Аеродруми и ваздуплохови

- Искрен да будем, то што чланови и симпатизери СНС-а раде, то бесомучно глорификовање Вучића, у чему он, евидентно, ужива, стварно не разумем -

Velimir Ilić i Tihomir Petković, stari koalicioni partneri, na Ponikvama pre desetak godina, kada su po hiljaditi put završavali adaptaciju aerodroma

ЧЕЛИЧНЕ ПЕНЏЕТЕ
Често у последње време помињу некакву стабилократију. Појма немам шта је то, заиста ми није јасно о каквој је стабилности реч. Стабилност у пропадању? Режимски медији ударају лакировку, ево, данас, она двојица потпуно безначајних, али дуговечних, политичара спустили су се низ конопац са Авалског торња. Дакле, класично естрадно понашање, на корак до Парова. Очигледна је намера да фасцинирају народ својом добром формом, као да су у питању играчи тениса, а не политичари који би требало да решавају проблеме, уместо што нон-стоп повећавају порезе и акцизе, а онда отете паре троше на будалаштине. Чедомир се својевремено, бринући народне бриге, пентрао нао Аконкагву, а данашњи властодршци, све секирајући се за народну муку, освајају Авалски торањ…
Него, да мало погледамо цифре. Јавни дуг земље 2008. био je 8,8 милијарди евра, онда je Тадић дуг за 4 године дуплирао и нагурао на 17,7 милијарди, додуше, делом захваљујући чувеној Светској економској кризи (која код нас, очигледно, још траје), а делом изнуђеним, коалиционим повећањем пензија и плата, да би Вучић и екипа пар година касније наставили утабаним стазама и добацили до фантастичне 24-ке, па су, уз велику помпу, последње две године дуг стабилисали на тричавих – 23 милијарде. И сад је то некакав успех? Свемирски резултат? Чисто да подсетим, после десет година ратовања и сатирања свега наоколо, али и себе самих, Србија је дочекала 2000-у годину задужена са 14 милијарди еура. Наредних година дуг се чак и смањио, 2007. и 2008. на испод 9 милијарди, што је чинило 28,3 посто тадашњег БДП-а, да би данас, после деценију и по сензационалних резултата, са посебним нагласком на последњих шесг година, дуг био већи за скоро 10 милијарди и чинио преко 61 посто БДП-а и то по, очигледно, фризираној статистици. И за то време апсолутно сви порези су значајно увећани, додато је гомилу нових разних креативних такси, а акцизе су отишле у небо, а оне нису ништа друго него порез, само другачије их зову, да се Власи не досете… Узмимо само цену горива. Пре нешто више од 10 година гориво је коштало 80 динара за литар, а онда је цена све више расла, да би данас, без поскупљења које најављују ових дана, била дупло виша! А од те цифре, нешто више од пола иде на порез држави! Стабилно, нема шта. Ту лажну стабилност нису постигли реформама, већ кресањем пензија, па су их, као велики народни добротвори, недавно мало коварнули. А онда то што су дали пре пар месеци повећањем плата и пензија, сада ће да узму кроз акцизе. Пресипање из шупљег у празно. Све то ствара прилично суморну и безнадежну слику, напретка нема, а то се у економији зове стагнација, а не стабилократија. Прецизније, пошто други народи напредују док Србија стагнира, реално, ми сваке године све више заостајемо за човечанством. То што власт застрашује медије који критички гледају на стварност, а финансијски награђује они који су се претворили у пропагандистички сервис, чиме се директно меша у тржишну утакмицу, сигурно неће допринети напретку, јер уљуљкивање лажима никада ниједној нацији није донело корист, већ само штету.


Подједнако је штетан и култ Вође који се овде шири брже од епидемије малих богиња. Искрен да будем, то што чланови и симпатизери СНС-а раде, то бесомучно глорификовање Вучића, у чему он, евидентно, ужива, стварно не разумем. Трагикомично изгледа када се људи пред пензијом, тобож много важни, додворавају Вучићу бесмисленим предлозима, као што је то урадио градоначелник овдашњи, Тихомир Петковић, гледе аеродрома Поникве. Он је, у бришућем лету, наставио тамо где је фуриозно започео његов страначки колега, такође друг градоначелник, али Краљева, доктор некаквих наука, који, иако у четрдесетим годинама, још увек није научио како се каже аеродром, али је зато дипломирао, магистрирао и докторирао са десетком на, мислио сам до јуче, озбиљном државном Факултету политичких наука. Завршиш факултет, државни, а не научиш да кажеш аеродром, то само може у Србији, и нигде више на кугли земаљској. Успут и нокаутираш оне који се усуде да те критикују, али, боже мој, то је још увек на нивоу екцеса, не бију напредњаци баш толико често критичаре режима. За сада. Елем, не би ли некако убедили неверне Томе у Нишу, сетили се генијално напредњаци, у градовима где постоје, да аеродроме, иако нису у функцији, а и неће скоро бити, оберучке понуде своме Вођи. Напредњаци знају да њихов Вођа све најбоље зна, па су решили да личним примером, издајницима, протувама и, уопште узев, ништаријама из Ниша, покажу како се воли и жртвује за домовину, отаџбину & родну груду. И за Вођу. За Вођу поготову. Наравно, није Вучић блесав, истовремено су његови телали најавили и чистку у њиним редовима, па ти сад, чик, не кажи оно што су те лепо замолили да кажеш. Зато нема дисонантних тонова, напротив, све климоглавац до климоглавца, утркују се да покажу неизмерну љубав, до гроба ако треба, јер нико није блесав да остане без уносне синекуре. А за синекуру ваља на све пристати, кога брига за образ, њиме се не плаћају рачуни. Данас ће тврдити за црвено да је бело, сутра, ако затреба, да је црно, прекосутра… До јуче су тврдили да Поникве никако не могу бити регионалне, јер су само наше и ничије више, сменише и њиног директора само зато што је присуствовао регионалном састанку, а данас, кад отаџбина иште, не мора аеродром да буду наш и само наш, може да буде и Вођин. Има ту некакве логике, додуше напредњачке, извитоперене, по принципу, ако су Поникве Вођине, онда су и наше, јер је Вођа наш, али никако не могу да буду златиборске, јер Златибор никако да буде Вођин. Као у оној старој револуционарној – Ми смо Вођини и Вођа је наш.
Има ли даље? Нема. Може ли горе? Може.
И биће.

Тони Станковић (Ужичка недеља 984)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.