Srušena kuća Ljube Stojanovića
Posle porodične kuće i spomen biste Milutina Uskokovića, Sokolskog doma, Kasarne IV puk „Stefan Nemanja“, Lužničkog ateljea ratnog slikara Mihaila Milovanovića, Ribničke kolibe Branka Popovića, Kraljevskog konačišta u Popovića kući na Lipi, izvedena je još jedna akcija na nezaborav istorijskih vrednosti grada Užica. Ovoga puta gimnazijski ponavljači dali su saglasnost na rušenje kuće državnika, filologa, profesora Velike škole, oca srbistike akademika Ljubomira Stojanovića. Činovnički dangubari sa redovnim opštinarskim platama kao da se pitaju – ko bi taj Stojanović, da nije od onih iz Mačkata koji suše pršutu i prave duvan čvarke?
Kada su se ovog aprilskog jutra pored Kuće na Slanuši pojavile građevinske mašine za rušenje i investitori sa urbanističko tehničkim uslovima, porodični dom Ljubomira Stojanovića je postao sklon padu i bezbednosti pešaka – pacijenata obližnjeg Doma zdravlja. Već do podne kuća je pretvorena u građevinski šut, koji je kamionima odvežen u deponiju „Duboko“. Sagrađena u vreme Velikog požara i bežanije Turaka u Bosnu, kuća je stajala kao prepoznatljiva skoro dva veka. Sa krovom na četiri vode, belim dimnjakom, kamenim podrumom i doksatom sa osušenim muškatlama, da je pameti, trebala je odavno biti u grbu grada Užica. Od dugog vremena postala je nakrivljena na stranu prema kafani Top i ličila na Kosi toranj u onom italijanskom gradu. Kroz avlijsku kapiju, mlađani Ljubomir je kretao put užičke realke, jazu za kupanje kod Tolove vodenice, a sa prozora je dečački radoznao gledao protestne radikalske skupove u kafani Vidoja Nevesinjca. Posle školovanja u užičkoj gimnaziji, za koju se pričalo da se sa njenih prozora video Beč, Ljubomir je krenuo put velike škole u Beogradu. Užicu i roditeljima vraćao se u toku letnjih ferija. Iz Beograda je jedne jeseni krenuo u Evropu, radi dopune svojih filoloških znanja stečenih u Srbiji. Veliki evropski univerzitetski centri Sant-Peterburg, Beč, Lajpcig i Berlin bili su njegova naučna boravišta. Za života je ušao u nacionalnu istoriju Srbije. Njegova dela i naučni spisi danas su obavezna literatura za studente srpske filologije. Napisao je i objavio Vukova dela i prepisci, Komentari Miroslavljevog jevanđelja, Letopise, šest knjiga „Srpskih zapisa“.
Ljuba Stojanović je život završio u Pragu, gde je i sahranjen. Skromna čamova krstača sa praškog groblja još uvek čeka slobodno mesto na užičkom mestu Dovarje. Ali, umesto zavičajnog opela, došlo je preduskršnje jutro sa građevinskim bagerima i radnicima na krovu rodne kuće.
Još jedan velikan Užica dr. Miloš Perović, pisac i filozof, doktorant univerziteta u Cirihu, učesnik albanske golgote, koji je kraj Velikog rata dočekao na štakama i amputiranom nogom, zaboravljen je u rodnom gradu. Nekoliko meseci pre nego što će iz kasarne S. Nemanja u Krčagovu krenuti put Albanije i Krfa, zapisao je: „Dok se ja bavim etičkim dilemama Spinoze, ovde je glavni Vuk šuster“. Perovićeva kuća nije srušena, jer se u Užicu ne zna gde se nalazi. Možda će se jednog budućeg dana, zahvaljujući nekom građevinskom investitoru, utvrditi lokacija i kat. parcela još jednog velikana grada Užica. (http://www.graduzice.org/userfiles/files/knjizevnostvaralastvodo1918.pdf)
S. Tripković
