UŽICE KOJE TRAJE: PIŠE: S. TRIPKOVIĆ (tekst objavljen u Užičkoj nedelji 2003. godine)
Dok centar Njujorka predstavlja neonski bilbord na „Tajms skveru“ sa nacionalnim brendom Koka – kole, a Pariza gvozdeni performans pod nazivom Bobur, istorijski centar Užica čini oronula kuća na početku ulice Petra Ćelovića na Slanuši. Zidana ćerpičom i sigom iz Bioske, sa krovom od tesane građe na četiri vode, pokrivena ćeramidom, ova kuća odoleva vremenu već više od 150 godina. Kao užički Etoal, do nje dolaze važni gradski pravci sa Carine, Pore, donje čaršije i Megdana. Preživela je sve ideološko-građevinske nalete pa i onaj zadnji kada su novi oslobodioci srušili Žitnu pijacu i sagradili Trg partizana sa željom da ga jednoga dana sastave sa Belim grobljem. I danas ova kuća odoleva komšijskom okruženju koje čini komanda korpusa bivše JNA, zgrade MUP-a, višespratnica Saveza boraca i zapuštena bara Milutina Mrkonjića.
Jednog davnog leta na drugi dan Svetog Ilije u sobi na spratu kuće sa koje puca pogled na Đetinju i Kasapčića most, Spasoje Puškar, Mostarac, i njegova žena Sara, domaćica iz Rujevca dobili su sina. Drvena kolevka bila je već ranije postavljena ispod dvokrilnog prozora koji gleda na ulicu koja deli grad na turski i srpski deo varoši. Sin naslednik oca Spasoja, Ljubomir Stojanović prohodao je onog meseca kada je Užice izgorelo u velikom požaru, a Turci pobegli preko Terazija za Bosnu. Nekoliko godina kasnije Ljubomir je sa dečačkom radoznalošću gledao ustavu na jazu Tolove vodenice i osluškivao huk planinske vode koja je padala na drveni točak. U povratku kući primetio je neke bučne ljude okupljene ispred kafane „Lijevljanin“ za koje će kasnije saznati da se bave politikom i da sebe nazivaju radikali, naprednjaci, liberali. Dok su užičke velmože pobesnele od lako zarađenih para, svoje sinove upućivali na prodaju volova i zaradu od zelenaških kamata, barutandžija Spasoje svoga sina šalje da izuči nauke na Velikoj školi u Beogradu. Mladi Stojanović završava studije nacionalnih nauka, srpsku pismenost sa gramatikom, istoriju i filologiju. Posle studija vraća se u Užice i prvu platu dobijenu od direktora Realke, Vasa Filipovića, trčeći preko Slanuše nosi ocu Spasoju koji ga pogleda sedeći na drvenoj klupi svoje kuće. Posle profesorskog stažiranja nemirni duh i želja za znanjem odvodi Ljubomira Stojanovića u velike univerzitetske centre tadašnje Evrope. Na adresu roditeljske kuće stižu razglednice sa pozdravom za oca i majku iz Beča, Petrovgrada, Berlina, Lajpciga. Zadnja pisma upućena iz Nice i Ženeve otac Spasoje nije primio, jer je uveliko počivao u zelenoj aleji Belog groljba na Pašinovcu.
Profesorskim radom, objavljivanjem stručnih knjiga, pisanjem školskih i univerzitetskih udžbenika, prevodima sa ruskog kao i političkim angažovanjem, Stojanović je obeležio jedan istorijski period Srbije. Bio je značajan nastavljač dela Vuka Karadžića. Veliko i originalno naučno stvaralaštvo u oblasti i filologiji uvelo je Stojanovića u Srpsku kraljevsku akademiju nauka. Dok su tih godina Užičani masovno ulazili u hajdučke odmetničke družine, esnafska udruženja za preprodaju jareće kože i zelenaške špekulativne odbore, Ljubomir Stojanović ulazi u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Ali, u Užicu za to i ne mare. I kao da već tada Ljubomiru Stojanoviću sudbina određuje da među svojima ostane zaboravljen. To je doživeo i njegov nešto stariji komšija sa Lipe, Milutin Uskoković sa kojima je šetao stazama užičkog detinjstva. Zato na užičkom groblju Dovarje od granitnih grobnica stočarsko-gospodstvenih i špekulativno – autentičnih Užičana, još uvek nema mesta za čamovu krstaču akademika Ljubomira Stojanovića. I nije slučajno što je Karađorđe poslao u Užice nepismenog knjaza da pomogne u stvaranju moderne srpske države. Odmah po dolasku Miloš je ovlastio panađurce (panađur-turski vašara na kome se prodaje i kupuje) da o svemu odlučuju i da budu ponos i dika nove moderne Srbije u Rujanskoj nahiji. Miloš je uvažavao panađurce, što su samo pravili brige i probleme. Neki od njihovih naslednika danas nose transparente sa natpisom „oteto-prokeleto“ zaboravivši staru narodnu izreku „lako došlo – lako otišlo“. Otimačina imovine posle oslobođenja 1945. godine bila je ista kao otimačina imovine posle oslobođenja i požara 1862. godine.
One godine kada je ugušena Đakova buna knjazov ađutant Milisav Lipovac je naložio lokalnim kmetovima „da se pobiju svi oni koji znaju pisati i čitati“. Zato i nije čudo što u višetomnoj istoriji Užica ima na hiljade panađuraca, a samo dva akademika koji su nekako utekli od Lipovca i njegovih političkih potomaka i naslednika.
Neposredno uz strehu kuće Ljubomira Stojanovića na Slanuši koju godinu kasnije sagrađena je kuća Joviše Vasovića. Liče jedna na drugu kao da su je gradili isti majstori. Skorašnjih godina u prizemlju Vasovića kuće nalazila se čuvena majstorska radionica „Čila – Šustera“. Bilo je to kultno mesto okupljanja užičkih ljubitelja lova i ribolova. Bežeći od nervoznih supruga i nezahvalne dece tu su svake večeri viđane neke mlađane lokalne face koje su između sebe komunicirale tajnim staleškim pseudonimima kao Šena, Mangovac, Kiro, Pržulj, Lucko. Tu su pravljeni planovi i objavljeni ratovi za uništenje celokupne flore i faune Tare i Semegnjeva, Jelove gore i Crnokose, Đetinje i Drine, i svih njihovih pritoka. Na zidnoj polici nalazio se radio aparat marke „Kosmaj“ sa okruglom skalom i antenom postavljenom na vrhu obližnje Šoljevića kapije. Neki od učesnika ovih skupova pričali su kasnije kako su bili pod prismotrom, zbog sumnje „da na Kosmaju slušaju Grgu Zlatopera“, „Glas Amerike“ i intervjue koje je davao Kralj Petar Drugi. Zbog toga ih njihovi direktori, koje je postavljao Komitet, nisu voleli.
Bez obzira što je bio naučnik i pisac Ljubomir Stojanović nije mogao pobeći od politike. U politički život ušao je kao narodni poslanik da bi brzo stigao do člana Vlade, ministra i državnog izaslanika u Francuskoj i Švajcarskoj. Kao lider Republikanske stranke nudio je program u kome je bila republika kako državno uređenje, ekspertska Vlada, decentralizacija i jačanje institucija uprave države. Isto ono ili slično što ovih dana nudi reformski blok koji formira vladu Srbije. Kada mu je Kralj Petar Prvi ponudio mandat za sastav Vlade, Stojanović i to odbija. Učinilo mu se da je to veliki izazov i velika odgovornost za sudbinu naroda. Za razliku od promišljenog zemljaka – akademika, neki današnji Užičani poput lokalnog protetičara, ili Veljinog poverenika, Vladu bi sastavili pre nego što bi ispili gutljaj kafe u „Klafionici“ Gradske kafane ili pročitali naslove sa prve strane šarenog „Kurira“.
Pre nego što je osetio prve znake bolesti Stojanović je objavio i recenzirao fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja koje je tadašnji Kralj Aleksandar doneo iz Hilandara i održao prigodnu besedu povodom prenošenja posmrtnih ostataka Vuka Karadžića u zemlju. Sećajući se stare roditeljske kuće na Slanuši, užičke Realke i porušenih zidina manastira Rujno u Vrucima, Ljubomir Stojanović umire daleko od svoje zemlje i rodnog grada.
Posmrtne humke užičkog akademika nema na groblju Dovarje. Ali u ulici Petra Ćelovića na Slanuši stoji njegov spomenik – kuća od sige, pokrivena ćeramidom. Sa njenog dvokrilnog prozora puca pogled na novo Užice.
S. TRIPKOVIĆ
