Ми и они

Пише Здравко Тошић
Када се рушила „гвоздена завеса“ и када је човечанство дошло на праг двадесет првог века који обећава, веровали смо да ће се свет даље развијати потенцирајући на сличности људи, култура, вредности, како је то Фукојама предвиђао. Но сведоци смо да се свет развија потенцирајући различитости, како је то Хантингтон тврдио. Не само културне и цивилизацијске већ различитости које потенцирају саме сукобе. Сукобе на свим нивоима. „Арапско пролеће“ је најбоља потврда сукоба различитости на глобалном нивоу. Последице су познате. Страдање невиних и профит олоша. Нешто раније, сукоб различитости довео је до нестанка заједничке нам државе и организованог друштва. Нове државе које су створили ратни профитери припадају само њима.
Прошло је време када смо живели у својој држави. Прошло је време када смо уопште имали државу. Часни, поштени, радни немају државу. Она данас припада олошу, багри, поквареним и похлепним. Она је њихова заштита, могућност стицања и право располагања. Да је то истина, потврђују нам овдашњи догађаји на улицама и путевима којима се крећемо. Да је то истина, потврђују нам односи наших господара према нама и нашој муци. Неразумевање, безосећајност и одсуство солидарности главне су одлике зверињака у коме живимо. Наравно, манипулација са једне стране и тупавост са друге подстичу суноврат и беду која нас чека.
У друштву где се рад цени и вреднује поштење, сиромашни не постоје. На жалост српско друштво цени полтроне, прелетаче, подобне и улизице. Људи једва преживљавају. Сиромаштво убија. Изгубљеног достојанства и понижени, пресуђују сами себи. Одсуство стида указује да смо дотакли дно. Тамо где нема стида царује глупост. Глупост је универзална појава. Глуп човек је похлепан, простачки лукав и најопаснији непријатељ човечности, јер не постоји у логици интелигентног човека та врста нискости којом би се борио против глупака. А глупих и похлепних има много. Сви потцењују број глупана у оптицају. Они владају. Погледајте народну скупштину. Погледајте како се понашају, за шта се залажу без имало стида. Лажу сами себе годинама већ. Слушајући своје лажи дошли су до тога да више не препознају истину. Ни око себе, ни у себи. Слушајући своје лажи, престали су поштовати и себе и друге.
Трагедија српског друштва почела је оног тренутка када су самозване патриоте упериле прст у такозване издајнике. Инсистирали су на тој различитости све док нису дошли на власт. А онда смо видели како стварно изгледају издајници. Издајници свега нормалног и свега нашег, за ради свог сопственог интереса. Забранили су реч издајник и у употребу увели нову реч лопови. Поделили нас на „ми“ и „они“. Њихова телевизија и штампа трубе: „ми“ смо цвеће, поштени, паметни, не спавамо, само радимо, боримо се за Србију, за Београд, за Севојно, за народ. И обећања, обећања, обећања. Извртање свега што им не иде у прилог. „Они“ су тајкуни, упропастили су све чега су се дохватили, треба их сатрети. Ми смо различити. И закони који важе за нас и за њих морају бити различити. Ми ће мо имати своје законе, своје судије, своје адвокате, своја права и своју правду. Пљачкаћемо вас док год будемо могли. Нема протеста, нема штрајкова, нема солидарности нема побуне. И, наравно, нестадоше институције, нестаде људскост, нестаде толеранција и нестаде држава. „Ми“ и наш идентитет јаче је и од демократије и од истине и од државе.
И тако, кад се појави неки проблем, мораш имати некога ко је крив за то. Као што су Хитлеру били Јевреји. Лако и једноставно, криви су „они“. Што „Мерцедес још није дошао у Србију, криви су „они“. Што су мале плате и пензије, такође. Што су штрајковали радници тамо у неком турском „Кајзену“ криви су. Што се на путевима организују блокаде због скупог горива и јефтине малине, „они“ стоје иза тога. Што је убијен Оливер Ивановић – опет „они“. Што Харадинај неће да преговара, „они“ су криви. Што Нишлије недају аеродром, погађате, „они“. Што град уби летину, ништа не размишљајте, „они“ треба да плате. Што Хрвати неће да приме мигранте, зна се, „они“. Све што не знамо, не можемо или не умемо, криви су „они“.
Жалосно је то што се у Србији у цивилизацијском и културном погледу сто година ништа није променило. Сваког дана потврђујемо да ми нисмо у сукобу са светом, већ у сукобу са самим собом. Људи моји, „ни једно друштво неће пропасти зато што има болесног председника, наопаког премијера, окружених похлепним улизицама, већ ће пропасти због оних који такве подржавају. Многа велика царства су пропала због неразума, разврата и похлепе. Данашње српско друштво растаче се нељудскошћу, лажима и тупошћу која надјачава све. Прети нам она највећа опасност, највеће зло, да огугламо на стање у коме се налазимо и тако потврдимо законе које је наметнуо олош, фукара и примитивац“.

Comments

comments

2 Responses to "Ми и они"

  1. Миљко Пејић   18. августа 2018. at 20:57

    Здравко, немам шта да додам, могу само да потпишем. Браво!

    Одговори
  2. Jana   21. августа 2018. at 20:43

    Bravo Zdravkic legendo, konacno neko pismen da ovakav istinit tekst plasira.Sve pohvale i za predhodne tekstove. Divan gospodin sa stilom.

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.