MARIJA TRMČIĆ BOGOJEVIĆ, „SKI ART“ KLUB
Skijaški klub „Ski art“ postoji više od 25 godina. Osnovan je u Užicu, a njegovi osnivači su bili Zoran Trmčić, Jasmina Bajić, tada Zečević, Aleksandar Vukajlović i Zoran Ristanović. To je bio jedan od prvih klubova u ovom regionu i imao je veliki broj članova. Imao je svoju školu skijanja, koja je sadržala početnu obuku i takmičarski deo. Prvi polaznici škole kasnije su postali takmičari, tako da je klub vremenom dostigao čak 45 takmičara.
Jedna od takmičarki, koja je postigla značajne evropske i svetske rezultate, srpska olimpijka, jeste i Marija Trmčić, ćerka vlasnika „Ski arta“. U međuvremenu, ona je preuzela trenerski posao i obuku mladih skijaša.
– U svim skijaškim klubovima mali je broj takmičara, jer je skijanje skup sport. Te troškove ne mogu da pokriju ni klubovi, ni sportski i skijaški savez, tako da najvećim delom troškove snose sami takmičari. Mi se kao klub godinama ozbiljno bavimo takmičarskim delom – rekla je Marija i dodala da klub za sve vreme svog postojanja ima čvrst kontinuitet.
Prioritet kluba, kao što je naglasila Marija, jeste takmičarsko skijanje, pa u tom cilju organizuju kampove i početnu obuku za decu, kako bi se napravila baza potencijalnih takmičara.
Trenutno imaju 11 aktivnih takmičara u ciciban i pionir kategorijama, i Marija u njima vidi mnoge talente. To su: Milica Pavić, Aleksandra Pavlović, Lana Purić, Barbara Vesnić, Andrijana Cicvarić, Jugoslav Zarić, Marko Janjić, Andrija Jovašević, Stefan Pavlović, Nikola Kovačević i Petar Kovačević.
– Naravno, neki ne postanu takmičari, ali zato mnogi postani instruktori i treneri. Tako danas u klubu imamo dosta trenera koji su bivši takmičari i koji su se nekada profesionalno bavili skijanjem. To sada rade amaterski, jer nemamo mogućnost da budu stalno zaposleni. Oni pronese svoja iskustva i znanje. Iz našeg kluba izašlo je dosta instruktora skijanja, koji ne rade samo na Zlatiboru, već su otišli dalje, na Kopaonik, a neki i u inostranstvo. Svi koji rade sa decom su licencirani i obučeni, a ima dosta novih koji žele da rade sa nama. Pre nego što počnu da rade, prolaze obuku koju mi treneri sprovodimo, rade pod našom kontrolom i pravilima kluba. Zato smo u celom regionu poznati po kvalitetnom radu. Imamo i dobar demonstratorski tim, koji prezentuje tehnike. Kao klubu uvek nam je bio cilj da pored tih takmičarskih rezultata, koji nas prezentuje u javnosti, da deca, kada prođu kroz kampove i obuku, da od njih postanu dobri skijaši, bezbedni skijaši, koji će sutra usmeriti svoju porodicu na pravi način u tajne skijanja, da bude što više porodica koje se bave ovim sportom. Zato sugerišemo ljudima koji upravljaju skijalištima da omoguće što većem broju ljudi da skija i nadamo se da ćemo se uskoro izboriti da cene ski paseva u okolini budu niže za skijaše iz Užica, Čajetine i Nove Varoši, kako bi mogli da izađu tokom vikenda na skijaške staze – rekla je naša olimpijka.
Treninge organizuju po celoj Srbiji, ali i u Evropi. Leti se odlazi na glečere u Austriji, Italiji, Švajcarskoj, tamo gde su najbolji uslovi, a tokom zimskog perioda baza je ski centar „Tornik“ na Zlatiboru, a treninzi se sprovode na Zlatiboru, Zlataru i u Mokroj gori.
– Sve zavisi gde su dobri uslovi, gde nam odgovaraju tereni. Trudimo se da nas ima svuda, tako da deca koja se bave skijanjem ne budu fokusirana samo na jedan centar, već da imaju širinu i da prođu što veći broj staza. Trke imamo na Kopaoniku i na Staroj planini, u Republici Srpskoj i Bosni. Upravo je jedan pionirski tim otišao na dečiju trku u Maribor – dodala je Marija.
„Ski art“ se od klasičnih škola skijanja razlikuje što se kod njih dete, koje prvi put stane na skije, usmerava baš na tehnike i metode, koje će ga kasnije brže uvesti u takmičarsko skijanje.
– To su malo efikasnije metode, po nekom ubrzanom sistemu. Sistem po kome ih učimo, razradili smo mi bivši takmičari i naši treneri, i baš te cake, za koje treba dosta vremena da se shvate i nauče, mi se trudimo da kroz neke metode prezentujemo deci, kako bi ih što pre naučila. Skijanje je u poslednje vreme postalo veoma specifično, jer se menja tehnika, oprema, često se menjaju propozicije iz sezone u sezonu. Svaki skijaš mora da se prilagođava veoma brzo. Zato smo mi tu, da im približimo te promene što brže i što bolje. Pored toga, mi smo tu da malo posavetujemo naše prijatelje, ali, generalno, u klub ne može da uđe svako ko se prvi put pojavi na stazi i odmah kaže – hoću da skijam. Postoje škole skijanja, one su ovlašćene za to. Naš klub ne radi tu vrstu obuke. Isključivo vršimo treninge i obuku svojih članova. Da bi neko mogao da pristupi našim projektima i programima mora da postane član kluba i sve te informacije dobije u bazi kluba, a svi ostali koji hoće tek da nauče da skijaju, oni moraju da se javljaju i prođu početne obuke u centrima – objasnila je naša sagovornica.
U takmičarskom delu „Ski art“ je angažovao troje trenera i sportskog psihologa, koji je takođe skijaški trener. Pored toga, imaju trenere instruktore, koji su zaduženi za niže nivoe.
– Njihova uloga je i najbitnija, jer je njihov posao, pored obuke dece, da ih motivišu i usmere kako da uđu u takmičarsko skijanje i da ih zadrže u skijanju. Nekada je skijanje bilo razvijeno, a mi smo imali tu nesreću da je „Tornik“ bio bombardovan, tako da je trebalo vremena da se obnovi i proradi. Skijanje je u tom periodu zamrlo i svelo se na Obudovicu, na kojoj više nema snega, nego što ga ima, jer nema veštačkog snega, ne uređuju se staze, čak i nema tabač za stazu. Bukvalno su deca izlazila i tabala svojim skijama stazu, da bi mogla da skijaju. Sada je situacija drugačija. „Tornik“ je zaista sređen i ima veštačko osnežavanje. Pored toga, imamo i Novu Varoš, koja je nepun sat vožnje odavde. Tu smo prošle godine često sprovodili naše aktivnosti. To je jedna mala, ali veoma dobro uređena staza, u samom gradu. I Mokra gora je pokrivena veštačkim snegom. Današnje skijanje ne može se zamisliti bez veštačkog snega. Oprema je takva, odnosno, skije su tako konstruisane da ih prirodni sneg ne može izdržati. Ranije je moglo da se na tom prirodnom snegu do besvesti skija, a danas je dovoljno da jedan skijaš prođe gde je čist prirodni sneg i da više nije za skijanje, jer se odmah pojave trava i kamenje. Naravno, pričamo o visini snega do 40 cm – dodala je Marija.
Marija se osvrnula na takmičarske kampove. Naravno, klub ima i veterane i rekreativce. Pored dece, članovi kluba su i njihovi roditelji. To su ljudi koji vole da ih prate i po treninzima i po trkama, koji im pomažu kada je potrebno. Međutim, put do profesionalnog uspešnog skijaša nije nimalo lak.
– Takmičarsko skijanje je predviđeno za decu predškolskog i školskog uzrasta, kao i profesionalno skijanje, kojim sam se i ja bavila, ali to je nešto do čega se baš treba pomučiti. Ko se posveti profesionalnom skijanju, mora da održava formu i leti i zimi. Zato se leti ide na glečere. Takmičarski kamp je baza gde decu iz našeg kraja sprovodimo kroz takmičarsku školu skijanja i odatle se uglavnom svake sezone izdvoji po neki novi takmičar. Kamp se sprovodi u više termina, više perioda, i mi smo se fokusirali da se to odrađuje kada deca ne idu u školu. Imamo razumevanja za te stvari. To je opet, s druge strane, teško, zato što je u tim terminima velika posećenost ski centara. Što se tiče takmičarskog skijanja, odnosno dece koja imaju treninge prolaska kroz kapije, imamo određeni deo staze gde možemo obavljati takve treninge. Sve te aktivnosti kluba, ne samo našeg, već svih registrovanih, sprovode se tako što klubovi apliciraju kod Skijaškog saveza, koji je naš zastupnik za dalje. Kod Skijališta Srbije mi iznesemo kakav je naš plan i program i prema mogućnostima nam odobre ili ne odobre. U suštini, imamo podršku i Skijališta Srbije i na Torniku, i u Novoj Varoši i u Mokroj gori. Prioritet nam je da naša deca budu bezbedna, tako da se trudimo da izađemo ranije na stazu, dok nema puno turista, da odradimo treninge što kvalitetnije. Na skijaškoj stazi je kao u saobraćaju, imate i dobre i loše skijaše. Dosta su angažovani i volonteri, a oni su u stvari budući instruktori koji se obučavaju. Oni kada imamo trening obezbeđuju staze, grupe, prate i pomažu trenerima. Tu su i brojni propisi koje moramo ispoštovati, a to je, primera radi, broj dece koji može biti sa jednim trenerom i oprema koju deca moraju da nose (kacige, markeri i sl.). Deca iz kluba počela su sa radom za vreme praznika, a takmičari su na stazi skoro svaki dan. Dobro je što je „Tornik“ tu u blizini i deca pre podne mogu da dođu na trening, a popodne da odu u školu ili obrnuto, što njima puno znači. Što se tiče dece koja nisu aktivni takmičari, oni dolaze vikendima. Imali smo kamp kada su bili praznici, a sada, opet, na raspustu krenule su pripreme i svakog dana organizovan je odlazak na trening na Tornik. Takmičari će jedno vreme biti na Torniku i ići će na takmičenja. Od februra nama kreću ozbiljne trke – trke alpskog kupa, tako da će naši takmičari biti neprekidno po Srbiji, odnosno na Staroj planini, Kopaoniku, Torniku, Zlataru – objasnila je Marija.
Ona je rekla da skijaški klub „Ski arta“ ima 11 aktivnih takmičara dečije kategorije ciciban i pioiri, s tim što pionirski tim naredne godine prelazi u juniore, u ozbiljniji rang takmičenja.
– Oni imaju 10 do 15 takmičenja u toku sezone u Srbiji, a pored tih trka imamo i regionalne trke. Razlika je što se trke alpskog kupa boduju za rang listu, koja izlazi na kraju sezone, a trke regionalnog karaktera su bitne jer se tu dokazuju i dolazi mnogo dece iz regije. Postoje i dečije trke, koje se masovno organizuju širom Evrope i mi se trudimo da ih prođu što više. Zato i najmlađe vodimo po tim trkama u Evropi. Tako je prošle godina naša cicibanska ekipa imala svoju prvu međunarodnu trku u Bugarskoj, gde je bilo preko 300 takmičara iz celog regiona. Tu trka je organizovala nama značajna organizacija, koja se bori protiv globalnog zagrevanja. Za decu je to bio pravi doživljaj i svi naši takmičari su imali dobre rezultate, bili su među prvih petnaest. Tu se posebno istakla Milica Pavić, koja je osvojila četvrto mesto u svojoj kategoriji. Bili smo zadovoljni tim rezultatim. Ove godine ih očekuje još takvih trka. To su deca uzrasta do petog razreda. To je za njih veliko iskustvo – pohvalila se Marija.
Skijanje je individualni sport, ali postoje neke trke koje se boduju kao klupski uspeh i to je više revijalnog karaktera. Ipak je više individualni sport i posebno se svaki takmičar boduje.
– Pravi pokazatelj kluba je uspeh svakog pojedinačnog takmičara. Naš klub još nema seniora, jer smo imali rascep za vreme bombardovanja, a i zbog toga što je klub imao malo trenera, a dosta takmičara. Ja sam dugo godina bila takmičar, sve do svoje 24 godine. Bila sam dosta posvećena treninzima. Moj otac, koji je bio moj trener, i ja, zajedno smo skoro stalno bili odsutni po inostranstvu zbog pripema i trka. Pogodilo se da je čitava moja generacija iz kluba, nas sedam, bila u reprezentaciji Srbije i bili smo fantastičan tim. Bilo je malo stručnih ljudi koji će ostati, obučavati i nastaviti rad ovde i stvarati nove takmičare. Ekipa koja se sad takmiči moji su prvi takmičari, odnosno deca koju sam preuzela čim sam završila svoju takmičarsku karijeru. Planirala sam dokle želim da se bavim tim takmičarskim skijanjem, a da onda svoje znanje prenesem dalje. Nije mi bio cilj da se takmičim do iznemoglosti, pa da ostavim skijanje i posvetim se nekom drugom poslu. Želela sam, da dok još imam snage i volje, da to nastavim ovde – rekla je Marija.
Među njenim takmičarima najstariji je Stefan Pavlović, koji će se od iduće godine takmičiti kao junior.
– On će se kao junior takmičiti samo na međunarodnim trkama. U skijanju, kada se pređe iz dečijeg skijanja u juniore, odnosno od druge godine srednje škole, trke se isključivo održavaju na međunarodnom nivou. To što nas razlikuje od drugih takmičara, ali i sprečava mnoge da nastave bavljenje ovim sportom, jeste to što je potrebno dosta vremena za putovanja, a sve finasiraju sami roditelji. Za jednog takmičara sezona košta i do 50.000 evra. To je velika suma novca, koju retko ko može da izdvoji. Stefan je na dobrom putu da na samom početku napravi dobre rezultate, tako da se nadamo da će biti prepoznat i od strane sponzora i grada, naravno i države, jer će sigurno postići zapažene rezultate – kaže Marija.
Inače, deca u „Ski artu“ se više uče tehničkim disciplinama (slalomu i veleslalomu), dok su brze discipline (spust i super dži), manje zastupljeni, zbog uslova.
– Cicibani voze na trkama veleslalom, mada treniraju i slalom, koji im je potreban kada pređu u pionire. Postoje i trke super džija, ali se te trke u Srbiji retko održavaju jer ne postoje adekvatni tereni. To je vrlo specifična disciplina, gde prvo treba veoma dobro obezbediti stazu, jer se razvijaju velike brzine. Treninzi su vrlo skupi, jer se zatvaraju cele staze zbog bezbednosti. Spust je disciplina, koja ne može da se sprovodi kod nas, jer u Srbiji ne postoje te dužine i širine staza. Mi kod naše dece sprovodimo i deo super džija, jer se obaraju neke barijere, ali smo primorani da te discipline treniramo isključivo u inostranstvu – rekla je Marija.
Kako se nekad skijalo
– Moj otac je bio gimnastičar, ali je voleo skijanje. Međutim, u vreme bivše Jugoslavije, kada je u sastavu bila Slovenija, ljudi sa prostora Srbije, nisu imale nikakve šanse pored Slovenaca da uđu u bilo kakav bitan tim. Faktički skijanje u Srbiji i kod nas u Užicu je bilo rekreativnog karaktera. Ekipa koja je osnovala „Ski art“ bili su zaljubljenici u skijanje. Kada čujem priče koliko su nekada pešačili da bi skijali, jer nije bilo liftova i ski paseva, deluje mi nemoguće. Danas, ako po kazni dete pošaljete da se peške popne 50 metara, roditelji su već u šoku. A ranije su ljudi pešačili iz Ribnice i peli se na Tornik. To je danas nezamislivo, vrlo je mali broj mladih koji mogu to da podnesu. Starije generacije bile su pune entuzijazma, nadali se nekim boljim uslovima i drago im je što su doživeli da imamo skijaški centar kao što je Tornik i Nova Varoš. Otac je počeo da se bavi skijanjem kroz te škole skijanja. Organizovali su sve to, pto se kaže, na mišiće. Iz cele te garniture, on je jedini ostao da se profesionalno bavi skijanjem, stekao je sve sertifikate međunarodne akademije, od kojih je najvažnija trenerska akademija u St. Antonu u Austriji. Stvorio je jedan dobar tim takmičara, a to su Dušan Rangelov, Aleksandar Šušić, Magdalena Kecojević, Vanja Radulović i ja, koji smo stvarno napravili bum u juniorskoj kategoriji i bili smo članovi juniorske reprezentacije, išli na olimpijadu mladih, na svetska juniorska prvenstva. Od te ekipe sam ostala samo ja – kaže Marija.
Inače, Marija kaže da ju je skijanju učila baka i to na Obudovici.
– Tata se bavio nekim starijim takmičarima, tako da ja nisam mogla da se uklopim u njegov posao. Počela sam da treniram sa šest godina, a sa sedam da se takmičim. Prošla sam sve selekcije, od cicibanskih, kroz pionirske i juniorske, gde sam godinama bila državni prvak. Na takmičenjima na međunarodnom nivou bila sam prvakinja Balkana u slalomu i veleslalomu i imam preko 50 medalja na međunarodnim trkama u celoj Evropi. Ostvarivanjem olimpijske norme svojom zaslugom, otišla sam na olimpijske igre u Torinu 2006. i u Vankuveru 2010. godine. Moj plan je bio da posle Vankuvera napustim takmičarsku karijeru. U međuvremenu sam imala trke na svetskim prvenstvima, Evropa kupu, imala sam 30 FIS bodova, što je prilično dobar rezultat. Procenila sam period koji bi bio idealan da ostavim takmičenje, jer nisam htela da napustim skijanje kada budem padala sa formom, već sa dobrim i lepim rezultatima i da mi to ostane u lepom sećanju, ali i da deo te energije sačuvam za ostatak života. Danas sam majka i vidim da će moje dete biti dobar sportista, već je počela da skija. Nisam opterećena rezultatima, ali se nadam da će ćerka biti uspešna, možda u nekom drugom sportu ili u nekoj drugoj sferi. Cilj mi je da budem podrška, ne samo mojoj deci, već i deci iz kluba, koje tretiram kao moje – dodala je Marija na kraju.
Zvezdana Gligorijević
