Tog dana sam se probudio oko podne.
Nekakva dobrobit od statusa nezaposlenog, možeš da spavaš koliko god hoćeš. Jedino što je problem smisla bilo kakvog ustajanja.
Mene je tog puta na ustajanje pokrenula potraga za cigaretom. U paklu pored kreveta više nije bilo ni jedne.
Razočarala me je pomisao da više nemam cigareta u kući. A prateći problem je bio potpuno prazan novčanik.
Grozničavo sam preturao po džepovima jakne. I iznenada na dnu jednog džepa- cigareta! O hvala ti divni bože, preplavila me je neizmerna radost. Ima boga!
Trebalo je samo pripaliti taj božiji dar. Upaljač pored kreveta bio je beznadežno prazan.
U fioci sam našao samo jednu kutiju šibica. Zvučala je kao prazna. Ali u kutiji je bilo jedino palidrvce.
I dalje je bog pokazivao svoju dobrotu i prisustvo.
Vrlo pažljivo sam zakresao. Ništa. Ponovo, malo jače. Opet ništa. A na energičniji potez samo joj je odletela fosforna glavica.
Morala se smisliti neka alternativa. Setio sam se stare fore sa ringlom.
Upalio sam šporet i čekao da se ringla dobro usija, a zatim sam prineo cigaretu. Cigareta je, istina, počela je da se dimi, ali ne i da gori.
Pomoćno rešenje nekada je bilo da se naspe malo kafe po ringli, pa kad se zapali kafa da se prisloni cigareta.
Uzeo sam posudu za kafu, ali u njoj nije bilo ni zrnca kafe! I kafe je odavno nestalo, zajedno sa poslednjim novcem od socijalne pomoći.
Iznenada sam se razbesneo.
Počeo sam nasumice da kopam po fiokama, u grozničavoj nadi da će se naći neko kresivo da zapalim prokletu poslednju cigaretu.
Iznenada, na dnu jedne fioke – upaljač!
Nisam mogao da verujem svojim očima! Zgrabio sam novi poklon u čudu.
I zaista, to je bio pravi pravcati upaljač! Iz nekog razloga, sav ispisan, pa sam nehotice počeo da čitam.
„ Glasajte za Vladajuću stranku! Glasajte za bolju budućnost! Glasajte za svoju sreću!“ pisalo je po tom upaljaču. Bacio sam upaljač u đubre.
Tada sam prestao da pušim.
Slobodan Simić
