INTERVJU: BRANISLAV BANE TRIFUNOVIĆ
Glumac i jedan od organizatora protesta „1 od 5 miliona“ Branislav Bane Trifunović za Užičku nedelju govori o tome zašto je napustio proteste, o svom radu i Užicu.
Branislav Trifunović je rođen 1978. godine u Kruševcu. Sa ocem glumcem Tomom Trifunovićem, majkom Slobodankom i bratom Sergejom preselio se u Užice, gde je završio osnovnu školu i živeo jedan deo života. Svoje glumačke dane započeo je u užičkom pozorištu još kao dete, ali ne zbog oca ili poznatog brata, već zbog drugara koji su takođe učestvovali u pozorišnim predstavama. Specifičan po sebi, Bane je srednju školu završio vanredno, a to što nije uspeo da iz dva pokušaja upiše Fakultet dramskih umetnosti, nije ga sprečilo da to ponovo uradi i da postane vrlo vrstan i poznat glumac. Gonjen idejom slobode i pravdoljubivosti aktivno je učestvovao u organizaciji građanskih protesta „1 od 5 miliona“. Međutim, posle nekog vremena povukao sa protesta iz razloga koji su se kosili sa prvobitnom zamisli.
UN: Zbog čega ste prekinuli da se pojavljujete na građanskim protestima „1 od 5 miliona“?
– Obećao sam sebi da se neću pojavljivati tamo gde se bilo koji političar opozicije pojavi na protestima. Smatrao sam da smo mnogi jači mi koji nismo članovi stranaka i zato je trebalo da ostanu građanski protesti. Mi smo vredno radili, ali kada su se pojavili političari počelo je da se dešava ovo što se sada dešava. Nisam želeo u tome da učestvujem.
UN: Da li je bilo pritisaka opozicije da se i oni uključe u proteste?
– Naravno da je bilo. Bilo je poziva na društvenim mrežama, intervjuima i raznim drugim kanalima. Razumem njihovu potrebu da se pojave na građanskim protestima, jer je to njima kao adrenalin u srce. Ja sam mislio da moraju da nam nešto konkretno ponude, da se konkretno bave svojim poslom, da nam svima pokažu da su opozicija i da se zajedno sa građanima bore za promenu vlasti. To je jedino što sam tražio. To nije bilo skroz ispunjeno, pa ni do ovog trenutka.
UN: Kako sada gledate na te proteste?
– Ne idem na te proteste, ali oni i dalje traju. Mislim da je to jedini oblik pritiska na koji ova vlast ne može i ne ume da odgovori. Ovo je jedini način da se borimo protiv ove vlasti. Mislim da ne postoji drugi način, a pitanje je koliko smo mi spremni za to, koliko smo spremni da se borimo. Po gradovima srećem mnogo ljudi koji su protiv ove vlasti, ali nisam siguran da bi oni izašli na ulice i da bi nešto konkretno preduzeli. U stvari, to je pitanje odlučnosti naroda i ničega drugog. Ima toga u narodu, ali ne u dovoljnoj meri.
Branislav Trifunović je glumio razne likove u mnogim filmovima, a evo nekoliko: 2004. Jesen stiže, dunjo moja – Sava Lađarski; 2005. Pogled sa Ajfelovog tornja – Vanja; 2006. Sedam i po – Keboja; 2006. Ne skreći sa staze – srpski Deda Mraz; 2007. Tegla puna vazduha – Svetozar; 2009. Tamo i ovde – Branko; 2009. Čekaj me, ja sigurno neću doći – Nemanja; 2009. Jesen stiže, dunjo moja (TV serija) – Sava; 2010. Ono kao ljubav – Sava; 2012. Crna Zorica – Mane; 2012. Smrt čoveka na Balkanu – policajac 2; 2013. Grandfather (TV film) – Filip; 2013. Odumiranje – Janko; 2013. Pesnik (kratak film) – Bane; 2014. Spomenik Majklu Džeksonu – Dragan; 2014. Marčelo: Komplikovani; 2015. Lud, zbunjen, normalan (TV serija) – Vlado Mladenović; 2015. Hiljadarka – Atif Kurtović i drugi.
Pozorište: Atelje 212: Posetilac (Nacista), Bog pakla (Frenk), Dokle?! (Psiho), Kosa (Klod Huper Bukovski), Gospoda Glembajevi (Dr. iuris Puba Fabriczy Glembay), Otac na službenom putu (Otac, Mahmut Zolj); NP Sombor: Kako zasmejati gospodara (Filip Hristić), Opsada crkve Svetog spasa (Bogdan), Buđenje proleća (Hans Vrilov), Kazimir i Karolina (Konferansijer); NP Užice: Per Gint (Per Gint), BDP: Malajsko ludilo (Dušan), Disko svinje (Svinja); JDP: Hamlet (Gildenstern), Andromaha (Pilad), Smrt (Manijak), Lulu (Alva Šen); Kruševačko pozorište: Derviš i smrt (Mula Jusuf), Dundo Maroje (Pomet), Tvrđava (Ahmet Šabo); Zvezdara teatar: Višnje u čokoladi (Sergej), Majstor i Margarita (Majstor i Pontije Pilat)
UN: Protesti su prestali skoro u svim gradovima, sem u Beogradu. Kako to komentarišete?
– U Beogradu građanski protesti postoje samo subotom. Dok smo mi bili tamo, imali smo građanske proteste u preko 100 gradova u Srbiji i oko 150.000 do 200.000 ljudi na ulicama. To je danas gotovo nezamislivo iz ove vizure. Ali, postoje ljudi koji su spremni da se time bave, koji vide nadu, svetlost na kraju tunela. Ja sam skeptičan zbog srpskog mentaliteta, ali možda me demantuju u nekom narednom periodu.
UN: Jeste li za bojkot ili izlazak na izbore?
– Mislim da je potpuno besmisleno izlaziti na izbore u uslovima u kojima ne postojite već godinama, u kojima je oteto sve, u kojima se ne pojavljujete na televiziji, u kojima istina ne dopire do običnog građanina. To vam je kao da plivate trku u bazenu, a u vašoj liniji postoje četiri ajkule koje vas čekaju, bez obzira ko broji rezultat na kraju. To je nemoguće. Mislim da su ovi izbori potrebni vlasti da bi se produžila ta priča oko Kosova i da je to jedino što drži Vučića na vlasti. Zato je izlazak na izbore davanje legitimiteta konačnom dogovoru oko Kosova. Zaista, ne mislim da opozicija treba da se učestvuje na ovaj način i pod uslovima. Potpuno je besmisleno. Ali, isto tako, očigledno je da postoje ljudi koji misle drugačije.
UN: Stiče se utisak da opozicija više kalkuliše šta će sami dobiti ili izgubiti bojkotom izbora?
– Mislim da se opozicija manje više dogovorila da ne ide na izbore, mada ima tu i onih koji se nećkaju za bojkot. Ovi izbori se ne mogu dobiti i izlaskom na izbore samo će se dati legitimitet jednoj kriminalnoj vlasti i to je taktička greška.
UN: Da li ste Vi lično imali i osetili nekakve posledice zbog organizovanja protesta oi što ste se otvoreno stavili protiv ove vlasti?
– Godinama istupam javno protiv ove vlasti. E, sad govoriti o posledicama to je malo nezahvalno. Recimo, moje predstave i moja gostovanja se zabranjuju, da ne pričam o snimanju filmova i slično. Ne želim da se bavim time. Postoje ljudi u manjim gradovima koji imaju mnogo više problema nego ja, i životnih i egzistencijalnih problema. Ja ću se snaći, meni nije problem. Meni je glupo da pričam o piscima koje ja imam, jer postoje ljudi koji trpe mnogo više.
UN: Šta sada radite?
– Snimam film koji je napisala i režirala Ana Lazarević, naša studentkinja američkog Univerziteta Kolumbija. U film se radi o migrantima koji putuju preko Srbije. Zanimljiva tema. Film je pri kraju. Premijera će verovatno biti sledeća godine.
UN: Vaše mišljenje o Jugoslovenskom pozorišnom festivalu?
– To je festival uz koji sam odrastao i uvek mi je drago kada sam tamo. Drago mi je što postoji u tom obliku. Snažno podržavam taj festival i divim se ljudima koji se bore da ga održe. Ipak, to je festival koji ima puno kompromisa koji moraju da se odrade, a to mi se lično ne sviđa. Ali, dobro je da uopšte postoji i mislim da je kvalitetom najvažniji festival u Srbiji.
UN: Dolazite li često u Užice?
– Imam drage prijatelje u Užicu i kada nađem vremena uvek skočim do Užica, ali ne toliko često koliko bih voleo.
UN: Na kraju bih Vas pitala šta Vas je opredelilo da budete glumac?
– Otac je glumac, ali on nije uopšte uticao na mene. Čak me nije gurao, nije me spremao, ni u užičkom pozorištu nije protežirao da ja glumim. Jednostavno, nije takav čovek. Bio je dobar diplomata, nikada mi nije govorio koliko je taj posao težak. Dolazili su mnoge njegove kolege u kuću i od njih sam saznavao nešto o tom poslu. A kada sam im govorio da ću i ja biti glumac, govorili su mi da ima toliko divnih zanimanja. Otac se sve to smeškao i govorio da radim šta hoću. Jednostavno, pustio me je da sam shvatim šta je to, kao što je uradio sa Sergejom. Ono što me je guralo u glumu su neki klinci koji su glumili u pozorištu i zvali mene. Čovek koji je lično odgovoran da postanem glumac je Saša Lukač. Kada sam radio predstavu „Klopka“ 1991. godine imao sam 13 godine i tada sam shvatio šta mi gluma znači.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1022)
