ЛЕГЕНДЕ УЖИЧКОГ ПРИВАТЛУКА: МИЛОВАН РАДОЈИЧИЋ РОЈА
У Ужицу нема особе која није била на неком весељу у сали „Код Роје“. Овај популарни угоститељски објекат припада Миловану Радојичићу Роји, човеку који је на веома неприступачном терена направио савремену салу за весеља. Тренутно је то највећа сала у граду, која може да прими 750 гостију.
Милован Радојичић, рођени Ужичанин, до пре 25 година није ни помислио да ће издавати салу за весеља. Напротив, у животу се бавио сасвим другом делатношћу.
– Прво сам радио у некадашњем саобраћајном предузећу „Ракета“, као аутомеханичар. Ишао сам на обуку, па сам радио на регистрацији возила и техничке прегледе. Упоредо сам се школовао у Чачку. Завршио сам Вишу машинску, одсек саобраћај, и имао сам све положене категорије вожње. Од 1982. године постао сам председник комисије за полагање возачког испита у АМСС. Одатле сам отишао у пензију – сећа се Роја.
Са услужним, односно угоститељским делатностима, почео је 1991. године. Како каже, сасвим случајно је седео са једним човеком из Обреновца, који је издавао хладњаче за весеља. Тај човек из Обреновца му је предложио да и он ради са хладњачама. Већ 1988. године је набавио покретне хладњаче. Многима их је издавао за шатре, па и за „Турист“ и ваљаонички Раднички дом. Онда је схватио да би било добро да има своју салу за издавање.
– Увидео сам да је то уносно. Међу првима у Ужицу сам почео озбиљније да радим са тим. Пре мене салу за весеља је имао Жеравчић у Врелима и Прљо на Белој земљи. То су били мањи објекти. Ја сам почео у априлу 1991. године. Ту где је сада моја сала, ту је била урвина. Почео сам да радим ископ, било је доста шуме, када се извали дрво, није се могло да се приђе ни запрегом. А онда полако, ископ по ископ, направио сам терен и салу. У септембру 1991. године почео сам да радим. Недавно сам прославио 25 година рада. За све то време радим истим интезитетом, без успона и падова – каже наш саговорник.
У почетку је то била сала која је могла да прими 450 особа. Како се равњало и слегало земљиште, Роја је проширивао објекат, тако да данас та сала може да прими 750 особа. Али, пре 25 година, све је било другачије.
– Били су другачији услови. То су биле клупе, па су се гости сабијали. Како је време пролазило повећавали су се захтеви закупаца, тражило се више простора. Пратио сам њихове захтеве, модернизовао салу, увео сензоре, где су мокри чворови … Једноставно морате да пратите, ако изгубите корак у опреми, тешко се можете повратити – казао је Милован.
У сали „Код Роје“ почеле су да се праве и прве свадбе радним данима, али су кренули и други новитети.
– То је почело 1995. године. Издавао сам салу викендом и увек сам стрепео да ли ће тај неко отказати свадбу, јер се и то дешавало. Дешавало се да откажу свадбу због смрти некога у фамилији или се млада и младожења растуре пред саму свадбу. Свега је било. И онда је дошао један мој познаник из Стапара, тражио је салу за свадбу, али никако да уклопимо време, јер је скоро сваки викенд био заузет. Кажем му да ћу му дати бесплатно, ако узме радни дан. И он оде, а сутрадан дође са пријатељем те уговорисмо салу за четвртак. И тако је почело да се свадбе праве радним данима. Код мене у сали су почели да се служе и први шампињони уз предјело. Неки их је човек производио у Севојну и када је правио весеље код мене, каже да хоће и шампињоне. Сви су се смејали томе – печурке на свадби. Али, убрзо су их многи прихватили и сада су неизоставни део трпезе. Исто тако је било и са чварцима. Било је незамисливо да чварци буду на столовима, а ето, сада је неазмисливо да буде сто без њих. Само је потребно да неко први почне, а после се све то одмах прихвати и устали – додао је наш саговорник.
Старије генерације се сећају свадби под шатром и обавезног куваног купуса на јеловнику. Кувани купус, како каже Милован, био је и код њега у почетку.
– Имам иза сале натркивени део, где се кувао купус, у земљаним лонцима. И данас имам та четири лонца од по 80 килограма. У последње четири године, нико није тражио купус на јеловнику. Сада већина спрема гулаш, а купус се обавезно спрема у Чачку, понекад у Пожеги, али у Ужицу нигде. И знало се, ако је купус, онда се служила чорба, а ако је гулаш, онда иде супа. Печење је на крају – каже Милован.
У односу на некада, данас је трпеза много богатија.
– Јесте богатија и мислим да се доста претерује и доста се баца. Уз предјело стављају паприку у павлаци, шампињоне, чварке, салате – папrика, пaрдајз, краставци, купус и много тога још, па ролати… Па, не може све да се поједе, а не може ни да се остави за касније, у замрзивач.
Закупци сале често имају своје захтеве.
– Неки траже округле столове, неки четвртасте, неки траже посебне декорације. Када траже округле столове стаје мање гостију и за једним округлим столом има десет места, док за овалним дванаест. Е, када имају такве жеље, онда смо ми у великом послу, јер треба изнети четвртасте и поставити округле столове. Такође, траже посебне декoрaције на столицама и са машнама. Има и воћних аранжмана, као и велики вински сто са посудом у коју сипају вино и исеку воће. И тога се много баци. Почели су да праве и коктеле, доводе коктел мајсторе и мешају алкохолна пића са соковима. Некада је декорација била са балонима, по хиљаду балона, али данас тога скоро и да нема. Једино када су рођендани. А за свадбе су сада увели цветне аранжмане. И што је најзанимљивије, у 90 посто случајева млада одређује све. Она води главну реч. Зато увек треба бити будан и пратити трендове – објаснио је Милован.
Иначе, посла највише има у мају, јуну и октобру. Када су постови, скоро да нема весеља. И у последње време, свадбе имају све мање гостију. То је опет ствар, како каже Милован, закупца, али млада највише води рачуна о томе. Млада је главна и када је музика у питању. Млађе генерације више не интересује ко је на тзв. узову, више им је битно друштво. Не поштују стара правила и зато се смањује број гостију.
– Код мене се углавном праве заједничке свадбе. Музику углавном бирају млада и младожења, и то скоро увек програмску. У ствари, направе листу песама које не долазе у обзир, па понекад може да буде и проблема. Био сам на једној свадби, где је ујак тражио традиционалну свадбарску песму „Певај ујко, певај роде“, давао новац, али музика то није смела да свира, па је ујак, иако је био стари сват, отишао са свадбе пре ручка. И некада су свадбе трајале много дуже него данас. Данас до 22 сата и после разлаз, а некада, ујутру када устанем, води се коло испред сале – упоредио је Роја и додаје да сада има мало више културе, када је у питање пењање по столовима. Сада је тога много мање, а некада је било више људи на столовима, него доле на поду.
Што се тиче особља, Роја у понуди већ има уходане групе људи, конобара, али ипак остаје на закупцу да одабере да ли ће позвати неке своје људе.
Ипак, власнику „Сале код Роје“, најдраже је када му се враћају старе муштерије.
– Дешава се да су неки правили весеља 1991. године, а сада ти исти доводе своју децу и ту им праве нека весеља. Било је да из једне куће њих седам праве славље.
У граду је све више објеката за весеље, али Роји то не смета.
– Као што рекох, битно је да се ослушкује, да се прате трендови. Потпуно сам модернизовао салу, доле је сада мермер, има разног светла, много тога је измењено у последње две године. Мислим да располажем баш једном модерном салом. Жао ми је само што „Турист“ пропада. То је једна сала, која има најлепшу локацију. Мислио сам некада да је купим, али је друга особа понудила више пара. После оног пожара, сала није обновљена и из дана у дан пропада. Власник је сада негде у Француској. Сећам се тада тог пожара. Ти што су требали да праве свадбу у „Туристу“ пекли су печење код мене. И онда дође до пожара, па ме је тај замолио да направи свадбу код мене. На сву срећу имао сам слободан термин, те је то ипак прошло како треба. Иначе, мислим да претерују са ценама закупа. Сада је отприлике 15 евра по столици, а била је много више. Ваљда због конкуренције спуштају цене, мада не видим разлог да буде и толико. Скоро сам био на некој свадби у Београду, ту је по столици било 50 евра. А за шта? Када се упореди њихова и наша трпеза, изгледа смешно. Шта се онда плаћа, тај луксуз у декорацији?! Али, ако људи имају пара на бацање, нека бацају – додао је Роја.
Иначе, поред великог паркинга код „Сале код Роје“ постоји још један објекат, који веома привлачи децу – мала играоница, пуна апарата са игрицама.
– То је кренуло сасвим случајно и то нисам нигде видео. Ту ми је некада био бифе, јер сам волео да седим ту и попијем пиће. Те 1993. године, када је било врло мало посла око свадби, дошао је један човек и понудио ми да прода апарат игрицу формулу. Купио сам је и убацио у бифе. И једном приликом, када је била свадба, када сам салу издао са 150 тадашњих марака, та формула ми је донела 320 марака. Ни сам нисам могао да верујем. Онда сам убацио још неколико апарата. Данас је тајобјекат пун деце, јер деци је досадно на свадби, а родитељима добро дође да се деца са нечим занимају. Те ситне ствари су увек битне – казао је са осмехом наш саговорник.
Поред Сале код Роје, Милованов објекат је и ресторан „Пролеће“ у Крчагову. То је мања сала, довољна за рођендане и нека друга мања славља.
– Сви мисле да сам угоститељ, а ја чак кафу никада нисам скувао. Све је само у раду. И ево, веома сам задовољан – закључио је на крају Милован.
Звездана Глигоријевић
