МИРЈАНА ВОЈИЧИЋ, ПЕВАЧИЦА
Мирјана Војичић, певачица која дужи низ година ради у Ужицу и на Златибору, каже да свој глас најбоље чува ћутањем и спавањем. Понекад се догоди да пева сваки дан у седмици, не стигне да се одмори, али зато је у стању да ћути све до свирке.
Мирјана Војичић тренутно сарађује са оркестрима „Шармери“ и „Амајлија“. Своје велико искуство, које је стекла током 21 године рада, радо дели са својим колегама, за које има само речи хвалe.
– У последње време интензивно радим са „Шармерима“ и „Амајлијом“. У оба бенда су добри људи, добри музичари, што је најбитније у овом послу, како би све функционисало. Са „Шармерима“ сам три године и стално смо ангажовани, највише уторком, четвртком, петком и викендом. Наступамо у Ужицу и околини, али и у другим градовима Србије. Има нас свуда – каже Мирјана.
Иако ужички музичари кажу да је криза са женским вокалима, она сматра да их има довољно.
– Лично познајем Биљу Прокић, која је по мени супер човек и лав, али ове млађе познајем углавном из виђења. Сматрам да нема кризе са певачицама. Али, морам да нагласим да овај посао није нимало лако. Такође, свако ко жели да се озбиљно бави овим послом мора да буде одговоран, јер не може, ако се закаже свирка, да се откаже на дан пре или сат времена пре, као што сам чула да је било случајева. То није лепо, професионално и људски. Једино оправдање да се у тако временском року откаже свирка видим у болести или евентуално смртног случаја. Мени се то није дешавало – рекла је Мира.
Мира је у Ужице дошла пре неколико година, а пре тога је доста година радила у београдским клубовима и сарађивала са многим естрадним личностима. Рођена је у Бањалуци, где је завршила основну школу. Каже да није никада помислила да ће бити певачица. Желела је да буде фризерка и зато је уписала средњу школу за фризере, али игром судбине, пут је однео на другу страну. Волела је да пева у друштву, али никада јавно. Упознала је Дада Глишића, који је прво свирао хармонику, а онда клавијатуре. Једном приликом, у кафани у Бањалуци, где је наступао, приредио јој је велико изненађење.
– Пред свима ме је позвао да дођем на бину и нешто отпевам. Нисам имала куд, изађем на бину. Имала сам трему, нисам смела да погледам ни лево, ни десно. Отпевала сам неколико песама. Дадо ме је убеђивао да почнем да певам, и ја у почетку нисам хтела. Терао ме је да вежбам. Тада су још биле касете и говорио ми је да скидам песме са њих и вежбам. И тако је све кренуло. Први наш наступ био је у једном локалу у Бањалуци и имала сам репертоар од 30 песама. Нисам имала трему, али сам се плашила да ћу пасти са штикли, које сам тада први пут обула. Онда је почео рат. Упоредо сам ишла у школу и певала. Када се завршио рат 1996. године, одлучили смо да дођемо у Србију. Тада сам имала 19 година. Дошли смо у Инђију, па у Стару Пазову, Нову Пазову, у Београд, а затим на Златибор и у Ужице 2001. године – сећа се Мирјана свог дугог путовања.
На Златибор је дошла на позив власника „Српског бека“, Влада Васића.
– Мене су једва натерали да дођем на Златибор и у Ужице. У Београду сам имала бенд са којим сам радила у једном клубу. Ту је дошао Владе, који је после постао и мој кум, и питао нас да дођемо код њега у „Српски бек“ да одсвирамо један викенд. Пошто смо радили сваки дан у Београду у различитим локалима, морали смо да откажем викенд у Београду, нашли смо замену, тако да смо отишли на Златибор. До тада сам била само једном на Златибору, на отварању Студентског дома. Одрадили смо тај викенд и мени се, што се нисам надала, ужасно допадне. Откажемо и следећи викенд у Београду, па смо поново дошли на Златибор. Онда смо радним данима радили у Беoграду, а викендом на Златибору, па потом пола седмице у Београду, а остатак седмице на Златибору и тако све док се мој колега није заљубио у Златиборку и оженио. И две до три године путовала сам сваке седмице на Златибор и натраг у Београд. На крају сам остала на Златибору и у Ужицу. Мислила сам да ћу одавде отићи, али сам и даље ту. Када се Бане, пријатељ из бенда, са супругом вратио у Београд, наставила сам сарадњу са Коцетом, а ту је била и Биља Прокић. На крају смо остали Коце и ја, а долазио је једно време Жељко Васић. Заједно смо наступали. После тога сарађивала сам са Пеђом и Нином – каже Мирјана и додала да је певала скоро са свим бендовима у граду.
На Златибору је поред „Српског бека“ певала у дискотеци „Двојка“, „Вендому“ и другим популарним ресторанима. Једно време је радила са Бојаном Јевтићем и „Силвер бендом“.
– Дуго смо остали заједно, а после се та сарадња завршила. Свакога је свој пут одвео даље. Тада сам одлучила да нећу да имам бенд, већ да радим ко ме зовне. Тако радим већ 3 до 4 године. И не жалим се, супер ми је – додала је наша саговорница.
Пре Ужица и Златибора, Мира је дуго времена радила по клубовима у Београду.
– Радо се сећам наступа са Џејом, са којима сам радила три године. Углавном смо били заједно у клубовима и приватним забавама. Остао ми је у лепом сећању, зато што је према мени био изузетно колегијалан и добар човек. За сарадњу је стварно диван и максимално професионалан, велики друг и лаф. Све је тако било добро, док није ушао у неке друге воде, што ме и данас чуди, јер је био велики противник свега тога. Мој бенд и ја имали смо свирке са Кебом, Јеленом Карлеушом, покојним Нином, а Шабан Шаулић је редовно долазио на мој наступ када сам радила у Београђанци, у ресторану на 5. спрату. У ствари, ту су долазиле све познате личности и Минимакс, Ђорђе Марјановић, Чоби… – сећа се Мира.
Сада каже да више воли да ради весеља, него да пева у ноћним клубовима.
– Престала сам да радим у клубовима и искључиво радим весеља и забаве, само да бих што више спавала ноћу – каже она.
Највише јој прија да пева поп и рок домаћу и страну музику, али се на весељима више тражи народна и комерцијална музика. Лако се ухода са бендовима са којима пева, јер има широк репертоар песама. Признала је да јој више годи програмска музика, јер јој код наручивања песама највише смета када почну гости да се прегањају ко је пре наручио песме.
– А када је торта, онда би сви хтели да се певају њихове песме, што је физички немогуће. Овако, договор са младом и младожењoм је најбољи. Понекад убацимо неку песму и за мало старије, како би се и њима удовољило. Посебно ми је драго што се поново враћају народни хитови од Снежане Ђуришић, Весне Змијанац, Драгане Мирковић, Лепе Брене… Најлепше се осећам када су људи, који су ме ангажовали, задовољни и када су сви срећни на весељима – казала је Мирјана и додала да на сцени увек мора бити насмејана, без обзира да ли има неких здравствених или неких других проблема, песма и осмех увек морају бити ту.
Није никада учествовала у неком музичком ријалитију.
– Када сам живела у Београду било сам само учесница када је било „Лето на Ади“. За емисије које иду преко телевизије сматрам да имам превише година да бих се такмичила. Никада нисам желела, нити сам икада имала потребу да идем у те емисије. Мислим да се ту пoјављују они који желе неку каријеру, да снимају неке песме. Некада сам можда имала жељу да снимим нешто, али већ ме је то прошло. Мени је добро и овако – рекла је Мирјана.
И на крају питали смо је како чува глас с обзиром да већ 21 годину непрекидно пева, она је рекла:
– Мени једино помаже спавање и ћутање. Мада, када радим у континуитету нема много спавања, али зато до свирке – ћутим.
Звездана Глигоријевић
