MIODRAG ŽIVKOVIĆ, ARHITEKTA, KREATOR SPOMEN KOMPLEKSA KADINJAČA
Povodom 36 godina od izgradnje Memorijalnog spomen kompleksa „Kadinjača“ razgovarali smo sa jednim od autora i graditelja spomenika profesorom Miodragom Živkovićem. S obzirom na godine, profesor Živković nije godinama bio u Užicu i na Kadinjači, ali se nada da će bar još jednom posetiti ovaj memorijalni kompleks. Naš razgovor je profesor počeo stihovima iz poeme „Kadinjača“ Slavka Vukosavljevića:
„Rođena zemljo, jesi li znala
– tu je pogin’o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov hladan i beo.
Noću je i to zavej’o vetar.
Ipak na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al’ nikada neće – Kadinjača!“
UN: Profesore Živkoviću, kako je došlo do ideje da se naprave spomenici na Kadinjači?
– Druga neprijateljska ofanziva – bitka na Kadinjači predstavljala je jedan od ključnih simbola antifašističkog otpora. Dve stotine boraca Radničkog bataljona stalo je na branik odbrane Užičke republike, štiteći odstupnicu Vrhovnog štaba, partizanskim odredima i bolnici. Tokom osme decenije, došlo se do ideje da Kadinjača bude pretvorena u memorijalni park.
UN: Kako su Vas odabrali za autora?
– S obzirom da sam ja već realizovao značajne memorijalne komplekse, Dolina heroja na Tjentištu, gde je poginulo više od 7.000 boraca u legendarnoj bici na Sutjesci, takođe, ostvario sam jedno moje možda najpoznatije delo – Spomenik streljanim đacima u Spomen parku 21. oktobar u Kragujevcu, pozvan sam da radim projekat Kadinjača, a Aleksandar Đokić na projektu Spomen doma, kao sastavnom delu Memorijalnog kompleksa.
Biografija Miodraga Živkovića
Profesor Miodrag Živković je rođen 1928. godine u Leskovcu, gde je završio osnovnu školu. Odmah po oslobođenju Jugoslavije, 1944. godine, prešao je Beograd gde je završio četiri razreda gimnazije. Dve godine kasnije upisao je Školu primenjene umetnosti u Beograd, a 1948. godine završava drugu godinu i na izložbi umetničke Akademije osvojio je prvu nagradu za skulpturu. Na petoj godini studija izvajao je skulpturu borca od bronze, visine 2m, koja je postavljena u Raškoj. Diplomirao je na vajarskom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu 1952. godine. Školu rezervnih oficira završio je 1954. godine, a zatim se zaposlio kao nastavnik likovnog obrazovanja. Tri godine kasnije postao je slobodan umetnik i u tom periodu je bio predsednik Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnika Srbije u dva izborna mandat. U toku 1968. godine izabran je za docenta na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu za nastavni program Primenjena plastika. U Čileu je radio na realizaciji spomenika Jugoslovenskom useljeniku i Spomeniku protesta. Po povratku, 1972. godine, izabran je u zvanje vanrednog profesora. Od 1974. do 1977. bio je dekan u izbornom mandatu na Fakultetu primenjenih umetnosti. Od 1977. do 1984. godine postao je šef Katedre vajarstva, kao i rukovodilac i član mnogih komisija i stručnih tela na fakultetu i van njega. Od 1984. godine izabran je u zvanje redovnog profesora za predmet primenjeno vajarstvo. Potom je radio na mnogobrojnim skulpturama i spomenicima. U svom životu osvojio je mnogobrojne nagrade i održao je niz samostalnih izložbi. Učestvovao je i u grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Nosilac je društvenih priznanja i to ordena Republike sa srebrnim vencem, nagrade 4. juli SUBNOR-a Jugoslavije i 2004. godine dobio je Zlatni beočug – za trajni doprinos kulturi. Počasni je građanin Kragujevca, Punta Arenasa u Čileu i Gonarsa u Italiji. Od mnogobrojnih dela najpoznatija njegova dela su: spomenik Revolucije u Prištini, spomenik streljanim Đacima u Kragujevcu, skulptura Vuka Karadića u Loznici, spomenici na Tjentištu i Kadinjači, spomen česma u Bajinoj Bašti i autor je mnogih drugih spomenika u inostranstvu, kao i spomenika posvećenih palim borcima u ratu u Republici Srpskoj. Danas živi i stvara u Beogradu.
UN: Ko Vam je pomagao u gradnji spomenika?
– Kao pomoć u skulptorskom oblikovanju spomeničke celine, pomagalo mi je i sedamnaest studenata sa vajarskog odseka Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu.
UN: Kako je tekla gradnja spomenika i da li je bilo teško uklopiti ambijent sa skulpturama?
– U periodu od 1977. do 1979. godine dovršen je ceo Memorijalni kompleks na površini od 15 hektara. Svečano otvaranje održano je 23. septembra 1979. godine, kada je Tito otkrio spomenik i održao govor pred oko 100.000 posetilaca. Kao i na Sutjesci, ovu prostornu celinu konceptualno sam podelio na tri celine. Prva celina predstavlja amfiteatar Užička republika, predviđen za održavanje različitih kulturnih manifestacija. Druga celina je Aleja Radničkog bataljona sa dvadeset i jednom monolitnom skulpturom od belog betona, visine od dva do pet metara. U centru ove skulpturalne kompozicije nalazi se prvobitni spomenik iz 1952. godine. Iskoristio sam originalni memorijal, postavivši ga u centar čitavog kompleksa. Time sam odao poštovanje i dao na značaju starijem spomeniku, integrišući ga u novi. Treću celinu čini plato Slobode, gde se blokovske skulpture uzdižu do centralne dvodelne forme visine 14 metara, koliko ima kilometara do Užica. Iz tog elementa izrasta dinamična skulptorska figuralna kompozicija kružnog oblika sa prodorom prema Užicu.
UN: Da li je neko uticao na Vaš rad, da li ste imali svoju slobodu pri stvaranju?
– Imao sam punu i apsolutnu slobodu u realizaciji čitavog kompleksa i pomoć Skupštine Titovo Užice. U realizaciji svih mojih spomeničkih rešenja nisam imao nikakvih pritisaka i mešanja u svoj rad.
UN: Da li ste bili na otvaranju spomenika i da li se sećate Titove reakcije?
– Bio sam uz Tita kada se kretao prema Aleji Radničkog bataljona. Kada je video taj deo spomeničkog kompleksa, zastao je i rekao: “Ovo je najlepši spomenik koji sam do sada video“.
UN: Za kraj nam recite koja su bila bolja vremena – ova sada ili ona ranije?
– Nije moguće porediti ono vreme sa sadašnjim. Došlo je do raspada kulturnih vrednosti. Razaranje civilizacijskih tekovina vidljivo je na svim poljima. Uništava se i nestaje istorijsko nasleđe, a kultura nestaje iz svakodnevnog života.
Zvezdana Gligorijević
