Кафана на капији Златибора

МИЛАН ЛОЈАНИЦА – „КАФАНА КОД ЛОЈА“
На магистралном путу Ужице – Златибор, на Сушици, скоро на самом раскршћу за Златибор и Тару, на пола пута од Суботице до мора у Црној гори, налази се кафана, која је врло привлачна за све путнике. Пријатну паузу у путовању или сви они намерници који воле одличну храну, у овом прелепом амбијенту, уз добру послугу, не заборављају. „Кафана код Лоја“ постала је прва мисао када пролазе овим крајевима. За то се побринуо власник Милан Лојаница.
„Кафана код Лоја“ ресторан је са најдужом традицијом у чајетинској општини. Све је још почело давне 1977. године, када се Миланов отац Драган, који је ту рођен, определио да напусти посао у кланици и оствари своју жељу, а то је да има кафану поред пута.
– Мој покојни отац Драган Лојаница прво је радио у кланици у Чајетини. Затим је 1968. године напустио посао и купио фићу. Била је то једна од првих фића у овом крају. Почео је да тргује прасадима. Имао је свиње и на свом домаћинству, али је и куповао прасад у Чачку и терао за Вишеград, Прибој и Пријепоље. Радио је од јутра до мрака. Успевао је да петнаесторо прасади стави у фићу, тако што је избацио сва седишта, осим седишта возача. И тако четири месеца, док није купио мали комби, исто фићин. Посао му је постао лакши, а онда, да би га још више олакшао, купио је москвич са приколицом. То је већ, знао је да каже, био господски посао. За то време сестра и ја смо учили школу у Чајетини. Ваљда због тог сталног путовања, отац је имао жељу да направи кафану негде близу пута. Прво је хтео да буде код станице, где је петља, где се скреће за Вишеград. Ту је била утрина, али му неке комшије нису дале. И када је кренуо да се прави магистрални пут, видео је шансу, јер је просецала део нашег имања. Откупио је од стрица још један део имања. Овде, где је сада кафана, било је 16 метара дубине. Оцу је пало на памет, како радници буду копали земљу за пут, да ту земљу насипају у ту рупу. Две године је требало да се земља слегне. Добро се сећам, био сам прва година средње школе, када смо сестра и ја били на лето код мајчине сестре у Банату. Када смо се вратили, на том плацу је био истоварен пун камион цемента и отац је почео да копа темеље. Три године је само радио на припреми за изградњу кафане. На то је утрошио неке залихе пара и сада се питам како је успео да то направи. Знам да се сналазио на разне начине, позајмљивао, враћао новац, то је била научна фантастика. И 1. јуна 1982. године отворио је дуго жељену кафану. А када је отворио кафану, тај први дан никога није звао на отварање, осим Радована Станковића из Ужица, који је био војно лице. Он му је доста помогао финансијски, али му је то отац после све дупло вратио у знак захвалности – испричао је Милан и додао да је тада кафана доста добро радила.

Отварање ресторана се погодило са завршетком Миланове средње школе, тако да је од првог дана у овој кафани. Свих већ 36 година провео је радећи у „Кафани код Лоја“. Каже да само није био 10 месеци, када је био у војсци у Загребу. Сам почетак рада кафане био је занимљив. Почело се са пет артикала: јагњеће печење, пржена и рестована џигерица, кувана глава и чорбе.
– Тај мени је дуго трајао, око 12 година. То је ишло, долазили су људи на доручак и ручак из Ужица и Чајетине. За доручак се обично јела џигерица, а куваних глава нисмо могли да надавамо. Печење је било традиционално. Било је доста посла. Од 1982. до 1990. године успели смо да закућимо, да средимо објекат, двориште – сећа се наш саговорник.
Али, ни он није остао имун на кризу деведесетих година прошлог века. Каже да не воли да је сећа.
– Долазак Милошевића на власт, близу рат у Босни, ратно стање, звецкање оружјем, инфлација, све је утицало да све некако замре. Ми се нисмо баш најбоље снашли, али смо ипак опстали. Имали смо лепих понуда за посао, али отац никада није хтео да уђе у те неке сумњиве радње. Увек је говорио како хоће мирно да спава, а ја сам то прихватио и наставио. Криза је потрајала и чекао сам да се нешто промени, надао се да ће бити боље. Упао сам и у финансијску кризу, 2003. године и отац је умро у 64. години живота, деца мала, а и ја сам имао здравствених проблема. У ствари, 2009. године сам имао инфаркт, након чега сам отишао у бању на опоравак. Е, тада сам добро размислио о свему. Мислио сам да имам сто пријатеља, али када је криза, мало је пријатеља. У бањи сам размишљао о неким потенцијалима. Када сам се вратио, увео сам прасетину и спустио цене да привучем госте. Али, људи су почели да носе кући, а не да једу овде. Потом сам почео да радим 24 сата и то је био прави погодак, нарочито лети, када људи крену на летовање. И у последње четири године то се осетило – казао је Милан.

Сада је у „Кафани код Лоја“ запослено је 16 радника, а лети се упосле још два до три сезонска радника. И са децом нема проблема. Ћерка Ана се лепо удала и ради, а син Ацо ради са оцем и води део са брзом храном. Имају своје срећне породице. Милан је поново задовољан и послом.
– Што се тиче посла, сада сам задовољан, али треба пуно рада и одрицања. Срећом, имам раднике које, мислим, да нема нико у Златиборском региону. Куварице и конобари овде раде и преко 20 година. Недавно смо једном конобару прославили јубилеј од 20 година рада у овој кафани. Купио сам му телевизор, а колеге мобилни телефон. Баш је било весело – додао је Милан.
Милан каже да је некада било лакше доћи до стоке, јер је било веће тржиште и стока је углавном ишла за Босну. Сада се то сузило, али немају проблема око набавке.
– Ретко идем на пијац и после 36 година рада имам коректну сарадњу са многим људима који ми добављају робу. Наиђе неки период када јагњади има мало мање. Ево, у овом период највише их има, али их најмање требам. Критични су јул и август, када крене летња сезона. Тада их нама највише треба, а јагњади нема. Мачкат је највише везан за Ариље и откуп је петком. Ту је као неки сабирни центар и то нам буде као неки барометар. Колико петком буде цена у Ариљу, толика је цена на тржишту. Прасад набављам од ветеринара из Чачка. И сва остала роба нам стиже овде и то од људи са којима дуго радимо. Иначе, јагњад из овог краја су посебна. Карактеристична су по храни коју једу, пасу, и по води коју пију. Има доста јагњади и у Банату, али та њихова вода се осећа на нафту, није као наша. Месо тих јагњади има другачији мирис од наших и одмах се то осећа и у квалитету – објаснио је Милан.
Милан има и своју економију, на којој се налази 20 уматичених оваца и 35 свиња у тову, тако да увек има свеже месо. Од некадашњих пет јела на менију, сада се може јести велики број јела. Поред тог основног јагњећег и прасећег печења, има пилетине, јела по поруџбини, роштиљ, а ових дана ће убацити и јела у сачу и много тога још.
– Разни гости свраћају и разна се јела једу. И роштиљ и печење иду, али најбоље иде комплет лепиња, која је без премца. Много добро је правимо. Наш рецепт је од давнина, а само смо је мало појачали квалитетом и квантитетом. Правимо домаћа кисела млека у злакушким земљаним посудама. И то многи воле и можда је то наш најпродаванији производ – рекао је наш саговорник.

Милан је некада играо фудбал, али је престао због посла. Велики је заљубљеник у овај спорт и да би надоместио што не игра, почео је да се бави спортским радом.
– У нашем ФК Златибору сам провео године и године, и најлепше године су ми ту остале. На наговор покојног Мила Рајића и још неких пријатеља, постао сам спортски делегат на утакмицама. Десет година сам био делегат у зони и српској лиги, а пре 17 година постао сам делегат за Супер лигу Србије и још сам ту. То је неки мој хоби, моја љубав и заиста волим тај фудбал. Много сам пропутовао због тог фудбала по свету и по целој Србији – казао је Милан.
Због познанства у том свету фудбала, Милан каже да нема спортског радника или познате личности из те бранше која није долазила код њега у кафану.
– Нема фудбалера или некога ко је везан за фудбал, да није дошао овде. Бата Ђора увек каже да је ово његова кафана и он нам је најчешћи гост. Од првог дана је ту. Жао ми је што један велики зид нисам претворио у пано да на њега качим фотографије тих познатих људи, који су долазили у кафану. Али, никада није касно, почећу и то, јер је то успомена на те људе. Од политичара Лилић ми је остао у лепом сећању, а долазе и Црногорци. Био је Мило Ђукановић, Момир Булатовић, Светозар Маровић, а од наших Вељо Илић, а Мркоњић исто воли да сврати и увек се хвали да је правио пругу и да је пио ракију са мојим покојним оцем. Ђилас је био једном. Све структуре људи долазе – каже власник „Кафане код Лоја“.
Милан је још у фудбалу. Направио је малу паузу за време кризе у којој је био, јер како каже „ружно је да паметујем, а да не учествује активно у неким стварима“.
– Пре три године мој пријатељ Лазо Рвовић, председник општине Прибој, који долази редовно у моју кафану, а никада није био на фудбалским утакмицама, па чак их не гледа хни на телевизији, бивајући овде, рекао ми је да све људе из спорта које је видео, видео их је овде. Он ме је наговорио да прихватим да будем председник ФК ФАП. Нисам хтео, али ме је замолио да будем у клубу неко време, док се не направи нова скупштина. У клубу је било лоше стање, али смо успели, то ново руководство, да одржимо клуб наредне две године у српској лиги, а ове године смо баш у кризи. Надам се да ћемо изаћи из кризе, јер Прибој прави стадион и остало што иде уз њега, а и МОСИ игре ће бити ове године у Прибоју. Трудићемо се свим силама да останемо у лиги. То ми је нека сатисифакција, јер је ФАП некада био добар клуб и има традицију за себе. Али, опет мислим да све зависи од Слободе, јер када је она јака, сви смо јаки, када она тоне, тонемо и ми. Само да дође приватизација и мислим да ће бити боље. Када реше на државном нивоу главна питања, решиће се проблеми и на локалном нивоу. И као што рекох, фудбал је моја велика љубав и не могу без фудбала. Са репрезентацијом сам као делегат ишао на светско првенство у Немачку. Можда сада одем и у Русију – рекао је Милан и додаје да је његов син Ацо био велики таленат, био је капитен свих генерација у Слободи, од петлића, преко пионира до кадета, омладинаца, а затим је прешао у београдски Рад. Играо је једно време за тај клуб, али је остао без стана и зато се вратио у Слободу, а затим у Јединство, али је због посла у кафани морао да престане да активно игра.

„Кафана код Лоја“ је постала права породична фирма, која се преноси са колено на колено. Почео је Драган, сада је ту Милан, а наследиће је Ацо и његова деца. Нису се много ширили за то време, таман онолико колико је довољно да се ради и достојно живи, а већ има и традицију. Зато је пре две године Милан добио повељу од општине Чајетина као најстарији угоститељ на територији општине.
– Наша општина води рачуна о људима, привредницима, сељацима, баш су на услузи грађанима – рекао је Милан и додао да му је сада у плану да среди паркинг и да коначно заврши спрат на објекту, који је започео његов отац. Ту планира да направи девет соба са купатилима.
– Нема дана да неко не пита за преноћиште. Зато сам одлучио да ово средим и направим собе. Исто тако, морам да средим и овај паркинг и двориште. Ипак је ово неки улаз на Златибор, нека капија, нека тромеђа путева – дода је наш саговорник.
Иначе, друга највећа љубав коју има Милан је лов. Постао је ловац још као младић.
– Од тада до данас редовно идем у лов. Имам моју групу и зими сваког викенда идемо у лов у Јабланицу, а лети је Тара незамењива. Нема лепшег лова него на Тари. Људи не знају колика је Тара лепа планина. Поред тих места, идемо код пријатеља и другара у Румунију и Мађарску, а и они долазе код нас. Са њима смо направили баш лепу сарадњу. Они су много организованији од нас и ми то сада покушавамо да пренесемо код нас. А њима је необично занимљиво наше „чекање вука“. Иначе, нисам од оних ловаца који само лове. Ја сам од оних који више воле природу и шетње. Некако ми је жао да пуцам у зеца, срндаћа, вука нисам никада уловио. Једино волим лов на дивље свиње, јер су оне праве штеточине – рекао је Милан.
И на крају Милан каже да је сада задовољан са оним што је постигао, али је посебно истакао да све ово не би урадио да није било његове супруге Весне, која му је увек давала подршку и водила кафану када он није био ту.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments