ПОЧЕО 24. ЈПФ
Паљењем бакљи испред зграде Народног позоришта, химнe, коју су извели трубачи трубачког оркестра Јовице Јовановића, на тераси позоришта и ватрометa, у уторак вече, отворен је 24. Југословенски позоришни фестивал. На сцени позоришта, пред пуном салом, Бранислав Мићуновић, редитељ, професор глуме, ранији амбасадор и министар културе Црне Горе у више мандата, добитник Ардалиона и велики пријатељ ЈПФ-а од оснивања, и званично је отворио Фестивал.
– И у овој прилици истичем важност овог позоришног фестивала и његову мисију. Основан 1996. године, у чијем су се репертоару нашле представе из Србије и Црне Горе, да би 2007. направио важан, осмишљен искорак и проширио своју уметничку територију на Хрватску и Босну и Херцеговину. Дефинисан као Фестивал без превода јасно нам је указао на то да је могуће живети у заједничком простору, не само језика, не само у простору са 16 милиона становника и свих предности које та чињеница собом носи, већ и потребе за дубоким смислом прожимања и живота и културе. Овај фестивал је самим тим поставио отворено питање, да ли је то заједништво једино могуће у позоришту и ставио нам на савест и то – да ли смо, још увек, осветлили све предности нашег заједништва – рекао је Мићуновић и додао да одабиром овогодишњих представа потврђују се високи позоришни домети.
О моту фестивала, „Ко је јунак нашег доба“ Мићуновић је између осталог рекао да је „и Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал без превода, јунак нашег доба. Зато што надилази невоље региона и шаље јасне поруке о томе како је могуће бити и храбар и истрајан и наклоњен заједништву“ и додао да пријатељима у жирију не завиди, јер ће у оваквој конкуренцији доносити и тешке одлуке.
Прво вече фестивала је наступио ансамбл Народног позоришта Београд, са представом „Нечиста крв“, Боре Станковића.
На округлом столу после представе глумци, редитељ, драматург и публика разговарали су о представи о положају жене у друштву, било некада или сада. У суштини, сви су се сложили око једног, да се статус жене, али и уопште човека, није битно променио у односу на период од пре 100 година, када је Бора Станковић и написао ово дело.
Селектор Бојан Муњин је рекао да су баш преко питања „Ко је јунак нашег доба?“, да заступе и класику, како би видели како она функционише данас.
– Такође, хтели смо да видимо колико нам гласови из дубине, са краја 19. и почетка 20 века, звоне и данас. Интересантан је ритам времена у овој причи. Оно капље полако и све што се догађа, мирни тренуци и велике трагедије, све се дешава споро, једно за другим. То је живот који смо живели онда и који живимо данас. Са тим капањем времена и ми питамо себе шта је са нама. Сматрам да је ово врло захтевна и вредна, поштена, глумачка представа – рекао је Муњин.
Ивана Вујић, управник НП Београд, за ову представу каже да је представа необичне оштрине и тачности.
– То није чест случај у нашем позоришту. Овде сви играју као један, а сви су појединачно веома дубоки људи. Они познају књижевност, воле ликовну уметност, оперу, балет – рекла је Ивана Вујић.
Редитељ Милан Нешковић каже да представа у суштини представља какав је третман људи и породице у овом делу, који није стран. Драго му је што људи препознају да оно што се дешавало некада, негде доле, јесте питање истинитости, односно – вероватности.
– Нас су увек учили да је вероватно увек истинито, јер истинито не буде увек вероватно. Ове ствари су и данас јако вероватне – рекао је Нешковић.
Маја Тодоровић је извршила адаптацију Бориног дела и каже да се из његовог романа може извући материјал за минимум три драме.
– Тема за коју смо се Милан и ја одлучили је оно што смо у том тренутку видели као савремен проблем, а то је насиље над женама. Оно је свеприсутно, а о њему се и даље ћути. Софку можемо посматрати као јунака нашег доба, али као јунака који позива на преиспитивање, а не као јунака чију линију треба да пратимо јер је исправна. Она треба да буде јунак који ће у нама пробудити мисаони процес – рекла је Маја Тодоровић.
Глумица Јована Стојиљковић у улози Софке каже да јој је на самом почетку рада драме, било битно да што пре сазна у ком правцу ће се радити. Када је редитељ одлучио да ће се пре свега бавити друштвом, породицом и свима који их окружују, тако је успостављала лик у односу на њих. За Софку каже да је лик који трпи радњу, а не води је.
Глумица Душанка Стојановић Глид у улози Стане, Маркове жена каже да се оваква дела непресушно истражују зато што је манипулација жртве огромна.
– Свако насиље, над било којим полом, је – насиље. Над женама је можда извршено веће насиље, гледано кроз историју. Ипак, то је питање примата и матријархата, у коме је манипулација метод да се влада мушким стремљењима. То је и данас присутно. Суштински, у овом комаду је савремено и вечно питање – зашто се инцест и даље истражује? Шта је то што је некада мушкарца доводило у страшно инфериоран положај, у коме не зна да ли је дете његов син или брат – рекла је глумица.
Глумица Љиљана Благојевић у улози слушкиње Магде, за свој лик, који апсолутно прихвата традиционално схватање, каже:
– То је добро објашњено у њеном обраћању Софки, када јој каже да оно што има у себи, нико не може да јој узме. Она заговара пристанак на такав поредак – рекла је Благојевић.
Глумица Наташа Нинковић у улози Софкине мајке Тодоре каже да се и данас проживљавају исте ствари као и пре 100 година, само их другачије називамо. Глумац Небојша Дугалић, Софкин отац Ефенди Мита, каже да у овом делу постоји парадокс у патријархалној визији мушке снаге, јер је позиција мушкарца специфична.
– Од њега се свакога дана очекује да буде јак и јунак свога доба. То је фрустрирајуће. Мора бити јак као муж, мужјак, отац, све. Од њега се очекује да поднесе највећи терет. У свим ликовима видимо измицање ослонца од стране судбине, анонимне силе. Ми не видимо лице инстанце која нас зове да будемо јунаци. Када човек дела, условљен својим слабостима, али и социјално условљен да буде јак, добијамо продубљивање разноликих слабости – рекао је Дугалић.
Златија Оцокољић Ивановић у улози Стоје, Тодорине сестре, за свој лик каже да та жена представља архетип данашњих жена које су у већини. Оне немају новца, живе веома скромно, али то носе достојанствено и са осмехом. Нико не види колико немају и колико им је тешко.
– У разговору са Софком, док јој говори да треба да пристане, да је то судбина, она каже фразу:“Времена су таква да се мора“. На Софкино питање шта се мора, одговара:“Мора се“. Та фраза је наше наслеђе које нас прогања.
Глумица Радмила Живковић за Бору Станковића каже да је највећи футуристички писац.
– Тек ће се он режирати, јер материјала ће тек бити. У једном тренутку запитала сам се шта мој лик уопште тражи ту. Онда сам схватила да је она једина преживела. Ово не бих сводила на мушко-женски однос, већ на однос опстанка врсте.
Глумац Танасије Узуновић у улози Марковог слуге Арсе каже да Арса сигурно памти и боља времена.
– То су времена под Турцима, ако бисмо дословно посматрали ситуацију. Арса гледа, ћути, ради и реагује када је неопходно.
Критичар Алмир Имширевић рекао је да има осећај да је гледајући ову представу, видео много тога што гледа у ТВ дневницима.
– Подразумевамо да је Софка у првом плану и да је реч о насиљу над женама, али мени је најстрашнија сцена у којој разговарају отац и син. Постали смо толико безосећајни да не примећујемо шта се деци ради. Са тим много шта почиње. Имали смо прилику да то видимо и данас на телевизији, где један човек саветује дечака да пије ракију – рекао је између осталог Имширевић.
З. Г.
ИЗЛОЖБА РАДОВАНА БАЈЕ ВУКОВИЋА
Пре почетка представе, у холу Народног позоришта, отворена је изложба фотографија из представа са претходног фестивала, Радована Баје Вујовића. Ово је његова 23. изложба. Др Радивоје Динуловић, архитекта, професор на Техничком факултету у Новом Саду, цитирао је Ролана Барта, француског филозофа, да фотографија не додирује уметност кроз сликарство, већ кроз позориште.
– Дакле, фотографија у својој бити није визуелна, већ је сценска уметност. Гледајући фотографије које Баја ради, јасно ми је шта је Барт хтео да каже. Осим тога, желим да нагласим, да је Баја Вујовић позоришни човек. Ова реч се не односи на глумце, управнике, редитеље, већ на оне људе који нису на сцени, а који, заправо, за ту сцену живе и дају јој сву своју енергију – рекао је др Динуловић, верни гледалац и пријатељ ЈПФ деценијама и додао да Баја Вујовић спада у људе који упорно, континуирано, са уверењем и страшћу истрајно раде свој посао, а такви људи су, за време у којем живимо и припадамо, велики хероји нашег доба.
З. Г.
