УЖИЧАНИН НА ВРХУ ЕВРОПЕ
Ужички алпиниста Дејан Томић, председник ПД „Рујно“, 28. јула ове године попео се на највиши врх Европе, Елбрус, 5.642 м надморске висине. Он је са још шесторо њих кренуо у ову експедицију 22. јула.
– Наше освајање врха трајало је девет сати. И када смо се, напокон, попели на тај плато, били смо седам до осам минута, направили пар фотографија. А поглед одозго био је фантастичан. Било је ведро и поглед је пуцао далеко. Испод нас су били бели облаци, а у даљини се видела Грузија. Кренули смо у силазак, који је трајао четири сата – каже Дејан.
За пењање на Елбрус пријавио се још почетком године у планинарски спортски клуб „Победа“ из Београда. Дејан се 2017. године попео на четири врха у Аустрији, највећи врх Италије и Мон Блан. На овај одважан подвиг, освајања Елбруса, одлучио се јер је знао да ће бити у доброј форми. Као водич и организатор многих планинарских акција по Србији и Црној Гори, стекао је добру форму, а истовремено се припремао за Фрушкогорски ултрамаратон, који је успешно истрчао.
– На Елбрус смо кренули из Београда 22. јуна ове године. Водич нам је био Бобиша Марковић, а поред мене и њега биле су једна жена и једна девојка и још три мушкарца. Највише сам стрепео од висинске болести, јер човек, без обзира у каквој је форми, не зна шта може да се деси. Када сам се пењао на Мон Блан, 4.810 м надморске висине, имао сам симптоме висинске болести на 3.900 метара. Кажу да тело памти ту висину, али се код мене поново јавила висинска болест на 4.100 м. Пратили су ме несаница, губитак жеље за храном, нервоза, главобоља, мигрена, често се мокри, јер мора да се пије пет до шест литара воде дневне. То ме је мало дрмало и стабилизовало се баш негде око суботе, пред сам полазак на Елбрус – каже Дејан.
Прво су стигли у једно туристичко село на 2.100 метара.
– У том селу, величине Чајетине, имају продавнице, кафане и одатле креће жичара на 3.400 метара надморске висине. У том селу није било снега, а снег је на преко 3.000 метара. Ту је неко скијалиште, а планинари користе за пењање. Одатле смо кренули даље. Прво ноћење смо имали на 3.400 метара. Ту је била база и услови су били јако лоши. Смештај је био у неким изолованим контејнерима, мада у њима није било хладно, али и не баш топло. Најгоре је то што је WC био напољу. Свако од нас је носио по 25 литара воде, јер је морало да се пије по 5 литара воде дневно. Зато смо често излазили у WC. Ујутру смо кренули жичаром на 3.700 метара. Ту смо имали три преседања. Ту смо ноћили само једну ноћ у среду вече. У четвртак смо се пребацили на 4.100 метара и ту је био задњи камп. Ту су били још гори услови. Било је 10 до 15 контејнера и око 100 људи. Догодило се то да је тада почео да дува јак ветар, који је наставио да дува и у петак и суботу. То време смо искористили за аклиматизацију. Пре подне кренемо на 4.500 метара, па се вратимо, а онда поподне изађемо на 4.600 метара и опет се вратимо. Међутим, ветар нас је омео у томе. Ветар је дувао 50 до 60 км на сат тако да смо напољу били врло мало времена. Температура је била око минус 15, али ветар је чинио да је много хладније. Колико је ветар био јак говори и то да смо једва затварали врата од контејнера када их отворимо. И опет, најгоре од тога је било, што смо ноћу морали да изазимо у WC који је био напољу, а за то време имаш висинску болест – прича Дејан и додаје да је морало добро да се обуче, па чак и са три пара рукавица на рукама.
Све време су пратили временску прогнозу. У плану им је било да ако не успеју за један дан да се попну на врх, да имају још два резервна дана.
– По плану нам је била недеља за завршни успон, али ако нас у томе спрече временски услови, имали смо још два дана. Толико нам је било резервисано. Дневно је на врх кретало од 50 до 100 људи, али по таквом ветру нико није успео да се попење. Било је неких који су успели да се попењу на 5.000 метара, а да крену даље то би била смртоносна акција. Ветар скида дах, јављају се промрзлине. Једноставно не може да се дише. И гледамо те прогнозе и показује да ће у недељу да се разведри. Јавили су да ће бити сунчано, а да ће ветар бити око 30 км на сат, а до 35 се сматра подношљивим. Преко 35 се не иде. У суботу поподне се мало разведрило, престао је да јако дува ветар и то смо искористили да направимо неколико фотографија. Ипак, ми смо се двоумили да ли да идемо у недељу или у понедељак, јер је прогноза показала да ће понедељак бити још сунчанији, али ветровитији. Договорили смо се да кренемо у недељу, у један сат после поноћи. Мало је код нас владала нервоза, јер смо већ неколико дана провели у контејнерима, а постављало се питање шта ако не успемо да у недељу да дођемо до врха. Јако је незгодна процена. У суботу поподне око 5 поподне легли смо да спавамо. У међувремену су стигли неки Руси, који су галамили, смејали се, тако да је свако од нас једва саставио 15 минута да спава. Устали смо у поноћ, припремили се, ставили лампе на главе и у један сат кренули у завршни успон. По светлу од лампи видели смо да већ неке групе промичу ка врху. Температура је била око минус 15 до минус 20 степени, али без ветра. До 4.900 метара висине није било дашка ветра. Ишли смо 200 метара на сат. До 5.000 метара, дакле око 850 метара, прешли смо после 4 до 5 сати. На тој висини је подножје седла. Почело је већ да свиће. Одмах смо почели да се лагодније осећамо.
Стаза, када се гледа, не изгледа тешко, али доћи до једног седла баш је напорно. На самом седлу висина је 5.400 метара, тако да је остало још мало више од 200 метара до врха. То је било оних најгорих 200 метара. Ту сам ишао пет корака напред, па пет удисаја и станем. Помислио сам, доћи ћу до врха, па макар пузео. Један другар из групе стао је на 5.400 метара и рекао да не може даље. Он иначе живи у Аустралији, па смо му говорили да је прошао пола света из Аустралије и сада каже не може да прође још пар стотина метара. Подигнемо га и кренемо полако. А он као да доби неку снагу, па је почео мене да бодри када сам посустајао. Ми смо ишли на западни врх, а источни је 25 м нижи. И тако изморени, успели смо да изађемо у 10 сати на врх Елбруса. Тај врх је један мали плато. Већ су неки силазили, други су чекали пре нас. И када смо се коначно попели, већ сам рекао како сам се осећао. Направили смо неколико фотографија, јер када се скину рукавице имамо само пола минута да сликамо, јер се смрзну прсти. Опет кажем, имали смо среће, што је видљивост била добра. Облаци су били на 2.000 метара. После фотографисања кренули смо у силажење, које је трајало 4 сата. Преноћили смо у кампу, а онда смо се вратили у село и ту провели још неколико дана обилазећи околину, јер смо имали још тих пара дана резервисано. Успешно смо сви прошли мисију. Наша група је била стара од 30 до 60 година. Први пут сам видео те људе и жене и сви смо били у реду, јер нико није искакао од договора или правио неке проблеме – казао је Дејан.
Све што су понели од хране, коју су углавном набавили у селу, нису много појели, оставили су у кампу, јер, како каже Дејан, сви тако раде. Он је углавном кувао супу из кесице, пио чајеве и кафу, али све због висинске болести. Добио је само лакше промрзлине на ногама, али наш саговорник каже да то није вредно помена. А то се догодило када су у неком моменту мало успорили кретање, али, када је прогрејало сунце, све се вратило на старо и било много боље.
Добили су сертификате да су освојили Елбрус, али су морали и да плате за њега. Али, први и главни услов да би добио сертификат је да се покаже фотографију да је био на врху.
Дејан се 2. августа вратио у Ужице. Одморио се мало, а онда у два сата после поноћи кренуо са групом ужичких планинара у Црну Гору. Све је прошло како треба, а каже да ће можда ићи на Памир, који је на 7.200 метара надморске висине, али сигурно не ове и идуће године.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1018)
