ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ КАСНИЈЕ
Провоцира ме јуче пријатељ (иако би била адекватнија она сочнија српска реч за провоцирање), онако на ситно, ужички, на малом простору, знајући да ми актуелни режим шета по ганглијама, поготову ови локални хајлендери: „Па шта се ти жалиш на ову власт, када су данас реализовали твоју идеју од пре 30 година?!“ Гледам га бело, јуче сам скокнуо пар сати на језеро, у Биоску, да преварим ког гргеча, па нисам у току збивања у нашем велом мисту. „Кренуо возић кроз тунеле!“ Гледа моју реакцију, испод ока, па настави:„Јеси ли деценијама кукао да се асфалтира пут кроз тунеле, уведе туристички возић, а на језеру направи мотел и организују такмичења у кајаку?!“ „И Тихи ти жељу испунио“… Гледам га, видим, подј…, пардон, провоцира, али озбиљан. Данас нам на мејл редакције од Верице стижу фотографије те нове масовне халуцинације, засео неки народ у возић и кренуо по граду, па правац кроз тунеле… Стварно, није ме ложио пријатељ…
И врати ме то три деценије уназад, када сам био млад и луд (глуп сам и даље), тамо неке 85-86, дојадио сам и богу и људима, убеђујући општинаре и тадашње утицајне људе да се асфлатира пут кроз тунеле, а да ћу ја анимирати тадашње малобројне приватнике да купе туристички возић. Успео сам да убедим и тадашњег легендарног власника првог ужичког кафића и пицерије у Ужицу, Радовог кума Доцу, да уђе у тај пројекат. У исто време сам „онима који се питају“ предлагао да на плажи организујемо културно лето, са акцентом на тада потпуно зашуштену и заборављену Стару централу, којој данас приписују, малтене, митски значај, али џаба, њима је све то било смешно, ваљда су ми одбијали на младалачку залуђеност… Чак сам, уз помоћ штапа и канапа, цело једно лето (можда и два, ко ће сад сетити, тад није било друштвених мрежа да се о томе кокодаче од јутра до вечери) правио врло посећене диско вечери (није била диско, већ рок музика, али се то тако тад називало) поред Централе. Организовали смо чак пар година и скокове у воду, за разлику од данас, неверованто посећене, иако су нам, због безбедности учесника, забранили да такмичари скачу са железничког моста, што, наравно, није спречило наше госте, сублесасте мостарске скакаче да се, ипак, опробају са металне грдосије, уз прећутно одобравање њиховог легендарног капитена, чувеног мостарског скакача Емира Балића… Свашта смо радили, у нади да ће „они који се питају“ увидети да је то корисно за суграђане, али су они имали паметнија посла. Наиме, иако је ужичка привреда тада била у пуној снази, мало мудрији (за разлику од нас младих) већ су осећали барут у ваздух, све се више закувавало око Косова, па је убрзо кренуло буђење народа, па одмах и догађање истог тог народа, па „нико не сме да вас бије“, и због те олако обећане брзине, сви су имали значајније приоритете од асфалтирања кањона Ђетиње и мојих других младалачких фатаморгана. Тада у српском језику није ни постојала реч екологија, а Ђетињу су искључиво везивали за докон свет, рибаре, они који више не могу да раде, знате, ону ствар… Писали смо ми о томе и у првом омладинском часопису „11 и 59“, па, како нас је револтирао подсмешљив однос „оних који се питају“ према тој идеји, на првим „слободним“ изборима решимо да кандидујемо, мимо свих процедура, Доцу за градоначелника, лично сам ишао по граду и лепио његове постере, а Басара, тад је био у ужичкој топ форми, написао је за „11 и 59“ легендарни текст о Доцином изборном програму и како ће он, ако победи на изборима, од Ужица направити велики кафић…. Наравно, ништа од тога није било, тамо нека изборна комисија поништила је Доцину кандидатуру и Зоран Вујовић постаде председник општине… Беху то нека друга, занимљивија времена. Наравно, била су мени и мојим вршњацима занимљива, јер смо били млади и још нисмо знали како ствари функционишу у овој држави изгубљеној, како се оно научно-популарно каже, у свемиру и простору… Пошто је тих година кренула, упоредо са припремама за рат, и демократизација земље, прве приче о вишепартијском систему, ми смо, очигледно подсвесно, већ тада упознати са ужичком и српском митоманијом и мегаломанијом, направили измишљени интервју са имагинарним Живорадом Џоном Селаковићем, земљаком, који ће припојити Југославију Америци, а у Ужицу довести Тину Тарнер, направити највећи хамбургер на свету (тада се Ужичани нису, као данас, до бесвести дивили кулинарском врхунцу, лепињи са све). Било је ту још свакаквих лудорија, сви смо правили планове, живот је тек био пред нама, али нас је мудри СПС и њихов још мудрији Вођа Милошевић, увео у рат, у коме нисмо учествовали, па су уследиле, ничим изазване, санкције, које су наше генерације, иако нам нико ништа не може, јачи смо од судбине, упропастиле за сва времена.
И ето, тумарамо, ни бриге, ни памети, до данашњих дана, прође три деценије, и доживесмо да возић крене кроз тунеле. Чек, чек, морам питати Пјевића да ли је и то Тарабић предвидео, а ако није, да обавезно дода у ново издање оригиналих Креманских пророчанстава…
И рече мој пријатељ са почетка текста: „Што се не радујеш, боље икад него никад“. Па…. Не знам шта бих рекао. Углавном, не радујем се, ама баш нимало. Некако, после три деценије, постало ми је потпуно свеједно. Још када видим разне идиоте како се до имбецилности диве и најмањој активности локалне властеле, све то поприми прилично отужан и дегутантан осећај.
Иста је ствар и са овим платоом. Јасно је свакоме ко се иоле разуме у политичку пропаганду да свака власт прави неку задужбину, наравно, туђим, пореским новцем. Многи Ужичани и данас са дивљењем говоре о Балши, у чије време су постављени семафори, па све власти покушавају да га претекну, немилице лупајући порески новац на разне мегаломанске пројекте, а народ к‘о народ, тупав, али препреден, све то хвали, очекујући да нешто претекне и за њега. И претекне, али само за „њине из странке“. И као што је Томо направио црквицу, тако је Јовова Дружина Пере Квржице направила базен, који нам је, свако добронамеран зна, био преко потребан, јер, пливање је најздравији спорт, Тихи и његови решили су да платоом и обилазницом засене Јовове и остану златним словима убележени у историји града, међутим, времена су се променила, народ једва саставља крај са крајем, па, осим партијских слуга, нико није пао у несвест од одушевљења због тих грандиозних градитељских прегнућа последњих десет година. Напротив, већина из све снаге критикује, јер су људи схватили да то не решава наше суштинске проблеме, нити унапређује појединачне животе. Јесте лепо шетати по гранитним плочама, али је много важније да нам новчаник буде пун. А није. И, како стоје ствари, неће бити скоро.
Биће да сам и ја из истих разлога потпуно индиферентан на те, свиђа ми се израз, морам да га поновим, масовне халуцинације. Нормално је да човек са 25 година има фикс идеје, али, са 55 година, приоритети су потпуно другачији. Чини ми се да је природно што млади мисле на забаву, спектакл, као што је потпуно природно да се зрела особа бави важним тзв. озбиљним друштвеним питањима. Супротно не би било нормално. Наравно, рађају се нове генерације, свака мисли да од ње све почиње, буду надобудни, безобразни, али, врло брзо их живот постави на место које заслужују. Данас је другачије само што је интернет омогућио да сви лупетају до миле воље, да уздижу у небеса свакојаке тривијалност, али, са друге стране, једна вест затрпава другу, па сви, брже него икад, постају потрошна роба и падну у заборав.
Нажалост, мало ко у овој веселој Србији уме да цени време. Ненадокнадив ресурс, а ми се понашамо као да ћемо живети дуже од Метузалема. Да ценимо време, не би нам оволико година пролазило улудо, без икаквих видљивих резултата. Не каже се џабе, прави човек, на правом месту, у право време. Свако од нас има неки свој воз, који му је потребан у тачно одређено време. Ако дође пре, отићи ће без нас, а ако много закасни, не само што ћемо изгубити стрпљење, већ ћемо заувек закаснити тамо где смо пошли. Не бих да звучим патетично, али, када нам измакну они прави животни возови, онда нам ни овај мали, дечији, не причињава радост. Да ствар буде црња, све је више оних који су, првим возом, побегли главом без обзира, далеко одавде, без повратне карте.
А када не буде људи, коме онда базени, вртићи, кружни токови, платои, семафори и друге предизборне грађевине? Мислите о томе.
И ви „који се питате“ и ви који гласате.
И ви који не гласате.
Поготову на Дан града.
Тони Станковић (Ужичка недеља 970)
