PIŠE: Vladimir Davidović
Početak leta u engleskoj prestonici ne obeležava, kao u Srbiji, početak školskog raspusta, nego teniski turnir u Vimbldonu. Zlosrećnim engleskim školarcima raspust počinje tek pretposlednje nedelje jula, nekih 5 nedelja nakon raspusta njihovih vršnjaka u Srbiji. Letnji raspust im, dakle, traje svega 6 nedelja, taman toliko da preskupim letovima odu do Španije, ili lokalnim prevozom do obližnjeg bazena, kako je ko već u mogućnosti. A najstariji teniski turnir na svetu, (Novak, zna se koji, negde reče i – najugledniji) počinje pretposlednjeg ponedeljka u junu.
Vimbldon, šaroliko predgrađe Londona, sinonim je za teniski turnir, zvanično „Šampionat, Vimbldon“ (The Championships, Wimbledon). Među Londonjanima, samo predgrađe ponekad se pominje po prva četiri znaka svog poštanskog broja, kao „es-dablju-najntin“ (SW19).
U mojih 9 godina u Londonu, jedina stvar koja nikada nije izdala tokom teniskog turnira je – vreme. Naime, tih par nedelja, često je i jedino leto koje London i njegovi stanovnici vide.
Londonski letnji folklor, naravno, znatno je različit od svog užičkog pandana. Niko, očekivano, ne ide „u maline“, ali jedan deo Londonjana nađe se na teniskom turniru. One, koji imaju novca i ne mare da ga potroše na preskupe karte, cele dve nedelje gledanja tenisa, može da košta više od 2.000 funti (oko 2.300 evra). Toliko otprilike koštaju ulaznice na tribinu centralnog terena, plus još pokoja privilegija. Oni drugi, koji nemaju vremena ili novca, a ipak žele da budu dovoljno blizu događaja, mogu da uđu na sporedne tribine, na tzv. „Henmanovo brdo“ (nazvano po Timu Henmanu, višestrukom finalisti i nikada pobedniku Vimbldonskog turnira), gde događaje sa centralnog terena mogu da prate na velikim, za tu priliku postavljenim, ekranima. To zadovoljstvo košta 10-20 funti, što je takođe izrazito visoka cena u odnosu na nivo usluge – nema sedišta, a ni hladovine, umesto meča, uživo se gleda, u stvari, televizijski prenos, i jedino što malo popravlja sliku je nešto niža cena Pimsa, napitka (koktela) koji je simbol Vimbldona, skoro koliko i tenis. Da, oni koji sebi mogu da plate samo ulaz na Henman Hill, obično se ne sekiraju ni oko jagoda i šlaga, koje se na tribinama skupih ulaznica, tamo gde vlada posebna etiketa oko oblačenja, navijanja, pa čak i kašljanja, tamane bukvalno na tone. Uštogljena gospoda i dame u neobičnim, egzotičnim, šeširima potroše, u tih par nedelja, 30-ak tona jagoda i 10-ak tona šlaga.
Promrmljaće poneko i na Vimbldonu onaj licemerni slogan, da politiku i sport ne treba mešati, ali to gledaocima teniskog turnira ne znači mnogo. Nije politika kada čak i publika na otmenim tribinama besomučno zviždi ili izvikuje pogrde protiv npr. Đokovića ili Nadala, ali jeste višegodišnja cinična pošalica o Endiju Mareju. Kada igra dobro, Marej, čija je londonska adresa samo par milja od Vimbldona (u ušuškanom i od saobraćaja skrajnutom Molziju) je „Britanac“. Kada igra ispod očekivanja razmažene engleske teniske publike, degradiraju ga u – Škota. Kada je 2012. po prvi put uzeo trofej na Vimbldonu, neko je predložio da se Henman Hill prekrsti u Murray’s Mound (Marejeva gomilica/humka). Iako naizgled duhovita alteracija, ovaj drugi naziv nije se primio među publikom.
Ovogodišnji Vimbldon, međutim, prolazi u senci svetskog fudbalskog prvenstva. Tvrdoglavi organizatori teniskog turnira odbili su da pomere termin odigravanja muškog finala na neki dan i sat, pa se ne bi sudarao sa finalom Mundijala.
Fudbal – iznenađenost
A Engleska je, uprkos tanušnim igrama, dobacila do polufinala.
Svi su iznenađeni, mada svoju radost, zbog začuđujućeg dosadašnjeg rezultata, pokazuju dosta uzdržano. U Užicu je pre četvrt veka vladala veća euforija kada je Sloboda bila nadomak Prve savezne lige, nego u Engleskoj kada je reprezentacija dospela u polufinale.
Kao što je Užička nedelja u prošlom broju već pisala, najverovatniji scenario „Bregzita“ je izlazak iz EU koji to nije. Predlog, tačnije pregovaračku platformu, koja ide u tom smeru, a koju je predložila premijerka Mej, nije prihvatilo najmanje troje ljudi iz njene vlade, iz koje su brže-bolje izašli. Izašao je D. Dejvis, za koga tvrde da je tokom 15 meseci svog ministarskog mandata sastavio možda 5-6 sati rada, kao i njegov zamenik, Boris Džonson, britanski Ivica Dačić. Ako neko od čitalaca Nedelje još nije razumeo paralelu Džonson-Dačić, evo još malo pojašnjenja:
Obojica rođeni i rasli u privilegovanim slojevima društva. Boris u Njujorku, u porodici bankara, državnog stipendiste i plaćenika, Ivica u Gnjilanu, u porodici uposlenika Udbe. Obojica su, uprkos novcu i privilegijama, na vrhunskim univerzitetima svojih zemalja učili škole koje se završavaju bez mnogo truda, ali ih je teško opisati, Boris Klasične studije na Oksfordu, a Ivica neko samoupravljanje na beogradskom FPN-u. Obojica su od mladih dana u politici, a u jednom trenutku su se dokopali ministarstva spoljnih poslova. Svoje ministrovanje su i jedan i drugi iskoristili da osramote zemlju koju predstavljaju… Treba li još? Da, Boris je nekih godinu i po stariji od Ivice i trebalo mu je znatno manje od 10 godina da diplomira, ali naš Ivica je svoju školu završio sa desetkom.
(Užička nedelja 990)
