početak GRADSKA Имамо знање, али немамо услове

Имамо знање, али немамо услове

od nedelja
925 pregleda

РАДИО-КЛУБ „АЦО ВУЧКОВИЋ“ YU1ABH, УЖИЦЕ
На Грзи код Параћина, од 14. до 19. јула 2017. године, одржан je омладински радио-аматерски камп, који су организовали Савез радио-аматера Србије и Радио-клуб „Космос“ YU1GUV из Параћина. Одржано је и такмичење у радио-аматерској гониометрији (проналажењу скривених радио-станица) и такмичење у брзој телеграфији. Ужички млади радио-аматери, којима је ово било прво учешће на оваквом скупу, освојили су укупно осам медаља: две златне, једну сребрну и пет бронзаних.
– С обзиром на врло скромне услове у којима раде, својим успесима ови млади момци и девојке су урадили велику ствар за свој клуб и свој град, промовишући најбоље вредности које омладина може да има: знање и залагања. Ми немамо услове да им све покажемо. Радио аматеризам је прилично разноврстан. Немамо сву опрему, коју би требало да имамо, и овај камп је био прилика да је виде, да пробају неке ствари које овде не могу. Ми овде имамо радио станицу, поставили смо пар антена, а то је само симболично, јер је толико лоша локација, да се слабо одржавају везе одавде. Увек морамо да изађемо ван града и то да буде кад ко може. Зато смо презадовољни успехом наших младих радио-аматера – рекао је Предраг Супуровић из ужичког клуба.
Клуб је основан 1947. године и био је један од прва три радио клуба у ондашњој Југославији. За то време било је стагнације десет година, јер нису имали простор у граду, а када немају просторије не могу да држе курсеве.


– Активност се свела по приватним кућама да може да се постави опрема. После тога Град нам је дао простор у ГКЦ-у који је био пристојан, могли смо да држимо курсеве и за 30 чланова, али смо морали да се иселимо. Добили смо овај простор, где не може да се одржи курс ни за пет људи. Имамо неку локацију на Врутцима, коју смо давно обезбедили, али то горе није неки редован рад, већ нам служи за нека такмичења и специфичне ствари, које захтевају организацију и припреме – рекао је Супуровић, који је 1985. положио прву радио аматерску класу и од тада је радио аматер.
Предраг је објаснио да бити радио аматер значи стручно звање, није само хоби, за то се полажу испити и добија се лиценца од државе.
– Ова деца која су била на такмичењу су положила класу. За радиогонометрију није потребна лиценца и заниљивија је за млађе. За децу је то права ствар, само што ми немамо ту опрему и не можемо да то организујемо. Ми смо њих припремили, знали су о чему се ради, добро су трчали, добро се сналазили са картама и успели да освоје медаље. Имамо шесторо деце – рекао је наш саговорник.
За радио-аматеризам каже да је занимљив посао, нарочито за људе које занима техника, јер радио-аматеризам се своди на тенику, електронику и одржавање веза, што је екслузивна ствар коју само радио аматери могу да раде и службе, које су комерцијалне и државне службе, а које могу да располажу фреквенцијом. Нико други не може да користи радио фреквенце слободно. Радио аматери могу, само треба да имају положену класу и имаће овлашћења.
– Ово се разликује од интернета и телефона, јер директно комуницирамо са неким на другом крају планете. Потребна је вештина како би остварили ту везу и оно што је најважније, ако све стане, радио аматерима не може да стане, јер не радимо преко посредника. Иначе, наше везе омогућавају и пренос података преко рачунарске комуникације. Зато смо потребни када су ванредне ситуације. Нама само треба радио станица, струја коју можемо да у таквим условима да добијемо од акумулатора, агрегата, а антене ћемо сами да направимо – каже Супуровић.


– Хоби је врло разноврстан. Сваки клуб има и фото и гљиварску секцију. Одлазак у природу нам је најлепша активност. Покупимо сву опрему и одемо у планину, где немамо струју и ту поставимо антене и радио станице и радимо из тих услова, који су отежани и занимљиви. То не може свако да ради, то мора да се зна. Поготово је лепо када те чују људи из целог света са којима одржиш везу. Када се јавиш да си на некој планини, одмах се јави гомила људи да остваре везу – указао је Супуровић на предности овог хобија.
Он је објаснио да је телеграфија први вид дигиталне комуникације и занимљива је, јер је најнапреднија. Ту се једним тоном преноси комуникација и телеграфију само човек може да разуме. Постоји програми за рачунаре, али они треба да раде на струју и могу да препознају телеграфију само у идеалним условима. А човек ће да перпозна телеграфију и у врло тешким условима. Телеграфија може бити звук, може бити светлосни сигнал, махање рукама. То ће да ради и када нема струје.
– Занимљиво је да су све војске у свету телеграфију избациле из употребе, јер имају савремена средства комуникације, па практично телеграфију само још користе радио аматери. Ми инсистирамо да радио аматер учи телеграфију, јер је онда комплентан радио аматер, јер је онда способан да уради све. Не бежимо од савремених комуникација, јер практично све савремене комуникације које постоје су потекле из радио аматеризма. Мобилну телефонију су измислили радио аматери експериментишући, па су видели да може лепо да се среди и направи озбиљан комуникациони систем. Када спојимо рачунар са радио станицом исто преносимо слике, текстове, датотеке и све друго, као да смо на интернету, али радимо преко директне везе, без посредника, не треба нам прикључак за телефон или интернет или нешто слично.
– Циљ радио аматера је да оствари што више комуникација са што више земаља, с тим што те земље нису подељене по политичкој карти. Сва острва су посебне целине за радиоаматере, плус политичка подела, тако да имамо 270 земаља по нашој подели. Нашем најстаријем радио аматеру Милану, који се цео живот бави радио-аматеризмом, фали само још једна земља са којом није остварио комуникацију. И када буде њу одрадио, може да каже да је урадио цео свет. Има људи који су потврдили све земље, а то значи да је од њих добио картицу као разгледницу, да је са њима одржао везу. Имају и те експедиције на ненасаљена подручја. Има један хрид у Атлантском океану и буквално једном у десет година успеју да се организују, да радио аматери дођу тамо и да монтирају колико може да се укључи радио станица, укључе генератор. Буду пет дана и моле се Богу да не наиђе олуја, јер ако наиђе олуја оде све буквално у воду. Ако за тих пет дана не успеш да урадиш ту везу, ниси ништа урадио и мораш да чекаш следећих 10 година да оствариш везу – каже Супуровић.
Поред тога, постоји програм „Тврђаве“.
– Све тврђаве у свету су пописане. Радио аматери оду на те тврђаву и раде. И ко има потврду да је успоставио везу, тако скупља поене. То у ствари служи за промоцију. Ми понекад одемо на Стари град на два дана, остварујемо везе широм света и тако чују за Ужице и нашу тврђаву. Или за Солотник на Тари, за коју ретко ко зна у Србији, а камоли у свету. Исто тако се ради и за заштићена подручја и националне паркове – додао је наш саговорник.
Значај радио аматера видели смо за време бомбардовања 1999. године, али и када су, пре неколико година, биле мајске поплаве.
– После тих поплава Влада Србије је донела одлуку да се радио аматери укључе у систем ванредних ситуација, као равноправни чинилац. Међутим, то је остало само одлука. То није дошло до наше власти у граду, јер би ми сада имали другачији статус. Верујем да немају појма ни где смо, ни чиме се бавимо. а у ствари би требало да будемо повезани, да они знају шта ми можемо да урадимо, а ми да знамо шта њима треба да се уради. Једино што смо имали контакт са Црвеним крстом. Они су се јавили са идејом да сарађујемо, да обучимо њихове младе да би знали да користе радио опрему, да раде са воки-токијима. Радио аматери су до средине 80. година били у систему за војску. Добијали смо и финансијска средства за све што нам је требало и просторије, али смо имали и обавезе да када војска направи војну вежбу, да идемо са њима. Као средњошколац сам ишао на војну вежбу, јер су они финансирали да се ја обучим. Е када је војна вежба, морао сам да покажем шта знам. Ова деца, која су била у кампу, све што су показали на такмичењу потребно је у ванредним ситуацијама – рекао је Предраг.


Један од дечака који се такмичио је Јанко Михаиловић YU3EEA. Има 16 година, у клубу је већ две године, а лиценцирани радио аматер је већ годину дана. Освојио је прво место у такмичењу у брзој телеграфији и треће место у радио-гониометрији
– На кампу су била два такмичења. Такмичење у брзом пријему и предаји телеграфије, тзв. Морзеов код, учи се пар месеци и циљ је да се што брже прими и откуца порука Морзеовим кодом. Радиогонометрија је када се предајници сакрију негде у шуми, на ливади, у неком кругу од пар километара и ми треба да их пронађемо за што краће време. Моје интересовање за овај хоби је потекло од пар татиних другова који се баве радио-аматеризмом. Највише ме интересују рад на станици и такмичења, као и рад са неким далеким земљама, острвима, пошто све те радио аматерске земље немају сталног становништва, па се праве одређене експедиције и са њима се остварују контакти. То се може остварити само једном у животу. Ја сам успео да остварим пар контаката – рекао је Јанко.


Андрија Петрић YU4EEW освојио је златну медаљу у радио-гониометрији. И он има 16 година, у клубу је годину дана и лиценцу има од марта ове године.
– Привукло ме је интересовање за технику. Учесници такмичења треба да у што краћем времену открију где се налазе предајници. Није било бројно такмичење, али је било за све узрасте. То је нека мешавина атлетике, сналажења у природи и на карти и плус додато проналажење предајника. Ово је надоградња оријентиринга, с тим што такмичар мора да чује где је радио станица и да трчи и да је нађе у што краћем времену. Терен где смо били је врло леп и шумовит – рекао је Андија.

Петар Деспотовић YU4FPS, освојио је треће место у радио-гониометрији у својој класи. Има 17 година и иде у Техничку школу.
– У клубу сам око годину дана, а мало мање од годину дана имам лиценцу. Овде ме је привукла електроника. У школи нису могли много да нам кажу око електронике, па ме је један друг посаветовао да дођем у клуб. На такмичењу ми је било занимљиво, јер смо морали мало више да се крећемо, да се сналазимо и на карти да то препознајемо, да се сналазимо у природи. То је много боље, него играти игрице на рачунару. Лепо смо се дружили свих пет дана. Ми се знамо преко радио станица и имали смо прилику да се овако дружимо – казао је Петар.


Кристина Јанковић YU3EYL, освојила је треће место у брзој телеграфији и треће место у радио-гониометрији. Има 21 годину.
– Желела сам да нешто више научим око електронике. Кући нисам имала услова за то, нити је имао ко да ми покаже. Немам ни алата. Када сам у клубу видела алат, одмах сам се бацила на електронику. За радио аматеризам сам сазнала јер сам се интересовала за конструкторске секције, који су они одржавали из електронике. Нисам ни знала шта је то, нити да постоји. Слушајући њих, заинтересовала сам се за то, одлучила сам да полажем и кренула тиме да се бавим – рекла је Кристина.
Најмлађи од њих је Лазар Михаиловић YU4TDX и он је освојио треће место у брзој телеграфији и друго место у радио-гониометрији. Има 13 година.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.