МИЛИОНИ ПОД ШЉИВОМ

dragan-filipovic-e1476713741578

УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ

1.

Ако кроз наслов јасно видиш слику, у њој су редови стабала на падини брега, трава између њих, зелена, с преливима оне посебне плаве боје. Те боје нема у дизајнерским приручницима, штампарским тон картама и у програмима продавница боје с мешањем на лицу места.
Боја зреле шљиве.
Призор лепоте, пасторале, и призор сете и жала за силним богатствима, која нам пропадају или их за мале паре дајемо; добра слика и добар увод у уман разговор. Има таквих почетака; колико одмах прерасту у свакидашњу јадиковку о свему што пропуштамо и силном благу кроз прсте исцурелом. Већ неко време, предуго, такве приче завршавају се дијагнозом, око које се конзилијум окупљен око стола скоро увек једногласно сложи: такви смо ми.
Срећом, није то слика шљивика и непокупљеног блага, није то окидач који води спасоносном објашњењу свих наших посртања и пропуштених прилика.
То што периферним видом назиреш између свих оних бића и приказа, уочљивих само ако не гледаш директно, довешће те до препознавања општег места губитничке културе: сви Срби под једном шљивом.

fipa-sljiva
2.

Кажу, Креманско је. Пророчанство.
Ако седиш у Ужицу, Кремна су ти оно место око пута за Мокру Гору, Вишеград у море Јадранско; не свраћаш ако немаш школског друга или својту; и тад на брзака, и да им се смучиш причањем фазона о враном гаврану, који лети леђно преко села. Додаш Креманску кобру и Креманског албатроса, па те неће скоро звати.
Ако седиш на неком финијем месту, па се Кремна по пророцима из Тарабића помену, живнеш и ето те како о њима медиш, као да су ти род рођени.
Па дођете до воћарства. Па се просто сви сладите над својом неумитном пропашћу.
Десно из Кремана, у Тару се иде. Изнад ње су Милош и Митар Тарабић хватали термичке струје и узгон до дна неба; рекли су шта су имали и коме су хтели и оставили нам право да смо важни, као да смо овлашћени тумачи креманских метафора.
Оставили су нам и право да од радозналих наплатимо таксу на зачудност; можда и ту лежи делић разлога што прихватамо као истинито све што звучи као њихово, из таме прошлих дана изнето у таму нашег доба; нарочито се ово подшљивно примило.
Да ли због воћке племените и могућих деривата, да ли због одустајања од сваког настојања, чуће се.

3.

Нема ничег узвишеног у најави властитог укидања, краја.
Ако верујеш у пророке и у речи о сигурном ишчезнућу једног народа, чему настојања, чему било какав труд? Па што би онда ико покупио плаветнило, зрелу шљиву и склапао казан?
Није ваљда да видиш себе међу шаком изабраних, овлашћених да све ово започну изнова?
Ако и не верујеш да ће се неки од нас под шљивом окупити, сладиш ли се зебњом уверених да прозорљивих има и да су домаћи, макар били Креманци, па око Таре виле вијају?
Све су Тарабићи погодили, чак и оно што нису гађали.

4.

Некад, у прошлим столећима, Ужичане и околне остали су знали као Ере, од Херцеговаца. Овде се „Х“ и „Ф“ нису изговарали међу својима; међу другима, само колико се морало.
„Ерцеговина цео свет насели, себе не расели!“ говорило се.
Ми смо тај цео свет. У њему су настале нове државе, нови народи и нова имена за ланени језик, кадар да од свакодневних догађаја и грубе пређе, истка моћне прекриваче; без такве постељине, од прича и песама, било би претешко заноћити у нашим брдима.
И тамо, и овде у свету, пазило се шта тим језиком говоре они што умеју да ћуте или их просте шумске звери нарочито пазе; па се препричавало и китило. Приповедачи су додавали своју муку, своје жеље.
Из свих меандара реке прорицања, искристалисале су се заједничке слике и метафоре. Неко је то, пре око века, назвао Херцеговачким пророчанствима.
И, ту смо. Креманци су (Х)Ере и вероватно смо заједно негде провалили жицу, пробавили колико се мора у мокрогорском карантину сердара Мићића и населили се како нам је казато.
Тарабићи су најпознатији од херцеговачких пророка и једини опште познати; свако наредно име и познавалац би морао да чупа из сећања затрављеним синапсама.
То им нимало не спушта цену, напротив; тако лакше је пречистити најаве будућих догађања од пустих жеља.
Мада, ако су жеље праве, може ту бити неке добробити.

kremna_tarabici3
5.

Свашта су Мато Глушац, Стањ Шћекић, Пако Косановић и заборављени чудаци причали; кажу, свашта се и остварило.
Бавили су се и погађањем је ли ждребе у кобили цветко, путко или звездан; умели су да се разљуте и најаве ко ће преко реда тамо, иза завесе.
Ипак, најрадије су слушани док причају о распаду царства и тешким мукама кроз које ће народ проћи, да би једног дана дошла слобода и изобиље.
Оним језиком, разноименим, просипали су реке крви што камење ваља, описивали бол жена којима се од пањева њихови нестали мужеви привиђају; умели су да крикну мртвима да устану, да би живи легли.
Провели би слушаоце кроз сав бол, да би им показали цвет.
Морално кварење, као праузрок недаћа и препрека избављењу, код свих је заступљено 1/1, оверено.
А шта би друго?

6.

У оном што се поузданим сматра, да не набрајам, свих Срба под једном шљивом нема. Али, могло би да буде. Не би штрчало.
Као кад бисмо тврдили да је мој школски друг Шљива рекао да ће све хипи девојке, после гланцања Титове чизме, бити под једним Шљивом. У сећањима тог нема. Али, могло би да буде, иако би нешто штрчало.
Само, не односи се на истребљење једног целог народа, већ на ону моралну исквареност, о којој су пророци упорно говорили.
Смањиваће се људи, кажу записи, вараће једни друге, и реч неће ништа значити, и још ће се смањивати, и ући ће рђа у њих, и једног дана моћи ће цело село стати под лист купуса, а сви Срби под једну шљиву.
По брижљивим тумачењима, ово је метафора.
Нећемо се физички смањити, не бојте се пријатељи моји; на могућност да постанемо ситне душе су нас опомињали и тамо, одакле смо отишли, а раселили постојбину нисмо, до овог лепог света, који смо населили само да бисмо се поделили.
Не може се обазриво казати: нема ништа од зборовања нас другачијих од других и претпостављеног рада на обнови народа, нема ништа од изузетности и коректности.
Ако ћемо да се бавимо и верујемо, а кренули смо тако, сви ћемо у мрављој колони кренути ка стаблу чачанске родне или маџарке.
Милиони, пријатељи моји, милиони.

7.

Није то ништа страшно. Кад је могао Гуливер, што би нама било теже? И, ако се ситним мислима и делима можемо до те мере смањити, има основа за веру у разрастање, ако се посветимо племенитијем потезима.
Могли бисмо, једног дана… Могао би свако од нас, било ког дана…
За почетак, биће теже ако је плавет непокупљена, а ко зна која шљива ће нам бити Збориште?

8.

За бригу је, пријатељи моји, ако о тој слици милиона под шљивом распредамо, ко ће одредити пут и циљ?
За бригу је, мали мрави, хоћемо ли сваки тражити своју травку или ћемо успети Ракињаше да скупимо под боквицу, а Сланушаре под маслачак.
Кад следећи пут кренемо да се зломислима убијамо и самоубијамо, разумно износећи још коју прегршт објашњења колико смо лоши и прогноза зашто ћемо пропасти, дај да станемо и замислимо:
горостасно дрво, с гранама горе високо, све до дна неба; и плодови се плаве, и сунчев ветар носи лист;
кише падају а моћна крошња је непромочива, и може се десити да не окиснемо овај пут;
ми, ситни под тим стаблом, милиони нас, певамо о срећи.*

*Хвала Смаку.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 946)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.