RADIO-KLUB „ACO VUČKOVIĆ“ YU1ABH, UŽICE
Na Grzi kod Paraćina, od 14. do 19. jula 2017. godine, održan je omladinski radio-amaterski kamp, koji su organizovali Savez radio-amatera Srbije i Radio-klub „Kosmos“ YU1GUV iz Paraćina. Održano je i takmičenje u radio-amaterskoj goniometriji (pronalaženju skrivenih radio-stanica) i takmičenje u brzoj telegrafiji. Užički mladi radio-amateri, kojima je ovo bilo prvo učešće na ovakvom skupu, osvojili su ukupno osam medalja: dve zlatne, jednu srebrnu i pet bronzanih.
– S obzirom na vrlo skromne uslove u kojima rade, svojim uspesima ovi mladi momci i devojke su uradili veliku stvar za svoj klub i svoj grad, promovišući najbolje vrednosti koje omladina može da ima: znanje i zalaganja. Mi nemamo uslove da im sve pokažemo. Radio amaterizam je prilično raznovrstan. Nemamo svu opremu, koju bi trebalo da imamo, i ovaj kamp je bio prilika da je vide, da probaju neke stvari koje ovde ne mogu. Mi ovde imamo radio stanicu, postavili smo par antena, a to je samo simbolično, jer je toliko loša lokacija, da se slabo održavaju veze odavde. Uvek moramo da izađemo van grada i to da bude kad ko može. Zato smo prezadovoljni uspehom naših mladih radio-amatera – rekao je Predrag Supurović iz užičkog kluba.
Klub je osnovan 1947. godine i bio je jedan od prva tri radio kluba u ondašnjoj Jugoslaviji. Za to vreme bilo je stagnacije deset godina, jer nisu imali prostor u gradu, a kada nemaju prostorije ne mogu da drže kurseve.
– Aktivnost se svela po privatnim kućama da može da se postavi oprema. Posle toga Grad nam je dao prostor u GKC-u koji je bio pristojan, mogli smo da držimo kurseve i za 30 članova, ali smo morali da se iselimo. Dobili smo ovaj prostor, gde ne može da se održi kurs ni za pet ljudi. Imamo neku lokaciju na Vrutcima, koju smo davno obezbedili, ali to gore nije neki redovan rad, već nam služi za neka takmičenja i specifične stvari, koje zahtevaju organizaciju i pripreme – rekao je Supurović, koji je 1985. položio prvu radio amatersku klasu i od tada je radio amater.
Predrag je objasnio da biti radio amater znači stručno zvanje, nije samo hobi, za to se polažu ispiti i dobija se licenca od države.
– Ova deca koja su bila na takmičenju su položila klasu. Za radiogonometriju nije potrebna licenca i zaniljivija je za mlađe. Za decu je to prava stvar, samo što mi nemamo tu opremu i ne možemo da to organizujemo. Mi smo njih pripremili, znali su o čemu se radi, dobro su trčali, dobro se snalazili sa kartama i uspeli da osvoje medalje. Imamo šestoro dece – rekao je naš sagovornik.
Za radio-amaterizam kaže da je zanimljiv posao, naročito za ljude koje zanima tehnika, jer radio-amaterizam se svodi na teniku, elektroniku i održavanje veza, što je eksluzivna stvar koju samo radio amateri mogu da rade i službe, koje su komercijalne i državne službe, a koje mogu da raspolažu frekvencijom. Niko drugi ne može da koristi radio frekvence slobodno. Radio amateri mogu, samo treba da imaju položenu klasu i imaće ovlašćenja.
– Ovo se razlikuje od interneta i telefona, jer direktno komuniciramo sa nekim na drugom kraju planete. Potrebna je veština kako bi ostvarili tu vezu i ono što je najvažnije, ako sve stane, radio amaterima ne može da stane, jer ne radimo preko posrednika. Inače, naše veze omogućavaju i prenos podataka preko računarske komunikacije. Zato smo potrebni kada su vanredne situacije. Nama samo treba radio stanica, struja koju možemo da u takvim uslovima da dobijemo od akumulatora, agregata, a antene ćemo sami da napravimo – kaže Supurović.
– Hobi je vrlo raznovrstan. Svaki klub ima i foto i gljivarsku sekciju. Odlazak u prirodu nam je najlepša aktivnost. Pokupimo svu opremu i odemo u planinu, gde nemamo struju i tu postavimo antene i radio stanice i radimo iz tih uslova, koji su otežani i zanimljivi. To ne može svako da radi, to mora da se zna. Pogotovo je lepo kada te čuju ljudi iz celog sveta sa kojima održiš vezu. Kada se javiš da si na nekoj planini, odmah se javi gomila ljudi da ostvare vezu – ukazao je Supurović na prednosti ovog hobija.
On je objasnio da je telegrafija prvi vid digitalne komunikacije i zanimljiva je, jer je najnaprednija. Tu se jednim tonom prenosi komunikacija i telegrafiju samo čovek može da razume. Postoji programi za računare, ali oni treba da rade na struju i mogu da prepoznaju telegrafiju samo u idealnim uslovima. A čovek će da perpozna telegrafiju i u vrlo teškim uslovima. Telegrafija može biti zvuk, može biti svetlosni signal, mahanje rukama. To će da radi i kada nema struje.
– Zanimljivo je da su sve vojske u svetu telegrafiju izbacile iz upotrebe, jer imaju savremena sredstva komunikacije, pa praktično telegrafiju samo još koriste radio amateri. Mi insistiramo da radio amater uči telegrafiju, jer je onda komplentan radio amater, jer je onda sposoban da uradi sve. Ne bežimo od savremenih komunikacija, jer praktično sve savremene komunikacije koje postoje su potekle iz radio amaterizma. Mobilnu telefoniju su izmislili radio amateri eksperimentišući, pa su videli da može lepo da se sredi i napravi ozbiljan komunikacioni sistem. Kada spojimo računar sa radio stanicom isto prenosimo slike, tekstove, datoteke i sve drugo, kao da smo na internetu, ali radimo preko direktne veze, bez posrednika, ne treba nam priključak za telefon ili internet ili nešto slično.
– Cilj radio amatera je da ostvari što više komunikacija sa što više zemalja, s tim što te zemlje nisu podeljene po političkoj karti. Sva ostrva su posebne celine za radioamatere, plus politička podela, tako da imamo 270 zemalja po našoj podeli. Našem najstarijem radio amateru Milanu, koji se ceo život bavi radio-amaterizmom, fali samo još jedna zemlja sa kojom nije ostvario komunikaciju. I kada bude nju odradio, može da kaže da je uradio ceo svet. Ima ljudi koji su potvrdili sve zemlje, a to znači da je od njih dobio karticu kao razglednicu, da je sa njima održao vezu. Imaju i te ekspedicije na nenasaljena područja. Ima jedan hrid u Atlantskom okeanu i bukvalno jednom u deset godina uspeju da se organizuju, da radio amateri dođu tamo i da montiraju koliko može da se uključi radio stanica, uključe generator. Budu pet dana i mole se Bogu da ne naiđe oluja, jer ako naiđe oluja ode sve bukvalno u vodu. Ako za tih pet dana ne uspeš da uradiš tu vezu, nisi ništa uradio i moraš da čekaš sledećih 10 godina da ostvariš vezu – kaže Supurović.
Pored toga, postoji program „Tvrđave“.
– Sve tvrđave u svetu su popisane. Radio amateri odu na te tvrđavu i rade. I ko ima potvrdu da je uspostavio vezu, tako skuplja poene. To u stvari služi za promociju. Mi ponekad odemo na Stari grad na dva dana, ostvarujemo veze širom sveta i tako čuju za Užice i našu tvrđavu. Ili za Solotnik na Tari, za koju retko ko zna u Srbiji, a kamoli u svetu. Isto tako se radi i za zaštićena područja i nacionalne parkove – dodao je naš sagovornik.
Značaj radio amatera videli smo za vreme bombardovanja 1999. godine, ali i kada su, pre nekoliko godina, bile majske poplave.
– Posle tih poplava Vlada Srbije je donela odluku da se radio amateri uključe u sistem vanrednih situacija, kao ravnopravni činilac. Međutim, to je ostalo samo odluka. To nije došlo do naše vlasti u gradu, jer bi mi sada imali drugačiji status. Verujem da nemaju pojma ni gde smo, ni čime se bavimo. a u stvari bi trebalo da budemo povezani, da oni znaju šta mi možemo da uradimo, a mi da znamo šta njima treba da se uradi. Jedino što smo imali kontakt sa Crvenim krstom. Oni su se javili sa idejom da sarađujemo, da obučimo njihove mlade da bi znali da koriste radio opremu, da rade sa voki-tokijima. Radio amateri su do sredine 80. godina bili u sistemu za vojsku. Dobijali smo i finansijska sredstva za sve što nam je trebalo i prostorije, ali smo imali i obaveze da kada vojska napravi vojnu vežbu, da idemo sa njima. Kao srednjoškolac sam išao na vojnu vežbu, jer su oni finansirali da se ja obučim. E kada je vojna vežba, morao sam da pokažem šta znam. Ova deca, koja su bila u kampu, sve što su pokazali na takmičenju potrebno je u vanrednim situacijama – rekao je Predrag.
Jedan od dečaka koji se takmičio je Janko Mihailović YU3EEA. Ima 16 godina, u klubu je već dve godine, a licencirani radio amater je već godinu dana. Osvojio je prvo mesto u takmičenju u brzoj telegrafiji i treće mesto u radio-goniometriji
– Na kampu su bila dva takmičenja. Takmičenje u brzom prijemu i predaji telegrafije, tzv. Morzeov kod, uči se par meseci i cilj je da se što brže primi i otkuca poruka Morzeovim kodom. Radiogonometrija je kada se predajnici sakriju negde u šumi, na livadi, u nekom krugu od par kilometara i mi treba da ih pronađemo za što kraće vreme. Moje interesovanje za ovaj hobi je poteklo od par tatinih drugova koji se bave radio-amaterizmom. Najviše me interesuju rad na stanici i takmičenja, kao i rad sa nekim dalekim zemljama, ostrvima, pošto sve te radio amaterske zemlje nemaju stalnog stanovništva, pa se prave određene ekspedicije i sa njima se ostvaruju kontakti. To se može ostvariti samo jednom u životu. Ja sam uspeo da ostvarim par kontakata – rekao je Janko.
Andrija Petrić YU4EEW osvojio je zlatnu medalju u radio-goniometriji. I on ima 16 godina, u klubu je godinu dana i licencu ima od marta ove godine.
– Privuklo me je interesovanje za tehniku. Učesnici takmičenja treba da u što kraćem vremenu otkriju gde se nalaze predajnici. Nije bilo brojno takmičenje, ali je bilo za sve uzraste. To je neka mešavina atletike, snalaženja u prirodi i na karti i plus dodato pronalaženje predajnika. Ovo je nadogradnja orijentiringa, s tim što takmičar mora da čuje gde je radio stanica i da trči i da je nađe u što kraćem vremenu. Teren gde smo bili je vrlo lep i šumovit – rekao je Andija.
Petar Despotović YU4FPS, osvojio je treće mesto u radio-goniometriji u svojoj klasi. Ima 17 godina i ide u Tehničku školu.
– U klubu sam oko godinu dana, a malo manje od godinu dana imam licencu. Ovde me je privukla elektronika. U školi nisu mogli mnogo da nam kažu oko elektronike, pa me je jedan drug posavetovao da dođem u klub. Na takmičenju mi je bilo zanimljivo, jer smo morali malo više da se krećemo, da se snalazimo i na karti da to prepoznajemo, da se snalazimo u prirodi. To je mnogo bolje, nego igrati igrice na računaru. Lepo smo se družili svih pet dana. Mi se znamo preko radio stanica i imali smo priliku da se ovako družimo – kazao je Petar.
Kristina Janković YU3EYL, osvojila je treće mesto u brzoj telegrafiji i treće mesto u radio-goniometriji. Ima 21 godinu.
– Želela sam da nešto više naučim oko elektronike. Kući nisam imala uslova za to, niti je imao ko da mi pokaže. Nemam ni alata. Kada sam u klubu videla alat, odmah sam se bacila na elektroniku. Za radio amaterizam sam saznala jer sam se interesovala za konstruktorske sekcije, koji su oni održavali iz elektronike. Nisam ni znala šta je to, niti da postoji. Slušajući njih, zainteresovala sam se za to, odlučila sam da polažem i krenula time da se bavim – rekla je Kristina.
Najmlađi od njih je Lazar Mihailović YU4TDX i on je osvojio treće mesto u brzoj telegrafiji i drugo mesto u radio-goniometriji. Ima 13 godina.
Zvezdana Gligorijević
