TRI DECENIJE KASNIJE
Provocira me juče prijatelj (iako bi bila adekvatnija ona sočnija srpska reč za provociranje), onako na sitno, užički, na malom prostoru, znajući da mi aktuelni režim šeta po ganglijama, pogotovu ovi lokalni hajlenderi: „Pa šta se ti žališ na ovu vlast, kada su danas realizovali tvoju ideju od pre 30 godina?!“ Gledam ga belo, juče sam skoknuo par sati na jezero, u Biosku, da prevarim kog grgeča, pa nisam u toku zbivanja u našem velom mistu. „Krenuo vozić kroz tunele!“ Gleda moju reakciju, ispod oka, pa nastavi:„Jesi li decenijama kukao da se asfaltira put kroz tunele, uvede turistički vozić, a na jezeru napravi motel i organizuju takmičenja u kajaku?!“ „I Tihi ti želju ispunio“… Gledam ga, vidim, podj…, pardon, provocira, ali ozbiljan. Danas nam na mejl redakcije od Verice stižu fotografije te nove masovne halucinacije, zaseo neki narod u vozić i krenuo po gradu, pa pravac kroz tunele… Stvarno, nije me ložio prijatelj…
I vrati me to tri decenije unazad, kada sam bio mlad i lud (glup sam i dalje), tamo neke 85-86, dojadio sam i bogu i ljudima, ubeđujući opštinare i tadašnje uticajne ljude da se asflatira put kroz tunele, a da ću ja animirati tadašnje malobrojne privatnike da kupe turistički vozić. Uspeo sam da ubedim i tadašnjeg legendarnog vlasnika prvog užičkog kafića i picerije u Užicu, Radovog kuma Docu, da uđe u taj projekat. U isto vreme sam „onima koji se pitaju“ predlagao da na plaži organizujemo kulturno leto, sa akcentom na tada potpuno zašuštenu i zaboravljenu Staru centralu, kojoj danas pripisuju, maltene, mitski značaj, ali džaba, njima je sve to bilo smešno, valjda su mi odbijali na mladalačku zaluđenost… Čak sam, uz pomoć štapa i kanapa, celo jedno leto (možda i dva, ko će sad setiti, tad nije bilo društvenih mreža da se o tome kokodače od jutra do večeri) pravio vrlo posećene disko večeri (nije bila disko, već rok muzika, ali se to tako tad nazivalo) pored Centrale. Organizovali smo čak par godina i skokove u vodu, za razliku od danas, neverovanto posećene, iako su nam, zbog bezbednosti učesnika, zabranili da takmičari skaču sa železničkog mosta, što, naravno, nije sprečilo naše goste, sublesaste mostarske skakače da se, ipak, oprobaju sa metalne grdosije, uz prećutno odobravanje njihovog legendarnog kapitena, čuvenog mostarskog skakača Emira Balića… Svašta smo radili, u nadi da će „oni koji se pitaju“ uvideti da je to korisno za sugrađane, ali su oni imali pametnija posla. Naime, iako je užička privreda tada bila u punoj snazi, malo mudriji (za razliku od nas mladih) već su osećali barut u vazduh, sve se više zakuvavalo oko Kosova, pa je ubrzo krenulo buđenje naroda, pa odmah i događanje istog tog naroda, pa „niko ne sme da vas bije“, i zbog te olako obećane brzine, svi su imali značajnije prioritete od asfaltiranja kanjona Đetinje i mojih drugih mladalačkih fatamorgana. Tada u srpskom jeziku nije ni postojala reč ekologija, a Đetinju su isključivo vezivali za dokon svet, ribare, oni koji više ne mogu da rade, znate, onu stvar… Pisali smo mi o tome i u prvom omladinskom časopisu „11 i 59“, pa, kako nas je revoltirao podsmešljiv odnos „onih koji se pitaju“ prema toj ideji, na prvim „slobodnim“ izborima rešimo da kandidujemo, mimo svih procedura, Docu za gradonačelnika, lično sam išao po gradu i lepio njegove postere, a Basara, tad je bio u užičkoj top formi, napisao je za „11 i 59“ legendarni tekst o Docinom izbornom programu i kako će on, ako pobedi na izborima, od Užica napraviti veliki kafić…. Naravno, ništa od toga nije bilo, tamo neka izborna komisija poništila je Docinu kandidaturu i Zoran Vujović postade predsednik opštine… Behu to neka druga, zanimljivija vremena. Naravno, bila su meni i mojim vršnjacima zanimljiva, jer smo bili mladi i još nismo znali kako stvari funkcionišu u ovoj državi izgubljenoj, kako se ono naučno-popularno kaže, u svemiru i prostoru… Pošto je tih godina krenula, uporedo sa pripremama za rat, i demokratizacija zemlje, prve priče o višepartijskom sistemu, mi smo, očigledno podsvesno, već tada upoznati sa užičkom i srpskom mitomanijom i megalomanijom, napravili izmišljeni intervju sa imaginarnim Živoradom Džonom Selakovićem, zemljakom, koji će pripojiti Jugoslaviju Americi, a u Užicu dovesti Tinu Tarner, napraviti najveći hamburger na svetu (tada se Užičani nisu, kao danas, do besvesti divili kulinarskom vrhuncu, lepinji sa sve). Bilo je tu još svakakvih ludorija, svi smo pravili planove, život je tek bio pred nama, ali nas je mudri SPS i njihov još mudriji Vođa Milošević, uveo u rat, u kome nismo učestvovali, pa su usledile, ničim izazvane, sankcije, koje su naše generacije, iako nam niko ništa ne može, jači smo od sudbine, upropastile za sva vremena.
I eto, tumaramo, ni brige, ni pameti, do današnjih dana, prođe tri decenije, i doživesmo da vozić krene kroz tunele. Ček, ček, moram pitati Pjevića da li je i to Tarabić predvideo, a ako nije, da obavezno doda u novo izdanje originalih Kremanskih proročanstava…
I reče moj prijatelj sa početka teksta: „Što se ne raduješ, bolje ikad nego nikad“. Pa…. Ne znam šta bih rekao. Uglavnom, ne radujem se, ama baš nimalo. Nekako, posle tri decenije, postalo mi je potpuno svejedno. Još kada vidim razne idiote kako se do imbecilnosti dive i najmanjoj aktivnosti lokalne vlastele, sve to poprimi prilično otužan i degutantan osećaj.
Ista je stvar i sa ovim platoom. Jasno je svakome ko se iole razume u političku propagandu da svaka vlast pravi neku zadužbinu, naravno, tuđim, poreskim novcem. Mnogi Užičani i danas sa divljenjem govore o Balši, u čije vreme su postavljeni semafori, pa sve vlasti pokušavaju da ga preteknu, nemilice lupajući poreski novac na razne megalomanske projekte, a narod k‘o narod, tupav, ali prepreden, sve to hvali, očekujući da nešto pretekne i za njega. I pretekne, ali samo za „njine iz stranke“. I kao što je Tomo napravio crkvicu, tako je Jovova Družina Pere Kvržice napravila bazen, koji nam je, svako dobronameran zna, bio preko potreban, jer, plivanje je najzdraviji sport, Tihi i njegovi rešili su da platoom i obilaznicom zasene Jovove i ostanu zlatnim slovima ubeleženi u istoriji grada, međutim, vremena su se promenila, narod jedva sastavlja kraj sa krajem, pa, osim partijskih sluga, niko nije pao u nesvest od oduševljenja zbog tih grandioznih graditeljskih pregnuća poslednjih deset godina. Naprotiv, većina iz sve snage kritikuje, jer su ljudi shvatili da to ne rešava naše suštinske probleme, niti unapređuje pojedinačne živote. Jeste lepo šetati po granitnim pločama, ali je mnogo važnije da nam novčanik bude pun. A nije. I, kako stoje stvari, neće biti skoro.
Biće da sam i ja iz istih razloga potpuno indiferentan na te, sviđa mi se izraz, moram da ga ponovim, masovne halucinacije. Normalno je da čovek sa 25 godina ima fiks ideje, ali, sa 55 godina, prioriteti su potpuno drugačiji. Čini mi se da je prirodno što mladi misle na zabavu, spektakl, kao što je potpuno prirodno da se zrela osoba bavi važnim tzv. ozbiljnim društvenim pitanjima. Suprotno ne bi bilo normalno. Naravno, rađaju se nove generacije, svaka misli da od nje sve počinje, budu nadobudni, bezobrazni, ali, vrlo brzo ih život postavi na mesto koje zaslužuju. Danas je drugačije samo što je internet omogućio da svi lupetaju do mile volje, da uzdižu u nebesa svakojake trivijalnost, ali, sa druge strane, jedna vest zatrpava drugu, pa svi, brže nego ikad, postaju potrošna roba i padnu u zaborav.
Nažalost, malo ko u ovoj veseloj Srbiji ume da ceni vreme. Nenadoknadiv resurs, a mi se ponašamo kao da ćemo živeti duže od Metuzalema. Da cenimo vreme, ne bi nam ovoliko godina prolazilo uludo, bez ikakvih vidljivih rezultata. Ne kaže se džabe, pravi čovek, na pravom mestu, u pravo vreme. Svako od nas ima neki svoj voz, koji mu je potreban u tačno određeno vreme. Ako dođe pre, otići će bez nas, a ako mnogo zakasni, ne samo što ćemo izgubiti strpljenje, već ćemo zauvek zakasniti tamo gde smo pošli. Ne bih da zvučim patetično, ali, kada nam izmaknu oni pravi životni vozovi, onda nam ni ovaj mali, dečiji, ne pričinjava radost. Da stvar bude crnja, sve je više onih koji su, prvim vozom, pobegli glavom bez obzira, daleko odavde, bez povratne karte.
A kada ne bude ljudi, kome onda bazeni, vrtići, kružni tokovi, platoi, semafori i druge predizborne građevine? Mislite o tome.
I vi „koji se pitate“ i vi koji glasate.
I vi koji ne glasate.
Pogotovu na Dan grada.
Toni Stanković (Užička nedelja 970)
