje je donela fuzija 2010, zaturila nam se budućnost. Fuzija, bez fudbalske vizije, bez ljudske emocije i bezobzirni goli uspeh koji je, sada vidimo, izgubio svaki smisao, progutali su čoveka i sve što je ljudsko u njemu i oko njega. Progutali su sam fudbal i našu Slobodu. I potvrdili da je prevara najveća industrija našeg doba.
Fuzija, bez sveobuhvatne vizije, bila je klanje vola zbog kilo mesa. Za jedan ručak. Ostalo su pojeli lešinari i crvi. Dug od 918.000 evra nije konačan. Niko ne zna tačan iznos i niko ne može da ga oduži. Mnoge će zaviti u crno. Neki su se dosadašnjim reprogramima već odrekli svog jednog dela. Ali to je samo kap u moru. Račun blokiran duže od tri godine. Zakon surov, ne dozvoljava gradskim ocima da finansiraju klub čiji je račun u blokadi. I tu se put završava. Osim ako se ne pojavi šeik.
U trenucima kritičnim, novim, izazovnim kao pojedinci ili organizacija, uvek prvo moramo učiniti ono što možemo. Da smo te 2010-te prvo utvrdili šta su naše mogućnosti i naše potrebe, a mogli smo i morali, lako bi znali šta nam je činiti. Da smo to utvrdili kada smo ispali u rang niže, a morali smo, opet bi znali šta nam je činiti. Bez opasnosti od samouništenja. Da smo odredili ciljeve, sebi dali rokove i izabrali kadrove koji će te ciljeve ostvariti, kao što to nalaže struka i minimum ozbiljnosti, danas ne bi gasili Slobodu. Da je bilo ljubavi, umesto želje za moći, danas bi se oko Slobode dogovarali. Da je bilo sabornosti, umesto sujete, danas bi Slobodu uzdizali, umesto što je rastačemo. Da je bilo okupljanja, umesto proglašavanja nepoželjnim, jačali bi, a ne slabili. Da su odlučivali oni koji znaju umesto onih koji pozajmljuju, danas bi imali budućnost. Da smo žalili što nemamo profesora, umesto mafijaša koji će igračima strah u kosti. . . Da je Sloboda bila cilj, a ne sredstvo, gde bi nam bio kraj? Eh, da su nadobudni moćnici čitali Hegela, znali bi da je čovek ono što čini, pa bi se potrudili u drugom svetlu predstaviti. Valjda će danas shvatiti da je njihovo konačno mišljenje u senci konačne istine. A ona je, za nas Užičane, za Slobodaše, pa i za njih same, surova i porazna. Oni su ono što su od Slobode napravili, a Sloboda jeste opšte mesto našeg mentalnog stanja. Ništavilo samo.
Bilo kako bilo, mora se dalje. Šta učiniti? Naravno, prvo ono što možemo. Utvrditi odgovornost, zatim mogućnosti i potrebe i na kraju odrediti put. Fudbal, najveća religija, nastaviće da živi u Užicu. Možda je ovo trenutak u kome ljudi neće birati fudbal, već fudbal ljude. Jer, neki ljudi možda i vole fudbal, ali ne i fudbal njih.

(Užička nedelja 990)

Comments

comments