Не треба ићи на изборе

- Сматрао сам да смо многи јачи ми који нисмо чланови странака и зато је требало да остану грађански протести - Мислим да је потпуно бесмислено излазити на изборе у условима у којима не постојите већ годинама, у којима је отето све, у којима се не појављујете на телевизији, у којима истина не допире до обичног грађанина. То вам је као да пливате трку у базену, а у вашој линији постоје четири ајкуле које вас чекају, без обзира ко броји резултат на крају. То је немогуће - Ови избори се не могу добити и изласком на изборе само ће се дати легитимитет једној криминалној власти и то је тактичка грешка -

ИНТЕРВЈУ: БРАНИСЛАВ БАНЕ ТРИФУНОВИЋ
Глумац и један од организатора протеста „1 од 5 милиона“ Бранислав Бане Трифуновић за Ужичку недељу говори о томе зашто је напустио протесте, о свом раду и Ужицу.
Бранислав Трифуновић је рођен 1978. године у Крушевцу. Са оцем глумцем Томом Трифуновићем, мајком Слободанком и братом Сергејом преселио се у Ужице, где је завршио основну школу и живео један део живота. Своје глумачке дане започео је у ужичком позоришту још као дете, али не због оца или познатог брата, већ због другара који су такође учествовали у позоришним представама. Специфичан по себи, Бане је средњу школу завршио ванредно, а то што није успео да из два покушаја упише Факултет драмских уметности, није га спречило да то поново уради и да постане врло врстан и познат глумац. Гоњен идејом слободе и правдољубивости активно је учествовао у организацији грађанских протеста „1 од 5 милиона“. Међутим, после неког времена повукао са протеста из разлога који су се косили са првобитном замисли.

УН: Због чега сте прекинули да се појављујете на грађанским протестима „1 од 5 милиона“?
– Обећао сам себи да се нећу појављивати тамо где се било који политичар опозиције појави на протестима. Сматрао сам да смо многи јачи ми који нисмо чланови странака и зато је требало да остану грађански протести. Ми смо вредно радили, али када су се појавили политичари почело је да се дешава ово што се сада дешава. Нисам желео у томе да учествујем.

УН: Да ли је било притисака опозиције да се и они укључе у протесте?

– Наравно да је било. Било је позива на друштвеним мрежама, интервјуима и разним другим каналима. Разумем њихову потребу да се појаве на грађанским протестима, јер је то њима као адреналин у срце. Ја сам мислио да морају да нам нешто конкретно понуде, да се конкретно баве својим послом, да нам свима покажу да су опозиција и да се заједно са грађанима боре за промену власти. То је једино што сам тражио. То није било скроз испуњено, па ни до овог тренутка.

УН: Како сада гледате на те протесте?
– Не идем на те протесте, али они и даље трају. Мислим да је то једини облик притиска на који ова власт не може и не уме да одговори. Ово је једини начин да се боримо против ове власти. Мислим да не постоји други начин, а питање је колико смо ми спремни за то, колико смо спремни да се боримо. По градовима срећем много људи који су против ове власти, али нисам сигуран да би они изашли на улице и да би нешто конкретно предузели. У ствари, то је питање одлучности народа и ничега другог. Има тога у народу, али не у довољној мери.

Бранислав Трифуновић је глумио разне ликове у многим филмовима, а ево неколико: 2004. Јесен стиже, дуњо моја – Сава Лађарски; 2005. Поглед са Ајфеловог торња – Вања; 2006. Седам и по – Кебоја; 2006. Не скрећи са стазе – српски Деда Мраз; 2007. Тегла пуна ваздуха – Светозар; 2009. Тамо и овде – Бранко; 2009. Чекај ме, ја сигурно нећу доћи – Немања; 2009. Јесен стиже, дуњо моја (ТВ серија) – Сава; 2010. Оно као љубав – Сава; 2012. Црна Зорица – Мане; 2012. Смрт човека на Балкану – полицајац 2; 2013. Грандфатхер (ТВ филм) – Филип; 2013. Одумирање – Јанко; 2013. Песник (кратак филм) – Бане; 2014. Споменик Мајклу Џексону – Драган; 2014. Марчело: Компликовани; 2015. Луд, збуњен, нормалан (ТВ серија) – Владо Младеновић; 2015. Хиљадарка – Атиф Куртовић и други.
Позориште: Атеље 212: Посетилац (Нациста), Бог пакла (Френк), Докле?! (Психо), Коса (Клод Хупер Буковски), Господа Глембајеви (Др. иурис Пуба Фабрицзy Глембаy), Отац на службеном путу (Отац, Махмут Зољ); НП Сомбор: Како засмејати господара (Филип Христић), Опсада цркве Светог спаса (Богдан), Буђење пролећа (Ханс Врилов), Казимир и Каролина (Конферансијер); НП Ужице: Пер Гинт (Пер Гинт), БДП: Малајско лудило (Душан), Диско свиње (Свиња); ЈДП: Хамлет (Гилденстерн), Андромаха (Пилад), Смрт (Манијак), Лулу (Алва Шен); Крушевачко позориште: Дервиш и смрт (Мула Јусуф), Дундо Мароје (Помет), Тврђава (Ахмет Шабо); Звездара театар: Вишње у чоколади (Сергеј), Мајстор и Маргарита (Мајстор и Понтије Пилат)

УН: Протести су престали скоро у свим градовима, сем у Београду. Како то коментаришете?
– У Београду грађански протести постоје само суботом. Док смо ми били тамо, имали смо грађанске протесте у преко 100 градова у Србији и око 150.000 до 200.000 људи на улицама. То је данас готово незамисливо из ове визуре. Али, постоје људи који су спремни да се тиме баве, који виде наду, светлост на крају тунела. Ја сам скептичан због српског менталитета, али можда ме демантују у неком наредном периоду.

УН: Јесте ли за бојкот или излазак на изборе?
– Мислим да је потпуно бесмислено излазити на изборе у условима у којима не постојите већ годинама, у којима је отето све, у којима се не појављујете на телевизији, у којима истина не допире до обичног грађанина. То вам је као да пливате трку у базену, а у вашој линији постоје четири ајкуле које вас чекају, без обзира ко броји резултат на крају. То је немогуће. Мислим да су ови избори потребни власти да би се продужила та прича око Косова и да је то једино што држи Вучића на власти. Зато је излазак на изборе давање легитимитета коначном договору око Косова. Заиста, не мислим да опозиција треба да се учествује на овај начин и под условима. Потпуно је бесмислено. Али, исто тако, очигледно је да постоје људи који мисле другачије.

УН: Стиче се утисак да опозиција више калкулише шта ће сами добити или изгубити бојкотом избора?
– Мислим да се опозиција мање више договорила да не иде на изборе, мада има ту и оних који се нећкају за бојкот. Ови избори се не могу добити и изласком на изборе само ће се дати легитимитет једној криминалној власти и то је тактичка грешка.

УН: Да ли сте Ви лично имали и осетили некакве последице због организовања протеста ои што сте се отворено ставили против ове власти?
– Годинама иступам јавно против ове власти. Е, сад говорити о последицама то је мало незахвално. Рецимо, моје представе и моја гостовања се забрањују, да не причам о снимању филмова и слично. Не желим да се бавим тиме. Постоје људи у мањим градовима који имају много више проблема него ја, и животних и егзистенцијалних проблема. Ја ћу се снаћи, мени није проблем. Мени је глупо да причам о писцима које ја имам, јер постоје људи који трпе много више.

УН: Шта сада радите?
– Снимам филм који је написала и режирала Ана Лазаревић, наша студенткиња америчког Универзитета Колумбија. У филм се ради о мигрантима који путују преко Србије. Занимљива тема. Филм је при крају. Премијера ће вероватно бити следећа године.

УН: Ваше мишљење о Југословенском позоришном фестивалу?
– То је фестивал уз који сам одрастао и увек ми је драго када сам тамо. Драго ми је што постоји у том облику. Снажно подржавам тај фестивал и дивим се људима који се боре да га одрже. Ипак, то је фестивал који има пуно компромиса који морају да се одраде, а то ми се лично не свиђа. Али, добро је да уопште постоји и мислим да је квалитетом најважнији фестивал у Србији.

УН: Долазите ли често у Ужице?
– Имам драге пријатеље у Ужицу и када нађем времена увек скочим до Ужица, али не толико често колико бих волео.

УН: На крају бих Вас питала шта Вас је определило да будете глумац?
– Отац је глумац, али он није уопште утицао на мене. Чак ме није гурао, није ме спремао, ни у ужичком позоришту није протежирао да ја глумим. Једноставно, није такав човек. Био је добар дипломата, никада ми није говорио колико је тај посао тежак. Долазили су многе његове колеге у кућу и од њих сам сазнавао нешто о том послу. А када сам им говорио да ћу и ја бити глумац, говорили су ми да има толико дивних занимања. Отац се све то смешкао и говорио да радим шта хоћу. Једноставно, пустио ме је да сам схватим шта је то, као што је урадио са Сергејом. Оно што ме је гурало у глуму су неки клинци који су глумили у позоришту и звали мене. Човек који је лично одговоран да постанем глумац је Саша Лукач. Када сам радио представу „Клопка“ 1991. године имао сам 13 године и тада сам схватио шта ми глума значи.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1022)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.