Ili: zaboravljeno vreme, u kome je jedna ista tečnost mogla da bude limunada, kafa ili čaj, u zavisnosti od toga šta je kupac želeo da popije
– Odatle sam vadila dane osmeha, da zamene dane suza –
Osnova na kojoj je počivala nekadašnja ,,dvorišna filozofija,” ukratko, sastojala se u sledećem:
Nismo tragali za velikim svetskim istinama.
Nismo znali ništa o ratovima u dalekim zemljama.
Nismo žurili da odrastemo.
Voleli smo dane detinjstva, slobode, privilegiju da budemo nezainteresovani za svet izvan našeg dečjeg sveta.
Radovali smo se sitnicama…
Pravili smo pozorišne predstave u dvorištima s razapetim užetom za kačenje rublja, preko koga smo prebacivali blistavo bele čaršafe – mirisali su na sunce i travu…
Prodavali smo tečnost koju smo zvali kafa, limunada ili čaj, u zavisnosti od toga šta je ko želeo. Komšije su kupovale ulaznice, a mi smo posle ,,predstave” iza belih čaršafa, pažljivo prebrojavali sitniš. Uvek je bilo dovoljno da svako od nas kupi sladoled. Išli smo u jedinu poslastičarnicu u gradu, vlasnik je bio Albanac, sa čijom smo se decom igrali, ne samo u školskom dvorištu, nego uopšte, a onda su, jednog dana, mnogo godina kasniije, skoro neprimetno, svi oni zajedno nestali, a umesto poslastičarnice tu je otvoren butik… To se, naravno, dešavalo u istom onom danu u kom smo, neki od nas, napravili korak unazad… odbijajući da prihvatimo novu nametnutu neželjenu neodabranu stvarnost…u kojoj su smeh i nadu zamenili rafali i smrt…
No, i to će proći, znali smo… O tome koliko ožiljaka će ostaviti na nekim drugim Ćerkama i Sinovima i na nekim drugim Mamama izvan naših dvorišta… niko nije razmišljao. Jer tada nisu bili važni ožiljci, naročito tuđi, brojale su se neke druge vrednosti.
I ja sam se vratila tih nekoliko koraka unazad. Odatle sam vadila dane osmeha, da zamene dane suza… A bilo ih je. Jer se tada živelo vreme u kome su sve Mame imale zadatak da sačuvaju što više mogu bezbrižnost svojih Sinova i Ćerki. Što je bilo mnogo teško. Zato što je ta manjina imala mnogo jakih i opasnih protivnika. Zato što su nas zasipali leševima odasvud, sa svih mesta koja su zvali ,,vaše pravo da znate sve,” ili naše pravo da vas lažemo koliko god je potrebno…
Bilo ih je više od svih Mama. I onda. A danas ih ima još više… (Ponekad se budim iz košmarnog sna u dalekom budućem 38. veku i sve je isto kao danas, jer je toliko nalik onom nekad.)
Sada to nekim Mamama uopšte nije važno. Izgubile su ono do čega im je najviše bilo stalo. Nama su ostavile samo predele detinjstva i davna sećanja dok trajemo… Bez njih bilo bi nam sve svejedno. Ovako još uvek nije. Imamo ipak nagon da udišemo i izdišemo.
Dušica Pavićević
