GLUMAC MOMČILO MURIĆ – ČOPI
U Užicu nema deteta koje nije čulo za kapetana Džona Piplfoksa. Znaju ga i kao Deda Mraza i sa njim imaju dosta slika. Znaju ga i kao Trbonju. Odrasli ga poznaju po mnogim ulogama u predstavam užičkog pozorišta, iz filmova, serija, reklama… Naravno reč je o Momčilu Muriću – Čopiju, glumcu Narodnog pozorišta u Užicu. Rođen je u Užicu 1958. godine, a u užičkom pozorištu radi od 1979. godine.
UN: Kako ste se odlučili da postanete glumac?
– Imao sam 1979. godine da biram da li ću da budem učitelj, pošto sam završio Pedagošku akademiju, ili da se otisnem u umetničke vode. Malo sam razmislio i odlučio da se priklonim užičkom pozorištu i da započnem svoju karijeru u toj ustanovi. Sa prvim ulogama sam krenuo te 1979. godine u našem pozorištu. Svaki početak je težak, ali, zahvaljujući okruženju u kome sam sazrevao kao glumac i kao čovek, koji voli da čuje starije od sebe, koji voli da istražuje i sarađuje, nisam imao većih problema. Uspevao sam da sve zadatke koji su bili postavljeni ispred mene savladam na vrlo solidan način. Nikada za sebe neću reći da sam nešto ekstra postigao u svojoj karijeri, ali nikada neću reći da sam nezadovoljan. Veoma je bitno da budete zadovoljni onim što radite i da budete srećni. Dakle, ako imate dobro okruženje i ako ste dobar čovek, imate zagarantovani uspeh i to je osnov svakog uspeha. Na osnovu karijere gradite i svoju ličnost.
UN: Iza tih preko 35 godina rada imate veliko iskustvo. Koliko ste imali premijera i da li možda znate broj predstava u kojima ste glumeli?
– Upravo sada radim 90 premijeru u Narodnom pozorištu u Užicu, a broj predstava u kojima sam glumeo i u kojima glumim ne znam ni sam. To je zavidan broj naslova i uloga, bilo je tu i sporednih, katkad glavnih uloga. Nikada se nisam grabio za velike likove i uloge, i uvek sam sebe nalazio u tim malim ulogama. Uvek sam celog sebe davao tim ulogama i valjda sam zato uspevao. Pored tih zvaničnih 90 premijera tu je bilo sijaset predstava koje su rađene za decu i o deci, što je meni posebno drago, jer sam dobar deo svoje karijere posvetio toj populaciji.
UN: Baš tako, deca Vas vole i omiljeni ste njihov lik.
– Družim se sa njima aktivno, a jedno vreme, oko 15 godina, imao sam igraonicu „Kod kapetana Džona Piplfoksa“. Tako me i pamte deca, i sada kada me vide kažu:“Zdravo Džone“. Ta deca su sada na fakultetu i odrasli ljudi, ali, kada se vidimo, popričamo o tome kakvi su oni bili kao mali i kakvi su sada kao odrasli ljudi. To mi je nešto što mi je uvek pričinjavalo zadovoljstvo. Naravno, nisam odsutao ni sada, ako ništa drugo, tu je sada poneka dečija predstava i, naravno, obavezna novogodišnja čarolija, kao i svake godine druženje sa Dedom Mrazom.
UN: Da li deci treba dozvoliti da maštaju o Deda Mrazu?
– Deci treba dozvoliti da maštaju i da veruju u Deda Mraza. Uvek se setim anegdota baš kada je reč o Deda Mrazu. Većina roditelja, ponajviše majki, kažu mi da imaju više mojih slika sa njihovom decom, nego što im deca imaju slika sa svojim ocem. Te slike sa Dedom Mrazom deca čuvaju kao dragu uspomenu. Nikada nisam mogao da podnesem kada u sred leta sretnem majku sa detetom i ona uperi prst u mene i kaže detetu:“Ovo je Deda Mraz“. Onda sva čarolija detetu pada u vodu. Naravno, ja se tu vešto izvučem i kažem da sam ja čika koji poznaje mamu i ništa više, a Deda Mraz će doći za Novu godinu.
UN: Želje decu su različite. Da li pamtite neke od njih koje su ostavile jak utisak na vas?
– Deca su neiscrpna u svom maštanju. Dobijao sam sijaset pisama od dece sa kojekakvim porukama i željama što bi ih obradovalo. Bilo je tu jednostavnih želja. Sećam se da sam dobio jedno pismo u kome je jednostavno pisalo:“Ja želim da budem srećan“. To je tako divno bilo, i danas čuvam to pismo. Kada vidite takvu želju, poželite da tom detetu date sve. Bilo je tu želja od aviona do kamiona, ali te obične želje koje se pojave kod dece, kod mene izazivaju osećaj zadovoljstva i radosti. Rado bih im podario tako nešto i to što oni žele ne treba zaboraviti. Treba omogućiti deci da se svake godine sete Deda Mraza i tih čarolija.
UN: Kako deca reaguju kad Vas vide u ulozi Deda Mraza?
– Bilo je tu zanimljivih stvari. Deca koja prilaze da se fotografišu imaju reakcije od negativne do pozitivne histerije. Neka se uplaše, neka ne, ali uvek se snađem kada su prisutne takve situacije. Uspem da umirim dete, da sedne i da se fotografiše i dobije svoj poklon i da ode zadovoljno svojoj kući.
UN: Deca dok Vas gledaju na sceni burno reaguju. Jednostavno se stvori neka simbioza između Vas i njih. Kako Vi gledate na to?
– Deca su najiskrenija publika koja može da se poželi. Uvek ponavljam da decu ne možete prevariti. To je nešto što je činjenica i tu ispravke nema. Oni ako vas zagotive na sceni i vide da vi njima pružate nešto od srca, oni će to uzvratiti. A ako to radite samo forme radi, da bi odigrali predstavu, od tog posla nema ništa. I zaista, oni to znaju da nagrade, a znaju i da zvižde ako im se nešto ne dopadne. Za razliku od starije publike, deca su iskrena. I zato mi je drago što godinama radim sa decom, što imam interakciju sa njima, jer ono što oni vraćaju meni, ja osećam i dajem sebe njima.
UN: U koliko ste dečijih predstava glumeli?
– Oko 2.000 dečijih predstava sam odigrao, što pozorišnih, što u privatnoj režiji i to širom stare Jugoslavije i po Srbiji.
UN: Gde je danas užičko pozorište u Srbiji? Kakva je užička publika?
– Svaka predstava i svaki izlazak pred publiku je jedan vid testa. Testirate sebe, testirate posao koji radite, testirate svoj ansambl, kroz sebe i kroz publiku. Užička publika je zaista dobra publika, realna, koja zna da nagradi i koja zna da kaže kada nešto ne valja. Možda je tome doprinelo 20 godina Pozorišnog festivala, jer omogućava našoj publici da vidi ono što je stvarno najbolje urađeno u prethodnoj godini u regionu. Posebno zadovoljstvo mi je što sam svoju karijeru počeo i nadam se da ću i završiti, u Užičkom pozorištu. I posle toliko godina rada i iskustva, odgovorno mogu da kažem da je užičko pozorište jedno od najboljih pozorišta u Srbiji. To govore i rezultati rada i mnogobrojne nagrade koje dobijamo na mnogim festivalima. Sama atmosfera u krugu pozorišnih stvaralaca to potvrđuje i mi smo zaista zadovoljni. Dobro je imati kompaktan ansambl, što mi godinama uspevamo. Dolaze mladi ljudi, na nesreću, ne mogu svi u ovo vreme da se zaposle u pozorište, jer nemamo pravo na to, a nama konstantno fali pet do šest glumaca, i to je tako od kako ja radim u pozorištu. Onda se moramo nekako snalaziti i više da radimo da bismo nadomestili zahteve osnivača i publike. Voleo bih da dođe vreme da oni koji završe akademiju, a njih je zaista puno, koji su vredni, izuzetno aktivni glumci, da mogu da nađu svoje uhlebljenje pre svega u ovom pozorištu. Ranijih godina bilo je manje tih akademija i izlazio je manji broj diplomiranih glumaca, i mnogi glumci koji završe akademiju u Beograd i u Novom Sadu, žele po svaku cenu da ostanu u tom gradu. Neki su na vreme shvatili da im je mnogo bolje da dođu u unutrašnjost Srbije i tu da rade i grade svoju karijeru, i da odu dalje. Većina onih koji su došli u užičko pozorište i u Užice, zaljubili su se u naš grad, našli svoje životne saputnike i ostali ovde.
Nagrade
Momčilo Murić Čopi je dobitnik i nekoliko bitnih prestižnih nagrada. Među njima je najznačajnija nagrada „Joakim Vujić“ za ceo ansambl, pa „Joakim Vujić“ za predstavu „Putujuće pozorište Špalović“ za epizodnu ulogu, ista ta nagrada za najbolju mušku ulogu u predstavi „Rado ide Srbin u vojnike“, a poslednja mu je dodeljena nedavno na Međunarodnom pozorišnom festivalu za decu u Zaječaru, za glumca večeri u ulozi Trbonje u predstavi „Dugonja, Trbonja i Vidonja“.
UN: Da li ima neka uloga koja Vam je posebno draga?
– Imam veliki broj uloga, 90 zvaničnih likova i nekako su mi sve, na neki način, drage. Neke su se možda izdvojile, donele neku posebnu satisfakciju i zadovoljstvo. Uvek se rado setim predstave „Profesionalac“ Dušana Kovačevića, gde sam igrao ulogu Luke Labana i to mi je ostalo u jakoj uspomeni, jer se radilo na lep i dobar način. Reditelj je bio Dragoljub Petrović. Naš čuveni bard, Bata Stojković, uporedo je tu predstavu radio u Beogradu, ali mi nismo u to vreme imali internet, da vidimo kako to oni rade. Međutim, prema priči ljudi koji se bave pozorištem, nismo nimalo izostali iza te predstave, što mi je bilo izuzetno drago. Naravno, bilo je manje dobrih uloga, ali ono što je ružno brzo se zaboravlja, a pamti se lepo.
UN: Sigurno ste imali i gafova. Da li pamtite neke?
– Toga ima mnogo. Dešavaju se raznorazne situacije, jer to je ipak živo predstavljanje. Kada izađete na scenu pred publiku, to je to. E, sad mi u ansamblu pravimo te interne šale, koje publika može da razume, a nekada ne. Dešavalo se da se privatno od srca nasmejemo na sceni i publika naravno to prepozna i ona prihvati taj smeh, što nama odgovara.
UN: Vas smo viđali i u filmskim ulogama, serijama…
– Bilo je tu i filma, serije i reklama. Recimo, serija „Srećni ljudi“. I danas mi se dešava da me sretnu ljudi i pitaju:“Jesi li ti onaj vozač što je vozio Poparu?“. Ja sam to već zaboravio, ali ono što je zabeleženo okom kamere, to ostaje nekako trajno. Bilo je tu dosta filma, među kojima i dva filma Emira Kusturice, „Život je čudo“ i „Zavet“, ranijih godina glumeo sam u filmu „Noć u kući moje majke“ i drugim. Od serija tu su „Srećni ljudi“, „Ljubav, navika i panika“, a najviše sam, oko 50 epizoda, snimio u Pinkovoj seriji „Kafanica blizu SIS-a“.
UN: Koji Vam je aranžman draži, filmski ili pozorišni?
– Ja sam čovek pozorišta i više volim pozorište. Te dve stvari, rad na filmu i pozorištu, dosta se razlikuju, a za oboje je potrebno znanje i talenat. Porediti te dve stvari je nezahvalno, jer svaki mediji je na svoj način dobar, s tim što na filmu možete ponoviti scene i do sto puta dok se snimi odgovarajuća, dok je to u pozorištu nemoguće. Naravno, na filmu nema toliko ekspresije koliko u pozorištu, jer da biste doprli do gledalaca u pozorištu, morate i da dignete glas, da napravite izraz lica. Na filmu je sve to svedenije, jer je kamera blizu vas.
UN: Kako je raditi sa Kusturicom?
– On je izuzetan i čovek i reditelj. On je čovek koji u malom prstu ima ono što želi da uradi. On uvek želi bolje, želi više i spreman je da radi veoma dugo i strpljivo i naporno. Kada vidite čoveka koji ima takvu energiju, takvu volju i želju da radi sa vama, onda se prepuštate i radite punim srcem i snagom, jer znate da će nešto kvalitetno izaći iz toga. Zaista jedno predivno iskustvo i poželeo bih svima, ako im se ukaže prilika, da iskoriste to na najbolji mogući način.
UN: Kolika je razlika između nekadašnjeg i današnjeg pozorišta? Da li je nekada bila veća posećenost nego sada?
– Trudimo se da udovoljimo našim građanima i zato imamo, pored predstava za odrasle, i dečije predstave. Sada se publika ponovo vratila u pozorište. Ja mislim da je poslednjih desetak godina zadovoljavajuće prisustvo publike. Ne može se reći da je pozorište krcato, osim kada su premijere i festival, ali na reprizama je zadovoljavajući broj. Nikada ne otkazujemo predstave, ako ima i 10 gledalaca, mi je održimo, to je naše pravilo. Onaj ko je poželeo da vas vidi, ima pravo da vas vidi. Loš period je bio kada je bilo vreme besplatnih karata, pre 25 do 30 godina. I taj period je učinio da narednih sedam, osam godina bude smanjena poseta. Tada smo odbili ljude koji žele da dođu u pozorište, plate ulaznicu i gledaju predstavu. Ovako, sa slobodnim ulazom, postojala je mogućnost da u pozorište dođe ko želi, a u stvari ljudi su svraćali da se ogreju, malo popričaju. Na svu sreću, to vreme je prošlo i skoro da smo ga zaboravili.
UN: Na čemu trenutno sada radite, kojoj predstavi?
– Sada se radi predstava „Čedomiri Ilić“, po tekstu Milutina Uskokovića. Očekujemo mnogo od toga. Tu mi nije neka velika uloga, igram grobara i oca, ali prvi put radim predstavu čija će priprema trajati pet meseci. Očekuje se premijera u martu. Reditelj je Zlatko Sviben, koji je perfekcionista, i mislim da će Užičani imati priliku da vide nešto izuzetno na sceni. To neće biti samo predstava kao pozorišni čin, to će biti nešto što se ovde retko viđa. To će biti neki vid operete, muzika je izuzetna, komponovana za ovu predstavu. Pored toga radi se mnogo jer je Nova godina, a biće i repriza „Snežane i sedam patuljaka“.
Zvezdana Gligorijević
