MILAN LOJANICA – „KAFANA KOD LOJA“
Na magistralnom putu Užice – Zlatibor, na Sušici, skoro na samom raskršću za Zlatibor i Taru, na pola puta od Subotice do mora u Crnoj gori, nalazi se kafana, koja je vrlo privlačna za sve putnike. Prijatnu pauzu u putovanju ili svi oni namernici koji vole odličnu hranu, u ovom prelepom ambijentu, uz dobru poslugu, ne zaboravljaju. „Kafana kod Loja“ postala je prva misao kada prolaze ovim krajevima. Za to se pobrinuo vlasnik Milan Lojanica.
„Kafana kod Loja“ restoran je sa najdužom tradicijom u čajetinskoj opštini. Sve je još počelo davne 1977. godine, kada se Milanov otac Dragan, koji je tu rođen, opredelio da napusti posao u klanici i ostvari svoju želju, a to je da ima kafanu pored puta.
– Moj pokojni otac Dragan Lojanica prvo je radio u klanici u Čajetini. Zatim je 1968. godine napustio posao i kupio fiću. Bila je to jedna od prvih fića u ovom kraju. Počeo je da trguje prasadima. Imao je svinje i na svom domaćinstvu, ali je i kupovao prasad u Čačku i terao za Višegrad, Priboj i Prijepolje. Radio je od jutra do mraka. Uspevao je da petnaestoro prasadi stavi u fiću, tako što je izbacio sva sedišta, osim sedišta vozača. I tako četiri meseca, dok nije kupio mali kombi, isto fićin. Posao mu je postao lakši, a onda, da bi ga još više olakšao, kupio je moskvič sa prikolicom. To je već, znao je da kaže, bio gospodski posao. Za to vreme sestra i ja smo učili školu u Čajetini. Valjda zbog tog stalnog putovanja, otac je imao želju da napravi kafanu negde blizu puta. Prvo je hteo da bude kod stanice, gde je petlja, gde se skreće za Višegrad. Tu je bila utrina, ali mu neke komšije nisu dale. I kada je krenuo da se pravi magistralni put, video je šansu, jer je prosecala deo našeg imanja. Otkupio je od strica još jedan deo imanja. Ovde, gde je sada kafana, bilo je 16 metara dubine. Ocu je palo na pamet, kako radnici budu kopali zemlju za put, da tu zemlju nasipaju u tu rupu. Dve godine je trebalo da se zemlja slegne. Dobro se sećam, bio sam prva godina srednje škole, kada smo sestra i ja bili na leto kod majčine sestre u Banatu. Kada smo se vratili, na tom placu je bio istovaren pun kamion cementa i otac je počeo da kopa temelje. Tri godine je samo radio na pripremi za izgradnju kafane. Na to je utrošio neke zalihe para i sada se pitam kako je uspeo da to napravi. Znam da se snalazio na razne načine, pozajmljivao, vraćao novac, to je bila naučna fantastika. I 1. juna 1982. godine otvorio je dugo željenu kafanu. A kada je otvorio kafanu, taj prvi dan nikoga nije zvao na otvaranje, osim Radovana Stankovića iz Užica, koji je bio vojno lice. On mu je dosta pomogao finansijski, ali mu je to otac posle sve duplo vratio u znak zahvalnosti – ispričao je Milan i dodao da je tada kafana dosta dobro radila.
Otvaranje restorana se pogodilo sa završetkom Milanove srednje škole, tako da je od prvog dana u ovoj kafani. Svih već 36 godina proveo je radeći u „Kafani kod Loja“. Kaže da samo nije bio 10 meseci, kada je bio u vojsci u Zagrebu. Sam početak rada kafane bio je zanimljiv. Počelo se sa pet artikala: jagnjeće pečenje, pržena i restovana džigerica, kuvana glava i čorbe.
– Taj meni je dugo trajao, oko 12 godina. To je išlo, dolazili su ljudi na doručak i ručak iz Užica i Čajetine. Za doručak se obično jela džigerica, a kuvanih glava nismo mogli da nadavamo. Pečenje je bilo tradicionalno. Bilo je dosta posla. Od 1982. do 1990. godine uspeli smo da zakućimo, da sredimo objekat, dvorište – seća se naš sagovornik.
Ali, ni on nije ostao imun na krizu devedesetih godina prošlog veka. Kaže da ne voli da je seća.
– Dolazak Miloševića na vlast, blizu rat u Bosni, ratno stanje, zveckanje oružjem, inflacija, sve je uticalo da sve nekako zamre. Mi se nismo baš najbolje snašli, ali smo ipak opstali. Imali smo lepih ponuda za posao, ali otac nikada nije hteo da uđe u te neke sumnjive radnje. Uvek je govorio kako hoće mirno da spava, a ja sam to prihvatio i nastavio. Kriza je potrajala i čekao sam da se nešto promeni, nadao se da će biti bolje. Upao sam i u finansijsku krizu, 2003. godine i otac je umro u 64. godini života, deca mala, a i ja sam imao zdravstvenih problema. U stvari, 2009. godine sam imao infarkt, nakon čega sam otišao u banju na oporavak. E, tada sam dobro razmislio o svemu. Mislio sam da imam sto prijatelja, ali kada je kriza, malo je prijatelja. U banji sam razmišljao o nekim potencijalima. Kada sam se vratio, uveo sam prasetinu i spustio cene da privučem goste. Ali, ljudi su počeli da nose kući, a ne da jedu ovde. Potom sam počeo da radim 24 sata i to je bio pravi pogodak, naročito leti, kada ljudi krenu na letovanje. I u poslednje četiri godine to se osetilo – kazao je Milan.
Sada je u „Kafani kod Loja“ zaposleno je 16 radnika, a leti se uposle još dva do tri sezonska radnika. I sa decom nema problema. Ćerka Ana se lepo udala i radi, a sin Aco radi sa ocem i vodi deo sa brzom hranom. Imaju svoje srećne porodice. Milan je ponovo zadovoljan i poslom.
– Što se tiče posla, sada sam zadovoljan, ali treba puno rada i odricanja. Srećom, imam radnike koje, mislim, da nema niko u Zlatiborskom regionu. Kuvarice i konobari ovde rade i preko 20 godina. Nedavno smo jednom konobaru proslavili jubilej od 20 godina rada u ovoj kafani. Kupio sam mu televizor, a kolege mobilni telefon. Baš je bilo veselo – dodao je Milan.
Milan kaže da je nekada bilo lakše doći do stoke, jer je bilo veće tržište i stoka je uglavnom išla za Bosnu. Sada se to suzilo, ali nemaju problema oko nabavke.
– Retko idem na pijac i posle 36 godina rada imam korektnu saradnju sa mnogim ljudima koji mi dobavljaju robu. Naiđe neki period kada jagnjadi ima malo manje. Evo, u ovom period najviše ih ima, ali ih najmanje trebam. Kritični su jul i avgust, kada krene letnja sezona. Tada ih nama najviše treba, a jagnjadi nema. Mačkat je najviše vezan za Arilje i otkup je petkom. Tu je kao neki sabirni centar i to nam bude kao neki barometar. Koliko petkom bude cena u Arilju, tolika je cena na tržištu. Prasad nabavljam od veterinara iz Čačka. I sva ostala roba nam stiže ovde i to od ljudi sa kojima dugo radimo. Inače, jagnjad iz ovog kraja su posebna. Karakteristična su po hrani koju jedu, pasu, i po vodi koju piju. Ima dosta jagnjadi i u Banatu, ali ta njihova voda se oseća na naftu, nije kao naša. Meso tih jagnjadi ima drugačiji miris od naših i odmah se to oseća i u kvalitetu – objasnio je Milan.
Milan ima i svoju ekonomiju, na kojoj se nalazi 20 umatičenih ovaca i 35 svinja u tovu, tako da uvek ima sveže meso. Od nekadašnjih pet jela na meniju, sada se može jesti veliki broj jela. Pored tog osnovnog jagnjećeg i prasećeg pečenja, ima piletine, jela po porudžbini, roštilj, a ovih dana će ubaciti i jela u saču i mnogo toga još.
– Razni gosti svraćaju i razna se jela jedu. I roštilj i pečenje idu, ali najbolje ide komplet lepinja, koja je bez premca. Mnogo dobro je pravimo. Naš recept je od davnina, a samo smo je malo pojačali kvalitetom i kvantitetom. Pravimo domaća kisela mleka u zlakuškim zemljanim posudama. I to mnogi vole i možda je to naš najprodavaniji proizvod – rekao je naš sagovornik.
Milan je nekada igrao fudbal, ali je prestao zbog posla. Veliki je zaljubljenik u ovaj sport i da bi nadomestio što ne igra, počeo je da se bavi sportskim radom.
– U našem FK Zlatiboru sam proveo godine i godine, i najlepše godine su mi tu ostale. Na nagovor pokojnog Mila Rajića i još nekih prijatelja, postao sam sportski delegat na utakmicama. Deset godina sam bio delegat u zoni i srpskoj ligi, a pre 17 godina postao sam delegat za Super ligu Srbije i još sam tu. To je neki moj hobi, moja ljubav i zaista volim taj fudbal. Mnogo sam proputovao zbog tog fudbala po svetu i po celoj Srbiji – kazao je Milan.
Zbog poznanstva u tom svetu fudbala, Milan kaže da nema sportskog radnika ili poznate ličnosti iz te branše koja nije dolazila kod njega u kafanu.
– Nema fudbalera ili nekoga ko je vezan za fudbal, da nije došao ovde. Bata Đora uvek kaže da je ovo njegova kafana i on nam je najčešći gost. Od prvog dana je tu. Žao mi je što jedan veliki zid nisam pretvorio u pano da na njega kačim fotografije tih poznatih ljudi, koji su dolazili u kafanu. Ali, nikada nije kasno, počeću i to, jer je to uspomena na te ljude. Od političara Lilić mi je ostao u lepom sećanju, a dolaze i Crnogorci. Bio je Milo Đukanović, Momir Bulatović, Svetozar Marović, a od naših Veljo Ilić, a Mrkonjić isto voli da svrati i uvek se hvali da je pravio prugu i da je pio rakiju sa mojim pokojnim ocem. Đilas je bio jednom. Sve strukture ljudi dolaze – kaže vlasnik „Kafane kod Loja“.
Milan je još u fudbalu. Napravio je malu pauzu za vreme krize u kojoj je bio, jer kako kaže „ružno je da pametujem, a da ne učestvuje aktivno u nekim stvarima“.
– Pre tri godine moj prijatelj Lazo Rvović, predsednik opštine Priboj, koji dolazi redovno u moju kafanu, a nikada nije bio na fudbalskim utakmicama, pa čak ih ne gleda hni na televiziji, bivajući ovde, rekao mi je da sve ljude iz sporta koje je video, video ih je ovde. On me je nagovorio da prihvatim da budem predsednik FK FAP. Nisam hteo, ali me je zamolio da budem u klubu neko vreme, dok se ne napravi nova skupština. U klubu je bilo loše stanje, ali smo uspeli, to novo rukovodstvo, da održimo klub naredne dve godine u srpskoj ligi, a ove godine smo baš u krizi. Nadam se da ćemo izaći iz krize, jer Priboj pravi stadion i ostalo što ide uz njega, a i MOSI igre će biti ove godine u Priboju. Trudićemo se svim silama da ostanemo u ligi. To mi je neka satisifakcija, jer je FAP nekada bio dobar klub i ima tradiciju za sebe. Ali, opet mislim da sve zavisi od Slobode, jer kada je ona jaka, svi smo jaki, kada ona tone, tonemo i mi. Samo da dođe privatizacija i mislim da će biti bolje. Kada reše na državnom nivou glavna pitanja, rešiće se problemi i na lokalnom nivou. I kao što rekoh, fudbal je moja velika ljubav i ne mogu bez fudbala. Sa reprezentacijom sam kao delegat išao na svetsko prvenstvo u Nemačku. Možda sada odem i u Rusiju – rekao je Milan i dodaje da je njegov sin Aco bio veliki talenat, bio je kapiten svih generacija u Slobodi, od petlića, preko pionira do kadeta, omladinaca, a zatim je prešao u beogradski Rad. Igrao je jedno vreme za taj klub, ali je ostao bez stana i zato se vratio u Slobodu, a zatim u Jedinstvo, ali je zbog posla u kafani morao da prestane da aktivno igra.
„Kafana kod Loja“ je postala prava porodična firma, koja se prenosi sa koleno na koleno. Počeo je Dragan, sada je tu Milan, a naslediće je Aco i njegova deca. Nisu se mnogo širili za to vreme, taman onoliko koliko je dovoljno da se radi i dostojno živi, a već ima i tradiciju. Zato je pre dve godine Milan dobio povelju od opštine Čajetina kao najstariji ugostitelj na teritoriji opštine.
– Naša opština vodi računa o ljudima, privrednicima, seljacima, baš su na usluzi građanima – rekao je Milan i dodao da mu je sada u planu da sredi parking i da konačno završi sprat na objektu, koji je započeo njegov otac. Tu planira da napravi devet soba sa kupatilima.
– Nema dana da neko ne pita za prenoćište. Zato sam odlučio da ovo sredim i napravim sobe. Isto tako, moram da sredim i ovaj parking i dvorište. Ipak je ovo neki ulaz na Zlatibor, neka kapija, neka tromeđa puteva – doda je naš sagovornik.
Inače, druga najveća ljubav koju ima Milan je lov. Postao je lovac još kao mladić.
– Od tada do danas redovno idem u lov. Imam moju grupu i zimi svakog vikenda idemo u lov u Jablanicu, a leti je Tara nezamenjiva. Nema lepšeg lova nego na Tari. Ljudi ne znaju kolika je Tara lepa planina. Pored tih mesta, idemo kod prijatelja i drugara u Rumuniju i Mađarsku, a i oni dolaze kod nas. Sa njima smo napravili baš lepu saradnju. Oni su mnogo organizovaniji od nas i mi to sada pokušavamo da prenesemo kod nas. A njima je neobično zanimljivo naše „čekanje vuka“. Inače, nisam od onih lovaca koji samo love. Ja sam od onih koji više vole prirodu i šetnje. Nekako mi je žao da pucam u zeca, srndaća, vuka nisam nikada ulovio. Jedino volim lov na divlje svinje, jer su one prave štetočine – rekao je Milan.
I na kraju Milan kaže da je sada zadovoljan sa onim što je postigao, ali je posebno istakao da sve ovo ne bi uradio da nije bilo njegove supruge Vesne, koja mu je uvek davala podršku i vodila kafanu kada on nije bio tu.
Zvezdana Gligorijević
