UDRI BRIGU NA VESELJE
„Budžet Republike za 2017. donosi poboljšanja javnim finansijama Srbije, pri čemu je propuštena prilika za veći korak ka njihovom trajnom ozdravljenju.“ Ovom rečenicom započeo je izveštaj Fiskalnog saveta objavljen pre dva dana. Sve rečeno. I ništa.
Kraj je godine, sumiraju se rezultati, ali, što je i važnije, planira se naredna.
Fiskalni savet i vlast ovih dana predstavljaju makroekonomske planove i predviđanja, ali, gde smo tu mi pojedinici i naša lična, mikroekonomija? Pravi li neko od nas, mikroelemenata, planove za narednu godinu? Iskreno, sumnjam da se bilo ko u Srbiji bavi takvom rabotom, pogotovu mi, ljuti provincijalci. Svojevremeno, u školi su nas učili da je za život, za privredu, za zemlju, najvažnije dobro planiranje… Kratkoročno, srednjoročno, dugoročno, kakvih je samo tu planova bilo… Drugovi komunisti su imali čak i fetiš planiranja, pa su i fabrike nazivali – Prva petoljetka… A onda nam se, biće naredne godine ravno tri decenije, „dogodio narod“ i Milošević, započela je „antibirokratska revolucija“ i svi su planovi, preko noći, pali u vodu. Odnela ih mutna Marica, da se, takoreći, pesnički izrazim… I od tada živimo od danas do sutra. Što bi Bajaga rekao „ovo se teško može nazvati život, a znam sigurno da nije ni smrt“ i dalje „i sve izgleda potpuno normalno, a hladan znoj mi klizi niz vrat“ Da, baš tako. Ovog puta nije mi namera da kritikujem SPS, Miloševića i ostalu bandu, potrošio sam pola života pišući o njima, a oni nas i dalje jašu, jednostavno, želim samo da ukažem na te prelomne godine, koje su nam, slobodno se može reći, barem većini, potpuno uništile život. Godine od kada smo počeli da životarimo od danas do ujutru. Kad je čovek mlad i lud, misli da ima vremena, da će jednom dočekati tu obećanu svetlu budućnost, ali, kako godine i mladost prolaze (a ludost ostaje), počne da shvata da je najbolji period života prošao, bez prava na popravni, i prihvati, jer drugi izbor i nema, kao tužnu i neumitnu činjenicu, da će do kraja života živeti u potpuno besperspektivnoj državi. U državi u kojoj „događanje naroda“, samo u nešto izmenjenim okolnostima, traje i danas. I trajaće. Trenutno se to „događanje naroda“ naziva „smanjenje deficita“. Istorijsko, veličanstveno, najveće na svetu, najveće u modernoj istoriji…. Iskreno, ne znam šta bih rekao o tome. Moj mikro i njihov makro svet toliko su se razišli, da više nemaju nikakvih dodirnih tačaka i svakim danom se osećam sve gluplje i sve odsutnije, sve više sebi ličim na onog zabezeknutog Bušmanina u filmu „Bogovi su pali na teme“ kada mu je, bačena iz aviona, pala na glavu boca Kole kole. Zaista, oligarhija toliko priča bajke i toliko laže, da se čovek više ni u šta ne može pouzdati. I sve se meri procentima od tog famoznog bruto društvenog proizvoda. Naravno, definicija bdp-a je prosta, računaju se svi proizvodi i usluge stvoreni u jednoj zemlji za godinu dana, ali, kako se on izračunava, to je već prava misterija. On je etalon, a ako je etalon pogrešan, onda i sva druga matematika ne može biti tačna. Drugačije se ne može objasniti, iako vlast preko ružičastih kanala (a danas su svi ružičasti), uporno tvrdi da da živimo mnogo bolje, zašto nas ne napušta osećaj da nam je isto ili i gore.
Zato me i čudi što je u Srbiji rasprava o bilo čemu važnom potpuno prestala. Nije tu u pitanju samo vlast, niti najvažniji mediji, koji su sa programa potpuno uklonili ozbiljne stvari, već je i narod udario isključivo po lakim notama. Javna scena je pretvorena u brbljaonicu, svakodnevno razni pjevači i pjevačice, starlete i njima slični laprdaju o šminkanju, zdravoj hrani, odelu, obući, Trampu, frizuri, svemiru, letovanju…. Ljudi koji praktično ništa ne znaju imaju mišljenje o svemu. Njima su se pridružili i političari, a i ljudi drugih ozbiljnih zanimanja, koje plaćamo da se bave budućnošću ove zemlje, a ne bojom sopstvenih, ali i tuđih, gaća.
Prirodno, običan narod podražava ono što elita priča i radi na televiziji i društvenim mrežama, pa poslednjih meseci cela Srbija peva i lupeta od jutra do mraka. Eventualno tu žurku bez prestanka preseku vestima ko se danas ubio i ko je koga ubio i otprilike bi to bila naša svakodnevica. Kao da su se rijaliti programi prelili na realan život, pa više i nema granice između realnosti i rijalitija.
Sa druge strane, uprkos svoj toj dreci i haosu, ljudi koji imaju potrebu da rade nešto ozbiljno i svrsishodno, osećaju se potpuno usamljeni, jer takve teme više nikoga ne zanimaju. „Teške“ teme prati tek par promila nacije, a i njih sve manje zanima šta se dešava u svetu, nekako smo svi postali sami sebi dovoljni i naše male prćije postale su svemiri. Svemiri koji se ne dodiruju i ne mešaju.
Često se setim anegdote iz mladosti, krajem sedamdestih. Otišlo nas nekoliko na Jelovu goru, da pomognemo drugu čiji su roditelji zidali vikendicu. Majstori radili, a mi dodavali malter i cigle… I u pauzi za ručak, započesmo, onako pubertetski, da pametujemo o situaciju u Jugoslaviji, neslobodama, progonu pisaca koji su mislili drugačije… Pali mi u vatru, puni pravedničkog gneva, dok u jednom momentu progovori čiča zidar, na koga do tada uopšte nismo obraćali pažnju: „O čemu to deco pričate? Kako nema slobode? Pa šta vam fali, možeš da jedeš šta ‘oćeš, možeš da ideš gde ‘oćeš, možeš da radiš šta ‘oćeš… Kako nisi slobodan!?“ Mi ga pogledasmo i ne rekosmo ništa. Bio je to jedan od mojih prvih sudara sa realnošću.
I od tada me prati ta njegova rečenica. „Možeš da ideš gde ‘oćeš….“
A danas mi se čini kao da cela Srbija tako misli. Kao da cela Srbija slavi takav životni stav. Budžet? Suficit? Deficit? Demokratija? Proizvodnja?
„Možeš da jedeš šta ‘oćeš…“
Ma…
Toni Stanković (Užička nedelja 949)
Novi, 950. po redu, broj Užičke nedelje je sutra, u petak, 30. decembra 2016. godine na svim boljim prodajnim mestima.
Čitajte novi komentar Tonija Stankovića
„PROVINCIJU I NOVA GODINA ZAOBILAZI“
Večeras mi, u polupraznoj Gradskoj, prijatelj (ime poznato redakciji) ispriča vic: Voze Vučića po Beogradu službenim automobilom, pa naiđoše na jedan elitni restoran…
