МИОДРАГ ЖИВКОВИЋ, АРХИТЕКТА, КРЕАТОР СПОМЕН КОМПЛЕКСА КАДИЊАЧА
Поводом 36 година од изградње Меморијалног спомен комплекса „Кадињача“ разговарали смо са једним од аутора и градитеља споменика професором Миодрагом Живковићем. С обзиром на године, професор Живковић није годинама био у Ужицу и на Кадињачи, али се нада да ће бар још једном посетити овај меморијални комплекс. Наш разговор је професор почео стиховима из поеме „Кадињача“ Славка Вукосављевића:
„Рођена земљо, јеси ли знала
– ту је погин’о батаљон цео;
црвена крв је процветала
кроз снежни покров хладан и бео.
Ноћу је и то завеј’о ветар.
Ипак на југу војска корача:
Пао је четрнаести километар,
ал’ никада неће – Кадињача!“
УН: Професоре Живковићу, како је дошло до идеје да се направе споменици на Кадињачи?
– Друга непријатељска офанзива – битка на Кадињачи представљала је један од кључних симбола антифашистичког отпора. Две стотине бораца Радничког батаљона стало је на браник одбране Ужичке републике, штитећи одступницу Врховног штаба, партизанским одредима и болници. Током осме деценије, дошло се до идеје да Кадињача буде претворена у меморијални парк.
УН: Како су Вас одабрали за аутора?
– С обзиром да сам ја већ реализовао значајне меморијалне комплексе, Долина хероја на Тјентишту, где је погинуло више од 7.000 бораца у легендарној бици на Сутјесци, такође, остварио сам једно моје можда најпознатије дело – Споменик стрељаним ђацима у Спомен парку 21. октобар у Крагујевцу, позван сам да радим пројекат Кадињача, а Александар Ђокић на пројекту Спомен дома, као саставном делу Меморијалног комплекса.
Биографија Миодрага Живковића
Професор Миодраг Живковић је рођен 1928. године у Лесковцу, где је завршио основну школу. Одмах по ослобођењу Југославије, 1944. године, прешао је Београд где је завршио четири разреда гимназије. Две године касније уписао је Школу примењене уметности у Београд, а 1948. године завршава другу годину и на изложби уметничке Академије освојио је прву награду за скулптуру. На петој години студија извајао је скулптуру борца од бронзе, висине 2м, која је постављена у Рашкој. Дипломирао је на вајарском одсеку Академије за примењене уметности у Београду 1952. године. Школу резервних официра завршио је 1954. године, а затим се запослио као наставник ликовног образовања. Три године касније постао је слободан уметник и у том периоду је био председник Удружења ликовних уметника примењених уметника Србије у два изборна мандат. У току 1968. године изабран је за доцента на Академији за примењене уметности у Београду за наставни програм Примењена пластика. У Чилеу је радио на реализацији споменика Југословенском усељенику и Споменику протеста. По повратку, 1972. године, изабран је у звање ванредног професора. Од 1974. до 1977. био је декан у изборном мандату на Факултету примењених уметности. Од 1977. до 1984. године постао је шеф Катедре вајарства, као и руководилац и члан многих комисија и стручних тела на факултету и ван њега. Од 1984. године изабран је у звање редовног професора за предмет примењено вајарство. Потом је радио на многобројним скулптурама и споменицима. У свом животу освојио је многобројне награде и одржао је низ самосталних изложби. Учествовао је и у групним изложбама у земљи и иностранству. Носилац је друштвених признања и то ордена Републике са сребрним венцем, награде 4. јули СУБНОР-а Југославије и 2004. године добио је Златни беочуг – за трајни допринос култури. Почасни је грађанин Крагујевца, Пунта Аренаса у Чилеу и Гонарса у Италији. Од многобројних дела најпознатија његова дела су: споменик Револуције у Приштини, споменик стрељаним Ђацима у Крагујевцу, скулптура Вука Карадића у Лозници, споменици на Тјентишту и Кадињачи, спомен чесма у Бајиној Башти и аутор је многих других споменика у инoстранству, као и споменика посвећених палим борцима у рату у Републици Српској. Данас живи и ствара у Београду.
УН: Ко Вам је помагао у градњи споменика?
– Као помоћ у скулпторском обликовању споменичке целине, помагало ми је и седамнаест студената са вајарског одсека Академије примењених уметности у Београду.
УН: Како је текла градња споменика и да ли је било тешко уклопити амбијент са скулптурама?
– У периоду од 1977. до 1979. године довршен је цео Меморијални комплекс на површини од 15 хектара. Свечано отварање одржано је 23. септембра 1979. године, када је Тито открио споменик и одржао говор пред око 100.000 посетилаца. Као и на Сутјесци, ову просторну целину концептуално сам поделио на три целине. Прва целина представља амфитеатар Ужичка република, предвиђен за одржавање различитих културних манифестација. Друга целина је Алеја Радничког батаљона са двадесет и једном монолитном скулптуром од белог бетона, висине од два до пет метара. У центру ове скулптуралне композиције налази се првобитни споменик из 1952. године. Искористио сам оригинални меморијал, поставивши га у центар читавог комплекса. Тиме сам одао поштовање и дао на значају старијем споменику, интегришући га у нови. Трећу целину чини плато Слободе, где се блоковске скулптуре уздижу до централне дводелне форме висине 14 метара, колико има километара до Ужица. Из тог елемента израста динамична скулпторска фигурална композиција кружног облика са продором према Ужицу.
УН: Да ли је неко утицао на Ваш рад, да ли сте имали своју слободу при стварању?
– Имао сам пуну и апсолутну слободу у реализацији читавог комплекса и помоћ Скупштине Титово Ужице. У реализацији свих мојих споменичких решења нисам имао никаквих притисака и мешања у свој рад.
УН: Да ли сте били на отварању споменика и да ли се сећате Титове реакције?
– Био сам уз Тита када се кретао према Алеји Радничког батаљона. Када је видео тај део споменичког комплекса, застао је и рекао: “Ово је најлепши споменик који сам до сада видео“.
УН: За крај нам реците која су била боља времена – ова сада или она раније?
– Није могуће поредити оно време са садашњим. Дошло је до распада културних вредности. Разарање цивилизацијских тековина видљиво је на свим пољима. Уништава се и нестаје историјско наслеђе, а култура нестаје из свакодневног живота.
Звездана Глигоријевић
