POČEO 24. JPF
Paljenjem baklji ispred zgrade Narodnog pozorišta, himne, koju su izveli trubači trubačkog orkestra Jovice Jovanovića, na terasi pozorišta i vatrometa, u utorak veče, otvoren je 24. Jugoslovenski pozorišni festival. Na sceni pozorišta, pred punom salom, Branislav Mićunović, reditelj, profesor glume, raniji ambasador i ministar kulture Crne Gore u više mandata, dobitnik Ardaliona i veliki prijatelj JPF-a od osnivanja, i zvanično je otvorio Festival.
– I u ovoj prilici ističem važnost ovog pozorišnog festivala i njegovu misiju. Osnovan 1996. godine, u čijem su se repertoaru našle predstave iz Srbije i Crne Gore, da bi 2007. napravio važan, osmišljen iskorak i proširio svoju umetničku teritoriju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Definisan kao Festival bez prevoda jasno nam je ukazao na to da je moguće živeti u zajedničkom prostoru, ne samo jezika, ne samo u prostoru sa 16 miliona stanovnika i svih prednosti koje ta činjenica sobom nosi, već i potrebe za dubokim smislom prožimanja i života i kulture. Ovaj festival je samim tim postavio otvoreno pitanje, da li je to zajedništvo jedino moguće u pozorištu i stavio nam na savest i to – da li smo, još uvek, osvetlili sve prednosti našeg zajedništva – rekao je Mićunović i dodao da odabirom ovogodišnjih predstava potvrđuju se visoki pozorišni dometi.
O motu festivala, „Ko je junak našeg doba“ Mićunović je između ostalog rekao da je „i Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, Festival bez prevoda, junak našeg doba. Zato što nadilazi nevolje regiona i šalje jasne poruke o tome kako je moguće biti i hrabar i istrajan i naklonjen zajedništvu“ i dodao da prijateljima u žiriju ne zavidi, jer će u ovakvoj konkurenciji donositi i teške odluke.
Prvo veče festivala je nastupio ansambl Narodnog pozorišta Beograd, sa predstavom „Nečista krv“, Bore Stankovića.
Na okruglom stolu posle predstave glumci, reditelj, dramaturg i publika razgovarali su o predstavi o položaju žene u društvu, bilo nekada ili sada. U suštini, svi su se složili oko jednog, da se status žene, ali i uopšte čoveka, nije bitno promenio u odnosu na period od pre 100 godina, kada je Bora Stanković i napisao ovo delo.
Selektor Bojan Munjin je rekao da su baš preko pitanja „Ko je junak našeg doba?“, da zastupe i klasiku, kako bi videli kako ona funkcioniše danas.
– Takođe, hteli smo da vidimo koliko nam glasovi iz dubine, sa kraja 19. i početka 20 veka, zvone i danas. Interesantan je ritam vremena u ovoj priči. Ono kaplje polako i sve što se događa, mirni trenuci i velike tragedije, sve se dešava sporo, jedno za drugim. To je život koji smo živeli onda i koji živimo danas. Sa tim kapanjem vremena i mi pitamo sebe šta je sa nama. Smatram da je ovo vrlo zahtevna i vredna, poštena, glumačka predstava – rekao je Munjin.
Ivana Vujić, upravnik NP Beograd, za ovu predstavu kaže da je predstava neobične oštrine i tačnosti.
– To nije čest slučaj u našem pozorištu. Ovde svi igraju kao jedan, a svi su pojedinačno veoma duboki ljudi. Oni poznaju književnost, vole likovnu umetnost, operu, balet – rekla je Ivana Vujić.
Reditelj Milan Nešković kaže da predstava u suštini predstavlja kakav je tretman ljudi i porodice u ovom delu, koji nije stran. Drago mu je što ljudi prepoznaju da ono što se dešavalo nekada, negde dole, jeste pitanje istinitosti, odnosno – verovatnosti.
– Nas su uvek učili da je verovatno uvek istinito, jer istinito ne bude uvek verovatno. Ove stvari su i danas jako verovatne – rekao je Nešković.
Maja Todorović je izvršila adaptaciju Borinog dela i kaže da se iz njegovog romana može izvući materijal za minimum tri drame.
– Tema za koju smo se Milan i ja odlučili je ono što smo u tom trenutku videli kao savremen problem, a to je nasilje nad ženama. Ono je sveprisutno, a o njemu se i dalje ćuti. Sofku možemo posmatrati kao junaka našeg doba, ali kao junaka koji poziva na preispitivanje, a ne kao junaka čiju liniju treba da pratimo jer je ispravna. Ona treba da bude junak koji će u nama probuditi misaoni proces – rekla je Maja Todorović.
Glumica Jovana Stojiljković u ulozi Sofke kaže da joj je na samom početku rada drame, bilo bitno da što pre sazna u kom pravcu će se raditi. Kada je reditelj odlučio da će se pre svega baviti društvom, porodicom i svima koji ih okružuju, tako je uspostavljala lik u odnosu na njih. Za Sofku kaže da je lik koji trpi radnju, a ne vodi je.
Glumica Dušanka Stojanović Glid u ulozi Stane, Markove žena kaže da se ovakva dela nepresušno istražuju zato što je manipulacija žrtve ogromna.
– Svako nasilje, nad bilo kojim polom, je – nasilje. Nad ženama je možda izvršeno veće nasilje, gledano kroz istoriju. Ipak, to je pitanje primata i matrijarhata, u kome je manipulacija metod da se vlada muškim stremljenjima. To je i danas prisutno. Suštinski, u ovom komadu je savremeno i večno pitanje – zašto se incest i dalje istražuje? Šta je to što je nekada muškarca dovodilo u strašno inferioran položaj, u kome ne zna da li je dete njegov sin ili brat – rekla je glumica.
Glumica Ljiljana Blagojević u ulozi sluškinje Magde, za svoj lik, koji apsolutno prihvata tradicionalno shvatanje, kaže:
– To je dobro objašnjeno u njenom obraćanju Sofki, kada joj kaže da ono što ima u sebi, niko ne može da joj uzme. Ona zagovara pristanak na takav poredak – rekla je Blagojević.
Glumica Nataša Ninković u ulozi Sofkine majke Todore kaže da se i danas proživljavaju iste stvari kao i pre 100 godina, samo ih drugačije nazivamo. Glumac Nebojša Dugalić, Sofkin otac Efendi Mita, kaže da u ovom delu postoji paradoks u patrijarhalnoj viziji muške snage, jer je pozicija muškarca specifična.
– Od njega se svakoga dana očekuje da bude jak i junak svoga doba. To je frustrirajuće. Mora biti jak kao muž, mužjak, otac, sve. Od njega se očekuje da podnese najveći teret. U svim likovima vidimo izmicanje oslonca od strane sudbine, anonimne sile. Mi ne vidimo lice instance koja nas zove da budemo junaci. Kada čovek dela, uslovljen svojim slabostima, ali i socijalno uslovljen da bude jak, dobijamo produbljivanje raznolikih slabosti – rekao je Dugalić.
Zlatija Ocokoljić Ivanović u ulozi Stoje, Todorine sestre, za svoj lik kaže da ta žena predstavlja arhetip današnjih žena koje su u većini. One nemaju novca, žive veoma skromno, ali to nose dostojanstveno i sa osmehom. Niko ne vidi koliko nemaju i koliko im je teško.
– U razgovoru sa Sofkom, dok joj govori da treba da pristane, da je to sudbina, ona kaže frazu:“Vremena su takva da se mora“. Na Sofkino pitanje šta se mora, odgovara:“Mora se“. Ta fraza je naše nasleđe koje nas proganja.
Glumica Radmila Živković za Boru Stankovića kaže da je najveći futuristički pisac.
– Tek će se on režirati, jer materijala će tek biti. U jednom trenutku zapitala sam se šta moj lik uopšte traži tu. Onda sam shvatila da je ona jedina preživela. Ovo ne bih svodila na muško-ženski odnos, već na odnos opstanka vrste.
Glumac Tanasije Uzunović u ulozi Markovog sluge Arse kaže da Arsa sigurno pamti i bolja vremena.
– To su vremena pod Turcima, ako bismo doslovno posmatrali situaciju. Arsa gleda, ćuti, radi i reaguje kada je neophodno.
Kritičar Almir Imširević rekao je da ima osećaj da je gledajući ovu predstavu, video mnogo toga što gleda u TV dnevnicima.
– Podrazumevamo da je Sofka u prvom planu i da je reč o nasilju nad ženama, ali meni je najstrašnija scena u kojoj razgovaraju otac i sin. Postali smo toliko bezosećajni da ne primećujemo šta se deci radi. Sa tim mnogo šta počinje. Imali smo priliku da to vidimo i danas na televiziji, gde jedan čovek savetuje dečaka da pije rakiju – rekao je između ostalog Imširević.
Z. G.
IZLOŽBA RADOVANA BAJE VUKOVIĆA
Pre početka predstave, u holu Narodnog pozorišta, otvorena je izložba fotografija iz predstava sa prethodnog festivala, Radovana Baje Vujovića. Ovo je njegova 23. izložba. Dr Radivoje Dinulović, arhitekta, profesor na Tehničkom fakultetu u Novom Sadu, citirao je Rolana Barta, francuskog filozofa, da fotografija ne dodiruje umetnost kroz slikarstvo, već kroz pozorište.
– Dakle, fotografija u svojoj biti nije vizuelna, već je scenska umetnost. Gledajući fotografije koje Baja radi, jasno mi je šta je Bart hteo da kaže. Osim toga, želim da naglasim, da je Baja Vujović pozorišni čovek. Ova reč se ne odnosi na glumce, upravnike, reditelje, već na one ljude koji nisu na sceni, a koji, zapravo, za tu scenu žive i daju joj svu svoju energiju – rekao je dr Dinulović, verni gledalac i prijatelj JPF decenijama i dodao da Baja Vujović spada u ljude koji uporno, kontinuirano, sa uverenjem i strašću istrajno rade svoj posao, a takvi ljudi su, za vreme u kojem živimo i pripadamo, veliki heroji našeg doba.
Z. G.
