Da se vrati milion Srba

INTERVJU: DR MILJKO PEJIĆ
Užički poznati vaskularni hirurg dr Miljko Pejić već šest godina radi u Norveškoj. Iz Užica je otišao, kako kaže, teškog srca. Dr Miljko Pejić je rođen na Blagovesti 1963. u selu Bioska. Njegov pokojni otac Anđelko je bio građevinski preduzimač, koji je žestokim poreskim udarom na privatnike tih godina bio prinuđen da zatvori svoju malu firmu sa dvadesetak radnika i prekvalifikuje se za posao u Valjaonici bakra u Sevojnu. Budući da je veoma dobro poznavao učitelje i nastavnike u seoskoj školi, Anđelko je odlučio da porodicu preseli u još nedovršenu kuću u Užicu, kako bi sinovi, Miljko i godinu dana mlađi Zoran, išli u školu u kojoj on nije poznavao nikoga. Želeo je da školski uspeh sinova bude rezultat njihovog znanja. Završili su osnovnu školu koja se sada zove “Stari grad” i, pre svega, bili poznati kao odlični matematičari i dobri sportisti. Posle srednjoškolskog usmerenog obrazovanja diplomirali su na Beogradskom univerzitetu, Miljko na Medicinskom, a Zoran na Mašinskom fakultetu. Nisu izgubili nijednu godinu tokom studija.
Miljko se po završetku fakulteta zaposlio u Opštoj bolnici u Užicu, gde je posle pripravničkog staža ostao na hirurškom odeljenju. Završio je specijalizaciju opšte hirurgije i subspecijalizaciju vaskularne hirurgije, a paralelno s tim je magistrirao na temu hirurgije krvnih sudova na vratu koji ishranjuju mozak. Upamćen je i kao hirurg koji je uradio prvu laparoskopsku operaciju u našem okrugu. Sa 40 godina je postao primarijus hirurgije. Njegovo usavršavanje nije bilo puko sticanje diploma i zvanja, već se u praksi intenzivno bavio tim oblastima hirurgije. Uspeo je da uz finansijsku podršku porodice svoje supruge, više puta boravi na usavršavanjima u SAD, Nemačkoj i Italiji. Kolege su ga birale za predstavnika u esnafskim udruženjima, te je u dva mandata bio potpredsednik Srpskog lekarskog društva i potpredsednik Upravnog odbora obnovljene Lekarske komore Srbije, a istovremeno i predsednik Regionalne Komore za centralnu i zapadnu Srbiju, sa sedištem u Kragujevcu. Nabrajanje brojnih drugih dužnosti i obaveza koje je imao, zauzele bi previše prostora. Bila je to karijera koja se razvijala sve do maja 2011. kada je, na iznenađenje mnogih, napustio Srbiju i otišao u Norvešku.

UN: Doktore Pejiću, gde sada živite i radite?
– Sa suprugom i tri kćeri živim na krajnjem jugu Norveške, u Kristijansandu, gradu sa oko 85.000 stanovnika. Radim kao vaskularni hirurg u centralnoj bolnici Južne Norveške. Osim vaskularne hirurgije, bavim se traumom grudnog koša i endoskopskim operacijama pluća kod pacijenata sa višestrukim spontanim pojavama vazduha u slobodnom prostoru grudne duplje. Delom učestvujem i u lečenju pacijenata sa opekotinama.

UN: Dugo ste radili u užičkoj bolnici kao vaskularni hirurg, a onda ste otišli u Norvešku. Šta Vas je nateralo da odete u inostranstvo?
– U užičkoj bolnici sam proveo 21 godinu, od pripravnika do šefa odseka i načelnika službe. Otišao sam zbog tri meni važna razloga: najpre, zbog veoma loših odnosa na hirurškom odeljenju, ali i u celoj bolnici, zatim zbog osećaja teškog poraza kada je tadašnja direktorka Lekarske komore uz pomoć lekara-članova Demokratske stranke iz cele Srbije od Lekarske komore napravila partijsko preduzeće za čerupanje novca od lekarskih članarina i, tek na kraju, imao sam profesionalni izazov da se dokažem u zemlji sa najvećim standardom u Evropi i svetu. Novac mi nije bio značajan motiv, ali ponuda za posao je bila, po mojim merilima, “ponuda iz snova”, koja se nije smela odbiti. Da prethodna dva razloga nisu postojala, mislim da nikad ne bih otišao, upravo iz lokalpatriotskih razloga. Ali, osećaj ogorčenosti, bespomoćnosti i beznađa postajao je sve jači i pretio je da mi ugrozi zdravlje.

UN: Sve više lekara napušta Srbiju, a ima dosta i mladih koji odlaze. Kako gledate na to?
– Mislim da je odlazak visokoobrazovanog kadra iz Srbije težak udarac za naciju, a to se naročito odnosi na ogroman broj mladih ljudi. Prava je tragedija videti koliki je odliv diplomaca iz naše zemlje. Inženjeri i lekari masovno odlaze, jer ne dobijaju šansu za zaposlenje u Srbiji. Na primer, gotovo da nema grada u Nemačkoj gde nema naših mladih lekara! To što se ta tema sve češće pominje u našim medijima, znak je da su razmere iseljavanja obrazovanih mladih ljudi iz Srbije očigledne i dramatične. Ko pažljivije analizira može zaključiti da je u pitanju egzodus epskih, biblijskih razmera.
– Ipak, koliko god da stanje jeste ozbiljno, u stvari kritično, srpski mediji u stranom vlasništvu sistematski šire defetizam i podstiču mlade ljude da konstantno razmišljaju o odlasku iz svoje zemlje. To je klasična subverzija, kojoj se mora stati na put i lično bih predložio drugačiju temu: šta mislite o ideji da se, gotovo odjednom, milion Srba iz sveta vrati kući, u Srbiju? Sa svojim znanjem, idejama, novcem, kontaktima, poslovima… Setite se kako se Srbija uzdigla dolaskom “belih” Rusa posle boljševičke okupacije 1917. čak je i dolazak proteranih Slovenaca i 550.000 Srba izbeglih iz tzv. NDH u Nedićevu Srbiju popravio stanje u vreme ratnog vihora. Znamo svi kako se iz pepela uzdigao Izrael 1948. godine, kada se “izabrani narod” vratio kući. Zašto se ne bi i “nebeski narod”, a Srbi to jesu, vratio sebi, rešen da prekine komunističku re-okupaciju nakon što je Crvena armija isterala fašiste 1944-45.? Taj san našeg Bioštanina iz Londona, prote Miluna Kostića, čini se lako ostvarljivim, kao i sve veliko i genijalno. Samo da crkva i nacionalne organizacije započnu “Operaciju Helmski Izrael” (Balkan je tursko ime za Helm).

UN: Šta nosite kao lepo sećanje iz Užica, a šta iz bolnice?
– Najlepša su mi sećanja na kolege sa kojima sam sarađivao. Da ne bih nabrajao tih oko 25 imena, mogu reći da su svi oni koje sam često pozivao da daju stručno mišljenje o mojim pacijentima i koji su lečili moju rodbinu i prijatelje, bili i ostali najsvetlija tačka mog bavljenja medicinom. Zbog njih i danas žalim što sam otišao. Sve su to velike ličnosti, vrhunski lekari, duhoviti ljudi, istinska elita.
– Ipak, suviše kratko sam van Srbije, manje od šest godina, da bih lamentirao nad “prošlim vremenima”. Radim u Norveškoj, ali i dalje “živim u Srbiji”, jer u kolima slušam srpsku muziku, kod kuće gledam uglavnom srpsku televiziju, na internetu čitam naše novine, pa i Užičku nedelju, dolazim najmanje četiri puta godišnje u Srbiju i/ili Crnu Goru… Svakog dana se nekoliko puta čujem i vidim sa svojom majkom preko skajpa, tako da nema mesta snažnoj nostalgiji. Aktivan sam u crkvenom odboru naše parohije, podigli smo crkvu, prvu novoizgrađenu pravoslavnu crkvu na tlu Norveške, i sada je uređujemo. Razvijamo crkveni i kulturni život naše male zajednice na jugu ove zemlje.

UN: Da li imate i neko posebno ružno sećanje u bolnici koje ćete pamtiti?
– Da je jedno možda bih ga nekako i zaboravio. Teško je baviti se tako zahtevnom hirurgijom kakva je hirurgija krvnih sudova u provincijskoj bolnici. Mnogi ne znaju kako je teško stvoriti dobar tim, kako je teško razviti takvu hiruršku disciplinu. Mi smo to stvorili bez posebnih ulaganja ustanove i grada, možda zato skoro niko nije cenio naš rezultat. Samo su oni retki među našim kolegama bili uz nas, kao saradnici i kao podrška. I niko, baš niko, od tadašnjeg rukovodstva nakon što se Darko teško razboleo. Sada, kad više nisam tu, tek uviđam koliko smo bili dobra ekipa, kakvi su majstori u svom poslu Nebojša Lučić i Radenko Koprivica, koliko vredi Jelena Stanković… Najgorčije je što su nepristojne i zlonamerne komentare o našem radu davali lekari koji nisu kompetentni i čija je profesionalna vrednost diskutabilna.
– Naravno, ne treba izostaviti činjenicu da kod nas ne postoji sistem, već je sve prepušteno inicijativi i dobroj volji pojedinaca. Mi smo kupovali dušeke, posteljinu, pidžame i bade-mantile za pacijente vaskularne hirurgije, dok su neurologija, pedijatrija i sada interno uređeni zahvaljujući ličnim kontaktima vodećih lekara tih službi. Tako nešto u Norveškoj ne postoji. Čak ne moram ni da vidim svog operisanog pacijenta, ako narednih dana imam po rasporedu druge operacije, polikliniku ili sam odsutan. Ne postoji “moj pacijent” kome niko drugi ne sme i neće da priđe. Svaki pacijent je sve vreme optimalno zbrinut bez obzira na to ko se u kom trenutku o njemu brine.

UN: Kada ste došli u Norvešku kako ste se snašli, da li ste znali jezik, kako je tekla komunikacija sa kolegama i kako su Vas tamošnje kolege dočekale?
– U Norvešku sam otišao sredinom maja 2011. godine i istog dana počeo da radim. Kolega, koji me je sačekao na aerodromu, bio je dežurni i hitno je morao u operacionu salu. Pošao sam s njim da mu pomognem u teškoj operaciji i tek kasno u noć otišao u stan. Primljen sam sjajno od strane kolega i rukovodstva, iako sam kasnio sa dolaskom čak 3,5 meseca. Iskreno, nadao sam se da će se dogoditi nešto što će me sprečiti u odlasku. Srećom, ili na žalost, ništa se nije dogodilo i teška srca sam otišao. Nisam znao jezik, te sam prvih meseci koristio engleski, koji je u Norveškoj praktično ravnopravan, jer ga svi dobro govore. Bolnica mi je obezbedila ličnog profesora norveškog, u radno vreme, ali sam sporo napredovao zbog neočekivane apatije. Svejedno, skoro svakodnevno sam bio u operacionoj sali, da bih tri meseca po dolasku počeo i da dežuram, a još tri meseca nakon toga da radim sa pacijentima u poliklinici. To je bilo veoma teško zbog jezika, iako su kolege od početka bile predusretljive i veoma ljubazne, onako kako nisam baš navikao u svojoj zemlji.

UN: Da li možete za naš list da napravite neku paralelu što se tiče opreme, međuljudskih odnosa, kao i odnosa pacijent-lekar?
– Oprema i lekovi su vrhunski. Ne postoji pojam “nema”! Obuka mladih hirurga je prioritet i tu nema propusta. Dužan sam da prenesem mlađim kolegama sve što znam i da im dam da rade sve što je u njihovoj moći. Naravno, odgovornost na operaciji je moja i moram paziti da ishod operacije bude optimalan. Svima je u interesu da mladi što brže napreduju u svom hirurškom razvoju. Time je i ustanova na boljem glasu.
– Lekar je dužan da pacijentu detaljno opiše svoje zaključke, da ga obavesti o svim pojedinostima tokom dijagnostike i lečenja, i naročito o mogućim komplikacijama i posledicama lečenja. Takav razgovor sa pacijentom se vodi najmanje tri puta, pred dijagnostiku, pred operaciju i posle operacije, a nekad i češće. Pacijent nije lišen dostojanstva ako je bolestan, već mu se pristupa sa puno ljudskosti i optimizma kojim se podstiču njegove rezerve da prebrodi bolest. U bolnici nema ružnih reči, niti povišenih tonova, sve se čini da se izbegne stresna situacija koju uzrokuje ljudski faktor.
– Ni međusobni odnosi među lekarima se ne mogu porediti. Mi u Srbiji moramo hitno analizirati uzroke urušenih odnosa među kolegama. Ekonomska beda ne može biti izgovor, jer se sećam Poljske iz studentskih dana. Bez obzira na nemaštinu, to se nije odrazilo na međuljudske odnose među lekarima. Neophodno je uspostaviti kodeks koji će svi poštovati i koji će sankcionisati svakog bez razlike. Svedok sam mnogih “mrtvih slova na papiru”, pravila koja važe za nezaštićene. I dalje se pojedincima gleda “kroz prste”, ne insistira se na stručnom usavršavanju lekara, nema striktnog poštovanja protokola lečenja, još ima onih koji se hvale svojim metodama “ja to „vako“. Čak se oni, koji idu na postdiplomska usavršavanja, vorkšopove i seminare ismevaju i smatraju glupim što ulažu u sebe. Lakše je sedeti po kafanama i pričati bajke o sebi, brže se stiče dobar glas.

UN: Koliko često dolazite u Užice i koga i šta prvo posetite? Šta Vam najviše nedostaje iz Užica?
– Najpre posetim svoju majku, brata i njegovu porodicu, očev grob i grobove predaka, kao i onih ljudi koji su mi bili pomoć i podrška u životu. Sretnem se sa svim prijateljima koji imaju vremena za mene, pogledam neku utakmicu naših gradskih klubova, obiđem kafane… Najviše vremena provedem sa svojom majkom, često dugo razgovaramo o vremenima koja su iza nas.
Mnogo mi nedostaju dragi ljudi, kolege i prijatelji, nedostaju mi šale i vicevi, koji su sastavni deo stresnih profesija, a posebno patim za svima onima koji nisu više sa nama, a ja nisam bio tu da se sa njima oprostim i da ih ispratim. Nedostaju mi utakmice Slobode, ali i one sa malih terena. Lepo je biti u okruženju u kom si ponikao i razgovarati na jeziku koji zoveš maternjim.

UN: Poznato nam je da ste i donator u školi „Stari grad“. Zašto ta škola, šta Vas vezuje za nju? Da li možda još negde nešto donirate?
– U čast naših roditelja Anđe i Anđelka, moj brat i ja nagrađujemo izuzetnog sportistu naše nekadašnje škole, koji ima peticu iz matematike. Nama su matematika i sport velike ljubavi i nešto što nas je razlikovalo od većine drugih. Nadam se da tim gestom podstičemo decu da se bave sportom, ali da ne zapostavljaju školu. Cilj je podržati razvoj kompletne ličnosti. Nagrada je originalna diploma Legata i 10 dana na moru, u Bečićima. Lokalni mediji su dali isuviše veliki publicitet toj skromnoj nagradi. To je samo naš mali gest kojim se odužujemo školi u kojoj nam je bilo lepo i gde su trenuci radosti i sreće višestruko nadmašili ružne momente.
U planu je da u maju 2018. godine moje društvo iz generacije organizuje proslavu 40 godina od završetka osnovne škole. Predložićemo rukovodstvu škole da škola preuzme organizovanje prozivke i zabave u svom prostoru u čast generacijskih jubileja, a da generacija koja slavi prikupi određena sredstva i tako pomogne školi da poboljša uslove za rad. Široke su mogućnosti saradnje bivših učenika sa svojom školom, potrebno je samo malo posredovanja da se ideje razviju i realizuju.
– Pokušaću da parafraziram jednu davnu mudrost: čovek ima samo ono što drugom daje. Jedino to će naći na Sudnjem danu na vagi svojih dela, kao nešto što vredi i što istinski poseduje. Sve druge vrednosti prolazne su.
Pomažem onome kome treba pomoći i koliko moje skromne mogućnosti dopuštaju. Bog je veliki i on je taj koji svojim proviđenjem određuje kome treba pomoći, kome i to malo od mene znači mnogo. Slava Bogu što dušu grejem tom radošću davanja. Sebičnost je osobina koju prezirem. Inače, novac ne pozajmljujem jer nemam nikakve ušteđevine.

UN: Da li imate nameru da se vratite u Srbiju, u užičku bolnicu ili ćete ostati u inostranstvu?
– Na kraju Vam moram priznati da često sanjarim kako opet radim na starom mestu. Mislim da bi mi to dalo novu energiju da mnoge dobre stvari koje sam video i naučio iskoristim za unapređenje zdravstvene usluge u našem gradu. Definitivno ne želim da ostanem u tuđini, koliko god da mi je tamo lepo. Pre svega, moja deca žele da se svi vratimo kući. Međutim, znam da za sada nisam dobrodošao i da treba sačekati trenutak da iz tog kolektiva odu pojedinci koji su zalutali u naš grad i iz sebičnih pobuda učinili da on bude lošije mesto za život.

UN: Bili ste uvek u prvim redovima onih koji se bore protiv loše vlasti, a nikada niste učestvovali u pobedničkoj deobi kolača. Kakav je Vaš stav sada kada je kriza sve dublja?
– Našem narodu i državi neće biti bolje sve dok trpi partiokratiju. Iz jedne, jedine političke partije, kojoj je antisrpski program zacrtan u novembru 1928. godine na kongresu u Drezdenu, razvila su se brojna privatna partijska preduzeća, koja se prevashodno odlikuju bahatošću i nadmenom neodgovornošću neznalica. Ambasadori nam postave nekog svog miljenika (kao i u svim pseudonacijama i pseudodržavicama na srpskom etničkom prostoru) i oko njega se brzo stvori družina interesdžija i uhlebnika, kojima “miljenik” podeli neke funkcije i svi se igramo demokratije. U vrhu parlamenta sedi kondukter, važna ministarstva vode razvodnik publike i član kriminalnog ganga, visoki oficiri sa ratnom školom stoje mirno ispred majstora za keramičke pločice. Kao posle “revolucije” kad su abadžije i kamenoresci nosili generalske epolete, a nepismena rulja vođena propalicama i bitangama upadala u tuđe kuće, ubijala nacionalnu elitu i pljačkaški delila plen. Osamdeset odsto komandnog kadra kod komunista imalo je četiri razreda osnovne i manje. Više od 450 sveštenih lica ubili su partizani, dok su ustaše ubile oko 180 srpskih sveštenika.
Da postoji istinska prosrpska stranka, koja ima vlast u Srbiji, mi bi već znali kolika je zagađenost Srbije osiromašenim uranijumom od NATO bombi (smrtnost od limfoma je uvećana 300 posto), koliki je stvarni dug države, gde je 17 milijardi koje je Miloševićeva vlast hiperinflacijom otela od naroda, gde je novac kome se na Kipru gubi svaki trag, ko je prodavao oružje šiptarskim teroristima i municiju bosanskim muslimanima kojim su ubijani naši vojnici i policajci, zašto se i dalje dozvoljava štampanje kominternovsko-vatikanskih pamfleta u školskim udžbenicima… da ne govorim o višedecenijskoj krađi beba, političkim ubistvima, falsifikovanim diplomama visokih državnih rukovodilaca… što je samo vrh ledenog brega oličen u moralnim nakazama izmešanim u sferama vlasti, politike, kriminala i estrade, tako da su im granice potpuno izbrisane.
Spas je u samoorganizovanju građana, povezanih čvrstom verom i međusobnim poverenjem, kao nekad u doba turske okupacije. Dosta je što smo jednom, vrlo dugo, bili raja Agarjanskom nakotu, vreme je da se “crvena kuga” zauvek protera tamo gde su je i smislili, u centar “Večnog grada”. Da nas nikad više neki Konuzin u očajanju ne pita “ima li ovde Srba?”

Zvezdana Gligorijević

Comments

comments