ПИШЕ: Владимир Давидовић
Почетак лета у енглеској престоници не обележава, као у Србији, почетак школског распуста, него тениски турнир у Вимблдону. Злосрећним енглеским школарцима распуст почиње тек претпоследње недеље јула, неких 5 недеља након распуста њихових вршњака у Србији. Летњи распуст им, дакле, траје свега 6 недеља, таман толико да прескупим летовима оду до Шпаније, или локалним превозом до оближњег базена, како је ко већ у могућности. А најстарији тениски турнир на свету, (Новак, зна се који, негде рече и – најугледнији) почиње претпоследњег понедељка у јуну.
Вимблдон, шаролико предграђе Лондона, синоним je за тениски турнир, званично „Шампионат, Вимблдон“ (The Championships, Wimbledon). Међу Лондоњанима, само предграђе понекад се помиње по прва четири знака свог поштанског броја, као „ес-даблју-најнтин“ (SW19).
У мојих 9 година у Лондону, једина ствар која никада није издала током тениског турнира је – време. Наиме, тих пар недеља, често је и једино лето које Лондон и његови становници виде.
Лондонски летњи фолклор, наравно, знатно је различит од свог ужичког пандана. Нико, очекивано, не иде „у малине“, али један део Лондоњана нађе се на тениском турниру. Оне, који имају новца и не маре да га потроше на прескупе карте, целе две недеље гледања тениса, може да кошта више од 2.000 фунти (око 2.300 евра). Толико отприлике коштају улазнице на трибину централног терена, плус још покоја привилегија. Они други, који немају времена или новца, а ипак желе да буду довољно близу догађаја, могу да уђу на споредне трибине, на тзв. „Хенманово брдо“ (названо по Тиму Хенману, вишеструком финалисти и никада победнику Вимблдонског турнира), где догађаје са централног терена могу да прате на великим, за ту прилику постављеним, екранима. То задовољство кошта 10-20 фунти, што је такође изразито висока цена у односу на ниво услуге – нема седишта, а ни хладовине, уместо меча, уживо се гледа, у ствари, телевизијски пренос, и једино што мало поправља слику је нешто нижа цена Пимса, напитка (коктела) који је симбол Вимблдона, скоро колико и тенис. Да, они који себи могу да плате само улаз на Henman Hill, обично се не секирају ни око јагода и шлага, које се на трибинама скупих улазница, тамо где влада посебна етикета око облачења, навијања, па чак и кашљања, тамане буквално на тоне. Уштогљена господа и даме у необичним, егзотичним, шеширима потроше, у тих пар недеља, 30-ак тона јагода и 10-ак тона шлага.
Промрмљаће понеко и на Вимблдону онај лицемерни слоган, да политику и спорт не треба мешати, али то гледаоцима тениског турнира не значи много. Није политика када чак и публика на отменим трибинама бесомучно звижди или извикује погрде против нпр. Ђоковића или Надала, али јесте вишегодишња цинична пошалица о Ендију Мареју. Када игра добро, Мареј, чија је лондонска адреса само пар миља од Вимблдона (у ушушканом и од саобраћаја скрајнутом Молзију) је „Британац“. Када игра испод очекивања размажене енглеске тениске публике, деградирају га у – Шкота. Када је 2012. по први пут узео трофеј на Вимблдону, неко је предложио да се Henman Hill прекрсти у Murray’s Mound (Марејева гомилица/хумка). Иако наизглед духовита алтерација, овај други назив није се примио међу публиком.
Овогодишњи Вимблдон, међутим, пролази у сенци светског фудбалског првенства. Тврдоглави организатори тениског турнира одбили су да помере термин одигравања мушког финала на неки дан и сат, па се не би сударао са финалом Мундијала.
Фудбал – изненађеност
А Енглеска је, упркос танушним играма, добацила до полуфинала.
Сви су изненађени, мада своју радост, због зачуђујућег досадашњег резултата, показују доста уздржано. У Ужицу је пре четврт века владала већа еуфорија када је Слобода била надомак Прве савезне лиге, него у Енглеској када је репрезентација доспела у полуфинале.
Као што је Ужичка недеља у прошлом броју већ писала, највероватнији сценарио „Брегзита“ је излазак из ЕУ који то није. Предлог, тачније преговарачку платформу, која иде у том смеру, а коју је предложила премијерка Меј, није прихватило најмање троје људи из њене владе, из које су брже-боље изашли. Изашао је Д. Дејвис, за кога тврде да је током 15 месеци свог министарског мандата саставио можда 5-6 сати рада, као и његов заменик, Борис Џонсон, британски Ивица Дачић. Ако неко од читалаца Недеље још није разумео паралелу Џонсон-Дачић, ево још мало појашњења:
Обојица рођени и расли у привилегованим слојевима друштва. Борис у Њујорку, у породици банкара, државног стипендисте и плаћеника, Ивица у Гњилану, у породици упосленика Удбе. Обојица су, упркос новцу и привилегијама, на врхунским универзитетима својих земаља учили школе које се завршавају без много труда, али их је тешко описати, Борис Класичне студије на Оксфорду, а Ивица неко самоуправљање на београдском ФПН-у. Обојица су од младих дана у политици, а у једном тренутку су се докопали министарства спољних послова. Своје министровање су и један и други искористили да осрамоте земљу коју представљају… Треба ли још? Да, Борис је неких годину и по старији од Ивице и требало му је знатно мање од 10 година да дипломира, али наш Ивица је своју школу завршио са десетком.
(Ужичка недеља 990)
