rbt
ZAHVALNI UČENICI EKONOMSKE ŠKOLE
Javni čas „Misija profesorke Branke Matić i njen uticaj na nas, njene učenike“ održan je 18. oktobra 2019. godine u Svečanoj sali Ekonomske škole. Čas je održan na inicijativu učenika odeljenja IVE3, koji su pohađali Ekonomsku školu od 1975. do 1979. godine. Razlog: neizmerna zahvalnost profesorki, jer je izmenila i ulepšala živote svojim učenicima u mnogobrojnim generacijama. Prisustvovali su bivši učenici svih Brankinih generacija, Brankina porodica, naši profesori, kolege, prijatelji i poštovaoci Brankinog životnog dela.
Čas je protekao dostojanstveno i gospodstveno. Započeo ga je učenik Muzičke škole Mihal Milojević „Koncertnom etidom“ Vila-Logosa.
Učesnici su na početku časa „minutom ćutanja“ odali počast svim preminulim profesorima, a nastavio se zahvalnošću svim profesorima koji su među nama.
Zatim se obratila pomoćnica direktora Ekonomske škole Zorica Karić Šišanić, pozdravivši ovu akciju kao nešto nesvakidašnje i uz zahvalnost bivšim učenicima na ovom času. Naglasila je da se ovim činom ukazuje poštovanje čitavoj profesiji prosvetnih radnika.
Naš profesor gospodin Ilija Misailović obratio se skupu u ime Brankinih kolega: „Branku Matić krasila je još jedna osobina – imala je harizmu da poklanja duhovne darove, da više daje nego što prima i da to što daje drugima ostaje u tišini davanja. U tumačenju lepe književnosti, ona se bavila i tumačenjem običnog života. Zahvaljujući omiljenoj profesorki, njeni učenici su se spuštali iz tih mladalačkih oblaka u svakodnevnu životnu zbilju. Ta ljubav treperi i danas u Brankunim generacijama, koje su dobrano zagazile u radne i životne godine, koje su ih ponovo dovele da se tananim sećanjima odužuju omiljenoj profesorki. Branka je svojim radom i nesebičnim životom pokazala da takvi ljudi ne umiru.“
Sadašnji učenici Ekonomske škole su govorili citate iz „Znakova pored puta“ Iva Andrića, a zatim su otpevali pesmu „Bila je tako lepa“. Njihova profesorka Ksenija Janjušević je u ime Stručnog veća profesora srpskog jezika i književnosti o Brani kazala: „Sećamo se! Bila je tako lepa. Na njenom licu svemir ceo. U srcu vatromet emocija. Govorila je s takvom lakoćom da su se pred njenim recima brda razmicala, vatra glasila, vetrovi menjali smer, a uzburkani talasi su postojali ogledalo o koje se nebo ogledalo. Bila je tako velika u našim očima. Često praktična, najvećma idealista i nepopravljivi romantik. Svi smo je voleli i volimo je zbog toga. Ako je sećanje kostur ljudske duše i ako čovek živi dok žive sećanja na njega, naša Brana je sebi obezbedila večnost.“
Čas se nastavio. Učenici su sa mnogo jakih emocija govorili o slikama koje žive u njima, kako im je njihova profesorka promenila život i koja je bila Brankina vizija sveta i o vrednostima života kojim ih je ona učila i plemenila.
U ime porodice, obratio se Brankin sin Zoran Matić rečima: „Otišla je tiho, bez patnje i bola, tonući u san i svoje neponovljive misli 19. jula 2001. godine. Pred kraj tog poslednjeg proleća, u jednom momentu mi je rekla, potpuno svesna neminovnosti i krajnjeg ishoda njene lavovske borbe koju je vodila zajedno sa svima nama: „Sine, nije mi žao, iako je 50 godina malo za jedan život. Ostvarila sam se kao ćerka, sestra, supruga, majka, dobila snahu i dočekala Ivana. Postala sam baka. Imala sam predivnu porodicu, na koju sam izuzetno ponosna. Ne odlazim, već ostajem u vama. Odabrala sam najlepši poziv i profesiju koju volim, ali i živela sam na desetine života kroz književna dela i likove, njima umirala i iznova se rađala, zajedno sa đacima plakala, smejala se, delila patnju, osetila ljubav i radost. Uz njih sam osećala večitu mladost. Učila sam sa njima i vama život, spoznala prolazno u neprolaznom, ostvarila moj san. Doživela sam i imala poštovanje od kolega, sugrađana, stvorila mnogo prijatelja, istomišljenika, sagovornika i sledbenika. Radila sam ono što najviše volim i uklesala deo sebe u svima vama. Pa, šta bi čovek od ovog više poželeo. Kada bih mogla da biram, opet bih isto, bez trunke kajanja. Morate nastaviti dalje kao da sam tu. Jer, jesam i uvek ću biti… Zajedno sam sa đacima plakala, smejala se, delila patnju, osećala ljubav, radost i večitu mladost. Učila sam sa njima i vama život, spoznala prolazno u neprolaznom, ostvarila moj san. Radila sam ono što najviše volim i uklesala deo sebe u svima vama. Pa, šta bi čovek od ovog više poželeo. Kada bih mogla da biram, opet bih isto, bez trunke kajanja. Morate nastaviti dalje kao da sam tu. Jer, jesam i uvek ću biti…“
Umesto cveća, koje bi doneli na ovu proslavu, učesnici časa su priložili prilog „Fondu Branke Matić“, iz koga se svake godine nagrađuje učenik, koji napiše najbolji literarni rad.
Na ovom času se glasanjem jednoglasno usvojio predlog: „Molimo direktorku Ekonomske škole Milicu Prljević i Gradske vlasti Užica da se posadi „Drvo života Branke Matić“ i postavi prigodna spomen-ploča u „Malom parku“, prilikom njegove rekonstrukcije. Profesorka Branka Matić je svojim životnim delom to istinski zaslužila!“
Ovaj veličanstveni čas se završio Betovenovom sonatom u izvođenju učenice Muzičke škole Natalije Božović.
Čas je osmislio i vodio Predrag Starčević, koji je od Branke učio da bude plemenit čovek, naučio da bude učitelj koji širi toleranciju i ljubav i da bude jedan od mnogih koji nastavljaju Brankinu misiju.
Užička nedelja 1023
