Јесте ли ме чули, Турци?

- Када треба да се прича о економији, Господар прича о националним питањима, а када га питају о националним питањима, Господар прича о економији -

МУК
„Ви Турци што сте доведени, да водите рачуна о нашим женама, да будете фини и љубазни према њима! Јесте ли ме чули Турци? Да водите рачуна! То су дивне, добре жене, породичне, које желе да вредно раде како би направиле будућност за себе и своје породице“, казао је председник.”
Рече Вучић, и оста жив…

Размишљам већ данима како да изразим оно што осећам последњих година о овом граду, о овој земљи, о овим људима, о овом театру апсурда, овој лажи и паралажи у којој живимо. Да објасним самом себи, како сам, од љутог локалпатриоте, постао потпуно незаинтересован за град у коме живим, ево, већ 55 година.
Да овај наш Титаник мора потонути први пут ми је било савршено јасно крајем 2004. године, иако сам тада још увек био довољно млад и глуп, па сам се, потпуно безразложно, надао да постоји шанса, иако минимална, да се ствари, саме од себе, поправе. Дефинитивно ми се све згадило почетком 2006. када је у нашем граду, а који месец касније и у Србији, на сцену ступила лажовско-мафијашко-националистичко-дебеовско-бољшевичка екипа, којој ништа није било свето. Лагали су чим зину, лагали су и пре и поподне, радним даном, викендом, црквеним и државним празницима. Као бесни пси су лагали о својим политичким противницима, изговарајући најгрозоморније лажи, лагали су још више о себи, приписујући себи натчовечанске квалитете, које нико, али баш нико, не сме, ни по коју цену, довести у сумњу. Банду која је владала Србијом крајем деведесетих многи су називали црвено-црном коалицијом, али је онима из 2006. много више одговарао тај назив. Шљам екипу чинили су отпаци некадашњег СПО-а и других националистичко-шовинистичких фракција, у спрези са подивљалим ситним „предузетницима“, који су страшних деведесетих, музући друштвену својину, успели озбиљно да се накраду, а првих година двадесет првог века да украдено озаконе и увећају, уз помоћ мрачних делова Службе, потпомогнути бездушним технократама, који су се дочепали власти, а који би, за добру провизију, продали, не само државу, него и сопствену родбину. Ту багру су, раширених руку, дочекали Црвени, који су претходних деценија целокупну родбину, све до петог колена, убацили на државну плату и који без власти, као риба без воде, не могу да живе. Тај политички амалгам свега најгорег окупирао је Србију и завладао је мрак. И мук. Те 2006. почело је уништавање Србије Великим братом, али, што је много црње, тада је почело и масовно штанцовање лажних диплома, како би багра могла да запоседне дебело плаћене функције, и одатле безбедно да нас музе. И то раде и дан-данас, упорно, темељно и до коске, а како стоје ствари, скоро престати неће. Свакојак шљам се тада дочепао државне плате, и од тада се, ама баш ништа променило није, осим њихових радних места, увек издашније плаћених, нашим порезом, нашом муком.

Пар година касније Тадићева екипа, неком грешком или можда страним утицајем, дошла је на чело те лажовско-шовинистичко-пљачкашке-црвене екипе. Ни њима до слободе и демократије није посебно стало, и они су се својски трудили да лажу и отимају, ипак, нису то радили довољно темељно и предано, већ на „фињака“, па је шовинистичка братија морала да се реорганизује и 2012. врати на власт. Овога пута из екипе су избачени Коштуница и слични Килави Радовани, па су њихово место заузели млади, који су се замомчили у ратно време и са ону страну Дрине, тзв. „прави“ Срби, и фешта (њихова) могла је да почне.
Ја сам још за Тадићевог вакта био у дубокој илегали, некадашњи лажни пријатељи потпуно су ме заборавили и избрисали са листе познаника, што ме и није изненадило, јер су здушно покушавали да реактивирају социјализам са људским ликом, са њима као авангардом и државном платом, па се ја, тржишни фундаметалиста, у ту црвену бајку никако нисам уклапао. Са новопридошлим генерацијама тек ништа заједничко нисам имао, нити смо земљаци, нити нас исте ствари у животу занимају, чак ни исту музику нисмо слушали, ја одрастао, углавном, на иностраном року, а они на балканском турбофолку, али, иако нисам живео са њима, некако сам могао да егзистирам поред њих, иако не баш мирољубиво, што би друг Кардељ рекао.


А онда дође јесен 2008. Док је наш реалан свет дрмала Велика светска криза, вечити дечак Тадић, са државних јасала, мртав – `ладан устврди да је криза наша велика извозна шанса. Та реченица као да је означила прекретницу. До тада су речи, колико-толико, имале значење, властодршци су водили рачуна да изговорено ипак има неког смисла, а од тада, као да је кренуло такмичење у што већем лагању и лупетању. И зна се, када је Пандорина кутија отворена, стари мајстори лажи и обмане, црвено-црна коалиција, појачана подмлатком, нашла се у свом природном амбијенту, с једном ситном, али кључном, разликом – они се суда, закона и правде никада плашили нису, једина батина од које су зазирали, била је Комитет, а како је он давно нестао, могли су да лажу до миле воље, да лупетају шта год им падне на памет, без икаквих последица. И, гле чуда, што су више лагали и лупетали, то се народ више примао. На врх те апокалиптичне пирамиде засео је Господар. Дочепао се државних дизгина и у другом покушају успео оно што није крајем деведесетих, потпуно је пасивизирао новинаре, који дан-данас снују левичарске снове о редовној државној платици, а онда је могао да крене апсолутни спетакл, који и сад, несметаном жестином, траје. Јавном сценом завладали су страх, претње, апсолутна лаж и бесмисао, потпуно одсуство чињеница и иоле озбиљније расправе о било чему. Потпуна какофонија, лишена било каквог смисла и садржаја. Када треба да се прича о економији, Господар прича о националним питањима, а када га питају о националним питањима, Господар прича о економији. Нема више старе добре замене теза, јер тезе више не постоје. Не постоји ништа друго осим Господара и по којег слуге, који се утркују ко ће боље имитирати Господара.

Пошто нормалан човек такву количину неморала не може истрпети, покушао сам да се од најезде примитивизма, силеџијства и бахатог лагања, одбраним игнорисањем. Прво сам престао да читам новине, па престао да гледам телевизију и слушам радио, па са малобројним познаницима престао да дискутујем о тзв. друштвеним темама, да бих на крају, када ми се дефинитивно све згадило, престао да пратим и свакојаке друштвене мреже. И шта сам, после толико година, постигао игнорисањем? Ништа. Лудило је толико ескалирало, да се од њега побећи не може. Осим ако не побегнеш у иностранство или у пензију, па у неку дивљину. Али, иако сам и даље сувише млад за умирање, а нисам ни превише стар за рокенрол, ипак некако нисам за емиграцију, а ни ова унутрашња емиграција ми баш не иде од руке. Некада сам био заговорник тезе да се ваља борити и да треба утицати на људе из околине, али, после оволико година покушавања, схватио сам да је то узалудна мисија, народ к`о народ, неће се тај мењати, док му самом не дуне да се мења. Осим тога, иако је то тешко објаснити, никога истина не занима, сви више воле да живе у лажи, иако у ту лаж озбиљно сумњају. А још када човек види колико је велика српска опчињеност државом и државном платом, онда постаје потпуно јасно да овај наш Титаник са почетка текста, сигурно иде својим зацртаним путем ка извесном крају. Док оркестар на палуби свира, а публика се понаша као да је све у најбољем реду.

Прочитао сам неколико пута Господареве реченице са почетка текста. И што их више пута читам, моје стање шока бива све јаче. И све више ми недостају речи којима бих то стање могао описати. Заиста, шта човек може да каже после оваквих реченица? Вреди ли било шта рећи? „Јесте ли ме чули, Турци?“ Некада давно афористичари су имали обичај да напишу да је Србија лудница отвореног типа. Од тада је прошло пуно година, а ми смо сваког дана, у сваком погледу, све више напредовали.
Када бих био као Владислав Петковић Дис, можда бих написао песму, као ону чувену „Наши дани“, али џаба, из ове моје тинтаре ништа не излази. Погледајте и овај текст, иако постоји хронолошки след догађаја, нисам успео оно што ми је била основна намера – да опишем шта мислим о овом граду, овој држави, овом народу.
И на крају, није ми пријатно ово што ћу написати, али морам.
Шта рећи о граду у коме се човек утопи на градском базену и о томе, већ неколико дана, сви „надлежни“ и њихових „надлежни медији“ ћуте као заливени. Баш као што ћути 7.000 чланова владајуће ужичке партије, пар хиљада чланова коалиционих партнера и пар стотина чланова тзв. опозиционих партија. Као што годинама ћуте десетине хиљада тзв. Ужичана, о свему и свачему.
Не вреди. Нема коме. Најбоље је да ућутим и ја.

Тони Станковић (Ужичка недељ 997, октобар 2018.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.