UŽIČKE ZIDNE NOVINE
1.
Ako kroz naslov jasno vidiš sliku, u njoj su redovi stabala na padini brega, trava između njih, zelena, s prelivima one posebne plave boje. Te boje nema u dizajnerskim priručnicima, štamparskim ton kartama i u programima prodavnica boje s mešanjem na licu mesta.
Boja zrele šljive.
Prizor lepote, pastorale, i prizor sete i žala za silnim bogatstvima, koja nam propadaju ili ih za male pare dajemo; dobra slika i dobar uvod u uman razgovor. Ima takvih početaka; koliko odmah prerastu u svakidašnju jadikovku o svemu što propuštamo i silnom blagu kroz prste iscurelom. Već neko vreme, predugo, takve priče završavaju se dijagnozom, oko koje se konzilijum okupljen oko stola skoro uvek jednoglasno složi: takvi smo mi.
Srećom, nije to slika šljivika i nepokupljenog blaga, nije to okidač koji vodi spasonosnom objašnjenju svih naših posrtanja i propuštenih prilika.
To što perifernim vidom nazireš između svih onih bića i prikaza, uočljivih samo ako ne gledaš direktno, dovešće te do prepoznavanja opšteg mesta gubitničke kulture: svi Srbi pod jednom šljivom.
2.
Kažu, Kremansko je. Proročanstvo.
Ako sediš u Užicu, Kremna su ti ono mesto oko puta za Mokru Goru, Višegrad u more Jadransko; ne svraćaš ako nemaš školskog druga ili svojtu; i tad na brzaka, i da im se smučiš pričanjem fazona o vranom gavranu, koji leti leđno preko sela. Dodaš Kremansku kobru i Kremanskog albatrosa, pa te neće skoro zvati.
Ako sediš na nekom finijem mestu, pa se Kremna po prorocima iz Tarabića pomenu, živneš i eto te kako o njima mediš, kao da su ti rod rođeni.
Pa dođete do voćarstva. Pa se prosto svi sladite nad svojom neumitnom propašću.
Desno iz Kremana, u Taru se ide. Iznad nje su Miloš i Mitar Tarabić hvatali termičke struje i uzgon do dna neba; rekli su šta su imali i kome su hteli i ostavili nam pravo da smo važni, kao da smo ovlašćeni tumači kremanskih metafora.
Ostavili su nam i pravo da od radoznalih naplatimo taksu na začudnost; možda i tu leži delić razloga što prihvatamo kao istinito sve što zvuči kao njihovo, iz tame prošlih dana izneto u tamu našeg doba; naročito se ovo podšljivno primilo.
Da li zbog voćke plemenite i mogućih derivata, da li zbog odustajanja od svakog nastojanja, čuće se.
3.
Nema ničeg uzvišenog u najavi vlastitog ukidanja, kraja.
Ako veruješ u proroke i u reči o sigurnom iščeznuću jednog naroda, čemu nastojanja, čemu bilo kakav trud? Pa što bi onda iko pokupio plavetnilo, zrelu šljivu i sklapao kazan?
Nije valjda da vidiš sebe među šakom izabranih, ovlašćenih da sve ovo započnu iznova?
Ako i ne veruješ da će se neki od nas pod šljivom okupiti, sladiš li se zebnjom uverenih da prozorljivih ima i da su domaći, makar bili Kremanci, pa oko Tare vile vijaju?
Sve su Tarabići pogodili, čak i ono što nisu gađali.
4.
Nekad, u prošlim stolećima, Užičane i okolne ostali su znali kao Ere, od Hercegovaca. Ovde se „H“ i „F“ nisu izgovarali među svojima; među drugima, samo koliko se moralo.
„Ercegovina ceo svet naseli, sebe ne raseli!“ govorilo se.
Mi smo taj ceo svet. U njemu su nastale nove države, novi narodi i nova imena za laneni jezik, kadar da od svakodnevnih događaja i grube pređe, istka moćne prekrivače; bez takve posteljine, od priča i pesama, bilo bi preteško zanoćiti u našim brdima.
I tamo, i ovde u svetu, pazilo se šta tim jezikom govore oni što umeju da ćute ili ih proste šumske zveri naročito paze; pa se prepričavalo i kitilo. Pripovedači su dodavali svoju muku, svoje želje.
Iz svih meandara reke proricanja, iskristalisale su se zajedničke slike i metafore. Neko je to, pre oko veka, nazvao Hercegovačkim proročanstvima.
I, tu smo. Kremanci su (H)Ere i verovatno smo zajedno negde provalili žicu, probavili koliko se mora u mokrogorskom karantinu serdara Mićića i naselili se kako nam je kazato.
Tarabići su najpoznatiji od hercegovačkih proroka i jedini opšte poznati; svako naredno ime i poznavalac bi morao da čupa iz sećanja zatravljenim sinapsama.
To im nimalo ne spušta cenu, naprotiv; tako lakše je prečistiti najave budućih događanja od pustih želja.
Mada, ako su želje prave, može tu biti neke dobrobiti.
5.
Svašta su Mato Glušac, Stanj Šćekić, Pako Kosanović i zaboravljeni čudaci pričali; kažu, svašta se i ostvarilo.
Bavili su se i pogađanjem je li ždrebe u kobili cvetko, putko ili zvezdan; umeli su da se razljute i najave ko će preko reda tamo, iza zavese.
Ipak, najradije su slušani dok pričaju o raspadu carstva i teškim mukama kroz koje će narod proći, da bi jednog dana došla sloboda i izobilje.
Onim jezikom, raznoimenim, prosipali su reke krvi što kamenje valja, opisivali bol žena kojima se od panjeva njihovi nestali muževi priviđaju; umeli su da kriknu mrtvima da ustanu, da bi živi legli.
Proveli bi slušaoce kroz sav bol, da bi im pokazali cvet.
Moralno kvarenje, kao prauzrok nedaća i prepreka izbavljenju, kod svih je zastupljeno 1/1, overeno.
A šta bi drugo?
6.
U onom što se pouzdanim smatra, da ne nabrajam, svih Srba pod jednom šljivom nema. Ali, moglo bi da bude. Ne bi štrčalo.
Kao kad bismo tvrdili da je moj školski drug Šljiva rekao da će sve hipi devojke, posle glancanja Titove čizme, biti pod jednim Šljivom. U sećanjima tog nema. Ali, moglo bi da bude, iako bi nešto štrčalo.
Samo, ne odnosi se na istrebljenje jednog celog naroda, već na onu moralnu iskvarenost, o kojoj su proroci uporno govorili.
Smanjivaće se ljudi, kažu zapisi, varaće jedni druge, i reč neće ništa značiti, i još će se smanjivati, i ući će rđa u njih, i jednog dana moći će celo selo stati pod list kupusa, a svi Srbi pod jednu šljivu.
Po brižljivim tumačenjima, ovo je metafora.
Nećemo se fizički smanjiti, ne bojte se prijatelji moji; na mogućnost da postanemo sitne duše su nas opominjali i tamo, odakle smo otišli, a raselili postojbinu nismo, do ovog lepog sveta, koji smo naselili samo da bismo se podelili.
Ne može se obazrivo kazati: nema ništa od zborovanja nas drugačijih od drugih i pretpostavljenog rada na obnovi naroda, nema ništa od izuzetnosti i korektnosti.
Ako ćemo da se bavimo i verujemo, a krenuli smo tako, svi ćemo u mravljoj koloni krenuti ka stablu čačanske rodne ili madžarke.
Milioni, prijatelji moji, milioni.
7.
Nije to ništa strašno. Kad je mogao Guliver, što bi nama bilo teže? I, ako se sitnim mislima i delima možemo do te mere smanjiti, ima osnova za veru u razrastanje, ako se posvetimo plemenitijem potezima.
Mogli bismo, jednog dana… Mogao bi svako od nas, bilo kog dana…
Za početak, biće teže ako je plavet nepokupljena, a ko zna koja šljiva će nam biti Zborište?
8.
Za brigu je, prijatelji moji, ako o toj slici miliona pod šljivom raspredamo, ko će odrediti put i cilj?
Za brigu je, mali mravi, hoćemo li svaki tražiti svoju travku ili ćemo uspeti Rakinjaše da skupimo pod bokvicu, a Slanušare pod maslačak.
Kad sledeći put krenemo da se zlomislima ubijamo i samoubijamo, razumno iznoseći još koju pregršt objašnjenja koliko smo loši i prognoza zašto ćemo propasti, daj da stanemo i zamislimo:
gorostasno drvo, s granama gore visoko, sve do dna neba; i plodovi se plave, i sunčev vetar nosi list;
kiše padaju a moćna krošnja je nepromočiva, i može se desiti da ne okisnemo ovaj put;
mi, sitni pod tim stablom, milioni nas, pevamo o sreći.*
*Hvala Smaku.
Dragan R. Filipović (Užička nedelja 946)
