DR VITOMIR ĐORĐEVIĆ
Dr Vitomir Đorđević, užički kardiolog, svoju karijeru započeo je u užičkoj bolnici, zatim nastavio u privatnim klinikama u Beogradu, pa na kruzeru, kao doktor, putovao po celom svetu, da bi se ponovo vratio u Užice i nastavio sa sopstvenom privatnom praksom i podelio bogato iskustvo.
Dr Vitomir je nastavio stazama svojih roditelja, oca dr Bogosava Đorđevića i majke dr Sofije Đorđević. Otac je bio kardiolog, a majka pedijatar.
– Otac je u Užice došao za vreme rata. U Užicu je završio osnovnu i srednju školu, a zatim i Medicinski fakultet. U toku 1956. godine počeo je da radi u užičkoj bolnici. On je napravio prvu koronarnu jedinicu i bio je tri mandata načelnik – kaže dr Vitomir, čiji je otac zajedno sa dr Savom Radisavljevićem, bio među među prvim kardiolozima u Užicu i uspešno vodili odeljenje kardiologije u užičkoj bolnici do osamdesetih godina prošlog veka.
Majka Sofija je bila pedijatar i ceo svoj radni vek je provela u užičkoj bolnici.
Nastavljajući stazama roditelja, naš sagovornik je posle završene osnovne i srednje škole u Užicu, završio Medicinski fakultet.
– Odmah posle završenog fakulteta jedan deo staža sam odradio u Beogradu, a ostatak u užičkoj bolnici. Mislio sam da ću otići na psihijatriju, nekako me to privlačilo. Često sam pratio grupne psihoterapije. Ali, kada sam došao u Užice primljen sam na interno odeljenje. Onda sam završio specijalizaciju za kardiologa. I u bolnici sam radio punih 13 godina, od 1990. do 2004. godine. U međuvremenu sam radio i na prijemnom odeljenju, na urgentnim situacijama u koronarnoj jedinici, pa i na celom internom odeljenju. Sa kolegama sam se lepo družio i napravili smo udruženje kardiologa. Mene su izabrali za predsednika, jer sam pokazivao i imao najviše entuzijazma da povučem sve to. Cilj je bio da poboljšam uslove rada u bolnici, koji nisu bili baš najbolji. Skupljali smo sredstva da sredimo odeljenje, da ga okrečimo, da nabavljamo osnovni materijal za rad, kao i nabavku aparata, organizovali smo dolazak profesora iz Beograda koji su držali predavanja,.. – seća se dr Vitomir.
S obzirom da su to bile devedesete godine, koje pamtimo kao veoma teške uopšte za život zbog ratova i sankcija, nije bilo lako ni u bolnici.
– U bolnicu se nije puno ulagalo. Od 1964. godine, kada je napravljena nova zgrada gde je interno odeljenje, nije se ništa ulagalo. U najgorem stanju je bio taj inventar u koji se nije ulagalo, bilo je i razbijenih prozora, zidovi ne okrečeni… I došlo je do pobune lekara koji su se borili za dostojanstveno lečenje pacijenata i boljih uslova rada. Sve se pojavilo u javnosti, nakon čega je mnogo toga popravljeno i dovedeno u neko normalno stanje – kaže naš sagovornik.
Posle skoro 14 godina rada u užičkoj bolnici, dr Vito odlazi u Beograd i počinje da radi na privatnim klinikama. Počeo je da radi u klinici dr Slobodanke Ristić, zemljakinje iz Sevojna, koja je upamćena kao jedna od pionira privatne prakse u našoj državi. Kada je ona prestala da radi, njena klinika prerasta u MediGrup, koja je danas postala najveća privatna klinika u Srbiji, sa najvećom bolnicom, gde se rade sve hirurške operacije i drugo. Jedno vreme je radio i u poliklinici Medikom. I posle 14 godina rada u Beogradu dr Vitomir se opredelio za jednu veliku avanturu, da bude doktor na kruzeru.
– Biti doktor na brodu je jedan veliki izazov, a ujedno je to bio jedini način da zaradim neke veće pare, koje bih uložio u neku opremu. Najmanja plata doktora na kruzeru je oko 3.000 evra mesečno. I dobija se keš, a tom prilikom ništa se troši, jer je obezbeđen smeštaj, hrana, ne vozi se automobil, tako da nema troškova i ostane cela plata. Biti doktor na kruzeru sada je postalo jako popularno jer se lepo zaradi, dosta proputuje i svako putovanje je velika avantura. Ali, nosi i dosta odgovornosti.
Ipak, ne može se postati doktor na kruzer pre nego što se završe neki dodatni kursevi.
– Moraju da se završe neki dodatni kursevi iz urgentne medicine, traumatologije i pedijatrije, Prvi kurs se odnosio na bazičnu reanimaciju, osnovna životna podrška i napredna životna podrška. Bilo je i praktičnih vežbi šta raditi u slučaju utopljenja na brodu, požara ili neke druge krizne situacije na brodu. To se organizuje na VMA, a deo se radi na bazenu. Tu su i mere bezbednosti na brodu, rade se i vežbe sa protivpožarnim aparatima. Meni je sve to bilo jako interesantno, nešto novo i bilo mi je lako. Sve skupa traje oko tri meseca i na kraju se polažu ispiti. Čini mi se da nikada intezivnije u životu nisam učio. Kada se polože ispiti dobija se neko zvanje koje omogućava da možete da radite na brodu. Kada se to stekne, onda se dobijaju ponude od brodova. Uglavnom ponude stižu od grčkih kompanija. Zavisno od veličine broda, idu medicinske sestre, tehničari i razni lekari. Na manjim brodovima bude manje lekara ili samo jedan. Moje prvo putovanje je bilo na brodu koji je imao oko hiljadu putnika i preko dvesta članova posade. Bio sam jedini lekar koji je bio odgovoran za zdravlje 1.200 ljudi. Imao sam neko radno vreme, ali sam uvek bio na stend baju. U stvari mogu reći da sam bio aktivan svih 24 sata. Među tih hiljadu ljudi ima dosta hroničnih bolesnika, koji već imaju neke terapije. Jednostavno, mogu teško da se razbole na brodu i ta njihova bolest u takvoj situaciji može da završi sa komplikacijama. Lečiti na brodu zna da bude veoma nezgodno, jer smo pre svega ograničeni dobrom dijagnostikom. Na tim manjim brodovima nema dobar ultrazvuk ili ga uopšte nema, nema rendgena i ostalog. Te aparate imaju na brodovima preko 5.000 putnika i oni, u stvari, imaju kao malu bolnicu u kojoj radi više lekara po smenama, imaju bolju dijagnostiku, čak bude i neki skener, pa i laboratorija. Na zadnjem brodu nije bilo laboratorije, ultrazvuka, a kamoli skenera. Takođe, na brodu nema mogućnosti brze konsultacije, recimo da se konsultujete sa hirurgom da li je potrebna hirurška intervencija ili sa ginekologom. Možete da se konsultujete sa specijalistima sa obale, ali postoji procedura. Prvo se pozove oficir, pa da on daje odobrenje da se zove obala, pa je potrebno vreme da se stupi u kontakt sa bolnicom, a onda tek konsultujete hirurga ili već nekog drugog doktora. Tu prođe dosta vremena i zato ste stalno pod stresom. Još ako treba pacijenta poslati na obalu, a negde ste na otvorenom moru ili okeanu. Tu onda dolaze helikopter ili brzi brod. Ali, dok se sve to organizuje, treba dosta vremena. Ako je u pitanju helikopter, onda mora da se zaustavi ceo brod. Dakle, da bi se sve to uradilo dijagnoza mora da bude precizna, jer prevoz helikopterom može da košta i do 20.000 evra, a tu je zaustavljanje broda, čime se automatski pravi gubitak vremena. To sve lekar na brodu može da očekuje. Nije lako živeti na brodu, jer to je mali prostor, ograničeni ste, ima mnogo ljudi raznih nacionalnosti, različitih jezika – opisao je naš sagovornik posao doktora na kruzeru i dodao da se ugovori najčešće potpisuju na šest meseci, ali mogu da se prekinu iz raznih razloga.
Koliko će se vremena provesti na brodu zavisi od same destinacije. Tako je dr Vito na svom prvom kruzeru preplovio i Atlantik i Pacifik.
– Od Panamskog kanala do prvog ostrva na brodu, bez kopna, bio sam 11 dana. Iz dana u dan gledate sve isto – glatka površina. Bilo je malo dosadno što se tiče putovanja. I u takvim situacijama se traže neki sadržaji na brodu. Srećom na brodu nisam imao nekih teških pacijenata, a na ostrvu gde smo pristali bila je neka manja ambulanta. Putovanje smo potom nastavili još dva dana do Tahitija. Drugi brod, na kom sam bio, išao je uz obalu, noću se putuje, a preko dana smo u luci i to nije bilo strašno. Interesantno da je Pacifik najmirniji, zato je valjda i dobio takvo ime (“Mirno more“). Tu nema oluja i putovanje sa njim deluje kao da putujete auto-putem – kaže dr Đorđević.
Međutim, doživeo je i dva velika nevremena.
– Jedno veliko nevreme je bilo kada smo putovali zapadnom obalom Italije prema Francuskoj. Bilo je veliko ljuljanje, visoki talasi. Suština je da li vetar duva bočno ili u pravcu pramca ili krme. Ako duva u pravcu broda to nije toliko opasno, a kada duva bočno, onda se sve ljulja. E taj bočni vetar je nas pogodio. Na brodu je tada bilo dosta putnika sa morskom bolešću, jer se od velikog ljuljanja nadraži centar za ravnotežu i dolazi do povraćanja. Tada samo trčao po brodu sve vreme i delio injekcije. Drugo nevreme koje sam doživeo je bilo u kanalu Lamanš. Tada se brod takođe dosta ljuljao – seća se naš sagovornik.
Pre odlaska na kruzer dr Đorđević je razmišljao da u rodnom gradu počne privatnu praksu. I to je ostvario. Otvorio je svoju kardiološku ordinaciju na Megdanu.
– Imao sam sreće te sam našao ovaj lokal, jer je veoma pristupačan, ima parking u blizini, na nivou je ulice, tako da posetioci ne moraju da se penju stepenicama. Uz to zidove sam obojio u žutu boju, a detalji hrastovine i mermera čine da prostor bude prijatan – kaže s ponosom dr Vitomir.
Unutra je čekaonica sa više stolica, fotelja i sto, na kome se nalazi uramljena fotografija njegovih roditelja. Tu je i buduća soba za intervencije, ostava, čajna kuhinja i ordinacija. Ordinacija dr Vitomir Đorđević je počela da radi pre oko 15 dana, mada je sve papire vlasnik dobio još u martu ove godine.
– Kada sam dobio sve papire, otišao sam još dva meseca na brod, a onda sam se vratio i počeo da radim. Sada razvijam posao. Inače, došao sam na teren gde ima četiri do pet kardioloških ambulanti koje rade odlično. Svi su jako dobri kardiolozi i kolege. Pored ove ordinacije, ja ću malo više raditi i kućne posete.
Inače, nova kardiološka ordinacija pruža kardiološki pregled sa digitalnim EKG aparatom, za koji kaže da je jako dobar i da sa njim ima dobro iskustvo dok je radio u Beogradu.
– Jednostavno, navikao sam na njega, On može da radi vektore i neke dodatke, sam izmeri sve elemente i odmah izbaci nalaz, a i veoma je precizan. Povezan je sa ergometrom. Bicikl koji je ovde je standardni bicikl. Aparat za ultrazvuk ima odličnu rezoluciju, sasvim je dovoljan za osnovne preglede. Tu su i holteri. Cilj mi je prevencija, da neko oboljenje uhvatimo na vreme, pa da onda pacijenta šaljemo dalje u neke druge ustanove. Bitno je na vreme pacijenta poslati na koronarografiju, jer to je veoma bitna dijagnostika. Mislim da će se za nekoliko godina rutinski radi preventive, jer ona daje strukturu krvnih sudova na najbolji način. Ultrazvuk je dobar za dijagnostiku zalistaka i tu nema potrebe za koronarografijom. Takođe i za karotidne arterije, gde se može videti da li ima suženja ili ne, da li je pacijent za operaciju ili ne. Suština mog rada ovde je da bude dostupno za pacijente, da se pregledi rade temeljeno i pošteno. Prvi pregled bi trebalo da traje najmanje sat vremena, da se lepo i sistematično pacijent pregleda i mogućnost greške svede na minimum. Tu imam i televizor na kome pacijent može da prati ceo pregled, počev od EKG-a, pa svega onoga što ja vidim na aparatu. Dakle sve što vidim ja, to vidi i pacijent ležeći. To psihološki deluje na pacijente i na taj način lakše vide oboljenje i prihvataju terapiju – kaže dr Đorđević.
U sobi gde su predviđene intervencije, biće oni pacijenti u slučaju da se nekom sloši, da je potrebna infuzija ili neko instramuskularno lečenje. Ta pprostorija je potpuno izolovana i ima televizor.
On kaže da bi Užičani trebali da budu srećni, jer imaju dosta jaku medicinu u gradu, govoreći o ugradnji stentova, pejsmejkera, razvijenoj kardiohirirguji, pa mu je privilegija raditi u takvoj sredini. Ipak, dodao je on, kaže da je primetio da je grad malo opusteo i građani malo osiromašili.
Na pitanje da li je povećan broj pacijenata sa srčanim oboljenjima, dr Đorđević kaže da je najčešće u pitanju veza između psihe i srca.
– Ljudi su u stresu i osećaju pritisak, loše osećanje, nešto ih zaboli u grudima, pa se često hvataju za srce. Ali, to najčešće nije srčano obeljenje. Sreća da je to, a to se i utvrdi nakon dobrog pregleda. Takav osećaj bola, ubrzanog pulsa, aritmije je posledica visokog pritiska. A neko, ko je već bolestan, stresom može da izazove infarkt – rekao je naš sagovornik.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1018)
