Пише проф. др Биља Грујичић
Знам да је почело пролеће, драги моји, и они којима то није важно, као што рече Душко Радовић, па жао ми је њих. Али ја ово куцам на 20-годишњицу од Нато-бомбардовања и морам о томе. Морам о тој и таквој Европи, о углађеној, многопоштованој, финој, улицканој и напредној Европи, која је решила да је цивилизовано решити проблем на овакав начин. Кад год код неког од њихових политичара препознам истинску заинтересованост за наше проблеме, тихи глас у мени, ми каже да нам највише помажу они који нас остављају на миру. Sapienti sat (Паметноме довољно).
Дакле, 20. година раније, Београд, студентски град, безбрижност, сунчање на клупицама, блеја, аеробик да би се остало у форми. Бомбардовања неће бити, нико у то не верује. Међутим, прекид вечерњег тренинга, метални звук новобеоградских жалузина, које се спуштају и који вам показује да сте заувек и стално странац у овом граду. Тако је и остало. Грмљавина, мирис барута, самоћа, први доживљај рата. Сломљена стакла, немогућност изласка, тешење од оних којима се, до јуче, нисте јављали. Предуга ноћ, студенти у ходнику, страх, случајна пријатељства.
Јутро, заједнички воз, заједнички аутобус, тренерка са тренинга, колега са групе (вечни пријатељ), Ужице, родитељи, фиксни телефони и нови живот између бомбардовања.
Данас, буди фин, буди пажљив, насмеј се сваком, поздрави све, буди културан. Па, последице, па на којим генерацијама, па тумачења, па ко је крив и колико… Путуј Европо, немој више мислити на нас…
Лепо је мени рекао Уредник да овај пут пишем о пролећу, а ја сам дозволила успоменама да говоре уместо мене. Осећања вас нигде не могу одвести, осим у ћорсокак, али сви смо ми људи и све је то људско.
А овог пролећа носиће се туфне, пастелне боје наравно, мало принта за рођене и неумољиве Амазонке.. Шишке се враћају у моду и чувени боб, што се обуће тиче, она је равна.Торбе су мале, ваљда што су се претходне сезоне носиле велике, па да модна индустрија има шта да ради. Толико од мене овога пута и да знате, нећу да се заборави, хоћу да се запамти, иако је прошло 20 година, као да је било јуче..
ВОЛИ ВАС ВАША Биља!
Ужичка недеља 1008
