ТРЕЋЕ ВЕЧЕ ЈПФ
„Докле поглед сеже“ – 4,38
Представа „Докле поглед сеже“ у извођењу осам глумаца Краљевског позориште Зетски дом са Цетиња, у режији Арпада Шилинга, за разлику од других представа, настала је по тексту самих глумаца. Редитељ им је дао теме везане за транзицију, незапосленост, политичку корупцију и друго, а глумци, сами смишљајући текст, вишедневно су пробали, након чега се и обликовао текст.
Глумица Варја Ђукић рекла је да је њих осам глумаца редитељ изабрао преко аудиције.
– Већ тада смо имали теме које се тичу радника, корупције у друштву, породичних односа, генерацијских разлика, односа према средини и тако даље. Од друге пробе смо кренули са импровизацијама са јасном идејом како ћемо радити и шта ћемо добити као резултат. После десет дана импровизације имали смо драмско дело. То је постала сређена целина јасно навођена од Шилинга. Мојим колегама и мени било је занимљив део да се споља не емитују сигнали, који су обично примењују у нашим театрима, него је била потребан један суштински прецизан однос између карактера у ситуацијама које су биле јасно дефинисане – рекла је Варја.
Глумац Срђан Граховац је објаснио да су знали које су теме, да ли банке или однос двоје људи, а онда су добијали да са тим раде оно што мисле да треба да раде.
– То су биле импровизације које су трајале по сат времена. Нико нас није дирао ни прекидао и нисмо могли да верујемо да покривамо толико дуго простор, у трајању целовечерње представе. Имали смо драгоцене драмтурге Бира Бинца и Кату Ђамати из суботичког театра, који су били један уигран тим, и купили те текстове које смо ми током импровизација изговарали, а онда нам ујутру доносили текст што Арпад мисли да је битно. И тако су се слагали текстове из наших импровизација и стварали сцене – рекао је Граховац.
Нада Вукчевић – он је мудро оставио тај оптворен крај. Овај отворени крај у нашој представи је јако горак, али се разликује. Неко је видео као трачак наде, а неко пад. Двоје младих људи да се врате у ЦГ, да ли ће он узети ту машину, а она наставити право, то нико не зна, чак ни редитељ. Сви смо ковачи своје судбине, а ако се препустиш систему то је опет твоја судбина. Као што смо писали сами текст тако је крај остављен да сами одлучите.
Глумац Дејан Ђоновић је рекао да им је после премијере, која је доживела огроман успех, редитељ рекао да му је било важно то што је препознао став глумаца према одређеним темама, који му се чинио најстабилнијим у односу на наша мишљења.
– Импровизације су рађене управо на основу наших мишљења и сукоба – додао је Ђоновић.
Глумица Јелена Симић је начин на који су радили на пробама упоредила са начином на кастингу.
– Могли смо да користимо своје приватне приче у форми исповести, а могли смо и да маштамо. Једино је било важно да добијемо тему која нас дира, тера на размишљање и која ће нас довести до тога да од срца понудимо свој став и интересантне ликове – рекла је глумица.
Глумац Зоран Вујовић је рекао да позориште треба да буде ангажовано и ако не провоцира, не изазива, онда сви треба да праве ципеле, а против тога нема ништа.
– У представи су одабране горуће теме, таргетиране из онога што ми живимо. Нисмо називали ликове, ми смо ту, отварамо и заједно говоримо о тим темама, али их не решавамо на крају, што каже Шекспир „остало је ћутање“ – прокоментарисао је Зоран Вујовић.
Глумац Душан Ковачевић рекао је да су имали реакцију људи и када су играли ову представу у једној средњовековној цркви у Италији, где су са нашег говорног подручја, коме су ове теме блиске.
– У Мађарској, од нашег првог ношења столица, које карактерише наш народ и менталитет, публика је одмах реаговала и препознала и себе у томе. Хоћу да кажем – земље које су прошле ово што ми сада пролазимо, транзицију нису заборавиле. Код њих постоје исти проблеми као код нас – рекао је Ковачевић.
Многи су пуни утисака о представи и сматрају да треба да се слегне, да утисак буде прави.
З. Г.
