Mi i oni

Piše Zdravko Tošić
Kada se rušila „gvozdena zavesa“ i kada je čovečanstvo došlo na prag dvadeset prvog veka koji obećava, verovali smo da će se svet dalje razvijati potencirajući na sličnosti ljudi, kultura, vrednosti, kako je to Fukojama predviđao. No svedoci smo da se svet razvija potencirajući različitosti, kako je to Hantington tvrdio. Ne samo kulturne i civilizacijske već različitosti koje potenciraju same sukobe. Sukobe na svim nivoima. „Arapsko proleće“ je najbolja potvrda sukoba različitosti na globalnom nivou. Posledice su poznate. Stradanje nevinih i profit ološa. Nešto ranije, sukob različitosti doveo je do nestanka zajedničke nam države i organizovanog društva. Nove države koje su stvorili ratni profiteri pripadaju samo njima.
Prošlo je vreme kada smo živeli u svojoj državi. Prošlo je vreme kada smo uopšte imali državu. Časni, pošteni, radni nemaju državu. Ona danas pripada ološu, bagri, pokvarenim i pohlepnim. Ona je njihova zaštita, mogućnost sticanja i pravo raspolaganja. Da je to istina, potvrđuju nam ovdašnji događaji na ulicama i putevima kojima se krećemo. Da je to istina, potvrđuju nam odnosi naših gospodara prema nama i našoj muci. Nerazumevanje, bezosećajnost i odsustvo solidarnosti glavne su odlike zverinjaka u kome živimo. Naravno, manipulacija sa jedne strane i tupavost sa druge podstiču sunovrat i bedu koja nas čeka.
U društvu gde se rad ceni i vrednuje poštenje, siromašni ne postoje. Na žalost srpsko društvo ceni poltrone, preletače, podobne i ulizice. Ljudi jedva preživljavaju. Siromaštvo ubija. Izgubljenog dostojanstva i poniženi, presuđuju sami sebi. Odsustvo stida ukazuje da smo dotakli dno. Tamo gde nema stida caruje glupost. Glupost je univerzalna pojava. Glup čovek je pohlepan, prostački lukav i najopasniji neprijatelj čovečnosti, jer ne postoji u logici inteligentnog čoveka ta vrsta niskosti kojom bi se borio protiv glupaka. A glupih i pohlepnih ima mnogo. Svi potcenjuju broj glupana u opticaju. Oni vladaju. Pogledajte narodnu skupštinu. Pogledajte kako se ponašaju, za šta se zalažu bez imalo stida. Lažu sami sebe godinama već. Slušajući svoje laži došli su do toga da više ne prepoznaju istinu. Ni oko sebe, ni u sebi. Slušajući svoje laži, prestali su poštovati i sebe i druge.
Tragedija srpskog društva počela je onog trenutka kada su samozvane patriote uperile prst u takozvane izdajnike. Insistirali su na toj različitosti sve dok nisu došli na vlast. A onda smo videli kako stvarno izgledaju izdajnici. Izdajnici svega normalnog i svega našeg, za radi svog sopstvenog interesa. Zabranili su reč izdajnik i u upotrebu uveli novu reč lopovi. Podelili nas na „mi“ i „oni“. Njihova televizija i štampa trube: „mi“ smo cveće, pošteni, pametni, ne spavamo, samo radimo, borimo se za Srbiju, za Beograd, za Sevojno, za narod. I obećanja, obećanja, obećanja. Izvrtanje svega što im ne ide u prilog. „Oni“ su tajkuni, upropastili su sve čega su se dohvatili, treba ih satreti. Mi smo različiti. I zakoni koji važe za nas i za njih moraju biti različiti. Mi će mo imati svoje zakone, svoje sudije, svoje advokate, svoja prava i svoju pravdu. Pljačkaćemo vas dok god budemo mogli. Nema protesta, nema štrajkova, nema solidarnosti nema pobune. I, naravno, nestadoše institucije, nestade ljudskost, nestade tolerancija i nestade država. „Mi“ i naš identitet jače je i od demokratije i od istine i od države.
I tako, kad se pojavi neki problem, moraš imati nekoga ko je kriv za to. Kao što su Hitleru bili Jevreji. Lako i jednostavno, krivi su „oni“. Što „Mercedes još nije došao u Srbiju, krivi su „oni“. Što su male plate i penzije, takođe. Što su štrajkovali radnici tamo u nekom turskom „Kajzenu“ krivi su. Što se na putevima organizuju blokade zbog skupog goriva i jeftine maline, „oni“ stoje iza toga. Što je ubijen Oliver Ivanović – opet „oni“. Što Haradinaj neće da pregovara, „oni“ su krivi. Što Nišlije nedaju aerodrom, pogađate, „oni“. Što grad ubi letinu, ništa ne razmišljajte, „oni“ treba da plate. Što Hrvati neće da prime migrante, zna se, „oni“. Sve što ne znamo, ne možemo ili ne umemo, krivi su „oni“.
Žalosno je to što se u Srbiji u civilizacijskom i kulturnom pogledu sto godina ništa nije promenilo. Svakog dana potvrđujemo da mi nismo u sukobu sa svetom, već u sukobu sa samim sobom. Ljudi moji, „ni jedno društvo neće propasti zato što ima bolesnog predsednika, naopakog premijera, okruženih pohlepnim ulizicama, već će propasti zbog onih koji takve podržavaju. Mnoga velika carstva su propala zbog nerazuma, razvrata i pohlepe. Današnje srpsko društvo rastače se neljudskošću, lažima i tupošću koja nadjačava sve. Preti nam ona najveća opasnost, najveće zlo, da oguglamo na stanje u kome se nalazimo i tako potvrdimo zakone koje je nametnuo ološ, fukara i primitivac“.