САН И ЈАВА МЛАДОГ СТАНКОВИЋА
Тај сам. Веровали или не. Шест рата кредита! Сваког месеца. Како сам то успео? Не питајте. И да је само то, још бих некако и преживео… Захваљујући сопственој усијаној глави, на то, сваког месеца, треба додати порез на плату, пензионо, социјално, здравствено, еколошку таксу, мобилни телефон, фиксни телефон, телевизију, одношење смећа, интернет, лагеровање смећа, грејање, воду, струју (овај обогаћени ваздух још увек не наплаћују)… Баш све оно што зајапуреним напредњачким кадровима (и онима пре њих) на државној плати други плаћају. Прецизније, не други, него ја и мени слични. Уз све побројано и непобројано, још морам и „њине“ кадрове да плаћам. Жив ли сам? Само привидно. Истина, постојим у физичком облику, али сам одавно некако више фикција, него реална чињеница, иако би они који ме срећу рекли другачије. Шта ћете, изглед уме да вара…
Да, тако се осећа човек са 6 кредита… Што би рекла песма стара – блеђе од најблеђе сенке. Није ми нека утеха што ћу од лета бити човек са пет кредита, тек када будем човек са 3 кредита, можда ћу се мало коварнути и почети да рачунам у људе. Ако тотално не утањим до тада… Да не звучим превише песимистично, тврда је ово инаџијска србијанска глава, решена свашта да истрпи, али у овој земљи ретко који филм има срећан крај, па и са тим човек мора рачунати…
Мој очај је толики, да сам пре неки дан на моменат помислио да се придружим најмасовној српској халуцинацији и уплатим лото листић. И урадио бих то, него нисам знао ког дана је извлачење, па ме та генијална идеја брзо пустила… Што уопште не значи да нећу већ следеће седмице потегнути за тим универзалним спасоносним решењем. Са 40-50 кинти решиш све проблеме! Оно јесте да је већа вероватноћа да Амфилохије призна Косово, него да ја добијем на лотоу, али је људски надати се. А и не кошта много…
Када си човек са шест кредита не живиш у свету у коме живи нормалан, код државе срећно запослен народ. Живиш у паралелном свету који тешко прате и разумеју и твоји најближи. Примера ради, пензионерима је црвено слово 10. и 25, чиновници живе од половине до половине месеца, а ја живим од рате до рате кредита, а кад није дан за кредит, што је права реткост, онда је дан за доприносе, дан за струју или дан за телефоне. Нормалан свет скупља паре и броји дане до Нове године, а ја скупљам паре и бројим дане јер тог последњег дана у години морам да платим порезе и доприносе. Нормалан свет, пребира оно мало пара што му је преостало од Нове и броји дане до Српске нове године, а ја пребрајам то мало пара што је остало после плаћања пореза и доприноса и бројим дане до плаћња пдв-а, одмах иза Српске нове године. И увек бих волео да све те Нове године, верски и државни празници, закасне који дан, или, још боље, коју седмицу, да бих имао више времена да скупим паре за те силне обавезе… Човеку са 6 кредита време просто лети, а дан траје далеко краће од 24 часа, увр‘ главе 6 до 7 сати. Понекад ми се учини да дана и нема, све се стопи у једну вечну ноћ, ноћну мору, за коју је и поларна ноћ најобичније шалигање…
И док нормалан свет слави Никољдан, Јовањдан, Ђурђевдан, човеку са 6 кредита слава је када отплати кредит, али ни тада нема много времена за славље и опуштање, јер одмах стиже нови кредит за плаћање…
Може ли другачије? Тешко, врло тешко. У држави Србији, ако ниси на државној плати или не радиш бизнис у талу са државним чиновницима, или се ниси на време оријентисао на извозне послове, већ зарађујеш за живот на домаћем тржишту, тешко да без задужења до грла можеш прегурати од месеца до месеца. Србија је држава са највећим порезима, највећим доприносима, дебело презадужена, са сиромашним народом, слабом привредом, па је кредитно преживљавање потпуно нормална и очекивана занимација прилично великог броја људи. У стара, „добра“ времена, када ти се неко пожали да има огромне кредите, одмах знаш да зида кућу или бар викендицу на Златибору или мору, а данас кредите узимамо да би на том истом мору 7-8 дана лежали на плажи . Данас кредити служе да би деци плаћали студије, заостале рачуне за струју, гаће, поткошуље, ципеле, постељину и сличне „скупоцене“ производе, а још чешће, кредите узимамо да бисмо вратили претходнe кредитe…
Ми који сами зарађујемо за живот узимамо кредите из још прозаичнијих разлога – да платимо порез, пдв, рачуне, камате, камате на камате, тако да нам чак ни за поменути луксуз у облику гаћа и поткушуља не остане ни динара. Па, ваљда је прече банци платити 2 посто за обраду кредита, него себи купити вунене рукавице!? Макар се без рукавица може, само гурнеш руке дубље у џепове, а и пролеће само што није…
Као што рекох, човеку са толиким кредитима дани лете, месеци, годишња доба, колико јуче би лето, а ево, зими се већ види крај, јурњава и гужва је као у неком ултра брзом акционом филму, са много слупаних кола и пуцњавом на све стране, а ја, одузет, немо зурим у екран и нон-стоп притискам паузу, не би ли се сав тај хаос зауставио на неко време, да мало одморим мозак, изађем на свеж ваздух, протегнем ноге, попијем оранжаду… На жалост, живот није филм, у њему нема паузе, темпо меље, без милости, нико нема разумевања за објективне околоности и субјективне слабости, или плати или цркни. Баш тако, никога не занима, или плати или цркни.
Наравно, нађу се ту увек прави пријатељи који, пуни разумевања, скоро очински, кажу, па шта кукаш, сам си то хтео, нико те није терао да узимаш толике кредите… Тачно, тачно, нико ме није терао, уместо да сам се, као свако нормалан, запослио код државе Србије, па кредит узимао само за већ поменута летовања и гаће и поткошуље, хоћу ја да глумим предузетника… Баш зато што све ово јесте мој слободан избор, никада нисам кукао на банкаре, светске завере, кризу, сушу, конкуренцију… Чак ни на власт не кукам, колико би требало, јер, ако ћемо поштено, једино је власт одговорна што је у Србији просечна плата испод 400 евра, док је, примера ради, у Хрватској 800, а Словенији 1.000 евра. Да је ово иоле нормална земља, а није, могло би се далеко лакше пословати, па би се лакше и порез плаћао, без кредита, камата, камата на камату, интабулација, репрограма и других научно-популарних термина модерног робовласништва… Уосталом, нову вредност не стварају чиновници, него управо весели предузетници, свеједно да ли овакви као ја, који већ деценијама, потпуно безразложно, издају новине или као они који праве ратлук или гаје козе. Све док је нама овако лоше, неће ни та фамозна просечна плата бити већа. Тачније, може бити вештачки већа неко време, па да се онда све сруши као кула од карата, али је то већ ова весела земља пробала, већ смо били светски рекордери у инфлацији, па добро знамо да то није пут којим треба ићи…
И док ово пишем, напољу веје снег. Сутра је понедељак, 15. јануар, ваља пдв платити. Искрено, и не иде ми се на посао, срећом некако сам напабирчио тај новац, па нисам у прединфарктном стању, као пре три месеца, код прошлог плаћања пдв-а. А у уторак нова рата кредита… Среда, шта оно би у среду?
Чек, чек, нешто се сад пребирам, па ја сам вас слагао још у наслову, ако рачунам и дуг по картици, немам шест кредита месечно, него седам! Седам величанствених… Иако би било прикладније звати их као Тарантино – подлих… Оно јесте да је подлих осам, али, колико сам луд, ако банка одобри, не бих се зачудио да уместо пролећне гардеробе пазарим и осми кредит. Тврда је ово, српска бандоглава глава…
Тони Станковић (Ужичка недеља 977)
П.С. И тако и би. Од момента објављивања овог текста у Ужичкој недељи бр. 977, па до објављивања на сајту, пао је и осми кредит…
