Čovek sa 6 kredita

SAN I JAVA MLADOG STANKOVIĆA
Taj sam. Verovali ili ne. Šest rata kredita! Svakog meseca. Kako sam to uspeo? Ne pitajte. I da je samo to, još bih nekako i preživeo… Zahvaljujući sopstvenoj usijanoj glavi, na to, svakog meseca, treba dodati porez na platu, penziono, socijalno, zdravstveno, ekološku taksu, mobilni telefon, fiksni telefon, televiziju, odnošenje smeća, internet, lagerovanje smeća, grejanje, vodu, struju (ovaj obogaćeni vazduh još uvek ne naplaćuju)… Baš sve ono što zajapurenim naprednjačkim kadrovima (i onima pre njih) na državnoj plati drugi plaćaju. Preciznije, ne drugi, nego ja i meni slični. Uz sve pobrojano i nepobrojano, još moram i „njine“ kadrove da plaćam. Živ li sam? Samo prividno. Istina, postojim u fizičkom obliku, ali sam odavno nekako više fikcija, nego realna činjenica, iako bi oni koji me sreću rekli drugačije. Šta ćete, izgled ume da vara…
Da, tako se oseća čovek sa 6 kredita… Što bi rekla pesma stara – bleđe od najbleđe senke. Nije mi neka uteha što ću od leta biti čovek sa pet kredita, tek kada budem čovek sa 3 kredita, možda ću se malo kovarnuti i početi da računam u ljude. Ako totalno ne utanjim do tada… Da ne zvučim previše pesimistično, tvrda je ovo inadžijska srbijanska glava, rešena svašta da istrpi, ali u ovoj zemlji retko koji film ima srećan kraj, pa i sa tim čovek mora računati…
Moj očaj je toliki, da sam pre neki dan na momenat pomislio da se pridružim najmasovnoj srpskoj halucinaciji i uplatim loto listić. I uradio bih to, nego nisam znao kog dana je izvlačenje, pa me ta genijalna ideja brzo pustila… Što uopšte ne znači da neću već sledeće sedmice potegnuti za tim univerzalnim spasonosnim rešenjem. Sa 40-50 kinti rešiš sve probleme! Ono jeste da je veća verovatnoća da Amfilohije prizna Kosovo, nego da ja dobijem na lotou, ali je ljudski nadati se. A i ne košta mnogo…
Kada si čovek sa šest kredita ne živiš u svetu u kome živi normalan, kod države srećno zaposlen narod. Živiš u paralelnom svetu koji teško prate i razumeju i tvoji najbliži. Primera radi, penzionerima je crveno slovo 10. i 25, činovnici žive od polovine do polovine meseca, a ja živim od rate do rate kredita, a kad nije dan za kredit, što je prava retkost, onda je dan za doprinose, dan za struju ili dan za telefone. Normalan svet skuplja pare i broji dane do Nove godine, a ja skupljam pare i brojim dane jer tog poslednjeg dana u godini moram da platim poreze i doprinose. Normalan svet, prebira ono malo para što mu je preostalo od Nove i broji dane do Srpske nove godine, a ja prebrajam to malo para što je ostalo posle plaćanja poreza i doprinosa i brojim dane do plaćnja pdv-a, odmah iza Srpske nove godine. I uvek bih voleo da sve te Nove godine, verski i državni praznici, zakasne koji dan, ili, još bolje, koju sedmicu, da bih imao više vremena da skupim pare za te silne obaveze… Čoveku sa 6 kredita vreme prosto leti, a dan traje daleko kraće od 24 časa, uvr‘ glave 6 do 7 sati. Ponekad mi se učini da dana i nema, sve se stopi u jednu večnu noć, noćnu moru, za koju je i polarna noć najobičnije šaliganje…
I dok normalan svet slavi Nikoljdan, Jovanjdan, Đurđevdan, čoveku sa 6 kredita slava je kada otplati kredit, ali ni tada nema mnogo vremena za slavlje i opuštanje, jer odmah stiže novi kredit za plaćanje…
Može li drugačije? Teško, vrlo teško. U državi Srbiji, ako nisi na državnoj plati ili ne radiš biznis u talu sa državnim činovnicima, ili se nisi na vreme orijentisao na izvozne poslove, već zarađuješ za život na domaćem tržištu, teško da bez zaduženja do grla možeš pregurati od meseca do meseca. Srbija je država sa najvećim porezima, najvećim doprinosima, debelo prezadužena, sa siromašnim narodom, slabom privredom, pa je kreditno preživljavanje potpuno normalna i očekivana zanimacija prilično velikog broja ljudi. U stara, „dobra“ vremena, kada ti se neko požali da ima ogromne kredite, odmah znaš da zida kuću ili bar vikendicu na Zlatiboru ili moru, a danas kredite uzimamo da bi na tom istom moru 7-8 dana ležali na plaži . Danas krediti služe da bi deci plaćali studije, zaostale račune za struju, gaće, potkošulje, cipele, posteljinu i slične „skupocene“ proizvode, a još češće, kredite uzimamo da bismo vratili prethodne kredite…
Mi koji sami zarađujemo za život uzimamo kredite iz još prozaičnijih razloga – da platimo porez, pdv, račune, kamate, kamate na kamate, tako da nam čak ni za pomenuti luksuz u obliku gaća i potkušulja ne ostane ni dinara. Pa, valjda je preče banci platiti 2 posto za obradu kredita, nego sebi kupiti vunene rukavice!? Makar se bez rukavica može, samo gurneš ruke dublje u džepove, a i proleće samo što nije…
Kao što rekoh, čoveku sa tolikim kreditima dani lete, meseci, godišnja doba, koliko juče bi leto, a evo, zimi se već vidi kraj, jurnjava i gužva je kao u nekom ultra brzom akcionom filmu, sa mnogo slupanih kola i pucnjavom na sve strane, a ja, oduzet, nemo zurim u ekran i non-stop pritiskam pauzu, ne bi li se sav taj haos zaustavio na neko vreme, da malo odmorim mozak, izađem na svež vazduh, protegnem noge, popijem oranžadu… Na žalost, život nije film, u njemu nema pauze, tempo melje, bez milosti, niko nema razumevanja za objektivne okolonosti i subjektivne slabosti, ili plati ili crkni. Baš tako, nikoga ne zanima, ili plati ili crkni.
Naravno, nađu se tu uvek pravi prijatelji koji, puni razumevanja, skoro očinski, kažu, pa šta kukaš, sam si to hteo, niko te nije terao da uzimaš tolike kredite… Tačno, tačno, niko me nije terao, umesto da sam se, kao svako normalan, zaposlio kod države Srbije, pa kredit uzimao samo za već pomenuta letovanja i gaće i potkošulje, hoću ja da glumim preduzetnika… Baš zato što sve ovo jeste moj slobodan izbor, nikada nisam kukao na bankare, svetske zavere, krizu, sušu, konkurenciju… Čak ni na vlast ne kukam, koliko bi trebalo, jer, ako ćemo pošteno, jedino je vlast odgovorna što je u Srbiji prosečna plata ispod 400 evra, dok je, primera radi, u Hrvatskoj 800, a Sloveniji 1.000 evra. Da je ovo iole normalna zemlja, a nije, moglo bi se daleko lakše poslovati, pa bi se lakše i porez plaćao, bez kredita, kamata, kamata na kamatu, intabulacija, reprograma i drugih naučno-popularnih termina modernog robovlasništva… Uostalom, novu vrednost ne stvaraju činovnici, nego upravo veseli preduzetnici, svejedno da li ovakvi kao ja, koji već decenijama, potpuno bezrazložno, izdaju novine ili kao oni koji prave ratluk ili gaje koze. Sve dok je nama ovako loše, neće ni ta famozna prosečna plata biti veća. Tačnije, može biti veštački veća neko vreme, pa da se onda sve sruši kao kula od karata, ali je to već ova vesela zemlja probala, već smo bili svetski rekorderi u inflaciji, pa dobro znamo da to nije put kojim treba ići…
I dok ovo pišem, napolju veje sneg. Sutra je ponedeljak, 15. januar, valja pdv platiti. Iskreno, i ne ide mi se na posao, srećom nekako sam napabirčio taj novac, pa nisam u predinfarktnom stanju, kao pre tri meseca, kod prošlog plaćanja pdv-a. A u utorak nova rata kredita… Sreda, šta ono bi u sredu?
Ček, ček, nešto se sad prebiram, pa ja sam vas slagao još u naslovu, ako računam i dug po kartici, nemam šest kredita mesečno, nego sedam! Sedam veličanstvenih… Iako bi bilo prikladnije zvati ih kao Tarantino – podlih… Ono jeste da je podlih osam, ali, koliko sam lud, ako banka odobri, ne bih se začudio da umesto prolećne garderobe pazarim i osmi kredit. Tvrda je ovo, srpska bandoglava glava…